Pređi na sadržaj

Nikol Kraus

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Nikol Kraus
Nikol Kraus 2011. godine
Lični podaci
Datum rođenja(1974-08-18)18. avgust 1974. (49 god.)
Mesto rođenjaNjujork, SAD
ObrazovanjeStanford University
Somerville College, Oxford
Courtauld Institute
Književni rad
Najvažnija delaČovek ulazi u sobu (2002), Istorija ljubavi (2005), Velika kuća (2010), Šumski mrak (2017), Biti muško (2020)
NagradeWingate Literary Prize (2022), Sami Rohr Prize for Jewish Literature (2021), Anisfield-Wolf Book Award (2011), William Saroyan International Prize for Writing (2008), Prix du Meilleur Livre Étranger (France) (2006), Edward Lewis Wallant Award (2005)
Zvanični veb-sajt
www.nicolekrauss.com

Nikol Kraus (engl. Nicole Krauss, Njujork, 18. avgust 1974)[1] je američka autorka najpoznatija po četiri romana Man Walks into a Room (Čovek ulazi u sobu) (2002), The History of Love (Istorija ljubavi) (2005), Great House (Velika kuća) (2010) i Forest Dark (Šumski mrak) (2017), koji su prevedeni na 35 jezika.[2] Njena fikcija je objavljena u časopisima The New Yorker, Harper's, Esquire, i Granta's Best American Novelists Under 40, a sakupljena je u Best American Short Stories 2003, Best American Short Stories 2008i Best American Short Stories 2019. Godine 2011, Nikol Kraus je osvojila nagradu na Anisfield-Wolf Book Awards za Veliku kuću. [3] Zbirka njenih kratkih priča To Be a Man (Biti muško) objavljena je 2020.[4] i osvojila je Wingate Literary Prize 2022.[5][6]

Rani život[uredi | uredi izvor]

Kraus, koja je odrastala na Long Ajlendu,[7][8] Njujork, rođena je na Menhetnu, u Njujorku, od majke britanske Jevrejke i oca američkog Jevrejina, inženjera i ortopedskog hirurga [9] koji je delimično odrastao u Izraelu. [10] Krausovi baka i deda po majci rođeni su u Nemačkoj i Ukrajini, a kasnije su emigrirali u London. Njena baka i deda po ocu rođeni su u Mađarskoj i Slonimu u Belorusiji, upoznali su se u Izraelu, a kasnije su emigrirali u Njujork. [11] Mnoga od ovih mesta su centralna u Krausovom romanu iz 2005. Istorija ljubavi, a knjiga je posvećena njenim bakama i dekama. [8]

Kraus, koja je počela da piše kada je bila tinejdžerka, [12] [13] je pisala i objavljivala uglavnom poeziju [13] [14] sve dok nije započela svoj prvi roman 2001. godine.

Godine 1987, kada je Krausov otac otputovao sa porodicom u Švajcarsku da dobije medicinsku stipendiju u Bazelu, ona je upisana u Međunarodnu školu u Ženevi, gde je nastavila srednju školu u 9. godini. Krausova sećanja na to iskustvo prenosi njena autobiografska pripovetka „Švajcarska“, objavljena 2020. godine [15]

Kraus je 1992. godine upisala Univerzitet Stanford, a te jeseni je upoznala Džozefa Brodskog[7] koji je blisko sarađivao sa njom na njenoj poeziji tokom naredne tri godine. Takođe ju je upoznao sa radom pisaca kao što su Italo Kalvino i Zbignjev Herbert. Godine 1999, tri godine nakon što je Brodski umro, Kraus je snimila dokumentarac o svom radu za BBC Radio 3. [16] Otputovala je u Sankt Peterburg gde je stajala u „sobi i po” u kojoj je on odrastao, proslavio se svojim esejem tog naslova. Kraus je diplomirala engleski jezik i diplomirala sa odličnim uspehom, osvojivši nekoliko dodiplomskih nagrada za svoju poeziju, kao i Dekanovu nagradu za akademski uspeh. Takođe je kurirala seriju čitanja sa Fionom Mazel u Ruskom samovaru, restoranu u Njujorku čiji su suosnivači Roman Kaplan, Brodski i Mihail Barišnjikov. [17]

Krausova je 1996. godine dobila Maršalovu stipendiju i upisala magistarski program na Somervil koledžu u Oksfordu [2] gde je napisala tezu o američkom umetniku Džozefu Kornelu. Tokom druge godine stipendije pohađala je Courtauld Institute u Londonu, [2] gde je magistrirala istoriju umetnosti, specijalizujući se za holandsku umetnost 17. veka i napisala tezu o Rembrantu.

Karijera[uredi | uredi izvor]

Naslov Krausovog romana Šumski mrak iz 2017. izveden je iz početnih redova Danteovog Pakla u kojem je Dante izgubljen u mračnoj šumi, prikazanog ovde na ovoj graviri Gistava Dorea

Doubleday je 2002. objavio Krausov hvaljeni [18] [19] prvi roman, Man Walks Into a Room (Čovek ulazi u sobu). Meditacija o sećanju i ličnoj istoriji, samoći i intimnosti, roman je dobio pohvale Suzan Sontag i bio je finalista književne nagrade Los Angeles Times-a. Filmska prava na roman izabrao je Ričard Gir.

Krausov drugi roman, Istorija ljubavi, prvi put je objavljen kao odlomak u Njujorkeru 2004. godine, pod naslovom Poslednje reči na Zemlji. [20] Roman, koji je 2005. godine u Sjedinjenim Državama objavio W. W. Norton, prepliće priče Lea Gurskog, 80-godišnjeg preživjelog Holokausta iz Slonima, mlade Alme Singer koja se nosi sa smrću svog oca i priču izgubljenog rukopisa koji se takođe zove Istorija ljubavi. Knjiga je 2006. bila finalista Ženske nagrade za beletristiku i osvojila je međunarodnu nagradu Vilijam Sarojan 2008. za pisanje za beletristiku. Film o knjizi, u režiji Radua Mihaileanua, objavljen je 2016. [21] [22]

U proleće 2007. Kraus je bila Holtzbrinck-ov istaknuti posetilac na Američkoj akademiji u Berlinu. [23]

Njen treći roman, Velika kuća, povezuje priče četiri lika sa stolom sa mnogo fioka koji ima moć nad onima koji ga poseduju ili su ga dali. Proglašena je za finalistu Nacionalne nagrade za književnost 2010. i ušla je u uži izbor za Žensku nagradu za beletristiku 2011. [24] a takođe je osvojila Award from the Anisfield-Wolf Book Awards 2011.[3]

Godine 2015. objavljeno je da je Kraus potpisala ugovor od 4 miliona dolara sa HarperCollins za objavljivanje njena sledeća dva dela: romana i knjige kratkih priča. Roman nosi naslov Šumski mrak i objavljen je 2017. [25] Frančeska Segal, koja piše za Financial Times, opisuje je kao „bogato slojevitu priču o dva života“ koja istražuje „ideje identiteta i pripadnosti – i privlačnost Tel Aviv Hiltona“. [26] Naslov romana je izveden iz početnih redova Danteovog Pakla, u prevodu Henrija Vodsvorta Longfeloa. [27] [28] Zbirka kratkih priča Biti muško objavljena je 2020. [4] i osvojila je 2022. Wingate Literary Prize. [5][6]

Kraus je 2020. godine bila jedan od tri rezidencijalna umetnika na Institutu Mortimer B. Zuckerman za mentalno ponašanje na Univerzitetu Kolumbija. [29]

Kraus je 2021. godine dobila Sami Rohr Prize for Jewish Literature i prva koja je dobila novostvorenu nagradu Inspiration Award, uvedenu povodom obeležavanja 15. godišnjice nagrade. [30]

Teme[uredi | uredi izvor]

Krausov rad često istražuje odnos između jevrejske istorije i identiteta, ograničenog kapaciteta jezika i komunikacije da proizvede razumevanje, usamljenost i pamćenje. Ove teme su lako uočljive počevši od njenog prvog romana Man Walks Into a Room (Čovek ulazi u sobu), gde protagonistkinja gubi godine proživljenog sećanja zadržavajući sve kognitivne funkcije. Igrajući se principima kognitivne neuronauke i metafizike, Čovek ulazi u sobu razmatra relativne uloge proživljenog iskustva, materijalnosti i kognitivnog pamćenja u oblikovanju ličnog identiteta i bića.

Odstupajući od njenog ranijeg rada, Krausovi kasniji romani progresivno preispituju i napuštaju tradicionalnu narativnu strukturu u potrazi za temama koje su karakterističnije za kasnu postmodernu književnost. Fragmentacija i nelinearni narativ postaju sve prisutniji u njenom radu kroz upotrebu višestrukih naratora čiji se narativni lukovi možda ne susreću direktno, ali čija su značenja izvedena iz rezonancije i sličnosti obrazaca (videti Istorija ljubavi, Velika kuća, Šumski mrak). Istorija ljubavi i Šumski mrak koriste tehnike metafikcije i intertekstualnosti, dovodeći u pitanje istinitost forme romana i antagonizirajući tradicionalni ugovor između čitaoca i teksta. [31] [32] Ko-protagonista Šumskiog mraka je posebno romanopisac koji deli ime autora i nekoliko biografskih detalja, uključujući razmišljanja o neuspelom braku sa muškarcem sa kojim lik ima dvoje dece, razmatranje ograničenja fikcije, fascinaciju Francom Kafkin život i pisanje, i preokupacija „jevrejskim misticizmom, Izraelom i stvaranjem“. [33] [34] U intervjuu za The Guardian iz avgusta 2017. godine, Kraus je citirana kako kaže:

“U izvesnom smislu, sopstvo je manje-više izum od početka do kraja. Šta je nestvarnije, šta je više kreacija od sopstva? Zašto toliko ulažemo u saznanje šta je istina, a šta nije istina o životima ljudi? Zašto je uopšte valjano praviti razliku između autobiografije, auto-fikcije i same fikcije? Koja fikcija ne sadrži dubok odraz autorove perspektive i sećanja i osećaja za svet?”[35]

Čini se da ovo očigledno zamagljivanje razlike između stvarnosti i fikcije odražava odbacivanje objektivizma u korist uzvišenog relativizma [36] i ujedinjuje Krausovu sa širim geštaltom zajedničkim njenim postmodernim vršnjacima.

Lični život[uredi | uredi izvor]

Kraus živi u Bruklinu, Njujork. [37] Ima dvoje dece, Sašu i Saja, sa svojim bivšim mužem, romanopiscem Džonatanom Safranom Foera. Ona i Foer su se venčali 2004. i razveli 2014. [37] Krausova je potom započela petogodišnju vezu sa izraelskim novinarom i romanopiscem Gonom Ben Arijem, koga je upoznala kada mu je dala intervju nekoliko godina ranije. [38] [39]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Novele[uredi | uredi izvor]

  • Man Walks Into a Room, (Doubleday, 2002).
  • The History of Love: a novel, (W. W. Norton, 2005).
  • Great House, (W. W. Norton, 2010).
  • Forest Dark, (HarperCollins, 2017).

Kratka fikcija[uredi | uredi izvor]

Zbirke
  • To Be a Man: Stories, (HarperCollins (USA); Bloomsbury Publishing (UK), 2020)
Priče [a]
Naslov Godina Prvi put objavljeno Ponovo štampano/sakupljeno Napomene
Future Emergencies 2002. Esquire (1. novembar 2002)
  • Katrina Kennison; Walter Mosley, ur. (2003). The Best American Short Stories 2003. Houghton Mifflin. 
  • Krauss, Nicole (2020). To Be a Man: Stories. HarperCollins (USA); Bloomsbury Publishing (UK). [b]
The last words on Earth (Poslednje reči na Zemlji) 2004. The New Yorker (9. februar 2004.)
My painter (Moj slikar) 2007. Granta 97: Najbolji od mladih američkih romanopisaca 2 (16. april 2007.)
From the desk of Daniel Varsky (Sa stola Danijela Varskog) 2007. Harper's (jun 2007) Heidi Pitlor; Salman Rushdie, ur. (2008). The Best American Short Stories 2008. Houghton Mifflin. 
The young painters (Mladi slikari) 2010. The New Yorker 86/18 (28. jun 2010.)
An arrangement of light 2012. An arrangement of light. San Francisco: Byliner. 2012. ISBN 9781614520405. [v]
Zusya on the roof (Zusia na krovu) 2013. The New Yorker 88/46 (4. februar 2013.) [b] Krauss, Nicole (2020). To Be a Man: Stories. HarperCollins (USA); Bloomsbury Publishing (UK). [b]
I Am Asleep but My Heart Is Awake (Spavam, ali moje srce je budno) 2013. The New Republic (decembar 2013) [g] Krauss, Nicole (2020). To Be a Man: Stories. HarperCollins (USA); Bloomsbury Publishing (UK). [b]
Seeing Ershadi (Videvši Eršadija) 2018. The New Yorker (5. mart 2018.) [d] Krauss, Nicole (2020). To Be a Man: Stories. HarperCollins (USA); Bloomsbury Publishing (UK). [b]
End of Days (Kraj dana) 2020 Krauss, Nicole (2020). To Be a Man: Stories. HarperCollins (USA); Bloomsbury Publishing (UK). [b]
Switzerland (Švajcarska) 2020 Krauss, Nicole (21. 9. 2020). „Switzerland”. The New Yorker. 96 (28): 52—58. 
  • Jesmyn Ward; Heidi Pitlor, ur. (2020). Best American Short Stories 2020. Houghton Mifflin. 
  • Krauss, Nicole (2020). „Switzerland”. To Be a Man: Stories. HarperCollins (USA); Bloomsbury Publishing (UK). 
To Be a Man (Biti muško) 2020 The Atlantic (2. oktobar 2020.) [đ] Krauss, Nicole (2020). To Be a Man: Stories. HarperCollins (USA); Bloomsbury Publishing (UK). [b]
Long Island (Long Island) 2023 The New Yorker 99/13 (15. maj 2023.)

Eseji i izveštavanje[uredi | uredi izvor]

Pregled knjiga
Datum Pregledni članak Rad(ovi) pregledani
1999 Krauss, Nicole (7. 11. 1999). „Future Tense”. Los Angeles Times. Pristupljeno 16. 9. 2017.  Joseph Brodsky (1995). Discovery. New York: Farrar, Straus & Giroux. ISBN 978-1437964127. 
2011 Nicole Krauss (29. 9. 2011). „Antwerp by Roberto Bolaño – review”. The Guardian. Pristupljeno 28. 1. 2015.  Roberto Bolaño (2010). Antwerp. New York: New Directions Publishing. ISBN 978-0811217170. 
Napomene
  1. ^ Kratke priče osim ako nije drugačije naznačeno.
  2. ^ a b v g d đ e Aminatta Forna (18. 11. 2020). „To Be a Man by Nicole Krauss review – how far do we really know ourselves?”. The Guardian. Pristupljeno 6. 12. 2020. 
  3. ^ Kasia Mychajlowycz (15. 6. 2012). „Nicole Krauss at Luminato 2012”. The Toronto Review of Books. Pristupljeno 22. 8. 2012.  Krauss introduced and read this novella at Luminato, Toronto's Festival of Arts and Creativity
  4. ^ Jason Diamond (6. 1. 2014). „'The New Republic' is Back in the Short Story Publishing Business”. Vol.1 Brooklyn. Pristupljeno 5. 9. 2017. 
  5. ^ Nicole Krauss. „Seeing Ershadi”. Pristupljeno 15. 11. 2019. , The New Yorker (March 5, 2018)..
  6. ^ Nicole Krauss. „To Be a Man”. Pristupljeno 2. 12. 2020. , The Atlantic (October 2, 2020)..

Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor]

  • Dobitnik Wingate Literary Prize, 2022.
  • Nagrada Sami Rohr za jevrejsku književnu inspiraciju, 2021.
  • Dobitnik Anisfield-Wolf Book Awards, 2011.
  • Uži izbor za Žensku nagradu za beletristiku, 2011.
  • Finalista Nacionalne nagrade za knjigu, 2010.
  • Izabran kao jedan od The New Yorker-ovih pisaca „20 ispod 40“ koje treba pročitati, 2010.[1]
  • Međunarodna nagrada Vilijam Sarojan za pisanje, 2008
  • Granta's najbolji američki romanopisci mlađi od 40 godina, 2007
  • Prix du Meilleur Livre Étranger ( Nagrada za najbolju stranu knjigu ) (Francuska), 2006.
  • Uži izbor za nagradu Mediči (Francuska), 2006
  • Uži izbor za nagradu Femina (Francuska), 2006
  • Uži izbor za Žensku nagradu za beletristiku (UK), 2006
  • Nagrada Edvard Luis Volant, 2005.
  • Esquire je 2002. proglasio "najboljim i najsjajnijim piscem".

Napomene i reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Jennifer L. Knox (21. 6. 2010). „20 Under 40: Q. & A. Nicole Krauss”. The New Yorker. Pristupljeno 1. 10. 2017. 
  2. ^ a b v „Private Passions: Nicole Krauss”. BBC Radio 3, BBC website. 27. 3. 2011. Pristupljeno 12. 9. 2017. 
  3. ^ a b „Nicole Krauss: Great House”. 2011 Fiction. Anisfield-Wolf Book Awards. 2011. Pristupljeno 27. 3. 2016. 
  4. ^ a b „To Be a Man”. Publishers Weekly. 2020. Pristupljeno 12. 8. 2020. 
  5. ^ a b Heloise Wood (16. 2. 2022). „Krauss short story collection clinches Wingate Prize”. The Bookseller. Pristupljeno 18. 2. 2022. 
  6. ^ a b David Herman (17. 2. 2022). „Wingate Winner Nicole Krauss opens up about the stories that stunned the judges”. The Jewish Chronicle. Pristupljeno 18. 2. 2022. 
  7. ^ a b Gaby Wood (15. 5. 2005). „Have a heart”. The Observer. Pristupljeno 7. 4. 2012. 
  8. ^ a b Ann Marsh (September—October 2005). „The Emergence of Nicole Krauss”. Stanford Magazine (Stanford Alumni Association). Pristupljeno May 11, 2011.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  9. ^ Rachel Cooke (13. 2. 2011). „Nicole Krauss: 'I take great pleasure in thinking'”. The Observer. Pristupljeno 27. 3. 2016. 
  10. ^ Hannah Brown (14. 5. 2010). „The history of Nicole Krauss”. The Jerusalem Post. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  11. ^ Jessica Teisch (Nov—Dec 2010). „Nicole Krauss”. Bookmarks Magazine (49). Arhivirano iz originala 11. 02. 2011. g. Pristupljeno April 28, 2011.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  12. ^ Bryan Cheyette (11. 3. 2011). „Great House By Nicole Krauss”. The Independent. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  13. ^ a b „A conversation with Nicole Krauss”. Bold Type. Random House. maj 2002. Pristupljeno 28. 4. 2011. 
  14. ^ Boris Katchka (21. 5. 2005). „Bio Hazards”. New York. Pristupljeno 27. 3. 2016. 
  15. ^ Deborah Treisman (14. 9. 2020). „Nicole Krauss on the Drama of Desire”. The New Yorker. Pristupljeno 2. 12. 2020. 
  16. ^ Nicole Krauss (7. 11. 1999). „Future Tense”. Los Angeles Times. Pristupljeno 28. 4. 2011. 
  17. ^ Leon Neyfakh (20. 12. 2007). „Farrar, Straus and Giroux To Host Monthly Reading Series at Russian Samovar”. New York Observer. Arhivirano iz originala 16. 6. 2011. g. Pristupljeno 26. 4. 2011. 
  18. ^ Joy Press (May 21, 2002). „Living in Oblivion”. Arhivirano iz originala 03. 09. 2014. g. Pristupljeno 14. 5. 2011. ,Village Voice,. "Krauss is a fluent, thoughtful writer who takes on a lot of complex ideas and rarely loses her grip on them... Man Walks Into a Room is a chilling addition to the annals of amnesia lit. It's a novel that grapples with the ephemeral experience of being human and the realization that we create a lifetime of memories that vanish when we do".
  19. ^ Gillian Flynn (2. 8. 2002). „Man Walks Into a Room”. Entertainment Weekly. ew.com. Arhivirano iz originala 21. 10. 2012. g. Pristupljeno 16. 7. 2011. 
  20. ^ Nicole Krauss (9. 2. 2004). „The Last Words on Earth”. The New Yorker. Pristupljeno 30. 5. 2015. 
  21. ^ Elsa Keslassy (2. 3. 2016). „Wild Bunch Sends Radu Mihaileanu's 'The History of Love' Across the World”. Variety.com. Pristupljeno 27. 3. 2016. 
  22. ^ Lisa Nesselson (27. 9. 2016). „'The History Of Love': Review”. Screen Daily. Pristupljeno 11. 9. 2017. 
  23. ^ „Nicole Krauss: Holtzbrinck Distinguished Visitor, Class of Spring 2007”. American Academy in Berlin. Pristupljeno 13. 8. 2020. 
  24. ^ „Orange prize 2011 shortlist – in pictures”. The Guardian. 12. 4. 2011. Pristupljeno 2. 10. 2017. 
  25. ^ „Forest Dark”. Kirkus Reviews. 20. 6. 2017. Pristupljeno 25. 2. 2021. 
  26. ^ Francesca Segal (18. 8. 2017). „Forest Dark by Nicole Krauss — reality checked”. Financial Times. Pristupljeno 1. 9. 2017. 
  27. ^ Keziah Weir (12. 9. 2017). „Nicole Krauss Talks Divorce, Freedom, and New Beginnings”. Elle. Pristupljeno 13. 9. 2017. 
  28. ^ "Midway upon the journey of our life I found myself within a forest dark, For the straightforward pathway had been lost." Catherine Conroy (21. 9. 2017). „Nicole Krauss: end of a marriage is 'terrifying but the freefall is exhilarating'”. The Irish Times. Pristupljeno 1. 11. 2019. 
  29. ^ „Columbia's Zuckerman Institute announces three artists-in-residence”. American Association for the Advancement of Science. 4. 2. 2020. Pristupljeno 10. 9. 2020. 
  30. ^ Tobias Seagal (17. 3. 2021). „American author Nicole Krauss receives prize for Jewish literature”. Jerusalem Post. Arhivirano iz originala 19. 06. 2023. g. Pristupljeno 18. 2. 2022. 
  31. ^ Laura Miller (1. 5. 2005). „'The History of Love': Under the Influence”. The New York Times. Pristupljeno 9. 10. 2018. 
  32. ^ Peter Orner (12. 9. 2017). „In 'Forest Dark,' Nicole Krauss Plays With Divided Selves”. The New York Times. Pristupljeno 9. 10. 2018. 
  33. ^ Ron Charles (12. 9. 2017). „Is Nicole Krauss's new novel an act of literary revenge?”. The Washington Post. Pristupljeno 9. 10. 2018. 
  34. ^ Luke Neima (24. 8. 2017). „Nicole Krauss in Conversation”. Granta. Pristupljeno 9. 10. 2018. 
  35. ^ Erica Wagner (20. 8. 2017). „Nicole Krauss: 'The self is more or less an invention from beginning to end'”. The Guardian. Pristupljeno 9. 10. 2018. 
  36. ^ Anna Clark (19. 9. 2017). „This Is Not a Novel: Reality and Realism in Nicole Krauss's "Forest Dark"”. Los Angeles Review of Books. Pristupljeno 9. 10. 2018. 
  37. ^ a b Jewish Telegraphic Agency (19. 6. 2014). „Authors Foer, Krauss have been separated for a year”. Times of Israel. Pristupljeno 20. 2. 2020. 
  38. ^ Keziah Weir (12. 9. 2017). „Nicole Krauss Talks Divorce, Freedom, and New Beginnings”. Elle. Pristupljeno 22. 9. 2017. 
  39. ^ Moran Sharir (1. 4. 2021). „A Man Stands Up and Decides He's a Guru: the Writer Gon Ben Ari Explains His Metamorphosis”. Haaretz. Pristupljeno 1. 4. 2021. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Никол_Краус&oldid=27788074”