Niška deklaracija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Današnji izgled zgrade Oficirskog doma u kojoj je 7. decembra 1914. Skupštine usvojila Nišku deklaraciju

Niška deklaracija je istorijski akt, koji je Kraljevina Srbija donela u prvoj godini Velikog rata (7. decembra 1914). Napisana u formi Vladine izjave, i prihvaćena od strane Narodne skupštine, ona je u sebi pored ratnih ciljeva sadržala i ideju o ujedinjenju svih Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničku državu nakon Prvog svetskog rata.[1]

Srbija je ovom izjavom istakla da joj ratni cilj nije srpski – ujedinjenje svih Srba, već jugoslovenski – ujedinjenje Južnih Slovena (Srba, Hrvata i Slovenaca) u jednu novu, veliku državu, koja bi nastala na ruševinama Austrougarske. Iznošenjem jugoslovenskog ratnog cilja, u društveno-političkom smislu, Srbija je istovremeno saveznicima ponudila stvaranje velike države na Balkanu koja bi mogla da bude jedan od stubova stabilnosti u posleratnoj Evropi.[2]

U realizaciju ovog cilja Srpska vlada je potom, stavila sve svoje potencijale „...u službu velike stvari Srpske Države i Srpsko-Hrvatskog i Slovenačkog plemena,“ što je imalo snažan uticaja na dalji razvoj ideje o ujedinjenju koja je promenila sliku Evrope nakon rata stvaranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Međutim deklaracija bi nakon Velikog rata ostala mrtvo slovo na papiru da se nije promenio stav Saveznika prema budućnosti Austrougarske, odnosno prema rasformiranju Monarhije.[3] Promena tog stava omogućila je stvaranje jugoslovenske države. Tako da su snage, koje su za vreme rata neprestano radile na stvaranju zajedničke države, tek tada mogle da realizuju uspešnu primenu svojih težnji. Tim činom, postupak ujedinjenja proklamovan Niškom deklaracijom, mogao je biti prepušten na realizaciju čelnim ljudima zemalja koje su trebale ući u novu državu, i u njoj ostvare vlastite koncepcije i zadovolje svoje interese.[4]

Međutim danas kod pojedinih istoričara vlada i oprečno mišljenje (o kome nikada neće biti zauzet jedinstveni stav) da je Niška deklaracija kao uzrok stvaranja Jugoslavije imala i za posledicu njen „krvavi“ raspad, više decenija kasnije.[5][6]

Uslovi koji su prethodili nastanku deklaracije[uredi]

U danima kada je pisana Niška deklaracija Srbija je bila na rubu propasti. Kolubarska bitka se još vodila, vojska je imala mnogo poginulih, u Beogradu se već vijorila austrijska zastava. Pored toga Srbija je bila pod pritiskom zapadnih država koje su htele da pridobiju Bugarsku i Rumuniju za svoje saveznike, a na uštrb srpske teritorije.

Stav o bratstvu u teškim ratnim vremenima sve više je nadjačavala u tom istorijskom trenutku tada jasne kulturne, nacionalne, političke i verske razlike i premošćavala dugovekovnu razdvojenost i tadašnju duboku istorijsku rascepljenost linijama rovova Velikog rata, kada su se Hrvati na početku rata pokazali najvećim delom ogorčeni neprijatelji Srbije, čak i od samih Austrijanaca; pa su i u Srbiji činili zverstva isto kao i Mađari.[7] U Srbiji se u tom periodu veoma malo poznavao mentalitet Hrvata, njihova kultura i državna ideja, a položaj Hrvata u Austrougarskoj upoređivao se sa turskim ropstvom. Zbog toga je u Srbiji preovladavalo pogrešno uverenje da će se posle ujedinjenja i dobijanja slobode nesporazumi sa Hrvatima lako rešiti.

Tradicionalna politika Srbije prema Istoku, tj. Ujedinjenju sa Bugarskom, definitivno je napuštena i usmerena prema jugoslovenskim zemljama, tako se kod Srba javila i sve više jačala ideja da bi jedinstveni i složni, savladali neprijatelja, na šta bi u velikoj meri trebalo da utiče pobuna Slovenaca i Hrvata protiv Austrougarske.[1]

U ovim uslovima nastao je stav, još na početku Velikog rata utemeljen je na dva racionalno izrečena interesa Srbije

  • Da prestane biti mala država na „vetrometini“ međunarodne politike
  • Da se, i pored rasejanja i izmešanonosti sa drugima narodima, konačno Srbi okupe u jednu nezavisnu državu,[8] (koju je Nikola Pašić video kao jedinu mogućnost da se trajno i konačno reši srpsko pitanje).[9]

Viziju o jugoslovenskoj državi Nikola Pašić, predsednik srpske vlade, zastupao je među svojim prijateljima i bliskim saradnicima odmah po izbijanju srpsko-austrijskog sukoba, 29. jula 1914. godine.

Na pitanje Jovana Cvijića o novim granicama posle rata, Pašić je odgovorio da će ona...biti na liniji Klagenfurt-Mardeburg-Segedin.[10]

Krajem avgusta 1914. Nikola Pašić okupio je jednu grupu poznatih srpskih javnih i naučnih radnika, koja je na osnovu nauke trebalo da formuliše srpski ratne ciljeve u smislu stvaranja jedinstvene jugoslovenske države... A ta osnova jugoslovenskog programa u Srbiji izgrađivana je na tezi o etnički jedinstvenom narodu, potkrepljena etnografskim, istorijskim istatističkim obrazloženjima.[11]   Osnovne programske postavke Niške deklaracije dogovorene su u srpskim Političkim krugovima u više navrata u jesen 1914. a posebno na sastanku N. Pašića sa nekoliko istaknutih ličnosti u Nišu 27. oktobra iste godine.

Tada je donešena odluka za okupljanje pristalica jugoslovenske ideje iz Hrvatske i Slovenije, koju je podržala Vlada obrazovana proširivanjem Pašićevog radikalskog kabineta u vreme izuzetno teškog vojnog i političkog položaja, koja je 5. decembra 1914. okupila najveći deo srpskog građanskih stranaka. Pašić koji je bio predsednik i nove (proširene) vlade, nije bio sastavljač Niške deklaracije. Kao njen sastavljač obično se navodi samostalski prvak Milorad Drašković, a, kao šef vlade, uzeo je učešća u redigovanju deklaracije. U toku tog posla iz predloga deklaracije Pašić je izostavio Slovence. Jedan od retkih Slovenaca u Srbiji, Niko Županič, potom je pripisivao sebi zaslugu što su Slovenci obuhvaćeni Niškom deklaracijom, i pored Pašićevog stava da je o Slovencima...uopšte prerano govoriti.

Nakon višednevnog rada pred Narodnu skupštinu vlada je 7. decembra izašla sa izjavom (Niškom deklaracijom), za čiji je program dobila glasove gotovo svih poslanika. Narodne skupštine je usvajanjem izjave dala punu podršku jugoslovenskoj Politici vlade N. Pašića već i potvrdila da će Srbija ostati dosledna u ostvarenju ciljeva izloženih u Niškoj deklaraciji. To će Srbija već u samom početku rata omogućiti da očuva celovitost svog jugoslovenskog ratnog programa.[1]

Deklaracija je u izvodu saopštena i poslanicima Francuske, Rusije i Engleske.

Tako je u okolnostima rata i odbrambenih interesa i ciljeva Srbije, nastala Niška deklaracija koja je označila prekretnicu u srpskom - jugoslovenskoj politici. Ona je bila prelomni događaj u pogledima građanskih stranaka u Srbiji, koje su u svojoj ranijoj jugoslovenskoj orijentaciji prevashodno bile okrenute rešavanju srpskog nacionalnog pitanja, tzv. „malom rešenju“, sa osnovnim ciljem da se oslobode i ujedine delovi susednih zemalja u kojima žive Srbi, pri čemu se ujedinjenje sa Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom smatralo kao neminovno i prirodno, a Makedonci još nisu prihvatani kao poseban nacionalni subjekt.[1]

Da bi se pomoglo ispunjenju ciljeva navedenih u Niškoj deklaraciji, u Parizu je 1915. formiran Jugoslovenski odbor, što je označilo nastasvak istorijskog procesa započetog u Nišu, stvaranjem jugoslovenske države, koji će se završiti 1. decembra 1918. formiranjem Kraljevine SHS (Srba, Hrvata i Slovenaca).

Niška deklaracija od 7. decembra 1914.[uredi]

Royal Coat of arms of Serbia (1882–1918).svg

Vladi je čast izaći pred Narodno Predstavništvo s ovom izjavom:

Ona je obrazovana s ciljem da se u njenom sastavu oliči i do kraja ove velike krize oličava jedinstvo voljâ, snagâ i ciljevâ naše zemlje. Uverena u poverenje Narodne Skupštine, dokle god sve svoje sile stavlja u službu velike stvari Srpske Države i Srpsko-Hrvatskog i Slovenačkog Plemena. Vlada smatra za svoju prvu dužnost da se s beskrajnim poštovanjem pokloni pred svetlim žrvtvama hrabro i voljno prinesenim na oltar Otadžbine. Celoj pak srpskoj vojsci i svima u njoj, od onih koji vode i komanduju do redova na predstražama, šalje izraze svojeg poverenja, divljenja i zahvalnosti za napore koje čine i žrtve koje za Otadžbinu podnose.

Naša mlada i mala vojska, čuvajući lep glas koji je stekla lanjske i preklanjske godine, stala je sad dostojno uza slavne, mnogomilione i stare vojske velikih naroda, naših saveznika, koji s nama zajedno vode borbu za stvar pravde i slobode. To nam je istorijska tekovina, čiji će se golemi značaj sagledati i pravilno oceniti istom na svršetku ovih mučnih ratnih dana.

Uverena u rešenost celoga srpskoga naroda da istraje u svetoj borbi za odbranu svoga ognjišta i svoje slobode, Vlada Kraljevine smatra kao svoj najglavniji i u ovim sudobonosnim trenucima jedini zadatak da obezbedi usšešan svršetak ovog velikog vojevanja koje je, u trenutku kad je započeto, postalo ujedno borbom za oslobođenje i ujedinjenje sve naše neslobodne braće Srba, Hrvata i Slovenaca. Sjajni uspeh koji ima da kruniše ovo vojevanje iskupiće obilato krvave žrtve koje današnji srpski naraštaj podnosi. U toj borbi srpski narod nema izbora, jer se između smrti i života ne bira. On je na nju prinuđen i vodiće je sa onakom istom nesalomnom energijom s kakvom se pre sto godina borio za svoj Vaskrs iz kosovske grobnice. Vlada će se truditi da bude veran izraz te rešenosti narodne, i ona će, verna svojim moćnim i junačkim saveznicima, s poverenjem u budućnost čekati čas pobede.

Vlada zna za patnje i terete koje podnosi vojska i veliki deo naroda, i činiće sve što je u ljudskoj snazi da to olakša. Ona će preduzimati, brzo i odlučno, sve mere da snabdevanje vojske i nega ranjenika budu sve bolji, i ništa se u tom pogledu neće žaliti. U sporazumu s Vama, Gospodo Poslanici, rešiće se i mere kojima će se posle rata olakšati narodu da povrati svoju istrošenu snagu i sredi svoje imovno stanje, a dok je neprijatelj još tu, ona od svega srca šalje najboljoj snazi naše zemlje poklič:

Napred, s Božjom pomoću, na neprijatelja, u borbu za slobodu! [12]

Razlozi za jugoslovenski ratni cilj Srbije[uredi]

Osnovni razlog donošenja Niške deklaracije ležao je u tome da se:

  • Ideološko-propagando oslabi Austrougarska iznutra. Naime, hrvatske regimente na Drini, u kojima je bio cvet Zagreba, bile su najogorčeniji vojnici na frontu. Ako bi se one ohladile za Austriju, vojna snaga crno-žute monarhije bila bi više nego prepolovljena.
  • Ohlade glave Hrvata i drugih Jugoslovena u austrougarskoj vojsci i potom ih zagreje za ideju srpsko-hrvatskog jedinstva, posebno pripadnike „hrvatske regimente na Drinie, u kojima je bio „cvet” Zagreba, sa najogorčenijim vojnicima na frontu. U tom smislu se već radilo na frontu, kada je krajem septembra 1914, zabeleženo da su srpski vojnici pre svakog napada pevali „Lijepa naša“ i „Oj Hrvatsko još poživi“ na šta im je je bilo odgovoreno plotunima.)[13].
  • Objavi ideju za ujedinjenje Srba i Hrvata i drugih Jugoslovena kao glavni i zvanični ratni cilj Srbije, koji bi žešće demotivisao Hrvate za borbu u austrougarskoj vojsci. Jer, tada bi rat Austrougarske protiv Srbije za njih ujedno postao rat protiv buduće nezevasine države Jugoslovena, u čiji sastav bi ušla i Hrvatska kao ravnopravna članica.[14]
  • Jugoslovenski ratni cilj Srbije utiče i na sile Antante, kako u pogledu njihovih planova o teritorijalnim kompenzacijama, tako i u pogledu njihovih projekata posleratnog uređenja Evropi[15].
  • Jugoslovenskim programom pruži otpor savezničkim pritiscima na Srbiju i time utiče na prihvatanje teritorijalnih ustupka Italiji, Rumuniji i Bugarskoj za njihov ulazak na stranu Antante. Iznošenjem jugoslovenskog ratnog cilja, Srbija je Antanti ponudila veliku državu koja bi kao takva mogla da bude jedan od stubova stabilnosti u posleratnoj Evropi. Što se same Srbije tiče, samo se sa ostvarenjem jugoslovenskog ratnog cilja zadovoljavala njena nasušna potreba za rušenjem Austrougarske, koja je kao grabljiv sused i teška prepreka za njenu nacionalnu misiju, decenijama predstavljala pretnju njenom opstanku.
  • Ujedinjenjem sa „neoslobođenom braćom“ Srbija bi predupredi pojavu novog neprijateljskog suseda na severu i zapadu. Ideju o stvaranju samostalne Hrvatske, kao katoličke države, opominjala je na nju kao na neprijateljskog suseda koji bi pod uticajem Italije, opet bila zamena za Austrougarsku.[16]

Niška deklaracija iz današnjeg ugla gledanja?[uredi]

Proglašavajući Jugoslovenstvo za cilj rata, Srbija je mnogo izgubila iz današnje perspektive. Međutim, niški istoričari Nebojša Ozimić i Aleksandar Dinčić smatraju, da je to bila neminovnost jer:

„Da nije doneta Niška deklaracija i da je Srbija ostala u politici Balkanskog vojnog saveza, onda bi trebalo da napadne Austrougarsku preko Drine svim snagama da bi olakšala položaj saveznicma na drugim frontovima i da bi izolovala Tursku, protiv koje su počele da se bore Engleska i Rusija. A možda bi bilo velika vojna avantura koja bi proredila i onako proređenu vojsku nakon Cerske i Kolubarske bitke. Pašić je to znao, kao i komandanti i zato su pokušali, političari, pre svega, da krunišu uspeh jednim ratnim ciljem i stave saveznike pred svršen čin. Dolazi 1915 godine i ponovo kreću saveznički pritisci da srpska vojska napadne Austrougarsku preko Drine. I tako je to išlo sve dok Bugarska nije prišla Centralneim silama i napala Srbiju. Onda su saveznici tobože prihvatili srpski ratni cilj, a to je bila „alibi politika", jer joj nisu vojno mogli da joj pomoći, a tražili su da se bore i krvare za njih.[14]

Vidi još[uredi]

Izvori[uredi]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 A. Mandić Fragmenti za historiju ujedinjenja, Zagreb, 1956, 107.
  2. ^ Bogatinovski, Zlatko. 101 godina Niške deklaracije. Nova Srpska politička misao (2015). Pristupljeno 17. 5. 2016. 
  3. ^ Bojanić, Đorđe. Londonski ugovor ili put kojim se moglo ići. srpskaistorija.com. Pristupljeno 16. 5. 2016. 
  4. ^ Nada Engelsfeld, Prvi parlament Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca - privremeno narodno predstavništvo, Globus, Zagreb 1989.
  5. ^ Canić, J. "Niška deklaracija" - neophodno rešenje ili veliki promašaj. Južne vesti 08.12.2014. Pristupljeno 16. 5. 2016. 
  6. ^ Ivo Goldstein, Hrvatska povijest, Novi Liber, Zagreb, 2003.
  7. ^ Iz rata i emigracije, uspomene, Subotica, 1925, str. 16-17.
  8. ^ A. Mitrović, Srbija u Prvome svetskom ratu, Beograd, 1984; 165-166.
  9. ^ Đ. Stanković, N. Pašić i jugoslovensko pitanje,c1, Beograd, 1985, str. 153-154.
  10. ^ Đ. Stanković, N. Pašić i jugoslovensko pitanje, 1, Beograd, 1985, str. 147.
  11. ^ Đ. Stanković, N. Pašić i jugoslovensko pitanje,c1, Beograd, 1985, str. 147-149.
  12. ^ Srpske novine, naslovna strana, br. 282, Niš, utorka 25. novembar (8. decembar) 1914.
  13. ^ Ekmečić 1973, str. 154.
  14. 14,0 14,1 „Šta je Srbija dobila Niškom deklaracijom?”. Niške vesti, 7. 12. 2015. Pristupljeno 4. 3. 2018. 
  15. ^ Ekmečić 1973, str. 309.
  16. ^ D. Janković, Srbija i jugoslovensko pitanje, str. 104. n. 462.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]