Трећа аустроугарска офанзива на Србију

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Трећа аустроугарска офанзива на Србију
Део Српског фронта
Battle of Kolubara.jpg
Трећа аустроугарска офанзива на Србију, 6. новембар - 15. децембар 1914.
Време:6. новембар15. децембар 1914.
Место:Западна Србија, Колубара, Сувобор
Резултат: Одлучна српска победа, Тежак пораз Аустроугарске, Десетомесечно примирје
Сукобљене стране
Аустроугарска
Аустроугарска
Краљевина Србија
Краљевина Србија
Команданти и вође
Оскар Поћорек
Радомир Путник
Живојин Мишић
Жртве и губици
30.000
25.000

Трећа аустроугарска офанзива на Србију је био последњи покушај аустроугарске војске у 1914. години да самостално окупира територију Краљевине Србије. Краћи прекид активних операција био је предах пред још теже борбе. Аустроугарска балканска војска попунила је свој састав и опрему, одморила се и нарочито појачала артиљерију. Пропаст офанзиве аустрогарске војске се одиграла у Колубарској бици.

Офанзива[уреди]

Офанзива је почела 6. новембра ураганском артиљеријском ватром и снажним дејством 6. армије из сектора Сребреница-Љубовија а 5. армије са положаја у Мачви. Српска војска је тада била овако распоређена: 2. армија у Мачви, јужније од ње 3. армија у Јадру, даље 1. армија јужније од Крупња и као и дотада на крајњем левом крилу српског фронта налазила се Ужичка војска. Аустроугарске снаге су биле боље опремљене, нарочито су имале јачу артиљерију, а биле су изузетно мотивисане. Не жалећи жртве и наступајући најодлучније оне су поколебале српске редове и убрзо су их натерале на повлачење на целој линији фронта. Српска војска је била озбиљно угрожена због похабане опреме а нарочито због недостатка артиљеријске муниције. 1. армија задобила је снажан ударац. Стање на фронту било је изузетно тешко па је 8. новембра у Ваљеву одржана заједничка седница владе и врховне команде под председништвом регента на којој је војвода Путник истицао критичност стања и помињао је и могућност склапања сепаратног мира. Пашић је инсистирао на томе да се истраје и претио је оставком владе. Коначан закључак је ипак одражавао став свих присутних а то је подразумевало наставити отпор до крајњих граница.[тражи се извор]

Аустроугари су заузели Ваљево, Лајковац и многе друге градове у западној Србији. Пашић је вапио за помоћ код Савезника а посланицима на страни поручивао је: „Помагајте најхитније. Молите и преклињите.“ Французи су имали могућност да помогну али су тражили од Грчке да одмах упути Србији 20000 граната које би јој ова касније надокнадила. У међувремену је одступање 1. армије и Ужичке војске довело до повлачења целог фронта па је српска престоница остала без одбране. Аустроугари су заузели Београд без борбе и у њему су одржали тријумфалну параду 3. децембра. Вест о паду Београда имала је велики одјек у иностранству. У аустроугарском врху већ су припремали управу за освојену Србију а за генералног гувернера именован је генерал Стјепан Саркотић. Из немачке су послате одушевљене честитке савезничкој монархији.[тражи се извор]

Колубарска битка[уреди]

Колубарска битка почиње 16. новембра 1914. године, када су се српске трупе повукле на десну обалу Колубаре и Љига, према наредби врховне команде, у покушају да ту зауставе продор аустроугарских снага. Дана 3. децембра српска 1. армија је са положаја западно од Горњег Милановца изненада прешла у противнапад. Генерал Живојин Мишић њен командант од 15. новембра брзим одступањем је скратио линију фронта, пружио војницима време за предах, на миру је примио и распоредио артиљеријску муницију која је стигла из Грчке и одлучио се за противудар. По наредби војводе Путника и војвода Степановић и генерал Јуришић-Штурм издали су наређења својим армијама да крену у напад. Тиме је почела друга офанзивна фаза битке у басену Колубаре.

Пропаст аустроугарске војске и повлачење[уреди]

Аустроугрски фронт се поколебао а затим распао. До тада победничка царско-краљевска војска сада је бежала са српске територије. Многи су пали у заробљеништво а они који су умакли заустављали су се далеко иза својих полазних положаја у Босни. Избијањем 1. армије и Ужичке војске на десну обалу Дрине и Саве и ослобођењем Београда 15. децембра 1914. године победоносно је завршена велика Колубарска битка у којој је српска војска заробила 323 официра и 42215 подофицира и војника и запленила 43 заставе, 142 артиљеријска оруђа, 71 митраљез, 60000 пушака, 2 авиона, 3500 кола са муницијом и другим ратним материјалом, 4000 коња и мноштво друге ратне опреме и материјала.[тражи се извор]

Митраљез Максим МГ 10 Српске Војске

Последице Колубарске битке[уреди]

Блистава победа српске војске на Колубари била је епилог њене вишемесечне борбе са технички надмоћнијим противником. По речима војводе Путника у овој борби непријатељ је „потучен, растројен, побеђен и дефинитивно отеран са српске територије“.[тражи се извор]

Вести о преокрету на Балканском фронту одјекнуле су широм света. Немачке новине су писале: „Србија је још једном васкрсла из гроба Косова поља. И из колубарског врела црпће током читавог једног века горду храброст за највеће битке.“ Живојин Мишић је унапређен у чин војводе а начин на који је вођена Колубарска битка ушао је у војне уџбенике.[тражи се извор]

Литература[уреди]

  • Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914—1918. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа. 

Спољашње везе[уреди]