Pasivni imunitet

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druge upotrebe pogledajte stranicu Vakcinacija.

Pasivni imunitet, privremeni imunitet je prenos humoralnog imuniteta u vidu gotovih antitela koja su proizvod jedne osobe ili životinje na drugu. Pasivni imunitet pruža privremenu zaštitu primaoca antitela protiv nekih infekcija, i zato za razliku od aktivnog imuniteta on predstavlja privremeni oblik zaštite organizma. Prenesena antitela će se u određenom periodu od nekoliko nedelje do nekoliko meseci (3—6), degradirati, a primalac antitela više neće biti zaštićen.[1]

Istorija primene[uredi | uredi izvor]

Bočica antitoksina protiv difterije, iz 1895
Bočica antitoksina protiv difterije, iz 1925.

Pjer Pol Emil Ru i Aleksandar Jersin su 1888. godine pokazali da su klinički efekti difterije uzrokovani toksinom difterije. Dok je otkrića antitoksina zasnovanog na imunitetu koji se može stvoriti kod difterije i tetanus od strane Emila fon Beringa i Kitasato Šibasaburoa 1890. godine, bio prvi veliki uspeh u borbi protiv difterije i prvo otkriće savremene terapijske imunologije.[2][3] ​ Šibasaburo i fon Bering su imunizirali zamorce krvnim proizvodima životinja koje su se oporavile od difterije i shvatili da se istim procesom toplotnog tretmana krvnih proizvoda drugih životinja mogu lečiti ljudi od difterije.[4] ​

Godine 1896, uvođenje antitoksina protiv difterije objavljeno je kao „najvažniji napredak 19. veka u lečenju akutnih zaraznih bolesti “.[5]

Pre pojave vakcina i antibiotika, specifični antitoksin je često bio jedini tretman za infekcije kao što su difterija i tetanus.

Potom je imunoglobulinska terapija nastavila da bude terapija prve linije u lečenju teških respiratornih bolesti sve do 1930-ih, a i nešto kasnije i nakon uvođenja sulfonamida.[1]

Terapija antitelima 1890. godine, počela je da se koristi za lečenje tetanusa, tako što je serum imunizovanih konja ubrizgavan pacijentima sa teškim tetanusom u pokušaju da se neutrališe tetanusni toksin i spreči širenje bolesti. Od 1960-ih, ljudski imunoglobulin protiv tetanusa (TIG) počeo je da se koristi u Sjedinjenim Američkim Državama kod

Ova slika je iz Istorijske medicinske biblioteke Koledža lekara u Filadelfiji. Na njoj se pokazuje davanje antitoksina difterije iz konjskog seruma malom detetu, 1895. godine.

neimunizovanih, vakcinisanih ili nepotpuno imunizovanih pacijenata koji su zadobili rane u u kojima se mogao razvojati tetanusa.[1]

Davanje antitoksina konja ostaje jedini specifični farmakološki tretman koji je dostupan u terapiji botulizma. Doj se antitoksin, takođe poznat kao heterologni hiperimuni serum, takođe često profilaktički primenjuje kod osoba za koje se zna da su progutale kontaminiranu hranu.[6]

Terapija antitelima je takođe korišćena za lečenje virusnih infekcija.

Godine 1945., infekcije hepatitisom A, koje su se u vidu epidemije javljale u letnjim kampovima, uspešno su sprečene lečenjem imunoglobulina. Slično tome, utvrđeno je da imunoglobulin hepatitisa B (HBIG) efikasno sprečava infekciju hepatitisom B. Profilaksa hepatitisa A i B antitelima je u velikoj meri zamenjena uvođenjem vakcina; međutim, i dalje je indikovana nakon izlaganja virusu i pre putovanja u područja sa endemskom infekcijom.[7]

Humana vakcina imunoglobulina (VIG) 1953. godine korišćena je za sprečavanje širenja malih boginja tokom izbijanja u Madrasu, Indija , a nastavlja da se koristi za lečenje komplikacija koje su nastajale nakon prijema vakcine protiv malih boginja. Iako se prevenciju morbila generalno sproovodi vakcinacijom, ona se često tretira kao imunoprofilaktička nakon izlaganja ovoj bolesti.

Prevencija infekcije besnilom i dalje zahteva upotrebu vakcina i tretmana imunoglobulinima.[1]

Tokom izbijanja virusa ebole 1995. godine u Demokratskoj Republici Kongo, puna krv pacijenata koji su se oporavili i koja je sadržavala antitela na ebolu korišćena je za lečenje osam pacijenata, pošto nije bilo delotvornih sredstava za prevenciju (sve do nedavno kada je otkriveno lečenje ebole 2013. godine tokom epidemija u Africi).[8] Samo jedan od osam zaraženih pacijenata je umrlo, u poređenju sa tipičnim mortalitetom od 80% za ebolu, što sugeriše da tretman antitelima može doprineti preživljavanju.  

Imunoglobulin ili imunološki globulin se koristi i za sprečavanje i lečenje reaktivacije virusa herpes simpleksa (HSV), virusa varičela zoster, Eppštajn-Bar virusa (EBV) i citomegalovirusa (CMV).[1]

Oblici[uredi | uredi izvor]

Najčešći oblik pasivnog (privremenog) imuniteta je onaj u kome dete (mladunče) dobija od svoje majke, bilo da se radi o ljudima ili drugim sisarima. Antitela se iz organizma majke prenose na plod preko posteljice tokom zadnjih 1-2 meseca trudnoće. Kao rezultat toga, dete (mladunče) će pre rođenja u svom telu imati ista antitela kao i njegova majka. Ova antitela omogućavaju zaštitu novorođenčeta (mladunčeta) od određenih bolesti (i do godinu dana), dok ono ne razvije sopstveni imunski sistem.[1]

Pasivni imunitet može biti i veštački izazvan imunitet, kada se visok nivo ljudskih (ili životinjskih), antitela specifičnih za određene patogena ili toksine veštački prenesu na osobe koje nisu na njih imune. Pasivna imunizacija se koristi kada postoji veliki rizik od infekcija a raspoloživo vreme nije dovoljno da telo da razvije svoj sopstveni imuni odgovor, ili da smanji simptome u toku imunosupresivnih bolesti.[9] Pasivna zaštita od nekih bolesti je kvalitetnija (npr., malih boginja, rubeole, tetanusa) od drugih (npr., dečje paralize, velikog kašlja). [10]

Prirodno stečen pasivni imunitet[uredi | uredi izvor]

Majčinski pasivni imunitet je vrsta prirodno stečenog pasivnog imuniteta, i odnosi se na antitela -koja su prenela imunitet fetusu sa njegove majke u toku trudnoće. Majčinska antitela (MatAb) prolaze kroz posteljicu u plod preko neonatalnih FcRn receptora na ćelijama posteljice. Ovo se dešava oko trećeg meseca trudnoće.[11] Imunoglobulin G je istotipno antitelo koje može proći kroz posteljicu.[11]

Imunizacija novorođenčeta je često potrebna ubrzo nakon rođenja da spreči bolesti kao što su tuberkuloza, hepatitis B, dečja paraliza i veliki kašalj. Međutim, antitela majke mogu da inhibiraju indukciju imunskog odgovora zaštitne vakcine tokom prve godine života. Ovaj efekat se obično prevazilazi sekundarnim odgovorom na buster imunizaciju. [12] Pasivna imuniteta se takođe može obezbediti transferom IgA antitela koja se nalaze u majčinom mleku i koja se prenose kroz creva novorođenčadi, štiteći od bakterijske infekcije novorođenče, sve dok ono ne sintetiše sopstvena antitela. [13]

Veštački pasivno stečen imunitet[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Privremeno indukovan imunitet

Veštački pasivno stečen imunitet je; kratkoročna imunizacija organizma prenosom antitela, koja se sprovoditi primenom jednog od sledećih oblika;[1]

Pasivan prenos se koristi u profilaktičke svrhe, kod bolesti imunodeficijencije, kao što je hipogamaglobulinemija.[1] Ona se takođe koristi u lečenju više vrsta akutnih infekcija, koja su praćena intoksikacijom.[9] Imunitet koji potiče od pasivne imunizacije traje kratak vremenski period. Kod ovog oblika imunizacije postoji i potencijalni rizik za pojavu reakcije preosetljivosti (anafilaktički šok), i serumske bolesti, posebno primenom gama globulina nehumanog porekla.[13]Kako pasivne imunitet pruža trenutnu zaštitu, telo ne razvija trajni imunitete, pa je takav pacijent u riziku od zaražavanja istim patogenom zbog koja je primio tu zaštitu u kasnijem periodu.[13]

Izvori antitela[uredi | uredi izvor]

Mnoge vrste produkata krvi sadrže antitela. Neki hemoterapeutski proizvodi (npr. oprana ili rekonstituisana crvena krvna zrnca) sadrže relativno male količine antitela, a neki (npr. intravenski imunoglobulini i plazma proizvodi) sadrže veliku količinu antitela.[1]

Osim krvnih proizvoda koji se primenjuju u transfuziji (npr. cela krv, crvena krvna zrnca i trombociti), postoje i tri glavna izvora antitela koja se koriste u humanoj medicini. To su Homologna zajednička humana antitela, Homologni humani hiperimuni globulini, Heterologni hiperimuni serumi.

Homologna zajednička humana (ljudska) antitela

Ova antitela, poznata i kao imunoglobulin (prema međunarodnoj konvenciji obeležavaju se sa Ig). Proizvode se kombinovanjem (zajedničkih) IgG antitela od delova više hiljada odraslih donora. Kako potiču od mnogo različitih donora, ona sadrže antitela za mnoge različite antigene. Prvenstveno se koriste za profilaksu osoba posle njihovog izlaganja hepatitisu i boginjama i lečenje pojedinih kongenitalnih nedostataka imunoglobulina.

Homologni humani hiperimuni globulini

Ova antitela karakterišu se po tome što sadrže visok titar specifičnih antitela. Ovi produkti su proizvedeni iz plazme, humanih donora krvi sa visokim nivoom traženih antitela. Međutim, kako su hiperimuni globulini iz ljudskog organizma, oni pored specifičnih sadrže i druga antitela u manjoj količini. Hiperimuni globulin se koriste za profilaksu osoba posle njihovog izlaganja većem broju bolesti, uključujući i hepatitis B, besnilo, tetanus i varičelu.

Heterologni hiperimuni serumi

Ova antitela koja su poznata i kao protivotrovi ili serumi koji se proizvode u telu životinja, najčešće konja (equine), i sadrže antitela protiv samo jednog antigena. U Sjedinjenim Državama i drugim zemljama koristi se antitoksini za lečenje botulizma i difterije. Problem kod ovih proizvoda je taj što oni izazivaju serumsku bolest, ili imunu reakciju na proteine konja.

Monoklonska antitela (imunoglobulini ljudskog porekla)

Ova antitela su poliklonski imunoglobulini, koji sadrže mnogo različitih vrsta antitela. Tokom 1970-ih, razvijena je tehnika za njihovo izolovanje iz B ćelija, što je dovelo do razvoja proizvodnje monoklonskih antitela. Monoklonska antitela se proizvode od jednog klona B ćelija, tako da ovi proizvodi sadrže antitela na samo za jedan antigen već i za blisko srodnu grupu antigena. Proizvodi monoklonskih antitela imaju mnogobrojnu primenu, uključujući i dijagnozu određenih vrsta tumora (debelog creva, prostate, jajnika, dojke), lečenje tumora (B-ćelijske hronične limfocitne leukemije, nehočkinov limfom...), sprečavanje odbacivanja transplantata i lečenje autoimunih bolesti (Kronova bolest, reumatoidni artritis) i nekih infektivnih bolesti.

Monoklonska antitela se koriste za sprečavanje respiratorne infekcije izazvane specifičnim sincicijalnim virusom (engl. respiratory syncytial virus (RSV)). Ovaj proizvod se zove palivizumab, (palivizumab-Synagis). Palivizumab su humana monoklonska antitela specifična za (RSV). Ona ne sadrže nikakva druga antitela osim (RSV) antitela, pa se neće mešati u odgovore vakcina sa živim virusima.

Licencirani imunoglobulini[uredi | uredi izvor]

Sledeći imunoglobulini koji se trenutno koristi za profilaksu i imunoterapiju nekih infektivnih bolesti u Sjedinjenim Državama i drugim zemljama sveta.[14]

Preparati odobreni za pasivnu imunizaciju i imunoterapiju od strane američke FDA

BOLEST PROIZVOD IZVOR INDIKACIJE
Botulizam Specifični konjski Ig Konj Lečenje - Rana i hranom izazvanog oblika botulizma, dečji botulizam se tretira humanim botulinskim imunoglobulinom (BabyBIG).
Citomegalovirus Hiper-imuni IV Ig Humani Profilaksa - koristi se najčešće kod pacijenata sa transplantacijom bubrega.
Difterija Specifični konjski Ig Konj Lečenje - difterijske infekcije.
Hepatitis, morbili Udruženih humani Ig Humani serum Profilaksa - Infekcije hepatitisom i morbilima, lečenje urođene ili stečene imunodeficijencije
Idijopatska trombocitopenijska purpura,
Kavasakijeva bolest,
Ig imunodeficijencija		 Udruženih humani Ig Humani serum Lečenje - Idijopatske trombocitopenijske purpure i Kavasaki sindroma. Prevencija/lečenje oportunističkih infekcija sa IgG nedostatkom.
Besnilo Rabijes Ig Humani Profilaksa - Nakon izlaganja infekciji (primenjuje se zajedno sa vakcinom protiv besnila).
Tetanus Tetanus Ig Humani Lečenje- Infekcije tetanusom.
Kravlje boginje /Vakcinija Vakcinija Ig Humani Lečenje
Hepatitis B Hepatitis B Ig Humani Profilaksa - Nakon ekspozicije, kod beba izloženih visokom riziku (primenjuje se sa vakcinom protiv hepatitis B).
Varičela Varičela-zoster Ig Humani Profilaksa - Nakon izlaganja varičeli osoba sa visokim rizikom.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z Keller, M.A. & Stiehm, E.R. Passive Immunity in Prevention and Treatment of Infectious Diseases Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. april 2020) Clin. Microbiol. Rev. 13, 602−614 (2000).
  2. ^ Dolman, C.E. (1973). „Landmarks and pioneers in the control of diphtheria”. Can. J. Public Health. 64 (4): 317—36. PMID 4581249. 
  3. ^ Silverstein, Arthur M. (1989) History of Immunology (Hardcover) Academic Press. Note: The first six pages of this text are available online at: (Amazon.com easy reader Arhivirano 2020-04-08 na sajtu Wayback Machine)
  4. ^ „Passive Immunization — History of Vaccines”. www.historyofvaccines.org. Arhivirano iz originala 2020-04-08. g. Pristupljeno 2015-11-20. 
  5. ^ (Report) (1896). „Report of the Lancet Special Commission on the relative strengths of diphtheria antitoxic serums”. Lancet. 148 (3803): 182—95. PMC 5050965 Slobodan pristup. doi:10.1016/s0140-6736(01)72399-9. 
  6. ^ Shapiro, R. L.; Hatheway, C.; Swerdlow, D. L. (1998-08-01). „Botulism in the United States: a clinical and epidemiologic review”. Annals of Internal Medicine. 129 (3): 221—228. ISSN 0003-4819. PMID 9696731. doi:10.7326/0003-4819-129-3-199808010-00011. Arhivirano iz originala 2022-10-09. g. Pristupljeno 2023-09-29. 
  7. ^ Casadevall, A., and M. D. Scharff. 1995. Return to the past: the case for antibody-based therapies in infectious diseases. Clin. Infect. Dis. 21:150-161
  8. ^ Mupapa, K., M. Massamba, K. Kibadi, K. Kivula, A. Bwaka, M. Kipasa, R. Colebunders, and J. J. Muyembe-Tamfum on behalf of the International Scientific and Technical Committee. 1999. Treatment of Ebola hemorrhagic fever with blood transfusions from convalescent patients. J. Infect. Dis. 179(Suppl.):S18-S23
  9. ^ a b Microbiology and Immunology On-Line Textbook: USC School of Medicine
  10. ^ Siegrist C-A. Vaccine immunology. In Plotkin SA, Orenstein WA, Offit PA. Vaccines, 5th ed. China: Saunders, 2008:17–36.
  11. ^ a b Coico, R., Sunshine, G., and Benjamin, E. (2003). “Immunology: A Short Course.” Pg. 48.
  12. ^ Lambert, Paul-Henri, Margaret Liu and Claire-Anne Siegrist Can successful vaccines teach us how to induce efficient protective immune responses? (Full text-html) Nature Medicine 11, S54 - S62 (2005).
  13. ^ a b v Janeway, Charles (2001). Immunobiology; Fifth Edition. Paul Travers, Mark Walport, and Mark Shlomchik. New York and London: Garland Science. ISBN 978-0-8153-4101-7. 
  14. ^ (jezik: engleski) Samuel Baron MD (1996) Table 8-2. U.S. Licensed Immunoglobulin For Passive Immunization Medical Microbiology Fourth Edition The University of Texas Medical Branch at Galveston

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Janeway, Charles (2001). Immunobiology; Fifth Edition. Paul Travers, Mark Walport, and Mark Shlomchik. New York and London: Garland Science. ISBN 978-0-8153-4101-7. 
  • Plotkin S. Vaccines, vaccination, and vaccinology. J. Infect Dis 2003; 187:1347–59.
  • Plotkin S. Correlates of vaccine-induced immunity. Clin Infect Dis 2008; 47:401–9.

Spoljašnji izvori[uredi | uredi izvor]


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пасивни_имунитет&oldid=27441242”