Pećki sandžak
| Pećki sandžak İpek Sancağı Sanxhaku i Dukagjinit | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| oko 1520.—1912. | |||||||||||||
.png) Pećki sandžak krajem 19. veka | |||||||||||||
| Glavni grad | Peć | ||||||||||||
| Zvanični jezik(ci) | turski, govorni jezici: srpski, albanski | ||||||||||||
| Religija | islam, pravoslavlje | ||||||||||||
| Regija | Jugoistočna Evropa | ||||||||||||
| Zemlja |  Osmansko carstvo | ||||||||||||
| Stanovništvo | 185.685 (1905-1906) | ||||||||||||
| Događaji | |||||||||||||
| Status | Bivša pokrajina | ||||||||||||
| Istorija | |||||||||||||
• Uspostavljeno | oko 1520. | ||||||||||||
• Ukinuto | 1912. | ||||||||||||
| |||||||||||||
Pećki sandžak (tur. İpek Sancağı), takođe poznat i kao Dukađinski sandžak (alb. Sanxhaku i Dukagjinit) bio je sandžak (upravna jedinica) Osmanskog carstva na područjima severne Metohije i gornjeg Polimlja. Postojao je u razdoblju od oko 1520. do 1912. godine.[1][2]
Istorija
[uredi | uredi izvor]
.jpg)
Tokom 1455. godine, u vreme konačnog osmanskog zaposedanja južnih delova Srpske despotovine, došlo je do podele dotadašnjeg Vukovog vilajeta (prvobitna omanska administrativna jedinica) na dva sandžaka: Vučitrnski (za oblast Kosova) i Prizrenski (za oblast Metohije). U sastavu Prizrenskog sandžaka tada se našla i Pećka nahija, koja je obuhvatala severni deo Metohije (stara oblast Hvosno).[3]
Nakon osmanskog osvajanja Skadra (1479) stvoren je Skadarski sandžak, kome je priključena i Pećka nahija. Tek oko 1520. godine, stvoren je poseban Pećki sandžak, koji je podeljen na četiri glavne nahije, odnosno kaze: Peć, Đakovica, Gusinje i Berane.[4]
Pećki sandžakbeg Alija pogubljen je 1536. godine po naređenju sultana.[5]
Tokom ranog perioda turske vlasti, veliku većinu stanovništva na području Pećkog sandžaka činili su pravoslavni Srbi, dok su manji deo činili etnički Vlasi i Arbanasi. Sredinom 16. veka, među hrišćanima na području Pećkog sandžaka došlo je do negodovanja i otpora zbog poreskih zloupotreba.[6] Jednu od ovih pobuna, koja je izbila oko 1550. godine, ugušio je pećki sandžakbeg Kasim.[7]
Nedugo potom, 1557. godine, zaslugom srpskog patrijarha Makarija I izvršena je obnova Srpske patrijaršije sa središtem u Peći. Od tog vremena, bezbednost Pećkog manastira uveliko je zavisila od dobrih odnosa sa pećkim sandžakbegovima.
-
Srpski patrijarh Makarije I, koji je 1557. godine obnovio patrijaršijski prestol u Peći -
Srpski patrijarh Arsenije III, koji je 1690. godine izbegao iz Peći -
Srpski patrijarh Arsenije IV, koji je 1737. godine izbegao iz Peći
Tokom Bečkog rata (1683-1699) čitavo područje Metohije je bilo zahvaćeno žestokim borbama između habzburških i turskih snaga. Pravoslavni Srbi sa tog područja odmetnuli su se od turske vlasti i pristali su uz abzburšku vojsku. Srpski patrijarh Arsenije III je 1689. godine morao da se ukloni iz Peći, ali se ubrzo vratio nakon austrijskog zaposedanja grada. Iako je hrišćanska vojska tada zauzela veliki deo Pećkog sandžaka, turska vojska je 1690. godine pod zapovedništvom pećkog sandžakbega Mahmuda Hasanbegovića uspela da povrati vlast u toj oblasti.[8][9]
Tada je došlo do surove odmazde nad hrišćanskim stanovništvom, čime je podstaknuta Velika seoba Srba, tokom koje je veliki deo srpskog pravoslavnog stanovništva napustio područje Pećkog sandžaka. Isto se ponovilo za vreme Austrijsko-turskog rata (1737-1739), kada je tadašnji srpski patrijarh Arsenije IV takođe izbegao iz Peći. Uporedo sa stalnim odlivom srpskog stanovništva, na podrućju Pećkog sandžaka je zabeležen znatan priliv Albanaca čime je došlo do trajnih promena u etničkoj strukturi te oblasti.
Pećki sandžak je često nazivan i Dukađinskim sandžakom, tako da su ovi nazivi bili u naizmeničnoj upotrebi.[10] Od osnivanja 1455. godine pa sve do druge polovine 19. veka, Pećki sandžak je bio u sastavu Rumelijskog pašaluka. Nakon raznih upravnih promena, Pećki sandžak je 1877. godine priključen novostvorenom Kosovskom vilajetu.
Tokom Prvog balkanskog rata (1912-1913), celokupno područje Pećkog sandžaka oslobodile su vojske Crne Gore i Srbije. Prema međusobnom sporazumu, Peć je tada pripala Crnoj Gori, manji deo dotadašnjeg Pećkog sandžaka je pripao Srbiji, dok je deo priključen novostvorenoj Albaniji.[11] Konačna granična linija između Srbije i Crne Gore na području Metohije određena je međudržavnim sporazumom o razgraničenju od 12. novembra 1913. godine.[12]
Pećki sandžakbegovi
[uredi | uredi izvor]- Alija (oko 1536)
- Kasim (oko 1550)
- Mahmud Hasanbegović (oko 1690)
- Tahir (oko 1717)
- Mahmudbegović (oko 1737)[13]
- Alija Šabanagić (1881-1889)
Vidi još
[uredi | uredi izvor]Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Šabanović 1952, str. 185.
- ^ Zirojević 1974, str. 98.
- ^ Katić 2020.
- ^ Rakočević 1983, str. 264.
- ^ Filipović 1952, str. 95.
- ^ Schmitt, Oliver Jens (2010), , Religion und Kultur im albanischsprachigen Südosteuropa, Frankfurt am Main, Berlin, Bern, Bruxelles, New York, Oxford, Wien, 4, str. 43, ISBN 978-3-631-60295-9, „The Christian population of sancak of Dukagjin rebelled particularly often in 1550”
- ^ Jugoslovenski istorijski časopis. 17. Beograd: Savez društava istoričara Jugoslavije. 1978. str. 209. „Tako je beg Dukađina, Kasim-beg , bio zadužen... dizdaru Drača i dizdarima skadarskog sandžaka da pomognu sandžak-begu Dukađina, Kasim-begu”
- ^ Stanojević 1976.
- ^ Veselinović 1993, str. 516-517, 522.
- ^ Skendi 1954, str. 64.
- ^ Vickers 1995, str. 77-78.
- ^ Jagodić 2010, str. 31.
- ^ Stanojević 1975, str. 294.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Ağanoğlu, Yıldırım (2000). Salnâme-i Vilâyet-i Kosova: Yedinci defa olarak vilâyet matbaasında tab olunmuştur: 1896 (hicri 1314) Kosova vilâyet-i salnâmesi (Üsküp, Priştine, Prizren, İpek, Yenipazar, Taşlıca). İstanbul: Rumeli Türkleri Kültür ve Dayanışma Derneği.
- Веселиновић, Рајко (1993). „Srbi u Velikom ratu 1683-1699”. Историја српског народа. 3 (1). Београд: Српска књижевна задруга. str. 491—574.
- Vickers, Miranda (1995). The Albanians: A modern history. New York-London: St. Martin's Press; I.B.Tauris.
- Зиројевић, Олга (1974). Турско војно уређење у Србији (1459-1683). Београд: Историјски институт.
- Zirojević, Olga (1995). Srbija pod turskom vlašću (1450-1804) (1. izd.). Novi Pazar: Damad.
- Јагодић, Милош (2009). Српско-албански односи у Косовском вилајету (1878-1912). Београд: Завод за уџбенике.
- Јагодић, Милош (2010). Уређење ослобођених области Србије 1912—1914: Правни оквир. Београд: Историјски институт.
- Јагодић, Милош (2013). Нови крајеви Србије (1912-1915). Београд: Филозофски факултет.
- Катић, Татјана (2020). Војнучки дефтер из 1455. године за санџаке Крушевац, Вучитрн, Призрен и вилајете Звечан, Јелеч, Рас, Сенице и Ходидед (PDF). Београд: Историјски институт.
- Микић, Ђорђе (1983). „Politička, kulturna i privredna stremljenja”. Историја српског народа. 6 (1). Београд: Српска књижевна задруга. str. 291—315.
- Микић, Ђорђе (1983). „Između balkanskih suseda i velikih sila”. Историја српског народа. 6 (1). Београд: Српска књижевна задруга. str. 316—329.
- Микић, Ђорђе (1983). „Pod mladoturcima”. Историја српског народа. 6 (1). Београд: Српска књижевна задруга. str. 330—348.
- Ракочевић, Новица (1983). „Političke i društvene prilike”. Историја српског народа. 6 (1). Београд: Српска књижевна задруга. str. 263—290.
- Самарџић, Радован (1993). „Srpski narod pod turskom vlašću”. Историја српског народа. 3 (1). Београд: Српска књижевна задруга. str. 5—114.
- Станојевић, Глигор (1975). „Crna Gora u XVIII vijeku”. Историја Црне Горе. 3 (1). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. str. 229—499.
- Станојевић, Глигор (1976). Србија у време Бечког рата 1683-1699. Београд: Нолит.
- Стојанчевић, Владимир (1971). Јужнословенски народи у Османском царству од Једренског мира 1829. до Париског конгреса 1856. године. Београд: Издавачко-штампарско предузеће ПТТ.
- Стојанчевић, Владимир (1981). „Srpski narod pod turskom vlašću u prvoj polovini XIX veka”. Историја српског народа. 5 (1). Београд: Српска књижевна задруга. str. 213—248.
- Стојанчевић, Владимир (1994). Косово и Метохија у српско-арбанашким односима у XIX веку (1804-1878). Београд: Српска академија наука и уметности.
- Филиповић, Недим (1952). . „Поглед на османски феудализам (са нарочитим обзиром на аграрне односе)”. Годишњак Историског друштва Босне и Херцеговине. 4: 5—146.
- Шабановић, Хазим (1952). . „Управна подјела југословенских земаља под турском владавином до Карловачког мира 1699 године”. Годишњак Историског друштва Босне и Херцеговине. 4: 171—204.
- Šabanović, Hazim (1959). Bosanski pašaluk: Postanak i upravna podjela. Sarajevo: Naučno društvo Bosne i Hercegovine.
 | Ovaj članak vezan za istoriju Srbije je klica. Možete doprineti Vikipediji tako što ćete ga proširiti. |
