Гусиње

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Гусиње
Gusinje 01.jpg
Административни подаци
Држава  Црна Гора
Општина Општина Гусиње
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 1673
Географске карактеристике
Координате 42°33′26″ СГШ; 19°50′01″ ИГД / 42.557166° СГШ; 19.833666° ИГД / 42.557166; 19.833666Координате: 42°33′26″ СГШ; 19°50′01″ ИГД / 42.557166° СГШ; 19.833666° ИГД / 42.557166; 19.833666
Временска зона UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Надм. висина 1014 м
Гусиње на мапи Црне Горе
Гусиње
Гусиње
Остали подаци
Позивни број 051
Регистарска ознака GS

Гусиње је градско насеље у општини Гусиње у Црној Гори. Према попису из 2011. било је 1673 становника.

Географија[уреди]

Гусиње се налази у непосредној близини границе са Албанијом, на ушћу Врује у реку Грнчар. Налази се у југозападном делу Плавско-Гусињског басена на око 900 m надморске висине, испод стрмих падина Проклетија са југа и Виситора са севера. Нема битан саобраћајно географски положај тако да је подручје изразите миграције становништва. Окружено је високим планинама и има оштру климу.

Историја[уреди]

О Гусињу се мало зна из ранијих вијекова. По мишљењу Рачкога Дукљанинова "жупа Гуисенио" биће да је Гусиње и његов крај. У 14. вијеку је у Плавској жупи постојало село Гусино, без сумње данашње Гусиње.[1]

Под Турцима ту је владала осиона породица Реџепагићи, од које су познати по злу Ђулбег и Алибег. Они су владали са готово неограниченим правима у целој Васојевићкој нахији. Након Берлинског конгреса 1878. године Гусиње је припало Црној Гори али се томе супротставио Алибег Реџепагић. Он је убио султановог изасланика Маџар-пашу, који је дошао да преда Црногорцима, Гусиње и Плав. Уследиле су борбе Алибегове војске са регуларном црногорском; следеће 1879. године доживели су Црногорци пораз на Новшићу. Сутрадан након те битке, освануло је на градским зидинама Гусиња 230 одсечених црногорских глава. Марко Миљанов црногорски комадант сачувао је свега око 30 војника живих.[2] Статус Гусиња је решен 1880. године, када је оно остављено Турској, а Црној Гори је у замену дат Улцињ.

Старије становништво Гусиња су рано изагнали Клименте и загосподарили оним крајем. Њих су од прије око почетка 18. вијека напала и изагнала околна племена. Од тада су Гусиње населили плавски муслимани и др., и оно је постало сједиште власти оног краја. Гусињски муслимани су раније били православни Срби, а за време Турака дуго су били (до 1737) "привидни мислимани". То потврђује писмо српског патријарха Арсенија IV Шакабенте, у којем 27. новембра 1737. године помиње муслимане из Гусиња, који су хтели "примити хришћанску веру" (опет!).[3] Француз Ами Боуе (Ami Boué, 1794-1881) је 1836. рачунао да Гусиње има 300 домова српских и арнаутских, а Јуришић у половини 19 вијека налази, да је Гусиње имало 400 домова, од којих су четвртина били српски.

У турско доба Гусиње је водило трговину са Скадром, Пећи и Митровицом. Чувено је по октобарском вашару. Кроз Гусиње и Плав је водио стари пут од Котора и Скадра за Пећ.

У кази Гусиње 1895. године је било 4518 Турака, 712 Јевреја, 20 Протестаната што је укупно 5250 становника. Срба по том извору није ни било у кази (срезу)?.[4]

Гусиње је 7. октобра 1912. године освојила црногорска војска.[5] До 1912. године Гусиње са удолином Врмош је била у саставу Турског царства. Али и поред тога Врмош је био својина црногорског племена Куча, којима су по споразуму Турске и Црне Горе, Арбанаси морали плаћати редовни годишњи данак.[6] Током Првог светског рата аустроугарске трупе су заузеле 20. октобра 1916. године Гусиње.[7]

У месту је између 1868-1876. године радила српска народна школа. Поново је отворена 1892. године.[8] Нова школа је почела да се гради 1934. године за време управитеља школе Зоговића и председника општине Гусиње Соља Анкачевића. Нова велика модерна школа је била отворена у септембру 1937. године.

У међуратном периоду се каже за Гусиње да је то "варошица у котлини, забачена и без комуникација - бори се садашњом (1934) кризом." Тада је у месту око 5.000 људи, са малим кућама турским уџерицама - "кровињарама" од дасака. Од месних институција најважније су успешна Кредитна задруга и Соколско друштво (са 300 чланова).[9] Три године касније 1937. Гусиње је добило нову зграду царинарнице са двема царинским караулама.[10]

Знаменитости[уреди]

Од културно историјских споменика у Гусињу значајнији су православна црква Светог Ђорђа, Везирова џамија и католичка црква Светог Антона у Дољи код Гусиња.

Црква Светог Ђорђа Гусиње
Везирова џамија у Гусињу

Црква Светог Ђорђа у Гусињу подигнута је на месту старијег објекта, 1926. године. Подигнута је на предлог поп Ђорђа Шекуларца прилозима овдашњег православног становништва али и општине Гусиње. Попа је путовао по Југославији и скупљао прилоге за цркву. Црква је једнобродне основе, зидана од необрађеног притесаног камена. Под је од камених плоча, а кровни покривач од сидра. Отвори имају камене оквире са лучним завршецима. Иконостас је рад Петра Чолановића из 1926. године. Иконе су рађене у техници уље на платну. У цркви је педесетак штампаних руских књига, од којих седам из XVIII вијека.

Везирова џамија је најстарији сачувана џамија у Гусињу, саградио ју је скадарски везир Кара Махмуд Бушатлија 1765. године

Католичка црква Светог Антонија (Антуна) у Дољи, код Гусиња грађена је 1933-1934. године. Сва је од тесаног камена, у њу може да стане 200 верника, а коштала је градња 250.000 динара. Њу је подигло 30 католичких домова у Гусињу, а са реализацијом се кренуло још 1924. године. Црква је освећена 8. новембра 1934. године, од стране најзаслужнијег, скопског бискупа Ивана Гундаваца. За време Турака ту је било много католика, који су избегли да се не би помуслиманили. Вратили су се у Гусиње након 1918. године.[11]

Демографија[уреди]

У насељу Гусиње живи 1189 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 35,6 година (34,3 код мушкараца и 36,8 код жена). У насељу има 483 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,53.

Ово насеље је углавном насељено Бошњацима (према попису из 2003. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[12]
Година Становника
1948. 2.402
1953. 2.555
1961. 2.756
1971. 2.695
1981. 2.625
1991. 2.472 2.076
2003. 3.015 1.704
2011. 1.673
Етнички састав према попису из 2003.[13]
Бошњаци
  
1.175 68,95 %
Муслимани
  
262 15,37 %
Албанци
  
173 10,15 %
Црногорци
  
48 2,81 %
Срби
  
37 2,17 %
Хрвати
  
1 0,05 %
Македонци
  
1 0,05 %
непознато
  
1 0,05 %


Референце[уреди]

  1. ^ "Београдске општинске новине", Београд 1899. године
  2. ^ "Правда", Београд 25. октобар 1934. године
  3. ^ "Време", Београд 13. јануар 1941. године
  4. ^ "Дело", Београд 1896. године
  5. ^ "Балкански рат слици и речи", Београд 1913. године
  6. ^ "Политика", Београд 1924. године
  7. ^ "Београдске новине", Београд 1916. године
  8. ^ "Цариградски гласник", Цариград 1904. године
  9. ^ "Правда", Београд 1934. године
  10. ^ "Правда", Београд 26. август 1937. године
  11. ^ "Правда", Београд 12. новембра 1934. године
  12. ^ Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2003, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2005. COBISS-ID 8764176. 
  13. ^ Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2004. ISBN 978-86-84433-00-0. 
  14. ^ Становништво, пол и старост, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. октобар 2004. COBISS.CG-ID 8489488. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]