Planinarenje
Planinarenje je sport u kom je jedan od glavnih ciljeva osvajanje vrha neke planine.
Veliki broj planinara ima različite motive, a uglavnom su to: izazov, uživanje u netaknutoj prirodi i druženje. Planinarenje često zahteva dobru kondiciju, jer ono obuhvata penjanje, silaženje, nošenje ranca itd. Iskustvo je potrebno za korišćenje karte, kompasa, visinomera, i druge opreme. Osnovna planinarska oprema podrazumeva cipele, jaknu, ranac. Spisak opreme za ozbiljnije planinarske ekspedicije je dugačak. On pored hrane i vode podrazumeva penjačku opremu (pojas, prusik, karabineri, cepin, dereze, šlem, štapovi...), opremu za prenoćište (šator, vreća, podloga), ostalu opremu (naočare za sunce, ski naočare, baterijska lampa, kompas...) Za vreme uspona i silaska može doći do nepredviđenih okolnosti. Planinari moraju biti psihički pripremljeni da i u najtežim okolnostima (magla, vetar, sneg, kiša, nedostatak vode i hrane, povrede, kvarovi opreme...) ostanu pribrani, pomognu drugima i bezbedno privedu akciju kraju.
Sadržaj
Visinska bolest[uredi]
Cilj viskogorstva je osvajanje vrhova visokih planina. Najčešće se pod tim podrazumevaju vrhovi preko 2000 metara nadmorske visine. Pri penjanju na visoke planine dolazi do promena u organizmu, pre svega zbog toga što vazdušni pritisak opada sa povećanjem nadmorske visine.
| Visina (u metrima) | Atmosferski pritisak (u milibarima) |
|---|---|
| 0 | 1013 |
| 1000 | 899 |
| 2000 | 795 |
| 3000 | 701 |
| 4000 | 616 |
| 5000 | 540 |
| 6000 | 472 |
Izvor: Međunarodna avio organizacija (International Civil Aviation Organization)
Kao posledica manjeg pritiska, krv je manje zasićena kiseonikom nego na manjim visinama. Organizam se može donekle prilagoditi ovim uslovima. Srce kuca brže, povećava se krvni pritisak. Međutim, na većim visinama, organizam se teže prilagođava. Tako nastaje visinska bolest. Simptomi visinske bolesti su: glavobolja, nesanica, gubitak apetita, mučnina, povraćanje, gubitak mokrenja itd. Načini borbe protiv visinske bolesti su: biti u što boljoj kondiciji, piti puno tečnosti, jesti dobro, dobro se aklimatizovati. Aklimatizacija je postepeno privikavanje organizma na veliku visinu. Planinari najčešće pokušavaju da se aklimatizuju po metodu „gore - dole“ koji podrazumeva takozvane aklimatizacione uspone: penjanje na veće visine u toku dana, a zatim spuštanje i noćenje na manjoj visini. Tek posle jednog ili više aklimatizacionih uspona, definitivno se nastavlja dalje ka vrhu.
Vrhovi preko 8000 metara[uredi]
Postoji 14 planinskih vrhova viših od 8000 metara. Mnogi planinari pokušavaju da osvoje „Sedam vrhova“, odnosno sve vrhove za koje važi da su najviši vrh kontinenta na kom se nalaze. Retki su oni koji pokušavaju da osvoje svih 14 vrhova viših od 8000 metara. Svi ovi vrhovi se nalaze na Himalajima i to u četiri zemlje: Nepalu, Pakistanu, Kini i Indiji. Težina se ovde ne ogleda samo u tome što su stene sa južne strane veoma strme, a klima sa severne strane surova, već i u činjenici da je vazduh veoma razređen. Zbog toga veliki broj penjača koristi boce sa kiseonikom, koji, opet, predstavljaju dodatni teret za nošenje.
Istorija[uredi]
 |
Ovaj odeljak treba proširiti. |
Vidi još[uredi]
- Planinari
- Planinarska oprema
- Visinska bolest
- Planinarska društva
- Aklimatizacija čoveka na visinu
- Planinarski savez Republike Srpske
Literatura[uredi]
- Zvonimir Živković. Priroda, alpinizam, aklimatizacija i logorovanje. Beograd 1979.
- Aleksandar i Nada Damjanović, PLANINARSKI VREMEPLOV 1951-2005. Monografija Planinarsko-smučarskog društva „Železničar“ Novi Sad
- Aleksandar Damjanović, FRUŠKOJ GORI S LjUBAVLjU - vodič, Novi Sad 2003.
- Ilija Petrović, OBZORJA - Spomenica Planinarskog društva Poštar Novi Sad. Novi Sad 2005.
- Vladan Vukašinović, EveResT za svakog i za odabrane. Beograd 2003.
- Prof. dr Zoran Roganović i dr Milenko Savić, Medicinski problemi na velikoj nadmorskoj visini, Beograd 2004
