Пуцалина

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Pucalina
Naučna klasifikacija uredi
Carstvo: Plantae
Kladus: Tracheophytes
Kladus: Angiospermae
Kladus: Eudicotidae
Kladus: Rosids
Red: Fabales
Porodica: Fabaceae
Rod: Colutea
Vrsta:
C. arborescens
Binomno ime
Colutea arborescens
Sinonimi
Spisak
  • Colutea arborea sensu auct., p.p.
  • Colutea melanocalyx sensu auct.

Pucalina (Colutea arborescens L.) je prvi put opisana u Sp. Pl. 723 (1753) od strane Linea. Ime roda dolazi od grčke reči κοῖλος — šupalj; zbog mehurastih plodova, a epitet vrste arborescens znači – kao drvo. Domaći naziv pucalina dat je zbog prodornog zvuka -pucnja kada se naduti plod naglo pritisne. Sreću si i nazivi žuta bagra, žuti bagren, grohotuša, zajčina, zvečak, mehurka, turska leča, džanika[1] Englezi pucalinu dovode u vezu sa bešikom i senom (bladder-senna).

Opis vrste[uredi | uredi izvor]

List.
Plod.
Cvet.
Seme.

Snažni listopadni žbun jako razgranat do 2 (a u kulturama i do 4) m visine, i isto toliko širok. Kora je na izbojcima sivozelena, dlakava, na starijim granama crnosiva ili sivozelena pokrivena lenticelama, ljušti se u vidu svilastih vlakana. Koren dubok i široko rasprostranjen,u simbiozi sa azotofiksatorima.[2][3][4]


List je neparno perast sa 7-11 (-13) liski, dug je do 15 cm a oko 3 cm širok, svetlozelen, naizmeničan. Liske na kratkim drščicama, jajaste do široko eliptične od 1,5-3 (-4) cm duge i 0,75-1,5 široke, gole sa vidljivom mrežastom nervaturom, na vrhu plitko usečene. Listovi odozdo dlakavi dok su mladi, kasnije goli.[5][6]

Dvopolni, zigomorfni, entomofilni cvetovi, oko 2 cm dugi, tipični za leguminoze, na paperjastim drškama dugim 6-12 mm, zlatnožuti, sa krilima, 11–14 mm dugim i 3–4 mm širokim, znatno kraćim od lađice, zastavica sa crvenkastobraon mrljom niže centra; čašica zvonasta, 5–8 mm duga, sa pet trouglastih režnjeva; tri donja uža i kraća od gornjih. Prašnika 10 diadelfozni, 9 sraslo, 1 slobodan. Tučak monokarpan nadcvetnog plodnika, jednook, go ili delimično maljav, sa mnogo semenih zametaka. Stubić povijen, debeo, ventralno maljav u gornjem delu; žig veliki, umetnut koso na unutrašnju ivicu stubića, okružen dlakama. Cvetovi u uspravnim, 5–10 cm dugim, rastresitim grozdovima u pazuhu listova ovogodišnjih izdanaka, sa 3-7 cvetova. Cveta neprekidno od maja do oktobra.[2][6][4][7]

Plod mnogosemena (30 semena), nepucajuća, čunasta mahuna, mehurasto naduvena, gola, viseća, crvenkastozelena dok sazreva, zrela svetlosive boje, sa tankim, kožastim, providnim perikarpom; duga do 8 cm i 3-4 cm široka, zašiljena i otvorena pri vrhu duž ventralnog šava, sa 6–9 mm dugom drškom i čašicom u osnovi. Sazreva u julu—septembru. Plod ostaje dugo na granama, anemohoran. Seme, koje se razvija u 3-4 reda, je širokobubrežastog oblika, bočno stisnuto, 3-4 mm dugo, 2,5-3 mm široko, mrkocrno, mat, golo, otrovno. Korenak dug skoro kao polovina semena, vrh jače odstoji. Hilum sitan, široko eliptičan, beličast.[4][7][8] Seme ortodoksno i eksalbuminsko.

Areal[uredi | uredi izvor]

Od prirode raste u srednjoj i južnoj Evropi (od severoistočne Španije do istočne Bugarske), severnoj Africi, Maloj Aziji, Transkavkazju. Na Balkanu česta vrsta na krečnjačkoj podlozi u submediteranskim šumama, najčešće u šumama hrasta medunca na kraškom području, gde se javlja zajedno sa: Prunus mahaleb, Ostrya carpinifolia, Quercus pubescens, Prunus spinosa, Ligustrum vulgare, Cotinus coggygria, Cornus mas, Evonymus verrucosa, Viburnum lantana, Rhamnus cathartica, Crataegus vrste i dr.[4][9]

U Nemačkoj je autohtona u gornjoj dolini reke Rajne i oblasti Kajzerštul, ali je naturalizovana mnogo šire: Ludvigsburg, dolina reke Mozel, Virtemberg, Bavarija i Tiringija. Rasprostranjena je i van prirodnog areala, tako se u Britaniji gaji preko 300 godina, gde pokazuje potencijalno invazivne osobine šireći se duž železničkih pruga u predgrađu Londona. U SAD primećena je u Arlingtonu (Masačusets) i Bostonu još krajem XIX veka gde je „pobegla“ iz kultivacije[10] Slično, polovinom XX veka, u Roud Ajlandu beleži se prisustvo žbunova pucaline na plaži na Filds Pointu u pesku, koji su preživela uragan. Pretpostavlja se da je biljka ovde dospela preko brodskog otpada jer je u blizini brodski put iz Mediterana[11]

Bioekološke karakteristike[uredi | uredi izvor]

Heliofit srednje brzine rasta, ili brzorastući, bez posebnih zahteva prema zemljištu, opstaje na svim peskovitim, čak potpuno suvim, krečnjačkim zemljištima. Podnosi ekstremnu toplotu i sušu, podnosi vetrove, zaslanjenost i gradsku sredinu, ali je netolerantan prema jačoj senci i nedreniranom zemljištu. Podnosi niske temperature do -20 °C.[12]

Značaj[uredi | uredi izvor]

Kao parkovska vrsta upotrebljava se na ekstremno toplim staništima. Nije naročito popularna ni česta u vrtovima, ali tokom punog cvatanja kombinovanog sa sazrevanjem plodova, koje traje manje-više od maja do prvih mrazeva, ima znatnu dekorativnost. Nadute mahune, koje pucaju kada se stisnu, čine je vrlo privlačnim za decu, a interesantne su i u suvim aranžmanima. Grupe se mogu održavati u urednom obliku i prikladne veličine orezivanjem izdanaka do starog drveta ili na panj svake zime, što ne umanjuje intenzitet cvetanja jer se cvetovi formiraju na ovogodišnjim izdancima. Preporučuje se za sadnju duž auto-puteva zbog malih zahteva[13]. Zapis iz 1915 iz Arnold arboretuma svrstava ovu vrstu među najlepše u okviru kolekcije žbunastih biljaka. [14] Može da se formira kao živa ograda. [12][7]

Zbog široko rasprostranjenog korena grohotuša se upotrebljava za stabilizaciju nagiba i prevenciju erozije[15] Obilno plodonošenje može da dovede do nekontrolisanog širenja. U Španiji je istraživana kao potencijalna krmna kultura zbog svoje lignozne prirode i korišćenja tokom leta.[16]

Listovi su diuretik i purgativ[17][18] i ponekad se upotrebljavaju kao zamena za senu kao znatno blaži laksativ. Seme je emetik[17] i otrovno je.[18] Iz kore korena je izdvojena jedna fungicidna komponenta[19].

Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Generativno razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Plodovi se sakupljaju u septembru-oktobru. Posle branja i čišćenja seme se čuva u suvom stanju do proleća. Od 1 kg sirovine dobija se oko 200-400 g setvenog materijala. U jednom kg ima oko 60.000 (50.000-80.000) zrna. Prosušeno seme zadržava klijavost do 3 godine, ako se čuva u staklenim posudama na 5 °C[20]. Seme se zbog fizičke dormantnosti pre setve popari ključalom vodom u trajanju od 3-5 sekundi, posle čega je nicanje brzo i združeno[8], ili se potapa u koncentrovanu sumpornu kiselinu 30-60 minuta[21].

Klijanje nadzemno. Hipokotil zelene boje. Kotiledoni ovalni, 12-15 mm dugi, 6-9 mm široki, široko zaobljenog vrha, na kratkim drškama. Prvi list tročlan ili prost na dugoj dršci; liske objajaste, vršna krupnija od bočnih i sa dužom drškom. Liske odozgo dlakave. Sledeći listovi sa 3 ili 5 liski. Epikotil dobro razvijen, obrastao beličastim dlakama. Ponik je osetljiv na pozne prolećne mrazeve. Sadnice u prvoj godini narastu oko 60-70 cm, pa se mogu presaditi sledećeg proleća u školu, gde se u toku naredne dve godine razviju, uz odgovarajuće mere nege, u dobar sadni materijal za pojedinačnu ili grupnu sadnju. [22]

Vegetativno razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Od autovegetativnih metoda pucalina može da se razmnoži reznicama stabla. Zelenim reznicama (sa petom) od bočnih grana (reznice od vršnih grana se ožiljuju teže) uspešno se proizvode sadnice ove vrste tako što se prethodno tretiraju rastvorom IBA (1-3 g/L vode) [23]. Zrele reznice posle 120 dana ožiljavanja dale su prosečno 67,6% ožiljenica. Tretman bazalnih reznica sa 200 ppm IBA povećao je procenat ožiljavanja na 95%.[24]

Kalemljenje (običnim spajanjem ili triangulacijom) u korenov vrat na jednogodišnje podloge iste vrste od decembra do marta u stakleniku (sobno kalemljenje) predstavlja takođe uspešan način razmnožavanja, mada sa proizvodnog gledišta za to nema naročitog razloga.[25]

Unutarvrsni taksoni[uredi | uredi izvor]

Od prirodnih unutarvrsnih taksona u literaturi se sreću dva: Colutea arborescens subsp. gallica Browicz i Colutea arborescens subsp. hispanica (Talavera et Arista) Mateo et M.B.Crespo

Zbog relativno retke upotrebe pucaline u zelenim prostorima ima malo kultivara:

  • 'Bullata' je patuljasti kultivar, kompaktan sa malim zaobljenim listićima koji su guverirani.[21]
  • 'Crispa' je niski klon sa listovima talasastim po obodu. [26]

Colutea arborescens je jedan od roditelja hibridnog klona Colutea × media 'Copper Beauty' (C. arborescens × orientalis nastao pre 1790) koji ima bakarnocrvene cvetove[7].

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Simonović, D. (1959): Botanički rečnik, imena biljaka. Srpska akademija nauka - posebna izdanja, knjiga CCCXVIII
  2. ^ a b Browicz, K. (1963): The genus Colutea L.: a monograph. Monographiae Botanicae 14: 1–136.
  3. ^ Hillier Nurseries (Winchester) Ltd. (1991): The Hillier manual of trees and shrubs. Melksham, Wiltshire, UK: Redwood Press. 704 p.
  4. ^ a b v g Jovanović, B. (1985): Dendrologija. IV izmenjeno izdanje. Univerzitet u Beogradu. Beograd
  5. ^ Browicz, K. (1967): A supplement to the mongraph of the genus Colutea L. Arboretum Kornickie 12: 33–43.
  6. ^ a b LHBH [Liberty Hyde Bailey Hortorium] (1976): Hortus third: a concise dictionary of plants cultivated in the United States and Canada. New York: Macmillan. 1290 p.
  7. ^ a b v g Krüssmann, G. (1984): Manual of cultivated broad-leaved trees and shrubs. Volume 1, A–D. Beaverton, OR:Timber Press. 448 p.
  8. ^ a b Stilinović, S. (1985): Semenarstvo šumskog i ukrasnog drveća i žbunja. Univerzitet u Beogradu. Beograd
  9. ^ Strid, A. (2016): Atlas of the Aegean Flora. Part 2. Englera, No. 33, Botanischer Garten und Botanisches Museum, Berlin-Dahlem
  10. ^ Knowlton, C. H. (1899): Newly-observed plant stations in eastern Massachusetts. Rhodora, Vol. 1, No. 5, p. 89.
  11. ^ Camp, W. H. (1941): Golutea arborescens in Rhode Island. Torreya, Vol. 41, No. 4, p. 109
  12. ^ a b Drveće i žbunje on line
  13. ^ Dirr M.A. (2011): Dirr’s Encyclopedia of Trees and Shrubs. Timber Press Portland · London
  14. ^ Anonymus (1915): Colutea arborescens. Bulletin of Popular Information (Arnold Arboretum, Harvard University), Vol. 1, No. 13, p. 50
  15. ^ Huxley. A. (1992): The New RHS Dictionary of Gardening. MacMillan Press ISBN 0-333-47494-5.
  16. ^ Allue Andrade J.L. (1983): Aspectos ecologicos, fenologicos y biometricos de Colutea arborescens L. Anales del Instituto Nacional de Investigaciones Agrarias Seria Forestal 7: 111–127.
  17. ^ a b Grieve (1984): A Modern Herbal. Penguin ISBN 0-14-046-440-9
  18. ^ a b Launert, E. (1981): Edible and Medicinal Plants. Hamlyn ISBN 0-600-37216-2
  19. ^ Grosvenor P.W., Gray D.O. (1998): Coluteol and colutequinone B, more antifungal isolavonoids from Colutea arborescens. Journal of Natural Products 61(1): 99–101
  20. ^ Gonzalez-Benito ME, Caze-Filho J, Perez C. 1994. Cryopreservation of seeds of several legume species. Plant Varieties and Seeds 7: 23–27
  21. ^ a b Dirr MA. 1990. Manual of woody landscape plants: their identification, ornamental characteristics, culture, propagation, and uses. Champaign, IL: Stipes Publishing Company. 1007 p.
  22. ^ Stilinović, S. (1987): Proizvodnja sadnog materijala šumskog i ukrasnog drveća i žbunja, Šumarski fakultet, Beograd.
  23. ^ Dirr, M.A., Heuser, C.W. (1987): The reference manual of woody plant propagation: from seed to tissue culture. Athens, GA:Varsity Press. 239 p.
  24. ^ de Andres, E.F., Alegre, J., Tenorio, J.L., Manzanares, M., Sanchez, F.J., Ayerbe, L. (1999): Vegetative propagation of Colutea arborescens L., a multipurpose leguminous shrub of semiarid climates. Agroforestry Systems volume 46, Article number: 113
  25. ^ Grbić, M. (2004): Proizvodnja sadnog materijala - Vegetativno razmnožavanje ukrasnog drveća i žbunja. Univerzitet u Beogradu. Beograd ISBN 86-7602-009-4
  26. ^ Petzold, C.E.A., Kirchner, G. (1864): Arboretum Muscaviense: Über die Entstehung und Anlage des Arboretum Sr. Königlichen Hoheit des Prinzen Friedrich der Niederlande zu Muskau, nebst einem beschreibenden Verzeichniss der sämmtlichen, in demselben cultivirten Holzarten / Ein Beitrag zur Dendrologie der Deutschen Gärten bear. von E. Petzold und G. Kirchner ... ; mit einem colorirten Plane des Arboretum zu Muska. Gotha
Pucalina na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пуцалина&oldid=26984689”