Roman III Argir
 | Ovaj članak sadrži spisak literature, srodne pisane izvore ili spoljašnje veze, ali njegovi izvori ostaju nejasni, jer nisu uneti u sam tekst. |
| Roman III Argir (Srebrni) | |
|---|---|
 Roman Argir | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 968. |
| Datum smrti | 11. april 1034. (65/66 god.) |
| Mesto smrti | Carigrad, Vizantijsko carstvo |
| Porodica | |
| Supružnik | Zoja |
| Vizantijski car | |
| Period | 1028−1034. |
| Prethodnik | Konstantin VIII |
| Naslednik | Mihajlo IV Paflagonac |
Roman III Argir (Srebrni) (grč. Ρωμανός Γ΄ Αργυρός; pre 968 — 11. april 1034) je bio vizantijski car (1028—1034), carigradski eparh i prvi muž carice Zoje, ćerke Konstantina VIII (savladar 976 — 1025, car 1025—1028). Pripadao je civilnom plemstvu, jednoj od sukobljenih strana u Vizantiji tokom XI veka.
Venčanje sa Zojom[uredi | uredi izvor]
Novembra meseca 1028. Konstantin VIII, car Vizantije, osećajući se vrlo bolestan, a budući uostalom star skoro sedamdeset godina, seti se da je vreme da pomišlja o uređenju nasledstva prestola. Možda će izgledati čudnovato da, kao poslednji muški predstavnik makedonske dinastije, Konstantin VIII nije ranije pomišljao da svrši jedan tako važan i tako nužan posao. To je zato što Konstantin VIII, celoga života, nije nikad ni na šta mislio.
Pošto nije imao muških potomaka, Konstantin VIII je pred samu svoju smrt doneo odluku da vlast prepusti svom najbližem rođaku Romanu Argiru koji je po ženskoj liniji bio potomak cara Romana Lakapina kao i sam umirući car, pošto od dolaska makedonske dinastije, zakon o nasleđu prestola u Vizantiji postao dovoljno napredan da niko ne bi negodovao videći da carstvo prelazi u ženske ruke, vasileus je ipak uvideo da u tim teškim prilikama jedan čovek ne bi bio naodmet u dvoru, i on poče na brzu ruku tražiti za svoju kćer Zoju, koju je najviše voleo, i koja mu se činila najviše stvorena za vlast, muža koji bi pored vladarke imao ulogu cara-supruga. Pomišljao je na jednog jermenskog plemića, koji se zvao Konstantin Dalasen, i on pošlje po njega. Ali Konstantin je bio na svome imanju, daleko od prestonice, a stvar je bila hitna. Predomislivši se, car se tada obrati, još uvek, upravniku Carigrada, Romanu Argiru, koji je bio čovek iz otmene porodice i lepe spoljašnjosti, mada mu je bilo prošlo šezdeset godina; na nesreću, on je bio oženjen, voleo je svoju ženu, a ova ga je obožavala. Ta teškoća nije zaustavila Konstantina VIII. Kad bi nešto hteo, on bi brzo svršavao, i nalazio razloge koji ne trpe pogovora: Romanu je dao da bira između razvoda i gubitka vida; i da bi brže prelomio njegov otpor, a naročito odupiranje njegove žene, on naredi, čineći se vrlo razjaren, da se upravnik odmah zatvori. Na tu vest, Romanova žena, vrlo uzbuđena, razumede da ona treba da se izgubi, ako hoće da spase svoga muža; ona ode u manastir, a Roman se venča sa Zojom. Svadba je održana 12. 11. 1028. godine, a tri dana kasnije Konstantin je umro, mirne duše prepuštajući Carstvo Romanu, Zoji i Zojinoj sestri Teodori.
Vladavina[uredi | uredi izvor]
Ratovanje[uredi | uredi izvor]
Obrazovanom Romanu je sposobnost nedostajala u potpunosti, pred očima su mu lebdeli veliki istorijski uzori koje je kao pravi epigon, opsednut bezgraničnom slavom, pokušavao oponašati. Čas je njegov ideal bio Marko Aurelije pa bi vodio filozofske razgovore, šas Justinijan te bi započeo gradnju kakve raskošne građevine, čas opet Trajan i Hadrijan - pa bi se uobražavao da je vojskovođa i obožava rat, sve dok ga ozbiljan poraz, koji je doživeo u Siriji nije donekle otreznio. Posle Romana, komandu je preuzeo izvanredni vojskovođa Georgije Manijakis, koji se tada prvi put pojavio na istorijskoj sceni. Uspesi Georgijevi su krunisani osvajanjem Edese, 1032. godine i tako uspeo, još jednom istaknuti nadmoć Vizantijskog carstva.
Zakoni[uredi | uredi izvor]
Tokom svoje šestogodišnje vladavine, Roman III je ukinuo niz zakonskih odredbi koje su ograničavale plemstvo, prevashodno opozvavši alilengion (dodatni porez na napuštenu seljačku zemlju) oslobodivši plemstvo plaćanja jednog dela poreza odnosno uskrativši carsku blagajnu za većinu prihoda. Car Roman, kao tipičan predstavnik moćnika, nije ni pomišljao na ta da se suprotstavi volji veleposedničke aristokratije. Stariji zakoni, koji su moćnicima zabranjivali prisvajanje seljačkih i stratiotskih dobara, nisu doduše bili službeno opozvani i savesni su ih poštovali još neko vreme ka važeće pravo. Ali bilo je dovoljno i to što je prekinut dugi niz zakona koji su štitili mali posed, jer iako ni propisi prošlog veka uprkos svojoj strogoći nisu uspeli obuzdati kupovinu seljačkih i vojničkih dobara, sada je sve naklonjenje pasivno držanje vlade omogućilo pun razvoj ekspazionističke moći veleposednika moćnici su pobedili u svakom pogledu, kako politički, tako i privredno. Srušena je brana koju je centralna vlast od 919. do 1025. godine podigla protiv plemićke pohlepe za zemljom. Propast maloposeda počela je neobuzdano napredovati. Veleposed je usisao seljačka i vojnička dobra i njihove vlasnike pretvorio u svoje podložnike. Time je slomljena osovina blagajne na kome je država počivala moć Vizantije počivala četiri veka, odbrambena i porezna snaga zemlje je počela propadati, a osiromašenje države koje je iz toga proizišlo sve je više smanjivalo njenu vojnu silu.
Zoja Porfirogenita[uredi | uredi izvor]
Nesrećna carica[uredi | uredi izvor]
Četvrt veka, Zoja Porfirogenita će ispunjavati carsku palatu svojim sablažnjivim pustolovinama, a njena istorija je zacelo jedna od najzanimljivijih koje su nam sačuvali vizantijski letopisi, i jedna od najpoznatijih. Dok smo o većini vladara koji su se rađali u Svetoj Palati tako nepotpuno obavešteni da s teškom mukom možemo naslikati njihove najbleđe skice, desilo se naprotiv da nam se Zoe pojavljuje u najjasnijoj svetlosti. Ona je zaista imala tu sreću — za nas — da njen istoričar bude jedan od najinteligentnijih, najznamenitijih ljudi koje je Vizantija dala: to je Mihailo Psel, čija je hronika, ili pre memoari koje je pisao o istoriji svoga doba, izdata pre jedno trideset godina.
Osrednje pameti, savršena neznalica, Zoe je, po naravi bila živa, naprasita, ljuta. Bezbrižno i lako, ona je rešavala o životu i smrti, brza da se odluči, i da promeni mišljenje, bez mnogo logike i čvrstine, i ona je državne poslove pretresala sa istom lakomislenošću kao i zabave ginekeja. Pored svoga lepog izgleda, to je u glavnom bila jedna dosta nesposobna vladarka, pomalo budalasta, vrlo sujetna, detinjasta, ćudljiva, prevrtljiva, koja je vrlo rado primala laskanja. Pohvala njene lepote dovodila bi je u ushićenje. Uživala bi da joj se govori o starosti njene porodice i o slavi njenog strica Vasilija, a još više kad joj se govori o njoj samoj. I za dvorane je bila postala zabava da je varaju: kako niko ne može da nju vidi a da odmah ne ostane kao gromom pogođen. Mnogo trošeći na sebe, glupo izdašna spram drugih, ona je bezumno rasipala novac; ali ponekad je umela da bude neumoljiva i svirepa. Kao dobra Vizantinka, najzad, bila je pobožna, ali onom sasvim spoljašnjom pobožnošću koja gori tamjan pred ikonama i pali voštanice po oltarima. A naročito je bila iz osnova lena. Državni poslovi bili su joj dosadni; ni ženski radovi nisu je više zanimali. Ona nije volela ni da veze, ni da tka, ni da prede; ostajala je po čitave sate besposlena, blažena. I kad se vidi kakva je, može se razumeti da je njen stric Vasilije, tako delatan, tako neumoran, nju pomalo prezirao, mada ju je vrlo voleo.
Ta plava, mekušna i olaka osoba nosila je uz to dosta obespokojavajuće nasledstvo. Unuka onoga Romana II, koji je umro mlad zato što je suviše živeo, i čuvene i izopačene Teodore, kćeri onoga zabavljača Konstantina VIII, ona je imala od koga da nasledi onaj lepi temperament ljubavnice koji će uskoro otkriti. Vrlo gorda na svoju lepotu, uverena da je neodoljiva, besna što je u ginekeju izgubila najlepše godine svoje mladosti, puna nezadovoljenog žara, i zavedena privlačnošću nepoznatoga, ona će, sa svojih punih pedeset godina, ispunjavati varoš i dvor glasovima o svojim pustoloviiama sa toliko vatrenosti i tako malo uzdržavanja da su njeni savremenici sumnjali katkad u potpunu ravnotežu njenoga razuma.
Oženjen tom ženom opojnom i radoznalom za nova uzbuđenja, Roman Argir je smatrao da je dužan sebi, ženi, pokojnom caru svome tastu i državnim razlozima da što pre da carevini naslednika. I ovde već treba da uputim čitaoca Pselu, da tu vidi kakvim su se sredstvima — čas magijiskim čas fiziološkim, — kakvom znalačkom kombinacijom raznih masti, trljanja i amajlija, Roman i Zoja trudili da ostvare svoju želju. Ali, na tom poslu, car se brzo doseti da on ima šezdeset godina, što je mnogo, i da carica ima pedeset, što je suviše; i odustavši od svoje žene, i od državnih razloga, on se zadovoljio da upravlja monarhijom. Roman je svojoj suprugi ukinuo novčana sredstva.
Zoja upoznaje Mihaila[uredi | uredi izvor]
To nije išlo u račun gospođi. Jako uvređena, prvo u svome ponosu, što je tako odbačena, Zoja je bila nezadovoljna još iz drugih razloga, koji nemaju nikakva posla sa samoljubljem i sa državnim razlozima; uz to,. kao da je išao da prevrši meru. Romanu je, u isto vreme kad ju je napustio, palo na um da odjednom obuzda njene lude troškove. Pomamljena, i osećajući više no ikad privlačnost pustolovina, Zoe je tražila utehe, i bez muke je našla. Ona je odlikovala Konstantina, koji je na dvoru vršio dužnost velikoga telohranitelja, a za njim drugog jednog Konstantina, iz velike porodice Monomaha, koga je njegovo srodstvo s carem uvelo u dvor. Obojica su joj se dopala za trenutak zbog svoje lepote, ljupkosti, mladosti; ali ta je milost malo trajala. Uskoro Zoja utvrdi svoj izbor na drugom jednom ljubavniku. Među prijateljima Romana III bio je jedan evnuh, po imenu Jovan, čovek uman, iskvaren, i u velikoj milosti kod cara. Taj Jovan je imao jednoga brata, koji se zvao Mihailo, mladić neobične lepote, živa oka, bela lica, gospodskog stasa, čiju zavodničku i neodoljivu draž savremeni pesnici složno hvale. Jovan ga predstavi dvoru; on se dopade caru, koji ga uze sebi u službu; on se još više dopade carici, kod koje se odmah razbukta velika strast. I „kako je ona“, kaže Psel, „bila nesposobna da zapoveda svojim željama“, Nije se smirila dok joj lepi Mihailo nije vratio ljubav.
Onda se u dvoru odigrala jedna vrlo zanimljiva komedija, koju je Psel ispričao ne bez nešto zajedljivosti. Pre je Zoja iz sveg srca mrzela seljačkog sina iz Paflagonije, izuzetno sposobnog, ali i potpuno beskrupuloznog čoveka, koji je zapravo povlačio konce intrige evnuha i monaha Jovana Orfanotrofa; sad, da bi imala prilike da govori o onome koga je volela, ona ga je ljubazno predusretala, zvala ga sebi, i kazala mu da kaže svome bratu da će, kadgod se prijavi, naići na lep doček kod svoje vladarke. Mladić, koji nije razumeo tu naglu i neobičnu blagonaklonost, dolazio je kod Zoje na podvorenje, dosta zbunjena izgleda, uzbuđena i pocrvenela lica. Ali ga je carica hrabrila; ona mu se ljubazno smešila, ublažavala je za njegovu ljubav strogost svoje strašne obrve, čak mu je izdaleka napominjala svoja osećanja spram njega.
Mihailo kao caričin ljubavnik[uredi | uredi izvor]
Mihailo, koga je brat upućivao, najzad, razumede. On postade drzak; od nežnih pokreta on pređe na poljupce; uskoro, on se još više osmeli, „manje zanesen“, možda veli bezobrazno Psel, „dražima te gospođe malo više zrele nego polaskai u svome ponosu slavom jedne carske pustolovine“. Zoja, vrlo ozbiljno zaneta, pokazala se vrlo neobazriva. Viđali su je kako pred svetom ljubi svoga milosnika, kako seda s njime na istu sofu. Prirodno, uživala je da svoga ljubimca kiti kao kakvog idola, pokrivala ga je nakitom i sjajnim odelom, i obasipala skupocenim poklonima. Još više: jednoga dana pade joj na um da ga posadi na sam carski presto, s krunom na glavi i skiptrom u ruci, i pribijajući se uz njega, tepala mu je najnežnijim imenima:
Idole moj, lepi cvete moj, radosti mojih očiju, uteho moje duše.
Jedan od dvorskih ljudi, koji slučajno uđe, umalo ne pade u nesvest pred tim neočekivanim prizorom; ali Zoja, ne buneći se, zapovedi mu da klekne pred noge Mihailove izjavivši:
On je otsad, on će jednoga dana zaista biti car.
Ceo je dvor znao za vezu Mihaila i Zoje. Jedini Roman nije, naravno, ništa opažao. Nekoliko njegovih prijatelja, i sestra mu Pulherija, koja je mrzela caricu mislili su da treba da mu otvore oči. Ali car nije hteo ništa da veruje: i kako je to bio više dobroćudan vladar, on se zadovoljio što je pozvao Mihaila u svoj kabinet i pitao ga šta je istina od cele te istorije. Ovaj je tvrdio da je on nevina žrtva gnusnih kleveta; i vasileus, ubeđen, zavoli ga još više nego pre. Da bi mu pokazao svoje poverenje, on je dotle išao da ga je uveo u privatni život carske odaje; u veče, kad bi ležao u postelji pored Zoja, zvao je mladoga čoveka kod postelje i molio ga da mu trlja noge. Jedan malo odviše čedan hroničar kaže:
Je li verovatno da mu se nikad nije desilo da radeći to ne dodirne vasilisine noge?
Roman se nije mnogo brinuo o tome; taj car nije bio ljubomoran muž.
A bilo je još nešto što ga je sasvim umirilo, ako je to bilo potrebno. Lepi Mihailo patio je od jedne vrlo neprijatne bolesti: imao je nastupe padavice. Vladar je potom izjavio:
Zaista, takav jedan čovek ne može da voli ni da bude voljen.
Ipak, s vremenom, Roman nije više mogao sumnjati u svoju nesreću; ali, budući filozof, više je voleo da do kraja ništa ne vidi. On je poznavao Zoe; znao je da se, ako joj oduzme Mihaila, izlaže opasnosti da je baci u nove mnogobrojnije pustolovine, i smatrajući da je za carsko dostojanstvo bolja jedna jedina i trajna veza nego čitav niz vidnih skandala, on sistematski zatvori oči pred očevidnošću. Pselos kaže:
I veza caričina bi otvoreno objavljena, i izgledalo je da je dobila snagu zakona.
Smrt[uredi | uredi izvor]
Međutim, Roman se na očigled menjao. Nije više jeo, rđavo je spavao; narav mu se promenila. Postao je naprasit, ljut, neprijatan; nije se više: smejao, sumnjao je u svakoga, ljutio se za svaku sitnicu; naročito je žalosno opadao. On je uporno hteo da savesno vrši svoju carsku dužnost; ali pod tim lepim paradnim odelom on je izgledao kao mrtvac, izmučena lica, žute boje, kratkog i zadihanog daha; kosa mu je opadala i ostavljala široke praznine. Izgleda da su Mihailo i Zoe davali nesrećnom caru, koji im je ipak vrlo malo smetao, neki spori otrov koji je trebalo da ih oslobodi njegovog dosadnog prisustva. Ali stvar još nije išla dovoljno brzo po želji zaljubljene carice. Zato, kako je na veliki četvrtak ujutru 11. 04. 1034. godine car otišao u kupatilo, u trenutku kad je, po običaju, zagnjurio glavu u vodu basena, nekoliko upućenih slugu zadržaše mu je u tom položaju malo duže no što bi trebalo; izvukoše ga iz vode onesvešćenog i tri četvrti ugušenog. Odneše ga u postelju; jedva je disao; nije više mogao da govori; međutim, došavši sebi, još je tražio da znacima izrazi svoju volju. Ali videći da ga ne razumeju, on tužno zatvori oči, i posle kratkog ropca, izdahnu. Zoja se, u tim prilikama, nije čak ni potrudila da sakrije svoja osećanja. Dotrčavši, na prvu vest o nesreći, u carsku sobu, da bi se sama uverila u kakvom se stanju nalazi njen muž, ona nije smatrala za potrebno da prisustvuje njegovom poslednjom času. Imala je prečih briga.
Zoja je mislila samo na jednu stvar: da osigura carstvo Mihailu. Uzalud su je dvorski ljudi,. stari službenici njenoga oca Konstantina, opominjali da promisli malo, da svoju ruku da samo najdostojnijem, naročito da se suviše ne potčinjava svome novome suprugu. Ona je mislila samo na svoga ljubaznika. S druge strane, evnuh Jovan, lukav političar, žurio ju je da se što brže reši i govorio je:
Mi smo svi propali ako se okleva.
Ne čekajući dakle više, iste noći, između velikog četvrtka i petka, Zoja pozva Mihaila u dvor; ona mu dade da obuče carsko odelo, metnu mu krunu na glavu, posadi ga na presto, sede pored njega, i zapovedi svima prisutnima da ga priznaju za zakonitog vladara. Patrijarh, pozvat usred noći, žurno dotrča. Mislio je da će naići na Romana; namesto njega on nađe u velikom zlatnom Triklinijumu Zoja i Mihaila u svečanom odelu, i carica mu zatraži da bez odlaganja blagoslovi njeno venčanje sa novim vasileusom. Prvosveštenik se ustezao: da bi ga privoleli, načiniše mu bogat poklon od pedeset livara u zlatu, i obećaše istu toliku sumu za njegove sveštenike: pred tim dokazima on se prikloni i posluša. Sutradan ujutru, bude pozvan i Senat da oda svoje poštovanje novom gospodaru i da učini poslednje počasti dojučerašnjem. I dok su Romana III, koji se nije mogao poznati i bio već u raspadanju, odnosili, po običaju, otkrivena lica, — Psel, koji je video pratnju, dao je o tome prizoru sliku sa poražavajućim realizmom, — u Svetoj Palati velikodostojnici su ponizno klečali pred Mihailom i ljubili ruku srećnome skorojeviću. Zoja nije upotrebila ni dvadeset p četiri sata da postane udovica i da se preuda.
Romana III na prestolu nasleđuje Zojin mladi ljubavnik Mihajlo (IV) (1034—1041), odnosno de facto Jovan Orfanotrof za vreme čije vladavine se nastavilo slabljenje Vizantije.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta.
- Carr, John (2015). Fighting Emperors of Byzantium. Pen and Sword. ISBN 978-1-4738-5626-4.
- Šarl Dil Vizantijske slike:Zoe Porfirogenita - Vikizvornik
- Vladimir Ćorović Istorija srpskog naroda
Vidi još[uredi | uredi izvor]
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ljudi | |
| Ostale | |
