Srpski građanski zakonik

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Srpski građanski zakonik 1844, delo Jovana Hadžića

Srpski građanski zakonik (originalna ortografija: Zakonikъ građanskій za Knяažestvo srbsko) je prvi i jedini sveobuhvatni građanski zakonik u Srbiji. Donet je 25. marta 1844. godine po uzoru na Austrijski građanski zakonik iz 1811. za vreme vladavine Ustavobranitelja i kneza Aleksandra Karađorđevića.[1] Njegov tvorac je Jovan Hadžić.

Sadrži ukupno 950 članova, zbog čega spada među najkraće građanske kodifikacije.[2]

Srpski građanski zakonik je jedan od najranijih i najznačajnijih modernih kodifikacija građanskog prava donetih u Evropi tokom 19. veka, posle Napoleonovog Code civil-a (1804), Austrijskog građanskog zakonika (1811) i Holandskog zakonika (1838).

Primenjivao se čitav jedan vek, sve do 1946. godine, što ga čini najdugovečnijim zakonikom u novijoj istoriji Srbije. Zakonom o nevažnosti predratnih pravnih propisa i onih donetih za vreme okupacije iz 1946. godine, omogućena je njegova primena sve dok se ne donesu novi propisi. Tako se i danas Srpski građanski zakonik primenjuje u slučaju nekih pravnih praznina.[1]

Donošenje Zakonika[uredi | uredi izvor]

Srpski građanski zakonik donet je zbog neophodnosti da se uspostavi stabilan pravni poredak u Kneževini Srbiji, da bi se obezbedila pravna sigurnost, kao i iz potrebe da se urede svojinskopravni odnosi, koji su postali složeni posle donošenja hatišerifa iz 1830. i 1833. godine.[1] Bilo je potrebno doneti zakone koji će obezbediti pre svega neprikosnovenost privatne svojine.[3]

Zbog nepostojanja određenih uslova kao što su opšta nepismenost naroda, nepostojanja pravne nauke, zakonodavne i sudske prakse i drugih prošlo je mnogo vremena do donošenja zakonika.

Ustanak obespravljenog seljaštva Srbije protiv dahija je jedan u nizu ustanaka kmetova protiv feudalaca. Neprestani ustanci i oružane borbe polako prerastaju u buržoasko - demokratsku revoluciju. Ova revolucija dovodi do smanjenja feudalnih svojinskih odnosa i konačno stvara uslove za stvaranje i razvijanje buržoaskih društvenih odnosa i državnosti. Srpska revolucija, koja je počela ustankom 1804. godine, je omogućila društveni preobražaj koji će uslediti u narednim decenijama. Sve do 1804. godine, srpsko društvo se razvijalo u nepovoljnim uslovima. U uslovima zaostalog osmanskog feudalizma koji je godinama sprečavao rađanje građanske klase potrebne za revoluciju. Promene u društvenoj strukturi Srbije odstupaju od klasičnog puta izrastanja i ekonomskog jačanja građanstva u periodu razvijenog i kasnog feudalizma zapadnih evropskih zemalja. Gradovi su ostali centri turske feudalne vojne i upravne vlasti. Način života, navike i svest u gradovima će još decenijama ostati nepromenjeni. Međutim, promene u imovinskoj, proizvodnoj i socijalnoj strukturi srpskog seoskog naroda sve su izrazitije pred kraj XVIII veka. Sultan Selim III fermanima iz 1793, 1794 i 1796. godine potvrđuje i proširuje samoupravne povlastice stanovništva Beogradskog pašaluka. Veliki broj srpskih seoskih trgovaca počinje da se bogati zbog stočne trgovine na teritoriji Srbije i sa susedom Austrijom. Politička i ekonomska pozicija ovih trgovaca je znatno povoljnija nego ona od ostalog srpskog stanovništva koje je znatno siromašnije i potčinjenije. Prekomerno bogaćenje je sprečeno od strane turske vlasti i oblika feudalne eksploatacije. Turci su obezbedili knezove koji su u svojim selima prikupljali feudalne dažbine. Ova funkcija ih je određivala kao najvažnije fiskalne organe pomoću kojih je Turska vlast vršila eksploataciju. Osim ovoga knezovi su imali nadležnost presuđivanja u manjim sporovima.  Ova sudska funkcija je znatno uticala na stvaranje i razvijanje običajnog prava.[1]

.U toku oslobodilačkog rata, knezovi i vojvode se pretvaraju u državne organe nove vlasti, nosioce vojne i političke moći. Ovi novi organi viče ne mogu da se oslanjaju isključivo na običajno pravo. Istorijski i pravni izvori ustaničke Srbije, kao što je Karađorđev zakonik i Nacrt Praviteljstvujuščeg sovjeta, sadrže niz građanskopravnih odredaba. U ovom periodu se znatno povećava broj normi vezanih za građansko pravo. Razvoj ovog novog, buržoaskog prava, ipak nailazi na prepreke, kakvo je staro feudalno pravo. Predstavnici ovih zastarelih, ali ne i iskorenjenih shvatanja nalaze se u redovima nekadašnjih pokretača revolucija, a sada predstavnika novih vlasti. Organizovan je jako veliki broj buna, u kojima su se čak sukobljavale i čitave vojske, dovele su do stagniranja razvitka novog prava u Srbiji. Načela koja su proklamovana Ustavima iz 1835. i 1838. godine su pravni izraz i i potvrda uspeha borbe srpskog naroda za uspostavljanje kapitalističkih svojinskih odnosa i snaga da se prebrodi sopstvena zaostalost.[4]

Nesklon izdavanju zakona, ali zbog sve većeg narodnog nezadovoljstva i novonastalih prilika u zemlji, knez Miloš Obrenović u proleće 1829. godine imenuje članove tzv. Zakonodatelne komisije sa zadatkom da izrade zakonik građanskog prava. Članove te i onih komisija koje su bile formirane posle nje činili su ugledni i obrazovani ljudi onog vremena, koji nisu imali pravničko obrazovanje. Među njima su bili učitelj Georgije Zaharijades kome je knez Miloš dao zadatak da prevede sa nemačkog jedan deo Code civil-a, a pored njega tu su bili i Vuk Stefanović Karadžić, Dimitrije Davidović i mnogi drugi.[5] Rad komisije se svodio na prevod stranih zakona, čija sadržina nije odgovarala tadašnjim potrebama i okolnostima u Srbiji. Posle toga rad na izradi zakonika je stopiran na neko vreme. 1834. godine je on obnovljen, ali bezuspešno.[6] Zbog nedostatka stručnog znanja iz oblasti prava, nijedna komisija nije uspela da odgovori na knežev zahtev. Čak su izbegavali taj posao, jer su u njega nevoljno ušli svesni svoje nestručnosti za ovakav poduhvat.

Knez Miloš potom izradu zakonika poverava uglednom pravniku i književniku Jovanu Hadžiću i gradonačelniku Zemuna Vasiliju Lazareviću.[7]

Knez im daje nalog da sačine jedan kratak zbornik građanskog prava po uzoru na austrijski, zasnovan na srpskom običajnom pravu, koji će biti jasan i razumljiv svakome. Došavši u Srbiju 1837. godine Hadžić i Lazarević su među sobom podelili posao, tako što je Hadžić trebalo da uradi građanski zakonik, a Lazarević da radi na krivičnom i procesnom zakoniku. Njih dvojica su po dolasku u Srbiju odmah pregledali dotadašnju građu koja je prikupljena za izradu zakonika i podneli su o tome izveštaj knezu. Ukazali su tada na nedosledno shvatanje svojine, kao i na nepravičnost isključivanja ženske dece iz naslednog reda.[8] Međutim, Lazarević ubrzo umire, pa je Hadžić morao da preuzme i njegov deo posla.[9]

Uzevši aktivnog učešća u ustavnim borbama, Hadžić je prekinuo rad na izradi zakonika, koji je nastavio posle završetka istih i odlaska kneza Miloša sa vlasti. Hadžićev nacrt pregledala je komisija koja je formirana pri Savetu i uz manje izmene, knez Aleksandar i Državni savet su ga odobrili. Zakonik je proglašen na praznik Blagovesti 1844. godine.[8] Iako je donet na inicijativu kneza Miloša, ovaj Zakonik je iznuđen od strane naroda koji je bio nezadovoljan Miloševom samovoljom.

Sadržina Zakonika[uredi | uredi izvor]

U ovom Zakoniku je prihvaćen institucionalni sistem podele građanskog prava. Vide se odstupanja u odnosu na izvornik. Norme SGZ-a su drugačije raspoređene i pojednostavljene, u odnosu na iste ili slične norme koje sadrži Austrijski građanski zakonik. Ova dva zakonika se razlikuju i po spoljašnjem izgledu, pa se može zaključiti da Srpski građanski zakonik nije kopirana austrijska kodifikacija građanskog prava, već originalna tvorevina, koja je urađena po uzoru na njega.

950 članova SGZ-a razvrstano je u uvod i tri dela.[10] Sadržao je : lična prava, stvarno, obligaciono, bračno, porodično i nasledno pravo.

Ubrzo po stupanju na snagu, počele su da se pojavljuju nejasnoće i nedoumice u vezi sa ovim zakonikom. Knez i Sovjet su kao zakonodavna vlast svojim objašnjenjima, tumačenjem i rešenjima tumačili, ponekad i ispravljali odredbe SGZ-a. Četiri najznačajnije izmene ovog zakonika su:

  1. Izmene i dopune iz 1864. godine. U ovom periodu su uvedene paulijanska tužba i kraći rok zastarevanja. Oba rešenja su pozajmice iz francuskog Code civil
  2. Izmene iz 1868. godine su se bavile zabranom istraživanja vanbračnog očinstva, još jedna odredba koja je učinjena po ugledu na Code civil.
  3. 1872. godine su ukinute odredbe o starateljstvu i donet je Zakon o starateljstvu, koji je bio sačinjen iz 165 paragrafa.
  4. Izmenama iz 911. godine su ukinuti alografski i usmeni testament, od ovog momenta, validan testament morao je biti u pisanoj formi. [11]

U odnosu na Austrijski građanski zakonik Hadžić unosi na samom početku norme zasnovane na „pravdi i pravici“, koje se znatno razlikuju od svog uzora, pa tako SGZ počinje sa 35 članova, dok AGZ počinje sa samo 14 članova.

Uvodne norme Srpskog građanskog zakonika možemo podeliti u dva odeljka: 1) A odeljak koji čine prvih 14 članova, a koji se podudaraju sa uvodnim članovima Austrijskog građanskog zakonika i francuskim Code civile,

2) B odeljak, od 15-35 člana, koji je originalna srpska tvorevina, a govori o „pravu i pravdi“. Ovaj odeljak ima obeležja deklaracije o pravima i slobodama.[12]

SGZ u svom drugom odeljku uvoda afirmiše liberalna načela i vrednosti, što nije bilo svojstveno tadašnjim građanskim kodifikacijama. Na taj način ove norme iako u načelu govore o građanskom pravu, u stvari dopunjuju ustavne norme Turskog ustava iz 1838. godine, u kome one nisu bile zastupljene. Tako on sadrži i elemente ustavnog karaktera. [13] Njegove uvodne odredbe se razlikuju od njegovog uzora i po snažnom osloncu na običajno pravom.

U prvom delu su odredbe o ličnim pravima, propisi bračnog i porodičnog prava (utvrđuje prava i dužnosti roditelja i dece, predviđa samo crkveni brak, ograničava poslovnu sposobnost žena, itd.).

Drugi deo sadrži odredbe stvarnog prava. Ove odredbe daju pravu svojine karakter potpunog, apsolutnog i neograničenog prava.[14] Takođe sadrži i propise naslednog prava. Norme o testamentu i pitanjima testamentarnog nasleđivanja smešta u više glava i u okviru njih ubacuje i glavu koja se bavi uređenjem odnosa u porodičnoj zadruzi.[15] A u posebnom odeljku ovog dela nalaze se i propisi iz obligacionog prava.[16]

Treći deo Zakonika govori o jemstvu, zalozi, izmeni, utvrđivanju i prestanku prava i obaveza, a sadrži i propise o zastarelosti.[16]

Hadžić je neke članove skratio, ali je dodao i nove. On detaljno reguliše porodičnu zadrugu (507-529 čl.), kao i sticanje svojine na divljim životinjama, česte slučajeve zakupa određenih stvari i slične situacije koje nisu predviđene u austrijskoj kodifikaciji.[17]

Srpski građanski zakonik je po svom obimu za trećinu kraći od Austrijskog građanskog zakonika (koji ima 1502 člana). Razlikuje se i način formulisanja pravnih normi. U Austrijskom građanskom zakoniku su norme kratke i koncizne, a u SGZ-u su one više opisne kako bi bile jasnije prosečnom čoveku. Za razliku od austrijske kodifikacije koja dopušta primenu običajnog prava samo u slučajevima kada je to zakonom propisano, Srpski građanski zakonik predviđa da u slučaju pravnih praznina važi običajno pravo.

Iako je za osnovu imao Austrijski građanski zakonik, u Srpskom građanskom zakoniku se vidi uticaj kako srpskog običajnog prava, tako i rimskog prava, Francuskog građanskog zakonika iz 1804. godine (Code civile), crkvenog i šerijatskog (osmanskog) prava.[9]

Jedan deo normi francuskog Građanskog zakonika dospeva u Srpski građanski zakonik preko austrijske kodifikacije, uprkos činjenici da su Hadžić i Lazarević u pismu knezu Milošu, posle neuspelog pokušaja Georgija Zaharijadesa da načini zakonik po ugledu na francuski, naveli da Code civile nije adekvatan uzor.[18] 1864. godine putem amandmana, pod uticajem Rajka Lešjanina i drugih mladih pravnika koji su studirali u Parizu, SGZ doživljava direktan uticaj francuskog prava.[19]

Pored toga Zakonik se oslanja i na rimsko pravo, koje je putem crkvenog prava dospelo u pravni sistem srednjovekovne srpske države, a koje se i dalje primenjivalo pod tuđinskom vlašću. Neke norme koje se oslanjaju na rimsko pravo su direktno dospele u SGZ preko austrijske kodifikacije građanskog prava, kao što je na primer ugovor o poklonu u okviru obligacionog prava.[20]

Vidljiv je uticaj crkvenog prava na Srpski građanski zakonik, najviše u oblasti bračnog i porodičnog prava. Hadžić se u članovima 93 i 94. poziva na Nomokanon Svetog Save iz 1219. godine.[21] On predviđa predbračni ispit koga nema u AGZ-u, reguliše pravni status kumstva i pobratimstva, a u slučaju razvoda nadležan je crkveni sud. Sve ovo čini ga različitim od svog uzora.

S obzirom na vreme provedeno pod turskom vlašću, uočljiv je i uticaj šerijatskog (osmanskog) prava na Zakonik. Ono se najviše ogleda u pravnoj terminologiji. Tako su neki šerijatski pravni termini ušli u srpsku kodifikaciju poput svojine na nepokretnostima, ustanova tapije i „amaneta“, pravo preče kupovine, ustanova svojinskog prava miljak (od šerijatskog mulk), koji je bio jedan vid privatne svojine na nepokretnostima, itd. Brojne su i terminološke pozajmice iz turskog jezika poput kirije, hasna (kamata), espap (trgovačka marka) i drugih.[22]

Srpski građanski zakonik ima specifičnu terminologiju i jezik. Hadžić je kritikovan zbog neadekvatne pravne terminologije koju je koristio u Srpskom građanskom zakoniku. On dispoziciju pravne norme ne definiše u trećem licu jednine što je uobičajeno za druge zakonike, već u drugom licu jednine, a sve to u cilju da bi pravnu terminologiju što više približio narodu. Koristio je i termine iz običajnog prava, a uvodi i latinske nazive za neke pravne institute u srpsku terminologiju, koristeći ih uporedo sa domaćim.[23] Kako bi obogatio srpski pravni rečnik često je koristio sinonime za pojedine pojmove i odeljke (npr. „O testamentu ili zaveštanju“, „O ostavi ili amanetu“...). Na ovaj način on je modernizovao srpsku pravnu terminologiju. Njegov deskriptivni i kazuistički pristup se razlikovao od stila i jezika na kome je pisan Austrijski građanski zakonik.

Zakonik je ustavno utemeljen, jer ga je izdao knjaz u saglasnosti sa Državnim savetom, a zasnivao se na Ustavu. Nejasnoće i nedoumice u primeni Srpskog građanskog zakonika pojavile su se ubrzo nakon njegovog stupanja na snagu, jer je on uređivao obimnu i složenu pravnu materiju. Zbog toga su njegove odredbe bile tumačene, menjane i dopunjavane različitim objašnjenjima i rešenjima. Među najznačajnije dopune i izmene spadaju: 1) izmene i dopune iz 1864. kojima su uvedene paulijanska tužba i kraći rok zastarevanja 2) izmena iz 1868. godine kojom je zabranjeno istraživanje očinstva (osim u slučaju otmice i silovanja) 3) ukinute su odredbe o starateljstvu, a 1872. godine je donet Zakon o starateljstvu 4) izmenama iz 1911. godine izmenjena je forma testamenta, kojima su ukinuti alografski testament i usmeni testament (osim u izuzetnim slučajevima).[24]

Krajem 19. i početkom 20. veka javljaju se zahtevi za donošenjem novog zakonika. 1908. godine je osnovana komisija za pisanje novog građanskog zakonika po ugledu na nemačku kodifikaciju, koja je svoj nacrt predala Ministarstvu pravde, ali on nije ozakonjen. Pretpostavlja se da je ovaj kodifikatorski poduhvat obustavljen zbog Prvog svetskog rata.[25] Bezuspešan pokušaj donošenja novog zakonika sproveden je i u Kraljevini Jugoslaviji, jer je bilo nemoguće ujednačiti građansko pravo zbog razlika u pravnim sistemima država koje su ušle u sastav kraljevine. Srpski građanski zakonik u vreme svog donošenja nije važio na čitavoj teritoriji Kneževine Srbije za sve njene stanovnike.[26] Turskim ustavom iz 1838. godine Kneževina Srbija dobija zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, tako da se Zakonik primenjivao samo na srpsko stanovništvo. Osmansko muslimansko stanovništvo koje je živelo u Srbiji, Jevreji, Romi i svi podanici država koje su na osnovu tzv. sistema kapitulacija regulisale svoje odnose sa Osmanskom carevinom bili su izuzeti iz srpske jurisdikcije, pa se na njih nisu primenjivale norme Srpskog građanskog zakonika.[27]

Jezik i terminologija zakonika[uredi | uredi izvor]

Kritike na račun jezika u ovom zakoniku javile su se odmah nakon njegovog stupanja na snagu, a protežu se sve do danas. Kako je već u ranijem tekstu pomenuto, zakonik je izazivao nejasnoće i nedoumice, koje je zakonodavna vlast morala sama kasnije da popunjava. Nesumnjivo je da je Hadžić mogao da koristi adekvatniji i manje dvosmislen jezik prilikom izrade ovog zakonika. Dispozicija se u SGZ-u ne definiše uvek hipotetički, neutralno u trećem licu jednine, kako je to bilo uobičajeno počev od najstarijih kodifikacija („ako neko...“ i sl., čega se nije klonio ni AGZ) [23] Hadžić često koristi zamenicu "ti" kako bi približio komplikovan zakonski tekst običnom narodu. On je izbegavao upotrebu komplikovanih ili direktno prevedenih nemačkih izraza, znajući da je stanovništvu već veoma komplikovano razumevanje zakonskih tekstova. Primetna je i izuzetno česta primena primera. Hadžić je na ovaj način modelirao i modernizovao srpsku pravnu terminologiju. On je nastojao da pripremi i navikne srpski narod na opšte pravne izraze i tako ih u buduće upozna sa istim. On je učinio veliki iskorak za razvoj srpskog građanskog prava, ali i pravne terminologije. Hadžić nije samo prepisao Austrijski građanski zakonik, već ga je modifikovao, kako pravno, tako i jezički da odgovara potrebama tadašnjeg srpskog naroda. [23]

Grane prava[uredi | uredi izvor]

Stvarno pravo[uredi | uredi izvor]

Stvarno pravo je grana građanskog prava kojom se uređuju imovinskopravni odnosi ljudi u vezi sa stvarima.

Stvarno pravo je apsolutno pravo, i kao takvo deluje prema svima ( lat. erga omnes) - što znači da ih svako mora poštovati i da su zaštićena od svakog protivpravnog zahteva (niko nema pravo da ometa vlasnika u korišćenju prava svojine).

Osnovna dva principa stvarnog prava su:

  • Princip da postoje samo ona stvarna prava koja pravni poredak priznaje
  • Princip publiciteta, koji se ostvaruje kod pokretnih stvari držanjem te stvari, a kod nekretnina upisom u zemljišne knjige

Stvarna prava se još iz rimskog prava dele na:

  1. Stvarna prava nad svojim stvarima (nad kojima nosilac ima neograničenu vlast)
  2. Stvarna prava nad tuđim stvarima (nad kojima nosilac ima ograničenu vlast)[28]

Subjekti stvarnih prava mogu biti i fizička i pravna lica - što se tiče ovog prava, između njih nema nikakve razlike, osim kada iz nekih posebnih razloga zakonodavac načini odstupanje.[29]

Svojina[uredi | uredi izvor]

U Srpskom građanskom zakoniku termin „Svojina" ima dva značenja. U prvom, širem smislu, svojina se poistovećuje sa imovinom odnosno imanjem. U tom smislu se njome označava sve ono iz čega se sastoji privredni krug dobara jednog lica (ne samo telesne stvari, već i sva prava tog lica). U užem smislu, svojina označava jedno posebno stvarno pravo (lat. dominium proprietas), odnosno potpuna vlast jednog lica nad određenom svari. O svojini u širem smislu govori se u članu 211. Građanskog zakonika gde piše: „Sve stvari, dobra i prava koja Srbinu prinadleže, jesu njegova svojina ili sopstvenost". Pravu, užu definiciju svojine, zakonodavac je pokušao da prikaže u članu 216. rekavši: „Ko je gospodar od stvari kakve, taj ima pravo i upotrebiti i uživati je, i svaku korist od nje vući; a i po svojoj volji ne upotrebiti i ne uživati sa svim ili od časti na drugoga preneti...". Ova definicija svojine nije ništa drugo do jasna prepiska definicije svojine iz rimskog prava. [30]

Pitanje svojine na nekretninama (naročito svojine na zemlji) je u Kneževini Srbiji bilo veoma složeno. U osmanskom zemljišnom sistemu više subjekata je imalo ovlašćenja na jednom istom zemljištu (sultan, spahija, seljak). U 19. veku je došlo do promene, jer su srpski organi preuzeli vlast, pa se postavilo pitanje svojine nad zemljom: Ko će dobiti pravo svojine nad tom zemljom, da li će zemlja pripasti onima koji je obrađuju, ili pak srpskim spahijama (koje dolaze na mesto osmanskih)?[31]

Hatišerifom iz 1833. ukinut je feudalizam, i osmansko stanovništvo je konačno napustilo Kneževinu Srbiju. Posledica ovog događaja bilo je doseljavanje novog stanovništva koji su prethodno bili naseljeni u okolnim krajevima. Oni su počeli da krče i zauzimaju zemlju širom Kneževine. Pošto je zemlja tada sticana najpre faktičkim, a ne pravnim putem, trebalo je urediti i obezbediti pravo svojine na toj stečenoj zemlji.

Zakon o povraćaju zemlje iz 1839. priznao je srpskim seljacima pravo svojine na zemlji koju su do tad držali i obrađivali. Ovim zakonom je još i precizirano do kada je pravnu važnost imao osmanski sistem svojine, a od kada je počeo važiti srpski sistem svojine.

Tako je ovim Zakonom određeno da je:

  • do 1816. godine na snazi bio osmanski sistem
  • od 1816. godine do oktobra 1833. godine priznavano pravo svojine na zemlju onome koji je na tu zemlju imao tapiju (dokaz da je lice označeno u tapiji vlasnika parcele)
  • od oktobra 1833. godine vlasnici zemlje su postali i oni koji su držali zemlju, a nisu imali tapiju. [32]

Sa osmanskog koncepta (koji je do tad važio) se prelazi na rimski koncept svojine. Srpski građanski zakonik je rimsko shvatanje svojine izrazio rečima: "Sve stvari, dobra i prava, koja Srbinu prinadleže, jesu njegova svojina ili sopstvenost, koje će reći, da je svaki Srbin savršeni gospodar od svojih dobara, tako da je on vlastan ova po svojoj volji uživati, s njima po volji raspolagati i svakoga otuda isključiti, naravno po propisu zakona".

Kao što vidimo, u prvoj polovini 19. veka događa se istorijski preokret kojim je dojučerašnji kmet, koji je u osmanskom sistemu bio samo držalac zemlje, a na kojoj su svojinska ovlašćenja zapravo imali sultan i spahija, sada postaje vlasnik i nosilac prava pune svojine nad tom zemljom.[33]

U Srpskom građanskom zakoniku su propisana svojinska ovlašćenja na stvari:

  1. pravo državine (pravo da se stvar drži i koristi)
  2. pravo uživanja (pravo da se ubiraju plodovi sa određene stvari uz korišćenje te stvari)
  3. pravo raspolaganja stvari po svojoj volji (pravo da se stvar uništi,otuđi, pokloni itd.).

Uslovi koji su morali biti ispunjeni za pribavljanje svojine bili su (1) pravni osnov, (2) zakonit način pribavljanja određene stvari.

Srpski građanski zakonik predviđa dva načina pribavljanja svojine:

  • originarni način (okupacija, održaj, priraštaj itd.)
  • derivativan način (predaja stvari, nasleđivanje itd.)

Što se tiče zaštite svojine, SGZ je predviđao tužbe po uzoru na rimsko pravo, prvenstveno: rei vindicatio, Publiciana in rem- koje su služile vlasniku koji je imao pravo svojine, ali nije posedovao stvar, i actio negatoria - koja je stajala na raspolaganju vlasniku koga je neko uznemiravao u mirnom držanju stvari.

Prestanak prava svojine se mogao desiti prostom voljom vlasnika (prodajom, poklanjanjem, odbacivanjem te stvari), propašću stvari, sudskom presudom itd.

Državina[uredi | uredi izvor]

Državina se definiše kao pravom priznata „faktička vlast na stvari" i kao takva, u Srpskom građanskom zakoniku je predstavljala jedan od najkontroverznijih instituta stvarnog prava. Tvorac Zakonika, Jovan Hadžić, nije se proslavio u odredbama o državini (posebno o detenciji), ipak sve odredbe o njoj su bile od civilizatorskog značaja. Zahvaljujući tim odredbama institut državine je prvi put uzakonjen u srpskom pravu. Neke od tih odredaba bile su bolje od „neposrednog uzora“ – Austrijskog građanskog zakonika, a odredbe o pojmovnom određenju državine (eksplikaciji faktičke vlasti na stvari), državini prava i samopomoći kao sredstvu državinske zaštite, daleko nadmašuju važeće norme u srpskom stvarnopravnom uređenju i mogu biti uzor budućem zakonodavcu. [34]

Odredbe o državini u SGZ-u svrstane su u drugi deo Zakonika kojim su regulisana stvarna prava („O stvarima i pravima na stvari") u drugoj glavi („O državini i pravu držanja“, 198-210. član SGZ). [35]

Srpski građanski zakonik je pored svojine, usvojio i pojam državine iz rimskog prava. Jedno lice može imati državinu nad nekom stvari ukoliko tu stvar drži i ima volju da je drži u svoje ime. Oba uslova su bila neophodna, a ukoliko bi jedan od njih falio, državina bi prestajala.

Jovanu Hadžiću, tvorcu SGZ, je zamerano to što je propisao zaštitu samo zakonitoj državini, odnosno onoj koja je stečena zakonskim putem (ugovorom, nasleđem itd.). Kritičari su mu zamerali jer je on ovim rešenjem potpuno izjednačio državinu sa svojinom i da nije razumeo da je državina faktička vlast na stvari koju pravni poredak štiti od uznemiravanja, a da nije konkretno pravo. Ipak, iz samog Zakonika se jasno vidi da je Hadžić potpuno razumeo ulogu i definiciju državine, razlog zašto je uskratio zaštitu nad nezakonitoj državini je zbog toga što je do nje najčešće dolaženo silom, potajno (krišom) ili prevarom. [36]

I pored toga što su sistematika, redakcija i obim regulisanja državine u Srpskom građanskom zakoniku generalno slabiji u odnosu na njegov „izvornik“, Austrijski građanski zakonik, neke njegove odredbe bile su korak ispred čak i u odnosu na njega, a brojne bolje od odredaba o državini u važećem srpskom pravu. To se, pre svega, odnosi na ekspliciranje sadržine državine (faktičke vlasti na stvari), državinu prava i pravo na zaštitu državine. Zakonik je odigrao ogromnu ulogu u uspostavljanju državine kao samostalnog pravnog instituta u tek vaskrsloj srpskoj državi nakon Drugog ustanka. Imajući ovo u vidu, ne bi bilo ispravno reći da su odredbe o državini, „jedne od najslabijih mesta u (Srpskom građanskom) zakoniku“ [37]

Zemljišne knjige[uredi | uredi izvor]

Kao što je već pomenuto u odeljku o svojini, za sticanje stvarnih prava bio je neophodan pravni osnov i zakonit način pribavljanja.

Upis u zemljišne, odnosno baštinske knjige se smatrao derivativnih načinom sticanja svojine. Predaja stvari je bila neophodna za prenos svojine, pa je samim tim upis u baštinske knjige zapravo bio jedan vid predaje. Da je to tako, pokazuje i činjenica da se paragraf o ubaštinjenju kao uslovu za prenos svojine na nepokretnim dobrima nalazi u glavi pod nazivom: „O sticanju svojine predajom". [38]

Nepokretnosti su se na zakonit način prvenstveno sticale upisom u zemljišne (baštinske) knjige. Tvorac je ove odredbe doneo prvenstveno po ugledu na Austrijski građanski zakonik. Austrijski (Nemački) sistem zemljišnih knjiga omogućavao je potpunu pravnu sigurnost nosiocima stvarnih prava nad nepokretnostima i bio je bez preterivanja najbolji u svetu. Suština tog sistema bila je u tome da je onaj ko je upisan u zemljišne knjige smatran vlasnikom nekretnine. Državna vlast je garantovala da je prenos bio pravilan. Vlast je imala zadatak da ispita i pravo prodavca na nekretninu i pravilnost samog prenosa kako bi mogla da garantuje pravilan prenos. Zemljišne knjige je trebalo ustanoviti kod okružnih sudova.

Baštinske knjige su bile javne (dostupne svim zainteresovanim licima) i u njima su beleženi svi prenosi odnosno promene u svojini nekretnina. Funkcionisale su na jednostavan način po pravilu da onaj koji kupi i upiše nekretninu u zemljišne knjige direktno isključuje onoga ko bi posle njega kupio tu istu nekretninu, ali i onoga ko je pre njega kupio tu nekretninu, ali to nije evidentirao u zemljišne knjige.

Očigledno je da je ovaj sistem zahtevao visok stepen stručnih znanja, ali i značajna finansijska sredstva da bi bio izvodljiv. Uzevši ovo u obzir, Srbija nije imala dovoljno novca, ali ni stručnih ljudi, pa baštinske knjige nikada nisu ni bile formalno uvedene. [39]

Zbog obih smetnji. uvođenje sistema zemljišnih knjiga je neprestano odlagano, pa su umesto njih donošena privremena rešenja. Kako bi nosioci stvarnih prava bili zaštićeni (usled nedostatka zemljišnih knjiga), usvojena su dva registra: sistem tapija za pravo svojine i intabulacione knjige za hipoteku i ostala prava.

U zakonodavnom rešenju iz 1850. godine usvojeno je da sudski potvrđena tapija ima istu pravnu važnost koju bi imao upisu u zemljišne knjige.Tapija, kao institut, bila je jedna vrsta osmanske zaostavštine. Prema srpskim propisima, tapija je definisana kao ugovor o prodaji i kupovini nekretnine koji je bio potvrđen od strane opštinskog suda, policijske vlasti i prvostepenog suda.

Međutim, uprkos tome, tapija nije mogla obezbediti pravnu zaštitu koju bi obezbedio upis u zemljišne knjige. Prvo zbog činjenice da za razliku od zemljišnih knjiga, nisu postojale posebne knjige u kojima bi se tapije upisivale. To je značilo da kupci nisu mogli saznati da li je prodavac za istu nekretninu već nekom drugom izdao tu tapiju ili ne. Ovo je dovodilo do slučajeva da su u praksi za jednu istu nekretninu izdavane dve tapije. Uzrok je bio ili neznanje da je već izdata jedna tapija (baš zbog nedostatka knjiga) ili nesavesno postupanje opštinskog suda (koji je bio dužan da utvrdi da li je prodavac zaista vlasnik te nekretnine ili ne). Zbog ovih nedostataka tapijskog sistema, promet nekretninama je bio vidno otežan, a pravo svojine na tim nekretninama nije bilo potpuno sigurno i zaštićeno.

Srbija je zvanično počela da uvodi zemljišne knjige tek 1930. godine, a do Drugog svetskog rata je njima obuhvaćena otprilike trećina teritorije naše zemlje, ne računajući Vojvodinu.

Porodično pravo[uredi | uredi izvor]

”Sve do pojave Srbijanskog građanskog zakonika, u srpskim zemljama koje su bile pod turskom vlašću nije bilo pisanih zakona o porodičnoj zadruzi.” [40]

Zadruga[uredi | uredi izvor]

Zadruga u novovekovnoj Srbiji je imala veoma značajnu ulogu u uređenju života srpskih sela i varoši i predstavljala je osnovno merilo jedne proširene porodice (kućne zajednice). Srbija je početkom XIX veka počivala na zadružnim porodicama i tek se u varoškim sredinama probijala kao vladajuća – inokosna porodica. Ona se očuvala sve do prve polovine XX veka. Svoje poreklo vodi iz običajnog prava, dok se u SGZ-u nalaze propisi i pravila kako se uređuje jedna porodična zadruga. Tek se pojavom ovog pravnog akta porodična zadruga i odnosi u okviru nje po prvi put ozakonjuju. [41]

§ 40 AGZ-a, pod pojmom porodica spadaju preci sa svojim potomcima, a nit koja povezuje ova lica naziva se srodstvo; dok tazbina predstavlja vezu koja nastaje između jednog supružnika i srodnika drugog supružnika. Nasuprot tome, u § 55 SGZ-a definisana je rodbina (porodica, familija) pod kojom se podrazumevaju „pretci sa svima svojim potomcima, nevezano da lis su bili oni u zajednici ili podeljeni i oni se zovu među sobom rod. Tako Srbijanski građanski zakonik celo jedno poglavlje posvećuje ovom institutu i definiše porodičnu zadrugu na sledeći način. [42]

§ 57.   „Pod zadrugom ili zadružnom kućom razumeva se više lica punoletnih, samih ili sa potomstvom u zajednici živećih. Oni su u odnošaju međusobnom zadružni. Gde tokova zajedinskoga života nema zovu se inokosni.” Doslednim tumačenjem ovog člana može se ustanoviti da između oca i sina ne bi mogla da postoji zadruga, jer prema jednoj od odluka Opšte sednice Kasacionog suda, „zadruga postoji onde gde je smesa zajedničkog života i imanja, te iz toga što otac i sin zajednički žive na očevom imanju, ne da se izvesti da sastavljaju zadrugu“. U praksi to bi značilo da je otac bio u obavezi da prvobitno izvrši deobu svog imanja sa sinom, pa da nakon toga, njih dvojica, ugovorom, svoja dobra ujedine u zadrugu. [43]

§ 507 „Zadruga je onde, gde je smesa zajedničkoga života i imanja svezom srodstva ili usvojenjem po prirodi osnovana ili utvrđena. Zadruga se zove kuća ili kuća zadružna za razliku od inokosne.” Ističe se da je za postojanje porodične zadruge neophodno je posedovati tri elementa: krvno ili građansko srodstvo (u vidu usvojenja ili pobratimstva), zajednica imanja (kolektivna svojina) i zajednica života i rada.

§ 510. ističe da ženska lica ne mogu biti članovi zadruge („O zadružnom dobru bez saglasja sviju punoljetnih i oženjenih muških glava jedan ili drugi nije vlastan raspolagati, kao ni prodati ili zadužiti“). U početku je sudska praksa priznavala ovo stanovište, ali se kasnije pojavilo i suprotno tumačenje. Na osnovu naknadnog zakonskog rešenja, 1859. godine, jedino se ćerkama priznalo pravo da se smatraju jednim od zakonskih naslednika u zadruzi. Tako je G. Niketić istakao u delu Građanski zakonik Kraljevine Srbije, Protumačen odlukama Odeljenja i Opšte sednice Kasacionog suda, da u odluci Opšte sednice Kasacionog suda od 6. 10. 1871, br. 2955, izričito rečeno da ženske nisu članovi zadruge, dok, prema odluci Odeljenja Kasacionog suda od 27. 5. 1877, br. 1212, „i ženska deca spadaju u zadrugu, i u pogledu njihovog nasledstva sudi se po propisima o zadruzi.“

Na prvi pogled, ovakav vid porodice pomalo podseća barem u imovinsko-pravnom smislu na rimski patria potestas (patria potestas), ali sa njim nema dodirnih tačaka. Dok je u Rimu pater familias ima pravo da raspolaže celokupnom imovinom, poglavar zadruge je samo prvi među jednakima i nad zadružnom imovinom nije imao abusus (ab usus - pravo da se nekom stvari raspolaže). Porodična zadruga je možda sličnija organizovanju porodice u preddržavnom periodu ljudske civilizacije.

Prema normama običajnog prava, zadružna imovina bila je kolektivna. U slučaju smrti ostavioca, njegovu zaostavštinu mogao je da nasledi samo njegov sin ili njegov sin i sinovljevo muško potomstvo U suštini, imovina nije pripadala pojedinim članovima zadruge, već zadruzi kao celini. Zadrugari su samo uživali zadružnog imanja, ali ih nisu mogli otuđiti niti zadužiti. Poenta zadružnog imanja, bila je da se ostavi i sačuva narednim generacijama.[44]

Za razliku od običajnog prava, zadružna imovina u SGZ-u je pravno objašnjena kao susvojina (condominum). Suštinska promena u formi susvojine, bila je da je umesto kolektivne postala individualna svojina. Takođe, u SGZ-u je formulisano da ko nasleđuje de cuius-a može biti samo njegov sin, ali ne i sinovljevo muško potomstvo. [45]

Kada je reč o zajednici života i rada, ona je postojala sve dok su zadrugari živeli i radili u okviru zadruge. Zajednica rada nije bila ključan uslov kako bi se zajednica formirala, ali je imala veliki značaj. Naime, nije bilo moguće da jedan član zadruge obavlja neki posao samo u svoju korist, a ne za zadrugu. Ukoliko se javi namera da zadrugar radi samo za sebe, to je označavalo odvajanje od zajednice i postajao bio delimični zadrugar. U tom slučaju, on ostaje u zadružnom odnosu u nasleđivanju i raspolaganju zadružnim imanjem i ništa više.[45]

Srpski građanski zakonik posvećuje odeljak koji se odnosi na uređenje zadružnog života i rada u kome su norme običajnog prava očuvane na snazi, jer su joj davale kolektivistički karakter. Ta odredba se vidi u jednakim pravima i dužnostima zadrugara. Naime, svaki zadrugar je morao da radi u skladu sa svojim mogućnostima, imao je pravo na izdržavanje, bez obzira na njegov udeo u imovini zadruge. U pojedinim odredbama SGZ-a pominje se zadruga kao pravno lice, sa zajedničkom imovinom i zajedničkim jemstvom, usklađeno običajnim pravom. Postojale su i odredbe koje su potvrđivale suprotno, da postoji individualno pravo svojine i nasledno pravo, da zadruga nije pravno lice. Takođe je predviđena i mogućnost da se zadruga raspadne ukoliko se usaglase svi punoletni članovi.

Pravni odnosi u zadruzi su regulisani od strane vlasti, tj. zadružnog saveta, starešina i starešica. Zadružni savet ili veće su činili svi punoletni zadrugari. Funkcija zadružnog saveta bila je da nadgleda sve poslove koji su izlazili iz okvira porodičnog starešine, a prioriteti su bili akti raspolaganja. Takođe, zadružni savet je imenovao starešinu. On je, po pravilu, bio najstariji zadrugar, ali je postojala mogućnost imenovanja i drugog lica. Uloga starešine je da bude zastupnik zadruge, njegova vlast je dvojaka i odnosila se na imovinu, zadružne poslove i ličnosti zadrugara. U te poslove su spadali: raspoređivanje zadružnih poslova, način iskorišćavanja dobara, isplate i naplate itd. [46]

Svi upravni akti starešine bili su punovažni i obavezivali su zadrugu. Starešina nije imao pravo da raspolaže zadružnom imovinom, ali ako se opredeli za takav akt, zadrugari su imali rok od godinu dana da se žale. Ako se ne bi žalili, akt bi bio prećutno odobren. U pogledu ličnosti zadrugara, starešina je imao ulogu staratelja nad maloletnim i pravno nesposobnim licima. Starešica je, za razliku od starešine, imala faktičku vlast i to nad ženskim osobama u zadruzi.[46]

Ipak je važno naglasiti da je zadruga već bila pri fazi raspadanja, što se moglo videti u smanjenju broja članova zadruge i brojnijim deobama. Glavni razlozi raspada zadruge bili su: robnonovčani odnosi, veći značaj privatne svojine što je dovodilo do neslaganja među članovima zadruge, slabljenje razloga koji su zadrugu držali na okupu (zajednička obrada zemlje, zaštita od spoljne opasnosti...), izmeštanje radnih aktivnosti iz delokruga porodice. [46]

Položaj žena[uredi | uredi izvor]

Položaj žena nije bio sjajan u AGZ-u, mada je Srpski građanski zakonik napravio mali pomak u skladu sa našim običajnim pravom. Po uzoru na Austriju, uveden je miraz. Prema Srpskom građanskom zakoniku, miraz nije bio obavezan.[47]

Njihov položaj nije bio najpovoljniji. U trenutku stupanja u brak žena bi gubila poslovnu sposobnost i ponovo bi potpadala pod status maloletnice. Žena nije mogla da sklapa pravne poslove, nije je mogla da bude svedok pri sastavljanju testamenta niti da bude određena za staratelja, ukoliko joj to muž suprotno ne dopusti. Žena nije bila ravnopravna sa ostalim članovima zadruge i nije mogla da nasleđuje. Samo u par slučajeva postoji odstupak od ovog argumenta, a to da su pojedine neudate žene i udovice imale nešto bolji pravni položaj. Isključivo je otac bio nosilac roditeljske vlasti. [48]

§ 523 „Žena udovica posle smrti muža u zadruzi zaostavši, bila ona sa decom, ili bez dece, zadržava pravo uživanja na delu svoga muža u zadruzi i smesi zaostavšem, to se razume, da ni ovakva žena udovica, kojoj u zadruzi dete umre, ne može deo ovog u istoj zadruzi ni u kakvom slučaju naslediti, nego i njoj ostaje samo pravo uživanja do smrti ili preudaje, po glasu postojećih pravila o ženskinjama u zadruzi“. 

§ 768 „Ono, što žena u pokretnim stvarima kao opremu za svoju ili muževljevu potrebu donese, jesu darovi, koji ostaju ženini za sve vreme braka, niti muž s njima raspolagati može, ali ni žena bez muževlja znanja ne sme ih otuđivati“.

Hraniteljstvo i usvojenje[uredi | uredi izvor]

Hraniteljstvo predstavlja meru zaštite deteta bez roditeljskog staranja. Iznenađujuće da je u oblasti usvojenja i hraniteljstva Srpski građanski zakonik sačuvao moderne odredbe koje su u skladu s međunarodno prihvaćenim standardima prava deteta. Na primer, prvi tip usvojenja koje je regulisao Srpski građanski zakonik predviđao je da je usvojeno dete imalo ista prava u odnosu na usvojitelje koja ima rođeno dete u odnosu na svoje biološke roditelje. Dete je moglo da se usvoji samo uz saglasnost roditelja, razlika u godinama između usvojitelja i usvojenika nije smela biti manja od 15 godina. Hraniteljstvo je imalo veoma dugu tradiciju u srpskom društvu i moglo se zasnovati ako je dete bilo bez roditeljskog staranja.[49]

U bračnom i roditeljskom pravu neravnopravnost žene i muškarca je očigledna. Naime, supruga je potčinjena muževljevoj vlasti tokom trajanja braka. Žena kao majka nikada nije imala samostalan položaj roditelja koji vrši roditeljsko pravo. U trenutku prestanka očinske vlasti, deca nisu automatski potpadala pod majčinsku vlast, već im se ona jedino mogla postaviti kao staratelj. U slučaju razvoda ili odvojenog života supružnika, muška deca iznad četvrte, a ženska iznad sedme godine starosti uvek se ostavljala ocu, a ne majci. [49]

§ 110 Srpskog građanskog zakonika ističe da „supruga pak dužna je muža svoga slušati, naredbe njegove nabljudavati, za njim ići i gde on za dobro nađe, s njime onde živeti; njemu po silama svojim u otpravljanju domaćih poslova, u pribavljanju, a naročito čuvanju imanja pripomagati, i kućevni red i čistoću nabljudavati, i naročito decu namirivati, u čistoti i blagonaravlju sadržavati i čuvati“.

Samo je majka mogla da ima roditeljsko pravo prema vanbračnom detetu, a otac tek ako dete naknadno stekne bračni status ozakonjenjem. Utvrđivanje vanbračnog očinstva nije bilo dozvoljeno prema Srpskom građanskom zakoniku nakon izmena iz 1868. godine, izuzev slučaja silovanja. U okviru prvog naslednog reda zakonski naslednici umrlog su mogli biti samo njegovi muški potomci, dok je ženskoj deci pripadalo, u ovom slučaju, samo „uživanje, izdržavanje, snabdevanje i pristojno udomljenje po postojećem običaju“. Pojedini autori su pripisivali ovakvo rešenje Srpskog građanskog zakonika uticaju francuskog prava, što je bilo suprotno odredbi koja je dozvoljavala utvrđivanje vanbračnog očinstva u njegovom austrijskom izvorniku.[50]

Kao zakonske naslednice, mogu se odrediti ćerke ostavioca i drugo žensko potomstvo samo ako nema sinova, odnosno njihovih muških potomaka. Ovakav odnos prema ženama kao mogućim zakonskim naslednicama zakonodavac je preneo i na druge nasledne redove. Tako otac i braća ostaviočeva isključuju iz nasledstva majku i sestre; deda i stričevi po ocu dolaze ispred baba i tetki po ocu, a svi zajedno ispred istih srodnika po majci. Ipak, u kontekstu ostalih odredbi koje su se odnosile na porodične odnose, pravni instituti usvojenja i hraniteljstva u pojedinim oblastima Srpskog građanskog zakonika i danas izgledaju prihvatljivo i usklađeno sa savremenim međunarodno prihvaćenim standardima zaštite prava deteta. [50]

Najviše problema ticalo se Hadžićevog pravnog uređivanja porodične zadruge i njegovog pokušaja da uvede ravnopravnost između polova u pogledu nasleđivanja. S. Jovanović smatra da Hadžić i Lazarević „nisu bili pronikli duh zadruge“. On ističe da je njihov prezir usmeren ka zapostavljanju ženske dece u naslednom pravu i njihovu osudu takvih tradicijskih pravila kao suprotnih „obštim osnovopoloženijima“. S druge strane, iako je Jovanović zamerio Hadžiću što je u zadružne odnose uneo elemente susvojine i ortakluka, on ga je i branio od napada da je kriv za raspad zadruga zato što je dozvolio njihovu deobu članom 527, ističući da je taj proces počeo još ranije. [51]

Hadžićeva pravna rešenja vezana za porodičnu zadrugu su ipak prihvaćena, dok ona o ravnopravnosti polova kod nasleđivanja nisu. Preformulisana su tako da su muški naslednici, kako je to bilo i po srpskom običajnom pravu, imali prednost u nasleđivanju. Iako je Hadžić otvoreno bio protiv takvog rešenja, žalio se da su ga beogradske žene psovale i klele ”gde god se skupe”, zbog neravnopravnosti polova koja je na kraju završila u Zakoniku.[52]

Nasledno pravo[uredi | uredi izvor]

Nasledno pravo u Srpskom građanskom zakoniku regulisano je u česti drugoj, glavi IX-XVI, počev od paragrafa 394. do 530. Odredbama o naslednom pravu SGZ-a propisano je da su morala biti ispunjena dva uslova da bi došlo do nasleđivanja: smrt lica čija se zaostavština nasleđuje i sposobnost za nasleđivanje.

Svako lice je bilo sposobno za nasleđivanje, osim ako je postojao razlog za nesposobnost. Nesposoban za nasleđivanje je bio onaj ko nije bio živ u trenutku smrti ostavioca, ko nije bio srpski državljanin (uz izuzetke) i ko je bio nedostojan.[53] Prema Srpskom građanskom zakoniku, opšti uzrok nedostojnosti, bilo je umišljajno ubistvo ostavioca, što je prvom rečenicom paragrafa 419. formulisano na sledeći način: „Ubica voljni ubijenoga dobro da ne nasledi“. Nehatno ubistvo nije izazivalo primenu ove građanskopravne sankcije već isključivo umišljajno ubistvo, koje je uz to moralo biti učinjeno protivpravno, a ne u nužnoj odbrani ili u stanju nužde. Srpski građanski zakonik je predvideo i dva posebna slučaja nedostojnosti, tj. dva slučaja specijalne primene opšteg pravila. U paragrafu 419 SGZ-a su to slučajevi međusobne nedostojnosti za nasleđivanja muža i žene, a u paragrafu 420 SGZ-a su to slučajevi međusobne nedostojnosti roditelja u odnosu na njihovu decu. Žena je bila nedostojna „i ako je samo znanjem žene muž ubijen“, a muž je bio nedostojan ako ubije ženu ili je svirepo izbije da od boja umre. Takođe, paragraf 420 SGZ-a je propisivao: „Ako su otac ili mati voljno pričinili smrt detetu, gube pravo na nasledstvo, sami slučaj ne lišava ih toga prava“, ali po shvatanju u nauci ni nehat ih ne lišava tog prava.

Testamentalno nasleđivanje[uredi | uredi izvor]

Smatralo se da je naslednik sticao svojinu od dana otvaranja nasleđa. Srpski građanski zakonik je proglasio načelo slobode testiranja, to jest pravo jednog lica (testatora) da raspolaže svojom imovinom za slučaj smrti. Testament je lična, jednostrana i opoziva volja testatora o raspodeli njegove imovine za slučaj smrti. Nesposobni za pravljenje testamenta bili su duševno oboleli, raspikuće, maloletnici (oni koji imaju ispod 15 godina), monasi i lica koja su zbog telesnih nedostataka bila nesposobna da izjave poslednju volju. Srpski građanski zakonik je prevideo više vrsta testamenta:

  1. Privatni i javni (u zavisnosti da li je testament sačinjen uz posredovanje nadležne vlasti ili ne)
  2. Redovni i privilegovani testamenti (u zavisnosti da li je testament sačinjen pod opštim uslovima ili je zakon u naročitim slučajevima predvideo izuzetke od propisane stroge forme).

Bile su zastupljene tri vrste privatnih testamenta:

  1. Svojeručni pismeni- testament koji je testator svojom rukom napisao i potpisao.
  2. Alografski- pismeni, privatni i redovni oblik zaveštanja, koje se sačinjava na taj način što će zaveštalac unapred sačinjenu ispravu svojeručno potpisati u prisustvu dva svedoka, izjavljujući da je sačinjeno pismeno pročitao i da je to njegova poslednja volja.
  3. Usmeni privatni testament- izuzetni i privatni oblik testamenta. Zaveštalac može svoju poslednju volju usmeno izreći pred tri istovremeno prisutna testamentarna svedoka, ako zbog izuzetnih prilika nije u mogućnosti da sačini pismeno zaveštanje.

Od izmena Srpskog građanskog zakonika iz maja 1911. godine, ostao je samo svojeručni pismeni privatni testament.

Za izvršenje testamenta važilo je načelo da volja testatorova mora biti izvršena onako kako glasi. Testament je prestajao da važi kada je poslednja volja testatorova, usled određenih okolnosti, prestajala da važi. Pravo raspolaganja svojom imovinom za slučaj smrti u SGZ-u je ograničeno u korist dece, koja su imala pravo na nužni zakonski deo. Nužni zakonski deo iznosio je polovinu od onoga što bi pripalo deci kao zakonskim naslednicima, osim ukoliko ne postoji jedan od četiri razloga za isključenje nužnog dela:

  • napuste pravoslavnu veru;
  • ostave oca u bedi i nevolji;
  • vrše krađe, haranje i druge zločine;
  • predaju se raspusnom životu [54]

Zakonsko nasleđivanje[uredi | uredi izvor]

Srpski građanski zakonik je uveo i zakonsko (intestatsko) nasleđivanje. Osnov zakonskog nasleđivanja bilo je samo krvno srodstvo. Krvno srodstvo je zasnovano rođenjem, može biti bračno ili vanbračno, prema tome, da li je srodstvo preko roditelja u zakonskom braku ili van braka. Vanbračna deca, kao nezakonita deca, nisu bila zakonski naslednici svog oca i majke, već su mogla da postanu naslednici samo putem testamenta ili ugovora o nasleđivanju. Kad ostavilac umre i bez testamenta i bez ugovora o nasleđu, onda zakonodavac, postavljajući izvesne pretpostavke, određuje mu izvesna lica za naslednike. Glavna pretpostavka kod određivanja zakonskog naslednika je, da bi i sam ostavilac, da je pravio testament, ova lica u prvom redu postavio sebi za naslednike, jer je prema njima, kao svojim srodnicima osećao najviše ljubavi.

Srodstvo je prirodna veza između dva lica. Ako ta lica potiču jedno od drugog, onda je to srodstvo u pravoj liniji. U srodstvu u pravoj liniji su deda, otac, unuk itd. Razlikuje se ushodeća (ascendentna) i nishodeća (descendentna) linija srodnika. Srodnici iz ushodeće linije obično se nazivaju jednim opštim imenom- pretci, a oni iz nishodeće- potomci. Oni koji su proizišli rođenjem od zajedničkog pretka su srodnici u pobočnoj liniji. U srodstvu u pobočnoj liniji su braća i sestre među sobom i njihovo potomstvo. Da bi se odredio stepen srodstva između dva lica, gleda se na broj rođenja (srodnika) preko kojih su dotična dva lica u srodstvu. U pravoj liniji između dva srodnika ima toliko stepeni koliko je između njih bilo rođenja. Na primer, umrli i njegov otac su srodnici u pravoj ushodećoj liniji u prvom stepenu, umrli i njegov deda u drugom, umrli i njegov pradeda u trećem itd. Kao i obrnuto. U pobočnoj liniji stepen srodstva izračunava se, kad se broj predaka u pravoj liniji jednog srodnika sabere sa brojem predaka u pravoj liniji drugog srodnika, a zajednički predak, do koga su ushodno preci brojani izostavi. Na primer, dva rođena brata srodnika u pobočnoj liniji su u drugom stepenu, dva brata od stričeva su u četvrtom stepenu itd. [55]

Da bi se uprostili odnosi kod intestatskog nasleđivanja, usvojen je sistem kolena srodstva. Pod "kolenom" SGZ podrazumeva da svaki predak zajedno sa svojim potomstvom čini jedno koleno. Prema tome svaki predak ima svoje koleno: očevo, dedovo, pradedovo koleno itd. Prema SGZ-u pravo na intestatsko nasleđe imaju samo srodnici iz prvih šest kolena.

Pominje se i pravo predstavljanja koje je značilo da potomak pri nasleđu pokojnikove zaostavštine predstavlja svoga pretka i dobija onaj deo koji bi njegov predak primio da je u životu.

Za nasleđivanje u zadruzi, u SGZ-u je propisano opšte pravilo da zakonski propisi o nasleđivanju u inokosnim kućama mogu biti primenjeni i na nasleđivanje u zadruzi. Postojala su dva izuzetka:

  1. Srodstvo u zadruzi je imalo prednost nad srodstvom izvan zadruge.
  2. Ženskim licima nije dato pravo nasleđivanja u zadruzi.

Dopunama Srpskog građanskog zakonika iz novembra 1859. godine kćerima zadrugara, koji su umirali a nisu imali muške dece, zajemčeno je pravo nasleđivanja.[56]

Ugovorno nasleđivanje[uredi | uredi izvor]

Pored testamentalnog i zakonskog nasleđivanja postojao je i ugovor o nasleđivanju (ugovor na slučaj smrti) . Paragrafom 394 SGZ-a bilo je određeno da „posle smrti žitelja srpskog dobra njegova, i prava i obaveze, osim čisto ličnih prelaze kao nasledstvo na drugoga, koga po redu zakon opredeljuje, ako on ugovorom ili zaveštanjem nije drugojačije uredio“. Ugovor o nasleđivanju je u konkurenciji testamenta i zakona bio najjači osnov pozivanja na nasleđe.[57] Iz zakonske formulacije i određenja u nauci proističe i pravna priroda ugovora o nasleđivanju. To je dvostrani ugovor zaključen između dva lica, kojim se uzajamno ili jednostrano, na neopoziv način daje, odnosno prima zaostavština po smrti ugovornog zaveštaoca. Ima za cilj raspolaganje imovinom jednog (ili oba ugovarača) za slučaj smrti. [58]

Vrste ugovora na slučaj smrti

Prema strukturi obaveza ugovornih strana moguća je podela ugovora na „jednostrane, dvostrane (uzajamne) i višestrane ugovore o nasleđivanju“. Jednostrani ugovor o nasleđivanju postoji ako se samo jedan ugovornik obavezuje i onog drugog određuje za naslednika, dvostrani (uzajamni), koji je bio posebno čest između supružnika, postoji kada ugovorne strane u istom kontraktu jedna drugu imenuju za naslednika, odnosno, kada i jedna i druga na osnovu ugovora imaju uzajamne obaveze, pri čemu naslednik postaje ugovorna strana koja bi nadživela onu drugu, dok je o višestranom ugovoru o nasleđivanju reč kada obe ugovorene strane, za svog univerzalnog sukcesora postavljaju neko treće lice, eventualno mu pri tome određujući neku obavezu.[59]

Subjekti ugovora na slučaj smrti

Najvažnije pitanje u vezi s regulisanjem ugovora o nasleđivanju u Srpskom građanskom zakoniku odnosilo se na krug subjekata koji su mogli da ga zaključe. Korišćenje ovog osnova pozivanja na nasleđe je bilo ograničeno samo na supružnike, što se pravdalo činjenicom da je isto rešenje predviđeno i par. 602 i 1249 Austrijskog građanskog zakonika, po uzoru na koji je nastala i naša kodifikacija građanskog prava. Paragraf 425 SGZ-a ima samo opšti karakter, u smislu da predviđa da se pored testamenta zaostavštinom može raspolagati i ugovorom, a da krug lica i uslove pod kojima je to moguće učiniti precizira par. 780 SGZ-a. U suprotnom zakonodavac bi, ili izričito predvideo da sva lica mogu da zaključuju ovaj ugovor, ili ne bi ugovor na slučaj smrti normirao u glavi zakonika o bračnim ugovorima (kao i austrijski zakonodavac), nego u delu o ugovorima uopšte ili o zaveštanju. Tvrdilo se da ni jezičko tumačenje Srpskog građanskog zakonika, kao ni zakonodavac bilo kojom drugom odredbom „pokazuje nameru, da dejstvo i obim ovih ugovora proširi i u korist trećih lica“. Prema drugom stanovištu, smatralo se da je u ovom pogledu Srpski građanski zakonik odstupio od svog izvornika i da je krug subjekata koji mogu da zaključe ugovor o nasleđivanju neograničen. Za takav stav pronađen je argument u par. 425 Srpskog građanskog zakonika u kome je bilo rečeno: „Dakle, ako se dva lica jedno drugom na slučaj smrti obvezuju, ono spada u ugovor, i po propisu za ugovor sudi se“. Što znači da bilo koja dva lica imaju sposobnost da zaključuju ugovore, a ne samo supružnici. Takođe, pisalo se da zakonikom nigde nije zabranjeno zaključivanje ugovora na slučaj smrti licima koja nisu supružnici. Po nekim autorima, za punovažnost ugovora o nasleđivanju se tražila opšta ugovorna sposobnost (par. 425 i 533 SGZ-a), što znači da pod pretnjom apsolutne ništavosti ovaj kontrakt nisu mogla da zaključuju deca mlađa od sedam godina i duševno bolesna lica. Ugovore na slučaj smrti nisu mogli da zaključuju arhijereji i monasi, lica koja su pod stečajem ne bi proizvodio pravna dejstva prema njihovim stečajnim poveriocima, dok su lica od 7 do 21. godine, udate žene i lica stavljena pod starateljstvo zbog telesne ili duševne nepodobnosti ili zato što su sudskom odlukom oglašeni za raspikuće, ovaj ugovor mogli da zaključe samo uz odobrenje svog zakonskog zastupnika. Prema drugom shvatanju, s obzirom na to da je u par. 781 Srpskog građanskog zakonika navedeno da se „ugovor na slučaj smrti smatra kao i testamenat“, to se i u srpskom pravu, po uzoru na paragraf 1250 Austrijskog građanskog zakonika, za njegovo zaključivanje zahtevala samo aktivna zaveštajna sposobnost, samo što je u austrijskom pravu bilo potrebno da taj ugovor odobri i starateljski sud. [60]

Predmet ugovora na slučaj smrti

Predmet ugovora o nasleđivanju određen je par. 394 Srpskog građanskog zakonika u kome se kaže da posle smrti jednog lica „dobra njegova, i prava i obaveze, osim čisto ličnih, prelaze kao nasledstvo na drugoga.“ Misli se na zaostavštinu koju čine sva prava i obaveze ostavioca u trenutku njegove smrti koji nisu bili vezani za njegovu ličnost i koji su stoga kompetentni za naslednopravnu sukcesiju jer se nisu ugasili ostaviočevom smrću. U njen sastav ne ulaze javna prava, a od privatnih prava potraživanja koja su bila vezana za ličnost ostavioca, prava iz porodičnopravnih odnosa, a stvarna prava samo po izuzetku (npr. lične službenosti). [61]

Forma ugovora na slučaj smrti

Paragraf 425 Srpskog građanskog zakonika zbog svoje nepreciznosti stvorio je zabunu u pogledu kruga lica koja su mogla da zaključe ugovor na slučaj smrti i doprineo različitim tumačenjima u pogledu neophodne forme za njegovu punovažnost. Smatralo se da za ugovor o nasleđivanju važe pravila forme kao i za obične ugovore, pa je u praksi čak bilo slučajeva da se za njegovo zaključivanje nisu tražile nikakve formalnosti. U par. 780 Srpskog građanskog zakonika kojim je bilo predviđeno da ugovor na slučaj smrti koji supružnici među sobom zaključuju „treba onako sačiniti kao što propis za testamente glasi“, da bi bio punovažan i da bi proizvodio pravna dejstva, što je podrazumevalo da ga je bilo moguće sastaviti kako u formi privatne isprave, tako i u formi javne isprave, potvrđene u sudu. Prevagu je ipak odnelo gledište koje zastupa mišljenje da je prema Srpskom građanskom zakoniku svim licima dopušteno da zaključuju ugovor o nasleđivanju, s tim što su samo za supružnike važili zahtevi forme predviđeni za zaveštanje, dok su sva druga lica mogla da zaključe ugovor na slučaj smrti prema opštim uslovima i zahtevima potrebnim za zaključenje bilo kog drugog ugovora. Prema tom stanovištu, supružnici su mogli ugovor o nasleđivanju da sačine na nekoliko načina:

  1. U formi pisanog testamenta iz par. 429 i 430 SGZ-a, što je značilo da je svaka od ugovornih strana trebalo svojom rukom da napiše i potpiše po jedan primerak ugovora, na kome je trebalo da se nalazi i datum sačinjavanja i da potom preda svoj primerak ugovora drugoj ugovornoj strani da ga i ona potpiše;
  2. u par. 432 SGZ-a, ugovornicima koji nisu bili u stanju da sami napišu svoj ugovor, ugovor je moglo da sačini i drugo lice, ali su oni bili dužni da ga lično predaju sudiji za nesporna dela ili njegovom zastupniku, sreskom sudiji ili gradskom sudiji i da ga priznaju za svoj nakon što bi im sadržina ugovora bila pročitana;
  3. U par. 440 SGZ-a, prema pravilima postupka za nesporna dela, sudija je u zgradi suda ili van nje, mogao da sačini ugovor, nakon što bi uz učešće dva svedoka utvrdio identitet ugovornih strana;
  4. Prema par. 447 SGZ-a, bilo je moguće sačiniti ugovor u usmenom obliku samo u slučajevima rata, poplave, brodoloma i velike epidemije, kada ugovornici ne bi mogli da koriste nijednu od prethodno navedenih formi za zaključivanje svog ugovora, ali uz obavezno prisustvo dva zaveštajna svedoka, sposobna da izjavu „prime k znanju i pred sudom je pod zakletvom potvrde[62]

Pravna dejstva ugovora na slučaj smrti

Kako bi ugovor o nasleđivanju mogao da proizvede pravna dejstva, ugovorni naslednik mora da nadživi ugovornog ostavioca, a po potrebi i da ispuni odgovarajuće uslove, rokove ili naloge ako bi oni bili ugovorom predviđeni. Ako bi ugovorni naslednik umro pre ugovornog ostavioca, ugovor o nasleđivanju ne bi proizvodio pravna dejstva, ugovorena prava ne bi prešla na njegove naslednike, niti bi oni mogli da se pozivaju na pravo predstavljanja. Naslednici ugovornog naslednika bi nakon njegove smrti mogli da se pozivaju na nasleđe ugovornog ostavioca po osnovu ugovora o nasleđivanju samo ako bi to između ugovornog ostavioca i ugovornog naslednika bilo ugovoreno. Ugovorom na slučaj smrti nisu mogla da budu povređena prava nužnih naslednika („zakonih naslednika“), a ako bi do toga došlo, oni bi imali pravo da tužbom protiv ugovornog naslednika zatraže da im se nužni deo namiri u potpunosti ili da se dopuni do vrednosti koja im pripada. Nužni naslednici su u namirenju imali prednost kako u odnosu na zaveštajne, tako i u odnosu na ugovorne naslednike.

Zaključenjem ugovora na slučaj smrti, ugovorni ostavilac ne gubi pravo da raspolaže objektom ugovora pravnim poslovima među živima, dok pravnim poslovima za slučaj smrti pravima koja su objekt ugovora može da raspolaže samo ako ona nisu u suprotnosti s ranije zaključenim ugovorom o nasleđivanju. Sve na šta se ugovorom ostavilac obavezao to je „da od njega ne može odustati bez volje druge strane“ (par. 781 SGZ-a). U slučaju da su ovaj ugovor zaključili supružnici, muž je za života nesmetano mogao da raspolaže stvarima i pravima koje bi bile objekt ugovora, dok žena to svakako samostalno nije mogla da čini, već joj je za preduzimanje akata raspolaganja bilo potrebno odobrenje muža, odnosno sudije za nesporna dela. Ako bi se ugovorni ostavilac ugovorom na slučaj smrti obavezao da neće pravnim poslovima među živima opteretiti ili umanjiti svoju imovinu, ugovorni naslednik bi svoje pravo mogao da štiti tužbom ako bi budući ostavilac postupio suprotno toj ugovornoj odredbi. Kada se jedanput sačini ugovor na slučaj smrti, budući ostavilac kasnijim zaveštanjem ili ugovorom o nasleđivanju ne može ni da ograniči, ni da isključi prava ugovornog naslednika iz prethodno zaključenog ugovora, odnosno on kasnijim pravnim poslovima za slučaj smrti može da raspolaže samo onim stvarima i pravima koja nisu obuhvaćena ugovorom. U suprotnom, zaveštanje ili novi ugovor na slučaj smrti zaključen s drugim ugovornikom, ne bi proizvodili pravna dejstva.[63]

Prestanak ugovora na slučaj smrti

Ugovor o nasleđivanju je mogao da prestane da proizvodi pravna dejstva raskidom i poništenjem. Ugovorne strane nisu mogle jednostrano, bez saglasnosti drugog ugovornika da menjaju niti da opozivaju ugovor na slučaj smrti. Ovaj ugovor je mogao da prestane ili sporazumnim raskidom, na osnovu novoizražene saglasnosti volja ugovornih strana, ili iz opštih razloga koji su predviđeni za raskid bilo kog ugovora. Ugovor o nasleđivanju bi prestao da proizvodi pravna dejstva ako bi ugovorne strane zaključile novi ugovor o nasleđivanju. Mogao je da se poništi iz svih razloga iz kojih je bilo moguće poništiti bilo koji drugi ugovor. U slučaju zablude, prevare i prinude ugovor na slučaj smrti je bio rušljiv. Ugovor je morao da bude jasan i opredeljen i zahtevalo se da u njemu u skladu sa par. 536 SGZ-a bude jasno izražena volja ugovornika. Prestao bi da proizvodi pravna dejstva iako bi bio zaključen između supružnika, a njihov brak nakon toga bio poništen ili razveden. Ovo je posledica par. 787 Srpskog građanskog zakonika u kome se navodi da „ako se brak uništi, onda se uništava i ugovor na slučaj smrti; ako se brak razvede sudski, onda se raskida ugovor na slučaj smrti; i imanje se postavlja u prvašnje stanje.“ [64]

Nasledna prava ženske dece[uredi | uredi izvor]

Srpski građanski zakonik je proglasio neravnopravnost ženske sa muškom decom u nasleđivanju: „Deca muška umrloga i njihovi potomci dobijaju prvi nasledstvo; oni isključuju sestre, oca i mater i sve pretke njihove i njihovo potomstvo ili pobočne srodnike.” Zakonopisac Jovan Hadžić je bio protiv ovog zakonskog rešenja, ali ga je Sovjet nametnuo. [56] Komisija je položaj ženskog deteta ocenila kao vrlo težak. Na mogući prigovor da će davanje naslednih prava ženskoj deci dovesti do cepanja porodičnog imanja, komisija je iznela dva protivargumenta: da se imanje ništa manje ne cepa ako iza ostavioca ostane nekoliko sinova i da, ako se imanje jedne porodice time što ga ćerka nasledi cepa, imanje neke druge se istovremeno povećava. Savet je o izmenama odredaba SGZ-a o nasleđivanju raspravljao 17. juna 1846. godine u glavnom zasedanju, iz čega se vidi koliki je značaj pridavao ovom pitanju. U arhivi Saveta pronađen je koncept ispisan rukom Pavla Ars. Popovića, na kojem je zapisan niz pitanja i odgovora u vezi sa svim vrstama nasleđivanja (zakonskim, zadružnim i testamentalnim). Pitanja i odgovori iz dela posvećenog zakonskom nasleđivanju odnose se isključivo na nasledna prava ženske dece. Pitanja ima deset, prvih pet vezano je za nasledna prava ćerke prema ocu, a drugih pet prema ostalim srodnicima. Zapisan je odgovor samo na prvo pitanje i glasio je da ostavioca nasleđuju jedino sinovi, a ćerkama pripada jedino pravo na izdržavanje i pristojnu udaju prema postojećem običaju. U zapisniku sednice na kojoj se o tome odlučivalo stoji da se predlog komisije odobrava, ali da sada nije vreme za izmenu Zakonika, te da taj posao treba ostaviti za neko drugo, „shodnije“ vreme.[65]

Obligaciono pravo[uredi | uredi izvor]

U poglavlju XVII Srpskog građanskog zakonika date su opšte odredbe o ugovorima: o karakteru, pojmu, uslovima i prestanku ugovora. Srpski građanski zakonik je prihvatio tzv. teoriju izjave, prema kojoj je ugovor zaključen čim je ponuđeni prihvatio ponudu. [66] „Ugovor je zaključen onda, kad jedna strana što obeća, a druga to primi, ili se izjasni da prima”, navodi se u članu 531. SGZ. Ponuda i prihvatanje mogli su se učiniti i nekim drugim znacima ili delom koji bi pokazali volju. Zakonikom je takođe utvrđeno ko ne može da sklopi ugovor. „Koji su razuma lišeni, ne mogu ugovora činiti, to jest niti mogu obećati niti primiti. Ovima je pobodno i dete mlađe od 7 godina. Oni pak, koji od oca, tutora ili staratelja zavise, ne mogu ništa obećati, ali ako što na korist svoju prime, ono stoji”.

Ugovor je morao biti jasan i razumljiv, sadržina je morala biti moguća, određena i morala je biti u skladu sa postojećim zakonima. Članom 539. SGZ propisano je koji se ugovori zabranjuju i proglašavaju ništavnim:„1) Ugovor za trud pri kakvoj prosidbi devojke i bračnoj pogodbi. 2) Ugovor lekara ili vidača sa bolesnikom, što će se lečenja bolesti kakve primiti. 3) Ugovor, koji bi pravozastupnik parnicu poverenu prekupio opredeljenom nekom cenom. 4) Ugovor, kojim bi ka nasledstvo ili isporuku (legat) još za života onoga, od koga bi mu pripalo, prodao”. Ovim ugovorima se ne zasnivaju nikakva prava i obaveze i ono što je dato, moglo se tražiti nazad. Član 540. SGZ propisuje da ugovor ima istu snagu i važnost bez obzira u kojoj formi je zaključen (usmeni ili pisani; u sudu ili van suda; sa ili bez svedoka).

Zakonik takođe propisuje da se moraju ispoštovati mesto, vreme i način izvršenja ugovora, kako je to u ugovoru naznačeno. Takođe je propisano i šta se dešava ako je pri zaključenju ugovora data kapara ili ako jedna od strana odustane. Ako se ugovor ne ispuni, oštećena strana, ukoliko je uzela kaparu, može je zadržati, ili ako je dala, ima pravo da traži da joj krivac vrati udvojenu kaparu, da izvrši ugovor ili da da naknadu, stoji u članu 550. SGZ.

Ugovori su, zbog svoje važnosti i učestalosti, a kao najčešći izvori obligacija pojedinačno navedeni i posebno uređeni u Srpskom građanskom zakoniku. To su ugovori o: poklonu, ostavi, posluzi, zajmu, punomoćstvu i delovodstvu, promeni, prodaji i kupovini, zakupu, najmu, ortakluku, braku (bračni ugovor), ugovor odvažni ili na sreću i naknada štete. [66]

Ugovor o poklonu[uredi | uredi izvor]

U pogledu poklona, SGZ82 prihvata klasičan stav o besteretnom karakteru, određujući da “poklon biva, kad ko dobrovoljno drugome da, ne ištući niti primajući ikakve za to naplate.” Poklon ima pravo da učini svaki koji neograničeno raspolaže svojim stvarima. Ali primiti poklon može i onaj koji druge ugovore ne može samostalno zaključiti. Zanimljivo je da je zakonik prihvatio realan koncept ugovora o poklonu, u slučaju da se zaključuje usmeno. Tada ugovor nastaje tek predajom obećane stvari. Ako nije došlo do predaje, poklon se ne može prinudno izvršiti, tj. tražiti od davaoca obećanja poklona da se sudski obaveže na predaju: “Ko poklon samo usmeno učini, a stvar ne preda, i na zahtevanje neće da preda, ne može se sudom naterati, da predati mora. Samo sa pismenim dostovernim dokazateljstvom može poklon

sudskim putem tražiti.” To znači, da poklon koji je učinjen usmeno, jeste naturalna, a poklon učinjen u pismenoj formi je punovažna, utuđiva obligacija, čak i ako do predaje po potpisivanju ugovora nije odmah došlo. To je u suštini austrijski koncept poklona, koji za ovaj ugovor takođe, prihvata realni koncept. Taj koncept se može kritikovati, obzirom, da ugovor nastaje i prestaje sa predajom, što je logički nonsens. Imajući u vidu da svaki ugovor nakon zaključenja stvara potraživanje. Kod ovakvog koncepta poklona predaja je uz predugovornu saglasnost o poklonu deo akata zaključenja, a ne izvršenja ugovora. Uopšte gledano, kod ostalih klasičnih realnih ugovora (zajam, zaloga, ostava) je drugačija situacija: iza predugovorne saglasnosti i predaje (predmeta zajma, ostave, zaloge) potrebnih za nastanak ugovora, nastaje dejstvo ugovora, istina, samo za jednu stranu, npr. obaveza zajmoprimca da vrati zajam ili ostavoprimca da vrati stvar, zalogoprimca da vrati predmet zaloge, kada se za to ispune uslovi. Nije slučajno, što se u nekim savremenim kodeksima smatra da poklon pokretne stvari nije realan, nego konsensualan ugovor (iz čega proističe posledica utuđivosti obećanja poklona), a poklon nepokretnih stvari je formalan, budući da je za takav poklon predviđena obavezna pismena forma uz elemente notarijalne formalnosti (overa potpisa stranaka ili čak celine ugovora, kod suda, ili notara).

Naravno, SGZ zabranjuje poklon tuđe stvari ili poklon na štetu trećeg, kao i poklon kojim se ograničavaju zakonski nasledni delovi dece, uživanje onima koje je poklonodavac dužan izdržavati, ili bi se osujećivala naplata duga od strane poklonodavčevih poverilaca. Poklon se može opozvati samo izuzetno: a) ako je poklonodavac naknadno osiromašio,

b) ako poklonoprimac pokaže “veliku neblagodarnost” spram poklonodavca, povredom života, tela, časti i narušavajući njegovu slobodu i imanje.

Poklon za slučaj smrti se smatra kao legat.[67]

Ugovor o ostavi ili amanetu[uredi | uredi izvor]

Ostava ili amanet je ugovor kojim neko tuđu stvar prima i čuva je i neoštećenu je vraća natrag. Ostavodavac je nazivan „ostavitelj“, a ostavoprimac „čuvatelj“.[68]

Članom 574. Srpskog građanskog zakonika propisano je da su se obično samo pokretne stvari davale na ostavu, ali bilo je i slučajeva da su se i nepokretne stvari, kao što su kuća, vodenica, vinograd, njiva itd. davale na čuvanje. Čuvar ima iste dužnosti kao i kod pokretnih stvari, osim ako mu nisu date i još neke.

Član 575. zakonika propisuje da je čuvar odgovoran za svaki kvar ili štetu koja se pričini amanetu, osim kada nije mogao da utiče na nanošenje štete ili kvara. Takođe, ostavljač je dužan da nadoknadi trošak čuvaru koji je on imao tokom čuvanja stvari.

Prema svojoj prirodi, ostava je mogla biti voljna i nevoljna. Voljna ostava je nastajala voljom stranaka i ugovaranjem. Nevoljna ostava je nastajala u nuždi. To je prinudna ostava. [68] „Stvari iz požara, rušenja kakvog zdanja, pohare, ili utopljenja lađe, ili drugog podobnog nesrećnog slučaja” koje su spasene i predate nekome, smatraju se kao i svaki drugi amanet, koji je čuvar dužan čuvati i natrag vratiti onome čije su stvari, propisano je članom 579. SGZ. Takođe,„krčmari, gostioničari (handžije), lađari, vozari ili skeledžije, vozioci (kiridžije) i nosioci” dužni su da stvari koje su im putnici predali u amanet čuvaju i da za svaku štetu, učinjenu nepažnjom, odgovaraju i da je nadoknade. U nevoljnu ostavu spadala je i sudska ostava. Članom 581. Srpskog građanskog zakonika predviđeno je da ukoliko bi se dve strane oko jedne stvari prepirale pa bi same ili bi sud tu stvar nekome na čuvanje predao, ta stvar se smatrala ostavom ili amanetom.[69]

Ugovor o posluzi[uredi | uredi izvor]

U Srpskom građanskom zakoniku posluga ili naruč se definiše kao ugovor kojim neko uzme stvar na korišćenje (poslugu), na određeno vreme i dužan je da istu stvar bez nadoknade vrati nazad. U članu 582. SGZ naznačeno je i to da stvar mora biti nepotrošna.

Što se tiče obaveze vraćanja stvari, i s njome povezane obaveze da se stvar sačuva do momenta predaje, SGZ je dosta detaljno reguliše. Osnovno je pravilo da se stvar uzeta na poslugu mora vratiti u ugovorenom roku. Ako ništa nije izričito ugovoreno, onda treba voditi računa o svrsi s kojom je stvar data na poslugu, što ukazuje da se stvar može tražiti nazad onda kad prestane potreba za njenim korišćenjem.[70]

Ako se vreme za vraćanje stvari ne može odrediti, onda se to ne može smatrati ugovorom.

Onaj ko je stvar dao na poslugu, ne može tražiti da mu se pre roka stvar vrati, ali isto tako onaj ko je stvar uzeo na poslugu, može je vratiti pre roka i gospodar je dužan da je primi nazad, osim ako ima štetu od toga.

Poslugoprimac je odgovoran za stvar koju uzme. Ukoliko bi je upotrebio drugačije od onoga što je ugovorom regulisano ili bi je dao trećem licu, on odgovara za svaki kvar, a poslugodavac može tražiti da mu se stvar vrati pre roka.[71]

Ugovor o zajmu[uredi | uredi izvor]

Zajam se u Srpskom građanskom zakoniku definiše kao ugovor po kome jedna strana, zajmodavac ili „pozajmilac“, daje drugoj strani, zajmoprimcu, određenu količinu potrošnih stvari u svojinu, s tim da zajmoprimac ili „dužnik“ mora vratiti istu količinu stvari, iste vrste i istog kvaliteta posle određenog vremena. [68]

U Srpskom građanskom zakoniku važi shvatanje da zajam nastaje tek onda kada zajmodavac preda stvari zajmoprimcu. To je realan ugovor i zato je to jednostrano obavezan ugovor. [68]

Član 594. SGZ propisuje da se zajam najčešće davao u novcu, ali je mogao biti i u drugim potrošnim (zamenljivim) stvarima. To davanje je moglo biti sa ili bez naknade, koja se nazivala lihva, interes ili dobitak; sa ili bez „zaloge“; sa ili bez „jemstava“.

Lihva, odnosno kamata je naknada koju je zajmoprimac bio dužan da da zajmodavcu za upotrebu njegovih stvari, najčešće novca. Srpski građanski zakonik je ograničavao maksimum kamatne stope. Zakonik je autonomiju volje ograničio u javnom interesu: „Lihva zakona opredeljuje se 6 na sto; ugovoriti se pak može i do 12 na sto. Veća se sudom ne presuđuje”. Ovom odredbom nije precizirano da li bi zajmoprimac koji bi platio veću kamatu od one koja je predviđena zakonom, imao pravo da traži nazad višak preko dozvoljenog iznosa. [68]

Članom 602. zakonika se propisuje da ukoliko ugovorom nije predviđena lihva (kamata), ali je određeno vreme vraćanja i ako se zajam ne vrati na vreme, onda zajmodavac ima pravo da traži lihvu (kamatu) od trenutka kada je zajam trebalo biti vraćen.

Interes (lihva) na interes (kamata na kamatu) nije se mogao uzimati niti unapred ugovoriti. „No kad dužnik interes kad treba ne plati, to se može novim posledujućim ugovorom neplaćeni interes u glavno preobratiti, i onda i na njega interes ide”, navod se u članu 603. SGZ. Isti član zakonika propisuje da se od ovoga izuzima davanje pod kamatu novca iz državne kase i javnih fondova.

Član 605. Srpskog građanskog zakonika propisuje da zajmodavac nema pravo da traži da mu se zajam vrati pre utvrđenog vremena. Ali ako postoji mogućnost da mu zajam propadne, on može sebe osigurati na svoj način.[69]

Ugovor o punomoćstvu i delovodstvu[uredi | uredi izvor]

Srpski građanski zakonik u članu 609. propisuje da je punomoćstvo ugovor kojim se nekome daje ovlašćenje da u ime drugog i za drugog nešto čini. Onaj ko daje ovlašćenje naziva se vlastodavac, a onaj kome se daje ovlašćenje naziva se punomoćnik. Ovlašćenje, napismeno dato, zove se punomoćje.

Zakonikom je propisano koje su obaveze i prava vlastodavca i punomoćnika, kao i to kada punomoćje prestaje.

U članu 613. Srpskog građanskog zakonika propisano je da punomoćnik može tuđe stvari u ime drugoga prodati ili kupiti; nekoga zadužiti; podići tuđi novac; povesti parnicu u nečije ime itd. samo ako su punomoćjem ovi poslovi poimenično naznačeni.

U zakoniku se navodi da je punomoćnik dužan da posao koji je prihvatio odgovorno i pošteno uradi, a svu dobit od tog posla svom vlastodavcu treba da ostavi.

Članom 616. zakonika propisano je da punomoćnik mora sam završiti posao koji mu je poveren jer ako se osloni na drugog, a posao se ne završi kako treba, sam će odgovarati. Jedino ako mu nije dozvoljeno da punomoćje prenese na drugog, ali i u tom slučaju dužan je da izabere nekoga ko je sposoban, inače odgovara za krivicu.

Zakonik takođe propisuje da štetu koju bi punomoćnik naneo vlastodavcu svojom krivicom, mora nadoknaditi. Takođe, ako bi punomoćnik pretrpeo neku štetu pri izvršavanju posla koji mu je poveren, on može tražiti naknadu ako je prihvatio da posao izvrši besplatno, ako je posao izvršavao za nagradu, onda mora da se zadovolji nagradom, a nadoknadu za štetu ne može očekivati.

Punomoćje može prestati u određenim okolnostima. Vlastodavac može punomoćje da porekne bez ikakvih posledica. Punomoćnik takođe može da odustane od punomoćja, ali ako je to u nevreme ili na štetu vlastodavca, on će morati da odgovara za štetu. „Kad ili punomoćnik ili vlastodavac umre, prestaje punomoćje, ako ne glasi i na naslednike, ili ako se ne bi otuda šteta naslednicima porodila. Ali naslednici punomoćnika dužni su za vreme vlastodavcu smrt punomoćnika javiti”.[72]

Ugovor o promeni[uredi | uredi izvor]

Promena je takav ugovor kojim neko jednu stvar za drugu daje.

U Srpskom građanskom zakoniku, u članu 633. propisano je da ukoliko se stvari daju za novac, to nije promena nego prodaja i kupovina. Ako se menja novac za novac, manji za veći ili srebrni za zlatni, smatra se da su to stvari i zato to spada u promenu. I ostale dragocenosti: zlato, srebro i sl. mogu se menjati jer se smatraju stvarima.[69]

Ugovor o prodaji i kupovini[uredi | uredi izvor]

U Srpskom građanskom zakoniku ugovor o prodaji i kupovini je takav ugovor kojim se neka stvar ustupa drugome za novac.

Prema odredbama zakonika bitni činioci ovog ugovora bili su predmet i cena. Predmet je morao biti određen ili odrediv, a cena je morala biti određena ili odrediva i ozbiljna, odnosno, morala je odgovarati vrednosti prodate stvari. I što je najvažnije, cena se sastojala u novcu. [73]

Srpski građanski zakonik u članu 655. definiše pravni položaj kupca. „Ako bi kupac u držanju kupljene stvari uznemiren bio, ili bi se osnovano bojati imao, da će uznemiren biti, on ima pravo zahtevati od prodavca, da uzroke uznemirenja s puta ukloni, ili bar da dobar zato stoji, i donde može da ugovorenu cenu ne plati, osim ako nije on sve to na sebe uzeo”. Iz navedenog člana se vidi da je kupac mogao pozvati prodavca na odgovornost, ne samo ukoliko bi bio uznemiren od prodavca nego i ukoliko bi postojala bojazan da bi do uznemirenja moglo doći. Ovaj član ukazuje da je u prednosti bio onaj ko cenu nije platio jer on može da ne plati cenu dok prodavac ne otkloni uzroke uznemirenja. [74]

Članom 661. Srpskog građanskog zakonika propisano je da prodavac može da otkupi svoju stvar od onoga kome je prodao. „Što je koji polze i koristi imao, zadržava za sebe, no i štetu svaki svoju nosi. Stvar mora se predati nevredima u stanju, u kom je prodana”.

Zakonikom je takođe predviđeno da i kupac pri kupovini može zadržati pravo da stvar može opet prodavcu prodati nazad.

Srpski građanski zakonik u članu 667. propisuje da ako neko kupi stvar na probu i stvar ne izdrži probu, može vratiti stvar i dobiće novac nazad. Ako kupac posle vremena probe zadrži stvar, smatra se da je stvar izdržala probu i nema pravo na povraćaj.

Odlike ugovora o prodaji i kupovini su bile da se njime prenosilo pravo svojine, da je konsenzualan, dvostruko obavezan, teretan itd. [73]

Ugovor o zakupu[uredi | uredi izvor]

Zakup je ugovor kojim je jedna strana, zakupodavac, ustupala određenu nepotrošnu stvar drugoj strani, zakupcu, da se njome služi i za to plati određenu cenu, zakupninu. [73]

Predmet zakupa je pre svega mogla biti nepotrošna stvar.

Članom 678. Srpskog građanskog zakonika propisano je da se zakup stvari koja se daje na upotrebu bez truda i rada, kao što su kuća i pokućstvo, zove kirija. Ukoliko se radi o stvari koja se upotrebljava uz trud i rad, kao što je njiva, reč je o zakupu ili arendi.

Zakupac je zakupodavcu za upotrebu stvari plaćao izvesnu sumu novca. Zakup je trajao određeno vreme. Zakupodavac je imao obavezu da zakupcu stvar preda i održava u upotrebljivom stanju i da garantuje zakupcu mirno uživanje stvari. Zakupac je dužan da stvar upotrebljava i čuva kao dobar domaćin, da plaća uredno zakupninu i da po isteku zakupnog roka, stvar vrati zakupodavcu u onom stanju u kome ju je primio.[73]

Ugovor o najmu[uredi | uredi izvor]

Srpski građanski zakonik predviđa da je ugovor o najmu (delu) bio takav ugovor kojim se poslenik obavezuje da obavi određeni posao, a naručitelj ima obavezu da mu za to plati nagradu u novcu. Predmet ugovora o najmu bili su usluga poslenikova i nagrada koju je naručitelj davao posleniku. [73]

Ugovor o ortakluku[uredi | uredi izvor]

Član 723. Srpskog građanskog zakonika propisuje da je ugovor o ortakluku ugovor kojim se dvoje ili više lica slože da ulože svoj rad ili stvari i da korist od toga dele.

Ortački ugovor se može odnositi samo na jednu stvar ili određenu sumu, ali može i na „čitav rod stvari, kao na miljkove, na espap, na plodove; može na sva dobra bez razlike i izuzeća, i po tome će se i prava ortačka suditi”, navodi se u članu 724. SGZ.

Zakonik predviđa da ono što se uloži u ortački posao čini glavnicu ortakluka i pripada svima.

Ortak koji uloži samo svoj trud, on po zakonu ima pravo samo na dobitak,ali ne i na glavno.

Svaki ortak je dužan da uloži u ortakluk jednak deo.

Srpski građanski zakonik u članu 739. propisuje kako će ortaci podeliti dobitak. „Pri deobi koristi ortačke najpre će se odbiti uloženi ulozi, posle troškovi i pretrpljene štete; pa što preteče, ono će biti dobitak. Glavno pripada svakom svoje, a dobitak će se deliti po meri uloga. Trud i radnja uzima se u račun samo onoga ortaka, koji samo trud mesto uloga daje, ili je uz ulog osobitu radnju obećao”.

Ortaci ne mogu zahtevati da se račun zaključi i dobitak podeli sve dok se posao ne završi ili ne istekne ugovoreni rok.

Zakonik u članu 751. predviđa kada prestaje ortačko društvo: kada se posao završi; kada bi glavnica propala; kada istekne vreme određeno za trajanje društva.

Postoje razlozi kada bi se ortak i pre vremena mogao isključiti: ako ne bi ispunjavao ugovorene uslove; „ili bi ga sud za raskošnika oglasio, ili bi inače pod starateljstvo potpao; ili bi zbog učinjenog zlodejstva poverenje izgubio”.[75]

Ugovor o braku (bračni ugovor)[uredi | uredi izvor]

Bračni ugovor je u Srpskom građanskom zakoniku ugovor o imanju u braku između muža i žene ili između ženika i neveste.

Ovaj ugovor se odnosi namiraz, imanje koje supruga donese mužu prilikom udaje, radi lakšeg života.

Srpski građanski zakonik u članu 761. propisuje da žena, odnosno nevesta koja je maloletna bez oca ili bez tutora i potvrde suda, ne može bračni ugovor da zaključi.

Miraz može biti sve ono što se može prodati i što se može koristiti.

Član 766. Srpskog građanskog zakonika propisuje da muž ima pravo da koristi miraz dok traje brak. On može novac ili druge potrošne stvari da potroši, ali mora da garantuje svojim dobrom za vrednost i naknadu.

Član 768. zakonika predviđa šta se dešava sa pokretnim stvarima koje žena unese u brak. „Ono, što žena u pokretnim stvarima kao opremu za svoju ili muževljevu potrebu donese, jesu darovi, koji ostaju ženini za sve vreme braka, niti muž s njima raspolagati može, ali ni žena bez muževlja znanja ne sme ih otuđivati”.

Ako se muž i žena ništa ne dogovore o svom imanju, onda svako svoje zadržava. Ako se žena ne protivi, smatra se da je mužu kao svome zastupniku zakonom poverila brigu o imanju. On ima pravo da dobitak koristi kako želi. U slučaju kada bi imanje pod bedu potpalo ili bilo u opasnosti, žena može tražiti da se mužu oduzme pravo da upravlja imanjem.

Član 774. Srpskog građanskog zakonika kaže da se ono što je ženi pripalo posle muževljeve smrti za njeno izdržavanje, naziva udovičko uživanje, ali već u narednom članu kaže se da ukoliko bi se udovica preudala, ona gubi pravo na udovičko uživanje.

Srpski građanski zakonik takođe predviđa i situaciju u slučaju smrti jednog od supružnika. Ugovor na slučaj smrti smatra se da je kao testament, navodi se u članu 781. SGZ „No od imanja, s kojim je ko ugovorom na slučaj smrti raspoložio, ostaje on za života gospodar. No ako preživio drugu stranu ne bi, na slučaj smrti ne može naredbe činiti”.

Zakonikom je predviđeno da ukoliko se brak uništi ili razvede sudski, onda se uništava i ugovor na slučaj smrti, odnosno raskida se ugovor na slučaj smrti i imanje se vraća kako je i bilo pre sklapanja braka.[76]

Ugovor odvažni ili na sreću[uredi | uredi izvor]

Srpski građanski zakonik u članu 789. kaže da je ugovor odvažni ugovor kojim jedna strana daje drugoj strani nadu za neku neizvesnu korist.

Ti ugovori se mogu nazvati „rizični ugovori” ili „ugovori neizvesnosti”. U njih Zakonik u članu 791. svrstava opkladu, igru ili kocku i druge kupovine i prodaje koje su neizvesne i zavise od sreće, još kupoprodaju nade, „odsek plata” (tj. doživotnu rentu), „osiguranje štete”, kao i „igre oružjem, opklada za trku pešice, na konju ili kolima, i druge igre, za koje se trud i veština iziskuje”. Zajedničko za sve ugovore odvažne ili na sreću jeste zabrana poništaja ugovora zbog prekomernog oštećenja („oštećenja preko pola“).[77] Opklada je ugovor koji se zasniva na neizvesnosti. Ako se dokaže da je jedna strana znala šta će biti i tako dobije, to se smatra prevarom i opklada se poništava. Onaj koji na taj način dobije, prevarom, vraća ulog nazad, a onaj koji zna, a izgubi, smatra se da je učinio poklon, navodi SGZ u članu 792.

Član 794. propisuje da su igra i kocka isto kao i opklada. „Dobitak od igre zabranjene, ili kockanja zabranjenoga pada i uništava se”. Zakonik takođe predviđa šta se dešava pri kupovini neizvesnih stvari, tj. kupovini na sreću. „Ko za određenu izvesnu cenu neizvesno dobro, kao plod godišnjih vinograda, njive, hasnu od vodenice ili nasledstvo buduće bez popisa stvari, ribu koliko se npr. mrežom u jedanput, dvaput i t. d. izvući da, kupi, onaj je učinio kupovinu na sreću i mora se zadovoljiti, ma mu se sva nadežda osujetila”.[69]

Ugovor o naknadi štete[uredi | uredi izvor]

Srpski građanski zakonik propisuje da onaj ko načini štetu, mora to i nadoknaditi.

Od plaćanja štete može se osloboditi samo ako dokaže da šteta nije pričinjena njegovom krivicom nego da se slučajno dogodila. Zakonik je u članu 804. propisao kako se nadoknađuje šteta, u zavisnosti da li je krivica jednog ili više njih. „Ako nije krivica jednoga nego više njih, onda su dužni svi zajednički jedan za sve i svi za jednoga štetu naknaditi. A oni među sobom nek se ravnaju, i po meri krivice ispravljaju, koliko na koga da spadne”.

U zakoniku je propisano i ko se oslobađa od štete. Onaj ko nije bio svestan kada je štetu načinio, neće odgovarati za nju, ali ako je sam sebe voljno doveo u to stanje, odgovaraće za štetu. Pod ovim se u zakoniku, u članu 807. navodi: „mala deca do 7 godina, ludi, zgranuti, besomučni”. Ali za njih odgovaraju oni kojima su ovi povereni na čuvanje.

Član 810. Srpskog građanskog zakonika kaže da za tuđa dela niko nije dužan da odgovara. Ali ako bi neko držao u službi takva lica kao što su „skitnice, nevaljalci i zločinci poznati, i koji nikakve isprave za sebe nemaju”, onda taj odgovara za štetu koju ovi načine.

Takođe „gostioničari, krčmari, lađari i vozioci (kiridžije)” odgovaraju za štetu koju bi njihovi ljudi načinili putnicima.[78] Srpski građanski zakonik govori i o šteti nanetoj ljudima, kao što su telesne povrede. U članu 820. zakonik predviđa da ko drugoga rani, osakati ili nanese bilo koju telesnu povredu, plaća troškove lečenja i lekove. Članom 821. propisano je da ukoliko smrt nastupi od nanete rane i ostanu sami žena i deca, onda postoji posebna naplata.

Kritike na zakonik[uredi | uredi izvor]

Odmah po donošenju Srpski građanski zakonik je bio oštro kritikovan i osporavan.[79] Stavovi njegovih kritičara su uglavnom negativni, a ima i onih omalovažavajućih. Neki od kritičara govore za Hadžića da je običan prepisivač, što nije tačno s obzirom da je za ovakav poduhvat bilo neophodno dobro pravničko obrazovanje i rasuđivanje, jer je bilo teško prilagoditi pravne norme nerazvijenoj pravnoj terminologiji u Srbiji. Austrijski građanski zakonik je razvijeniji i stariji u odnosu na Srpski građanski zakonik, a SGZ zaostaje i za Opštim imovinskim zakonikom za Crnu Goru iz 1888. godine koji je sastavio Valtazar Bogišić.[10]

Među prvim kritičarima Zakonika bili su srpski pravnik iz Mađarske Pavle Šeroglić[79], ugledni profesor prava Dimitrije Matić, Gligorije Giga Geršić, a prvi ozbiljan udarac zadao je Nikola Krstić, koji je uticao da Ministarstvo pravde pokrene postupak revizije Zakonika 1872. godine.[80] Iako je Krstić napravio nacrt nove građanske kodifikacije, Državni savet je doneo odluku da su dovoljne samo izmene i dopune Zakonika.

Krajem 19. i početkom 20. veka je bio najžešći talas kritike SGZ-a, koji je ostavio duboke tragove. Kritikovali su ga najeminentniji srpski pravnici – Andra Đorđević, profesor Dragoljub Aranđelović, koji je ujedno i preveo Austrijski građanski zakonik na srpski. On je najžešće kritikovao Hadžića i njegovo delo, navodeći da u Srbiji nikada nije donet gori zakonik od SGZ-a. Profesor Aranđelović je pokrenuo inicijativu za donošenje novog Građanskog zakonika.[81]

Kritike je uputio i Živojin Perić, koji se zalagao za novu kodifikaciju. Perić je kao i Slobodan Jovanović isticao da je SGZ skraćena verzija Austrijskog građanskog zakonika.[82]

Svi oni smatrali su da ovaj Zakonik ne odgovara potrebama srpskog naroda i trenutnim prilikama u Srbiji. Kritike na račun Hadžića i njegovog zakonika su ostale do danas. Najviše zamerki odnosi se na to da je on doprineo raspadu porodične zadruge, da je uskratio nasledna prava ćerke, ograničio poslovnu sposobnost žena, itd. Zamerali su mu što je zapostavio narodne običaje. Kritičari ovog Zakonika isticali su i to da je Srpski građanski zakonik kopija i skraćena verzija Austrijskog građanskog zakonika iz 1811. godine po čijem uzoru je donet.

Srpski građanski zakonik je posle 60-tak godina od donošenja bio prevaziđen novonastalim prilikama u zemlji i razvojem društva, kao i pojavom novih modernih građanskih kodifikacija širom sveta.

Značaj[uredi | uredi izvor]

Donošenje Srpskog građanskog zakonika sa istorijskog gledišta imalo je veliki značaj za novonastalu Kneževinu Srbiju. Njime je napušteno osmansko pravno nasleđe[13], a uspostavljen je društveni i pravni poredak zasnovan na ličnoj slobodi i privatnoj svojini. Počela je intenzivnije da se razvija pravna svest, a započinje i kulturni preporod društva.[28] Srpski građanski zakonik predstavljao je korak bliže tome da Srbija uđe u red modernih država. Predstavlja veliku kodifikaciju i reformu, smeo i hrabar korak onih koji su ga pisali. Srpski građanski zakonik zaslužan je za dalji razvoj Srbije i srpskog stanovništva, njihove svesti, njihove upoznatosti sa pravom.

Kodifikatorski poduhvat koji je izveo Hadžić nije bio nimalo lak posao, jer je trebalo sastaviti zakonik za slabije razvijenu sredinu i prilagoditi ga prilikama i potrebama tadašnje srpske države. I pored brojnih pozajmica i sličnosti sa Austrijskim građanskim zakonikom iz 1811. godine, ipak je Srpski građanski zakonik delom i originalna tvorevina jednog inteligentnog i obrazovanog pravnika kakav je bio Jovan Hadžić. Neosnovane su optužbe da je on doprineo raspadu porodične zadruge, jer je to bio proces koji se već odvijao i pre njegovog dolaska u Srbiju. Takođe mu se ne može pripisati ni krivica za uskraćivanje naslednog prava ćerki, jer se on izričito protivio tome. Naime, knez je sproveo anketu o naslednom pravu ćerki u kojoj je narod zauzeo jasan stav da ženska deca ne treba da nasleđuju. Zato se za norme koje uskraćuju prava ćerki na nasleđe može reči da su bile odraz dominantnog narodnog stava. Iako je okarakterisan kao neko ko je samo kopirao i skratio austrijsku građansku kodifikaciju, ipak su se Hadžićevo delo i novine koje je on u njega uneo u mnogo čemu razlikovali od svog izvora. Otpor prema Zakoniku delom se može povezati i sa Hadžićevom nepopularnošću u Srbiji zbog svog „prečanskog“ porekla i njegovim suprotstavljanjem Vukovoj reformi jezika.[83]

Srpski građanski zakonik je imao i svojih nedostataka, ali i pored toga on je predstavljao značajan korak u uspostavljanju zakonitosti u novonastaloj državi. Preko Austrijskog građanskog zakonika, u srpsko pravo su ušle ideje prirodnopravne škole koje su za ondašnju Srbiju imale neprocenjiv značaj:

  • jednakost i ravnopravnost pravnih subjekata
  • privatna svojina
  • sloboda ugovaranja
  • lične slobode.

Kao i njegov izvornik, Srpski građanski zakonik je ustanovio i zaštitio pravo individualne svojine, kao osnovno pravo, čime je radikalno izmenjen dotadašnji svojinski sistem. Srpski građanski zakonik je omogućio da se premosti dubok jaz koji je postojao između srpskog i evropskog prava. Njegovo donošenje bilo je veliki podsticaj za razvoj pravne nauke u Srbiji.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Mirković, Zoran (2019). Srpska pravna istorija. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu.  str. 140
  2. ^ Avramović, Dr Sima (2014). Srpski građanski zakonik - 170; SRPSKI GRAĐANSKI ZAKONIK (1844) I PRAVNI TRANSPLANTI – KOPIJA AUSTRIJSKOG UZORA ILI VIŠE OD TOGA? (PDF). Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 21. [mrtva veza]
  3. ^ Krkljuš, Ljubomirka (2015). Pravna istorija srpskog naroda. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu.  str. 163
  4. ^ Petrić, Vera (Pristupljeno: 13.06.2022). „Poreklo Srpskog građanskog zakonika i njegov značaj u stvaranju pravnog sistema buržoaske Srbije” (PDF). Pristupljeno 12.06.2022.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  5. ^ Nikolić, Dragan (Pristupljeno 14.06.2022). „Prvi pokušaj izrade građanskog zakonika u Srbiji 1829-1835” (PDF). http://www.prafak.ni.ac.rs/files/zbornik/sadrzaj/zbornici/z21/23z21.pdf. Pristupljeno 14.06.2022.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć); Spoljašnja veza u |website= (pomoć)
  6. ^ Krkljuš, Ljubomirka (2015). Pravna istorija srpskog naroda. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu.  str. 163-164
  7. ^ Mirković, Zoran (2019). Srpska pravna istorija. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu.  str. 140-141
  8. ^ a b Krkljuš, Ljubomirka (2015). Pravna istorija srpskog naroda. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu.  str. 164
  9. ^ a b Mirković, Zoran (2019). Srpska pravna istorija. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu.  str. 141
  10. ^ a b Krkljuš, Ljubomirka (2015). Pravna istorija srpskog naroda. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu.  str. 165
  11. ^ Mirković, Zoran S. (2021). Srpska pravna istorija. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet. str. 141,142. 
  12. ^ Avramović, Dr Sima (2014). Srpski građanski zakonik - 170; SRPSKI GRAĐANSKI ZAKONIK (1844) I PRAVNI TRANSPLANTI – KOPIJA AUSTRIJSKOG UZORA ILI VIŠE OD TOGA? (PDF). Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 23-24. [mrtva veza]
  13. ^ a b Avramović, Dr Sima (2014). Srpski građanski zakonik - 170; SRPSKI GRAĐANSKI ZAKONIK (1844) I PRAVNI TRANSPLANTI – KOPIJA AUSTRIJSKOG UZORA ILI VIŠE OD TOGA? (PDF). Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 24. [mrtva veza]
  14. ^ Krkljuš, Ljubomirka (2015). Pravna istorija srpskog naroda. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu.  str. 165-166
  15. ^ Avramović, Dr Sima (2014). Srpski građanski zakonik - 170; SRPSKI GRAĐANSKI ZAKONIK (1844) I PRAVNI TRANSPLANTI – KOPIJA AUSTRIJSKOG UZORA ILI VIŠE OD TOGA? (PDF). Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 25. [mrtva veza]
  16. ^ a b Krkljuš, Ljubomirka (2015). Pravna istorija srpskog naroda. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu.  str. 166
  17. ^ Avramović, Dr Sima (2014). Srpski građanski zakonik - 170; SRPSKI GRAĐANSKI ZAKONIK (1844) I PRAVNI TRANSPLANTI – KOPIJA AUSTRIJSKOG UZORA ILI VIŠE OD TOGA? (PDF). Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 22. [mrtva veza]
  18. ^ Avramović, Dr Sima (2014). Srpski građanski zakonik - 170; SRPSKI GRAĐANSKI ZAKONIK (1844) I PRAVNI TRANSPLANTI – KOPIJA AUSTRIJSKOG UZORA ILI VIŠE OD TOGA? (PDF). Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 26-27. [mrtva veza]
  19. ^ Avramović, Dr Sima (2014). Srpski građanski zakonik - 170; SRPSKI GRAĐANSKI ZAKONIK (1844) I PRAVNI TRANSPLANTI – KOPIJA AUSTRIJSKOG UZORA ILI VIŠE OD TOGA? (PDF). Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 28. [mrtva veza]
  20. ^ Avramović, Dr Sima (2014). Srpski građanski zakonik - 170; SRPSKI GRAĐANSKI ZAKONIK (1844) I PRAVNI TRANSPLANTI – KOPIJA AUSTRIJSKOG UZORA ILI VIŠE OD TOGA? (PDF). Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 28-29. [mrtva veza]
  21. ^ Avramović, Dr Sima (2014). Srpski građanski zakonik - 170; SRPSKI GRAĐANSKI ZAKONIK (1844) I PRAVNI TRANSPLANTI – KOPIJA AUSTRIJSKOG UZORA ILI VIŠE OD TOGA? (PDF). Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 34. [mrtva veza]
  22. ^ Avramović, Dr Sima (2014). Srpski građanski zakonik - 170; SRPSKI GRAĐANSKI ZAKONIK (1844) I PRAVNI TRANSPLANTI – KOPIJA AUSTRIJSKOG UZORA ILI VIŠE OD TOGA? (PDF). Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 37. [mrtva veza]
  23. ^ a b v Avramović, Dr Sima (2014). Srpski građanski zakonik - 170; SRPSKI GRAĐANSKI ZAKONIK (1844) I PRAVNI TRANSPLANTI – KOPIJA AUSTRIJSKOG UZORA ILI VIŠE OD TOGA? (PDF). Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 39-40. [mrtva veza]
  24. ^ Mirković, Zoran (2019). Srpska pravna istorija. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu.  str. 141-142
  25. ^ Orlić, Dr Miodrag (2014). Srpski građanski zakonik - 170; POKUŠAJI DA SE DONESE NOVI GRAĐANSKI ZAKONIK (PDF). Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Centar za izdavaštvo i informisanje. [mrtva veza] str. 464
  26. ^ Mirković, Dr Zoran (2014). Srpski građanski zakonik - 170; UVODNA PRAVILA I UVOĐENjE U ŽIVOT SRPSKOG GRAĐANSKOG ZAKONIKA (PDF). Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Centar za izdavaštvo i informisanje. [mrtva veza] str. 79-82
  27. ^ Mirković, Dr Zoran (2014). Srpski građanski zakonik - 170; UVODNA PRAVILA I UVOĐENjE U ŽIVOT SRPSKOG GRAĐANSKOG ZAKONIKA (PDF). Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Centar za izdavaštvo i informisanje. [mrtva veza] str. 79
  28. ^ a b Mirković, Zoran (2019). Srpska pravna istorija. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu.  str. 142
  29. ^ Perić, Živojin (1922). Specijalni deo građanskog prava: Stvarno pravo, tom 1. Beograd: G. Kon.  str. 1-2
  30. ^ Perić, G. Živ. M. prof. Univerziteta (1920). Specijalni deo građanskog prava, stvarno pravo: 1920. str. 13. i 14. 
  31. ^ Mirković, prof Zoran (2019). Srpska pravna istorija. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 142. 
  32. ^ Mirković, prof. dr. Zoran (2019). Srpska pravna istorija. Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 142, 143. 
  33. ^ Mirković, Zoran (2019). Srpska pravna istorija. Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 142, 143. 
  34. ^ Stanimirović, dr. Vojislav (2014). Srpski građanski zakonik - 170 godina ( odeljak: Državina prema srpskom građanskom zakoniku - 170 godina kasnije). Beograd. str. 167. 
  35. ^ Perić, G. Živ. M. prof. Univerziteta (2019). Specijalni deo građanskog prava, stvarno pravo: 1920. str. 2, 3. 
  36. ^ Mirković, prof. dr. Zoran (2019). Srpska pravna istorija. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu - Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 143, 144. 
  37. ^ Stanimirović, dr. Vojislav (2014). Srpski građanski zakonik - 170 godina ( odeljak: Državina prema srpskom građanskom zakoniku - 170 godina kasnije). Beograd. str. 178. i 179. 
  38. ^ Perić, G. Živ. M. prof. Univerziteta (1920). Specijalni deo građanskog prava, stvarno pravo: 1920. str. 158. 
  39. ^ Mirković, dr. prof. Zoran (2019). Srpska pravna istorija. Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu - Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 144,145. 
  40. ^ Pavković, Nikola. ‘’Porodična zadruga u Srpskom građanskom zakoniku’’, zbornik radova ’’Sto pedeset godina od donošenja Srpskog građanskog zakonika’’. Beograd: SANU. str. 329. 
  41. ^ Stanimirović, Dr Vojislav (2014). Srpski građanski zakonik - 170; SNAGA OBIČAJA – PORODICA U SRPSKOM GRAĐANSKOM ZAKONIKU IZMEĐU STAROG I NOVOG godina (PDF). Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 149. [mrtva veza]
  42. ^ Stanimirović, Dr Vojislav (2014). Srpski građanski zakonik - 170; SNAGA OBIČAJA – PORODICA U SRPSKOM GRAĐANSKOM ZAKONIKU IZMEĐU STAROG I NOVOG godina (PDF). Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 150. [mrtva veza]
  43. ^ Stanimirović, Dr Vojislav (2014). Srpski građanski zakonik - 170; SNAGA OBIČAJA – PORODICA U SRPSKOM GRAĐANSKOM ZAKONIKU IZMEĐU STAROG I NOVOG godina (PDF). Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 150 151. [mrtva veza]
  44. ^ Mirković, prof. dr Zoran (2019). Srpska pravna istorija (drugo izd.). Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 142. 
  45. ^ a b Mirković, prof. dr Zoran. Srpska pravna istorija (drugo izd.). Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 150. 
  46. ^ a b v Mirković, prof. dr Zoran. Srpska pravna istorija (drugo izd.). Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 151. 
  47. ^ Stanimirović, Dr Vojislav (2014). SRPSKI GRAĐANSKI ZAKONIK – 170 GODINA SNAGA OBIČAJA – PORODICA U SRPSKOM GRAĐANSKOM ZAKONIKU IZMEĐU STAROG I NOVOG (PDF). Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 145. [mrtva veza]
  48. ^ Mirković, prof. dr Zoran. Srpska pravna istorija (drugo izd.). Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 149 150. 
  49. ^ a b Draškić, Dr Marija (2014). SRPSKI GRAĐANSKI ZAKONIK - 170 GODINA, USVOJENjE I HRANITELjSTVO – DOBRA TRADICIJA SRPSKOG GRAĐANSKOG ZAKONIKA? (PDF). Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 127. [mrtva veza]
  50. ^ a b Draškić, Dr Marija (2014). SRPSKI GRAĐANSKI ZAKONIK - 170 GODINA, USVOJENjE I HRANITELjSTVO – DOBRA TRADICIJA SRPSKOG GRAĐANSKOG ZAKONIKA? (PDF). Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 129. [mrtva veza]
  51. ^ Draškić, Dr Marija (2014). SRPSKI GRAĐANSKI ZAKONIK - 170 GODINA, USVOJENjE I HRANITELjSTVO – DOBRA TRADICIJA SRPSKOG GRAĐANSKOG ZAKONIKA? (PDF). Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 151. [mrtva veza]
  52. ^ Jovanović, Slobodan. ‘’Jovan Hadžić’’ (u okviru dela ‘’Političke i pravne rasprave’’). Beograd: Geca Kon. str. 83. 
  53. ^ Srpska pravna istorija (Treće izd.). Beograd: Univerzitet u Beogradu-Pravni fakultet. str. 152-154.
  54. ^ Mirković, Zoran (2019). Srpska pravna istorija (Treće izd.). Beograd: Univerzitet u Beogradu-Pravni fakultet str. 152-154.
  55. ^ https://www.uzzpro.gov.rs/doc/biblioteka/digitalna-biblioteka/1923-specijalni-deo-gradj.prava-nasledno.pdf Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. jul 2019) str. 62-109.
  56. ^ a b Mirković, Zoran (2019). Srpska pravna istorija (Treće izdanje). Beograd: Univerzitet u Beogradu-Pravni fakultet str. 152-154.
  57. ^ http://www.ius.bg.ac.rs/zbornici/Srpski%20gradjanski%20zakonik%20-%20170%20godina.pdf Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. jul 2020) str. 198-200.
  58. ^ https://www.uzzpro.gov.rs/doc/biblioteka/digitalna-biblioteka/1923-specijalni-deo-gradj.prava-nasledno.pdf Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. jul 2019) str. 60-62.
  59. ^ http://www.ius.bg.ac.rs/zbornici/Srpski%20gradjanski%20zakonik%20-%20170%20godina.pdf Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. jul 2020) str. 200-201
  60. ^ http://www.ius.bg.ac.rs/zbornici/Srpski%20gradjanski%20zakonik%20-%20170%20godina.pdf Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. jul 2020) str. 201-203.
  61. ^ http://www.ius.bg.ac.rs/zbornici/Srpski%20gradjanski%20zakonik%20-%20170%20godina.pdf Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. jul 2020) str. 203-205.
  62. ^ http://www.ius.bg.ac.rs/zbornici/Srpski%20gradjanski%20zakonik%20-%20170%20godina.pdf Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. jul 2020) str. 205-207.
  63. ^ http://www.ius.bg.ac.rs/zbornici/Srpski%20gradjanski%20zakonik%20-%20170%20godina.pdf Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. jul 2020) str. 207-211.
  64. ^ http://www.ius.bg.ac.rs/zbornici/Srpski%20gradjanski%20zakonik%20-%20170%20godina.pdf Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. jul 2020) str. 211-215.
  65. ^ http://www.ius.bg.ac.rs/zbornici/Srpski%20gradjanski%20zakonik%20-%20170%20godina.pdf Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. jul 2020) str. 410-416.
  66. ^ a b Mirković 2019, str. 145. sfn greška: više ciljeva (12×): CITEREFMirković2019 (help)
  67. ^ Salma, Jožef (decembar 2004). „SRPSKI GRAŒANSKI ZAKONIK (SGZ, 1844) I OBLIGACIONO PRAVO” (PDF). Zbornik radova Pravnog fakulteta, Novi Sad. . XXXVIII, br. 2 tom. Arhivirano iz originala (PDF) 19. 06. 2022. g. Pristupljeno 15. 06. 2022.  line feed character u |title= na poziciji 37 (pomoć)
  68. ^ a b v g d Mirković 2019, str. 146. sfn greška: više ciljeva (12×): CITEREFMirković2019 (help)
  69. ^ a b v g
  70. ^ Aličić, Dr Samir (2014). Srpski građanski zakonik – 170 godina; Ugovor o posluzi u srpskom građanskom zakoniku u svetlu rimskog prava (PDF). Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 223. [mrtva veza]
  71. ^ član 589.
  72. ^ član 624.
  73. ^ a b v g d Mirković 2019, str. 147. sfn greška: više ciljeva (12×): CITEREFMirković2019 (help)
  74. ^ Vuletić, Dr Vladimir (2014). Srpski građanski zakonik – 170 godina; Zašto Srpski građanski zakonik nije pravni transplant – Ugovor o prodaji i kupovini (PDF). Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 243. [mrtva veza]
  75. ^ član 755.
  76. ^ član 787.
  77. ^ Jovanović, Dr Nebojša (2014). Srpski građanski zakonik – 170 godina; Ugovor o igri i opkladi u Srpskom građanskom zakoniku (PDF). Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 304. [mrtva veza]
  78. ^ član 812.
  79. ^ a b Avramović, Dr Sima (2014). Srpski građanski zakonik - 170; SRPSKI GRAĐANSKI ZAKONIK (1844) I PRAVNI TRANSPLANTI – KOPIJA AUSTRIJSKOG UZORA ILI VIŠE OD TOGA? (PDF). Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 16. [mrtva veza]
  80. ^ Avramović, Dr Sima (2014). Srpski građanski zakonik - 170; SRPSKI GRAĐANSKI ZAKONIK (1844) I PRAVNI TRANSPLANTI – KOPIJA AUSTRIJSKOG UZORA ILI VIŠE OD TOGA? (PDF). Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 17. [mrtva veza]
  81. ^ Orlić, Dr Miodrag (2014). Srpski građanski zakonik - 170; POKUŠAJI DA SE DONESE NOVI GRAĐANSKI ZAKONIK (PDF). Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Centar za izdavaštvo i informisanje. [mrtva veza] str. 460-463
  82. ^ Avramović, Dr Sima (2014). Srpski građanski zakonik - 170; SRPSKI GRAĐANSKI ZAKONIK (1844) I PRAVNI TRANSPLANTI – KOPIJA AUSTRIJSKOG UZORA ILI VIŠE OD TOGA? (PDF). Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 19. [mrtva veza]
  83. ^ Avramović, Dr Sima (2014). Srpski građanski zakonik - 170; SRPSKI GRAĐANSKI ZAKONIK (1844) I PRAVNI TRANSPLANTI – KOPIJA AUSTRIJSKOG UZORA ILI VIŠE OD TOGA? (PDF). Beograd: Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu Centar za izdavaštvo i informisanje. str. 42. [mrtva veza]

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]