Tanasije Dinić
| Tanasije Dinić | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Suočavanje Dragoljuba Mihailovića i Tanasija Dinića na suđenju 1946. | |||||||||||||
| Lični podaci | |||||||||||||
| Datum rođenja | 14. april 1890. | ||||||||||||
| Mesto rođenja | Niš, Kraljevina Srbija | ||||||||||||
| Datum smrti | 17. jul 1946. (56 god.) | ||||||||||||
| Mesto smrti | Beograd, FNR Jugoslavija | ||||||||||||
| Narodnost | Srbin | ||||||||||||
| Poreklo | srpsko | ||||||||||||
| Religija | Pravoslavni hrišćanin | ||||||||||||
| Politička karijera | |||||||||||||
| Politička stranka | Nezavisni političar Ranije: Jugoslovenska nacionalna stranka | ||||||||||||
| |||||||||||||
Tanasije Dinić (Niš, 14. april 1890 — Beograd, 17. jul 1946) bio je rezervni pukovnik Jugoslovenske kraljevske vojske, političar, narodni poslanik na listi Jugoslovenske nacionalne stranke i kolaboracionista u Drugom svetskom ratu. Od 1939. stupio je u kontakt sa nemačkom obaveštajnom službom. Bio je generalštabni pukovnik u Aprilskom ratu. Kao obaveštajni oficir komandovao je 312. pukom i već 13. aprila izdao je naređenje puku da položi oružje pred Nemcima. Posle povratka u Beograd stupio je vezu sa nemačkim okupacionim vlastima. Od 1942. do 1943. bio je ministar unutrašnjih poslova u Vladi narodnog spasa, a kasnije ga je Milan Nedić imenovao za ministra socijalne politike i narodnog zdravlja. U septembru 1944. godine među prvima iz Nedićevog kabineta povukao se u Nemačku, gde je u Ostmarki sačekao dolazak ostatka kabineta. Nakon internacije suđeno mu je na Beogradskom procesu i proglašen je krivim za kolaboraciju sa Nemcima i ratne zločine.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Dinić je završio Vojnu akademiju u Beogradu 1912. godine. Odlikovan je za hrabrost pokazanu u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu.
Posle Prvog svetskog rata radio je u obaveštajnom odeljenju Generalštaba. Posle obaranja zemljoradničke vlade Aleksandra Stambolijskog 9. juna 1923. pa do oko 1930—32. godine bio je na položaju specijalnog opunomoćenog generalštabnog oficira u garnizonu u Caribrodu. Dinić je imao zadatak da na granici organizuje i sprovodi propagandu protiv Bugarske. Njegov specijalni zadatak se sastojao u tome da organizuje bugarske političke emigrante koji su utočište potražili u Kraljevini SHS. Pomagao je bugarske komunističke ustanike tokom i nakon Septembarskog ustanka. Posle sloma ustanka organizova je prihvat Georgija Dimitrova i Vasila Kolarova. Dolazeći povremeno u Beograd odlazio je na referisanje kralju Aleksandru, za čiji je račun učestvovao u pripremanju atentata na bugarskog kralja Borisa.[1] Bugari su Dinića sumnjičili da je pomagao u organizaciji atentata koji su bugarski komunisti izvršili na kralja Borisa 14. aprila 1925. u Arabakonaku i bombaškog napada u Crkvi Svete Nedelje u Sofiji dva dana kasnije.
Sredinom dvadesetih godina je bio vojni ataše u Tirani. Međutim, Aleksandar i Boris su se pomirili, a Dinić je 1934. penzionisan u činu pukovnika po vlastitoj želji.[1]
Dinić se počeo baviti politikom i na izborima 1935. godine izabran je za narodnog poslanika na listi Jugoslovenske nacionalne stranke Bogoljuba Jevtića.[1] Posle pokušaja ubistva predsednika vlade Milana Stojadinovića u Narodnoj skupštini 6. marta 1936. koji je pokušao da izvrši narodni poslanik Damjan Arnautović, Dinić je optužen da je umešan u zaveru. Dinić se branio da je na dan atentata bio u Brnu, kod svoje poznanice, koja je bila sekretarica čehoslovačkog premijera Milana Hodže. Dinić se tu sastao sa agentima francuske obaveštajne službe. Francuska je pokušavala da brani posleratni versajski sistem sada ugrožen dolaskom nacista na vlast u Nemačkoj i Dinić je u to vreme verovatno radio za francusku, a možda i britansku obaveštajnu službu protiv Stojadinovićeve germanofilske politike.[1] Ipak, Milan Aćimović, Stojadinovićev čovek od poverenja, je sredinom 1937. posetio Dinića u Pragu da li bi se vratio u zemlju i ponašao lojalno prema Stojadinoviću. Dinić je prihvatio ponudu i 1938. se ponovo se pojavio u Narodnoj skupštini kao Stojadinovićev pristalice. Stojadinović je čak početkom 1939. Diniću ponudio mesto u vladi. Dinić je kao uslov postavio sprovođenje mera kojima se u Jugoslaviji uveo režim poput onih u Italiji i Nemačkoj, međutim, u februaru 1939. knez Pavle Karađorđević je smenio Stojadinovića i za novog predsednika vlade postavio Dragišu Cvetkovića.[2]
Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]
Dinić je pre pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu stupio u kontakt sa agentom Gestapoa u Jugoslaviji Karlom Krausom. Podržavao je pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu.
Pred Aprilski rat je ponovo aktiviran u Jugoslovenskoj vojsci i postavljen za komandanta 312. rezervnog puka koji je trebalo da brani granicu prema Bugarskoj. Dinić je 13. aprila 1941. raspustio svoj puk i predao se Nemcima.[3] Nemci su mu dozvolili slobodu kretanja i automobilom odvezli iz Niša u Beograd. Posle obrazovanja Komesarske uprave krajem aprila postao je pomoćnik komesara unutrašnjih poslova Milana Aćimovića. Dinić je po nalogu Nemaca organizovao i vodio istragu o odgovornosti za vojni puč od 27. marta 1941. Treći rajh je koristio rad ove komisije u propagandne svrhe, nastojeći da optuži kraljevsku vladu i Dušana Simovića zbog zaključenja ugovora sa Sovjetskim Savezom.[4][5] Istog dana kada je Nemačka napala SSSR, Dinić je zajedno sa Aćimovićem i Dragim Jovanovićem prisustvovao sastanku sa okupacionim vlastima kod vojnoupravnog komandanta Srbije Ludviga fon Šredera na na kom je donesena odluka da se preventivno uhapse poznati komunisti u Beogradu.
Dinić je posle rekonstrukcije Komesarske uprave 10. jula 1941. postao zamenik komesara unutrašnjih poslova.[6] Bio je odgovoran za sprovođenje uredbe Komesarske uprave otpuštanju iz službe „nacionalno nepouzdanih“ osoba. Po sopstvenom priznanju, ukupno je iz službe otpušteno oko 10.000 osoba, dok su osobe sumnjičene da su komunisti ili njihovi simpatizeri odvođeni u Banjički logor.[7] Dinić je jedan od potpisnika Apela srpskom narodu. Posle obrazovanja Vlade narodnog spasa Milana Nedića, Dinić je postavljen za podministra zaduženog za reorganizaciju vladine uprave i probleme osoblja.[8] Pored toga što je bio žestoki protivnik partizana, Dinić je bio i protivnik četnika Dragoljuba Mihailovića. Kako ih je Aćimović pomagao i zbog toga došao u nemilost Nemaca i Nedića, nakon rekonstrukcije vlade oktobra 1942., Dinić je nasledio Aćimovića na mestu ministra unutrašnjih poslova.[9]
Imenovanje Dinića za mesto ministra unutrašnjih poslova izazvalo je ogorčenje kod Bugara zbog Dinićevih ranijih aktivnosti. Kralj Boris je zatražio lično od Adolfa Hitlera da se Dinić smeni. Zbog toga je šef Gestapoa Hajnrih Miler poslao šefu Policije bezbednosti i Službe bezbednosti u Beogradu Emanuelu Šeferu zahtev da se Dinić uhapsi. Šefer, čijom zaslugom je Dinić i postavljen za ministra unutrašnjih poslova je odbio da izvrši ovo naređenje.[10]
Dinić je kao ministar unutrašnjih poslova imao ograničena ovlašćenja, pošto su Srpska državna straža i Specijalna policija bile u sastavu Srpske državne bezbednosti, na čijem čelu je bio Dragi Jovanović i koju je kontrolisao August Majsner. Dinić je tražio da se služba bezbednosti prenese u nadležnost ministarstva unutrašnjih poslova.[11] Zbog toga se često obraćao nemačkim predstavnicima bez Nedićevog znanja, kritikujući Jovanovića, pa i Nedića da ne rade po nemačkim instrukcijama i dajući predloge da se ojačaju kolaboracionističke mere. Zbog toga je Nedić sa nepoverenjem gledao na Dinića.[12] Sukob u Nedićevoj vladi bio je oko pitanja ko će putovati sa Nedićem na planirani susret sa Hitlerom i fon Ribentropom. U igri su bili Dinić, Jovanović i Velibor Jonić. Sukob između Dinića i Jovanovića je rešen u Jovanovićevu korist. Dinića je Nedić novembra 1943. smenio sa mesta ministra unutrašnjih poslova i imenovao za ministra socijalne politike.
Promena ratne sreće i sve veće opasnost od prodora glavnine partizanskih snaga iz Bosne u Srbiju, kao i nemački porazi na drugim frontovima, naročito na Istočnom uticali su na Dinića da ublaži svoj stav prema Mihailoviću i da se zalaže za objedinjavanje četnika, nedićevaca i ljotićevaca u jedinstveni nacionalni front. Međutim, Dinić nije učestvovao u pregovorima sa Mihailovićem. Strahujući za svoj život, zatražio je od Šefera dozvolu da leči kamen u želucu u Karlovim Varima. Iz Beograda je otputovao 15. juna 1944. i svoj boravak u produžavao sve do 31. jula. Od Šefera je zatražio da ga 3. avgusta dovedu automobilom iz Novog Sada u Beograd. U Srbiji je u toku vreme bila bitka za Srbiju, a jedinice Crvene armije su 6. septembra stigle na jugoslovensku-rumunsku granicu na Dunavu. Dinić je istog dana pobegao iz Beograda u Beč prvim transportom koji su organizovale Nemci i domaći kolaboracionisti, zajedno sa još nekim istaknutim kolaboracionistima i nemačkim simpatizerima (Miroslavom Spalajkovićem, Aleksandrom Cincar-Markovićem, bratom i suprugom Milana Stojadinovića i drugima).[13]
U Beču se Dinić odvojio od drugih srpskih kolaboracionista i otišao u Berlin. U Berlinu je pregovarao sa šefom RSHA Ernstom Kaltenbrunerom o daljim pokušajima objedinjavanja svih srpskih nacionalističkih snaga protiv partizana.
Suđenje[uredi | uredi izvor]
Dinića su 9. januara u njegovom stanu u Salcburgu uhapsili pripadnici američke vojne policije. Izručen je avionom u Beograd 26. januara iz američkog vojnog zatvora u Tulnu pored Beča. Saslušavanje Dinića je počelo 3. marta. Suđeno mu je na istom procesu sa Mihailovićem i Jovanovićem. Dinić je 15. jula osuđen na kaznu smrti streljanjem zbog izdaje zemlje, kolaboraciju sa Nemcima, uzimanje talaca i progone i otpuštanja iz državne službe osoba koje su ocenjene kao nepouzdane. Streljan je 17. jula.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g Odić & Komarica 1977, str. 54.
- ^ Odić & Komarica 1977, str. 56.
- ^ Odić & Komarica 1977, str. 53.
- ^ Petranović 1992, str. 134.
- ^ Borković 1979a, str. 50–52.
- ^ Borković 1979a, str. 66–67.
- ^ Borković 1979a, str. 73.
- ^ Tomasevich 2002, str. 179.
- ^ Tomasevich 2002, str. 185.
- ^ Odić & Komarica 1977, str. 110–115.
- ^ Borković 1979a, str. 179.
- ^ Borković 1979a, str. 180.
- ^ Odić & Komarica 1977, str. 206.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Borković, Milan (1979a). Kvislinška uprava u Srbiji 1941—1944 (knjiga 1). Beograd.
- Borković, Milan (1979b). Kvislinška uprava u Srbiji 1941—1944 (knjiga 2). Beograd.
- Petranović, Branko (1992). Srbija u Drugom svetskom ratu 1939—1945. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar.
- Zečević, Miodrag (2001). Dokumenta sa suđenja ravnogorskom pokretu 10. jun - 15. juli 1946. SUBNOR Jugoslavije.
- Tomasevich, Jozo (2002). War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3615-2.
- Odić, Slavko; Komarica, Slavko (1977). Noć i magla: Gestapo u Jugoslaviji. Zagreb: Centar za informacije i publicitet.
