Димитровград

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Димитровград
2015-10-30-Pirot, Serbia.JPG
Димитровград
Грб
Грб
Административни подаци
Држава  Србија
Управни округ Пиротски
Општина Димитровград
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 6.278
Географске карактеристике
Координате 43°00′31″ СГШ; 22°46′19″ ИГД / 43.0085° СГШ; 22.772° ИГД / 43.0085; 22.772Координате: 43°00′31″ СГШ; 22°46′19″ ИГД / 43.0085° СГШ; 22.772° ИГД / 43.0085; 22.772
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надм. висина 545 м
Димитровград на мапи Србије
Димитровград
Димитровград
Остали подаци
Поштански број 18320
Позивни број 010
Регистарска ознака PI
Област око Цариброда, која је 1919. године припала Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца
Поглед на Димитровград

Димитровград је градско насеље у Србији у општини Димитровград у Пиротском округу. Према попису из 2011. било је 6278 становника.

До 1951. године звао се Цариброд а те године је декретом тадашње Владе ФНРЈ преименован, у част Георги Димитрова, бугарског председника. Године 2008. одборници Скупштине општине Димитровград покренули су инијацитиву да врате старо име Цариброд. Одлука о промени имена је изгласана (за је гласало 25 од 28 одборника) али није спроведена.

Центар је бугарске мањине у Србији. Општина Димитровград и Општина Босилеград су једине две општине у којој Бугари чине већину у Србији.

Географија[уреди]

Територија Димитровграда налази се у југоисточном делу Србије. Смештена је у источном пределу Пиротског округа у горњем току реке Нишаве. Димитровград се налази на 545 метара надморске висине,[1] смештен на самој граници са Републиком Бугарском.

Кроз град пролази Коридор 10 и железничка пруга БеоградНишСофија. На око 2 km се налази гранични прелаз Градина.[2]

Историја[уреди]

Праисторија и римско доба[уреди]

Трагови првих насеља на територији општине Димитровград датирају још из времена енеолита. Околина града је била насељена и у бронзаном и гвозденом добу што се може закључити на основу многобројних археолошких налаза.[1] Римски пут Via Militaris саграђен у првом веку нове ере је пролазио кроз територију данашњег града. У мају 2010. године, добро очувани остаци пута су ископани у току радова на Коридору 10.[3] Из рановизантијског периода налази се утврђење подигнутио у IV веку, а обновљено је у VI веку за време владавине Јустинијана. Удаљен је око 3 км северозападно од града, а служило је као заштита становништву у време упада разних освајача.[1]

Средњи век[уреди]

У средњем веку је саграђен Манастир Поганово који се налази у близини Димитровграда. Манастир је подигнут крајем 14. века (1395. године) а осликан, богатим тематским програмом, тек 100 година касније, тачније 1499. године, од стране уметника из предела северне Грчке.[4] Основао и подигао га је српски племић Константин Дејановић Драгаш, сестрић цара Душана.[5] Због саме локације манастира, приступачност, све до 1927. године, је била незамислива, јер је кланац реке Јерме био у потпуности непроходан. Захваљујући томе, манастир је остао такорећи неоштећен кроз векове.[6]

Турска владавина[уреди]

Ови крајеви су 1433. године пали у дугогодишње турско ропство. Турски султан Сулејман Величанствени који је 1521. године са својом војском преузео поход на север при пропутовању кроз долину Нишаве је записао: „Коначно сам у насељу под именом Царски бунар“. По предањима назив овог насеља био је „Царски брод“, па се као такав и данас користи у народу. До данас, међутим није званично утврђено које је године овај град добио назив Цариброд.[1] У близини града се налазила османска војна база у периоду када је овај простор био под османском влашћу.[7] Цариброд, село Калотинце и Драгоман су били некад својина везира Мехмед-паше Соколовића.[8] Француски путописац Љунизан је 1785. године враћајући се из Цариграда прошао Бугарску. Приметио је да у Драгоманском кланцу има хајдука, који сачекују путнике и намернике. Тада је Цариброд био село са 90 кућа: 30 Турских и 60 Бугарских. Обрађивао се ту усев пиринач, а место је имало две кафане и два хана.[9]

Димитровград у Бугарској[уреди]

Цариброд је 1878. године био паланка са око 200 кућа. Године 1881. ту се у Цариброду налазило седиште Височког среза, и српски ћумрук (царинарница) према Софији. Од Цариброда до Драгомана било је два сата хода.[10]

После неуспеха српске војске у бици на Сливници у Српско-бугарском рату 1885. године, њене јединице су се повукле на запад. На Нешковом брду у близини Цариброда остала су два српска пешадијска пука и једна батерија. Када их је напала бугарска војска дошло је до борбе прса у прса, а српске трупе су морале да се повуку. На бојишту је остало 49 српских и 58 бугарских војника. По наређењу бугарског пуковника две године након битке је подигнута Спомен-костурница Паметник у којем су сахрањени војници обе државе.[11] Бугари су у Цариброду из политичких побуда отворили гимназију и ћилимарску школу. Радиле су 1883. године Државна троразредна школа (од 1880) и Духовна семинарија (пансион 1881) у Цариброду.[12] Бугарске власти су 1899. године протеривале српске пресељенике који су се населили у Цариброду, због њиховог "србофилства".[13]

Српски и бугарски премијери, Пашић и Гешов, састали су се у тадашњем Цариброду 1912. године како би разговарали о спорним територијама у Македонији.[14]

Димитровград у Краљевини СХС/Југославији[уреди]

Након Првог светског рата Бугарска је Нејским мировним уговором 27. новембра 1919. морала да преда Цариброд Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.[15]

У оквиру краљевине СХС од 1922. до 1929. године Цариброд се налазио у нишкој области, а 1929. године формирањем бановина припао је Моравској бановини. За време од како се налази у саставу југословенске државе то је постало прометно и просперитено гранично место. То је живописна варош подигнута на самој Нишави, између планина. Кроз град пролази стари царски друм који повезује Европу са Оријентом, а који је утврдио још римски цар Трајан, у своје време. Отворена је 1921. године у месту непотпуна мешовита реална гимназија, која је после неколико година укинута 1930. године. Други пут је то било 1938. године[16] У хотелу "Елита" у Цариброду основан је 1931. године патриотски Југословенски омладински клуб", чији је први председник постао Тихомир Милисављевић.[17] Већ је постојало 1931. године Соколско друштво на челу са старешином протом Јовом Поповићем. Државна грађанска школа постојала је у међуратном периоду, од 1934. године. Електрична централа је отворена 1828. године. Године 1937. поред наведеног ту је и Домаћинска школа, Бановинска болница, Среско начелство, Пореска управа, Финансијска контрола, Пошта, Царинарница... Поред касарни ту је 1935. године изграђен леп Официрски дом. Ту се пазари петком на пијаци, а годишњи вашар се зове Богородични и траје три дана. Постоји ту једна Трговачка банка. Привредни живот карактеришу бројне задруге, попут Млекарско-сточарске, Набављачке и Потрошачке, Пољопривредне, Грађанска Занатлијске (са 350 чланова 1934. године), Пчеларске итд. За путнике су отворени хотели са храном и преноћиштем: Ослобођење, Балкан, Југославија, Интернационал, Солун и други. Ту је и око 30 кафана, познати угоститељи били су у то време Ђока, Гаце, Гале и "Чавдар". Православна црква је посвећена Св. Богородици, обновљена је крајем 19. века, а при њој службује прота Васа са другим свештеницима.[18]

У току Другог светског рата Бугарска је град припојила Бугарској, али је град ослобођен 1944. године и враћен је Југославији.

Најновија историја[уреди]

Стари назив града био је Цариброд, а садашњи назив је добио 1951. године, декретом тадашње Владе ФНРЈ, у част Георги Димитрова, бугарског председника. Године 2008. одборници Скупштине општине Димитровград покренули су инијацитиву да врате старо име Цариброд.[19] Одлука о промени имена је изгласана (за је гласало 25 од 28 одборника) али није спроведена.

Туризам[уреди]

Једна од поставки у музеју

Градска галерија у Димитровграду је основана 1955. године и годишње се у њој одржи 15 изложби. До сада је у њој одржано око 150 изложби. Народна библиотека „Детко Петров“ је настала 1898. године. У оквиру библиотеке налази се музеј. Музејска збирка има око 1800 предмета, фотографија, разгледница и других докумената који сведоче о животу на овом простору. Музејску поставку чине две основне поставке-археолошка и етнографска, које обухватају предмете почев од праисторије, преко античког, византијског, средњевековног и турског периода, као и оних предмета који су били у употреби до прве половине XX века. [20]

У близини града налази се манастир Св. Кирика и Јулите, један од манастира који се налазе на највећој надморској висини у Србији. Црква је подигнута крајем 18. века, вероватно на темељима старије грађевине или средњовековног храма који је раније постојао. Манастир је обновљен 1839. године, а градио га је мајстор Никола-Кола из села Бољев Дол. [21] Проглашен је 1984. године за непокретно културно добро као споменик културе Републике Србије.

Панорама Димитровграда 1937.

Манастир Поганово смештен је на левој обали реке Јерме у близини села Поганово. Изграђен је крајем XIV, а осликан крајем XV века. Захваљујући свом неприступачном положају (све до 1927. г, до израдње ускотрачне железнице за потребе рудника каменог угља, кланац Јерме је био потпуно непролазан) остао је кроз векове релативно неоштећен од руку разних освајача. Под заштитом државе је од 1949. године а на листи светске културне баштине налази се од 1979. године. [22] 1982. године манастир је уписан у регистар Српске Академије Науке и Уметности као културно добро од великог значаја. Основао га је српски властелин Константин Дејановић Драгаш непосредно пре губитка државне независности средњевековне Србије и посветио га Св. Јовану Богослову. Црква је осликана фрескама тек 1499. године, док у нартексу није било осликавања. [23]

Црква Рођења Пресвете Богородице у Димитровграду је подигнута 1894. године. У близини Димитровграда се налази Манастир Светог Димитрија Код Димитровграда.

Демографија[уреди]

У насељу Димитровград живи 5676 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,7 година (39,8 код мушкараца и 41,5 код жена). У насељу има 2450 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,80.

Становништво у овом насељу веома је нехомогено.

Демографија[24]
Година Становника
1948. 2.944
1953. 2.891
1961. 3.665
1971. 5.488
1981. 7.055
1991. 7.276 7.196
2002. 6.968 7.040
2011. 6.278
Етнички састав према попису из 2011.[25]
Бугари
  
3.358 53,49 %
Срби
  
1.821 29,00 %
Роми
  
60 0,95 %
Југословени
  
34 0,54 %
Македонци
  
24 0,38 %
Хрвати
  
13 0,20 %
Црногорци
  
6 0,09 %
Горанци
  
3 0,04 %
Руси
  
1 0,01 %
Словаци
  
1 0,01 %
Словенци
  
3 0,04 %
остали
  
84 1,34 %
Регионална припадност
  
1 0,01 %
неизјашњени
  
857 13,65 %
непознато
  
14 0,22 %
укупно: 6.278


Образовање[уреди]

Медији[уреди]

Познати Димитровграђани[уреди]

Спорт[уреди]

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 О Димитровграду на званичном сајту општине
  2. ^ Димитровград на сајту dimitrovgrad.opstinesrbije.com
  3. ^ Otkriveni ostaci antičkog puta Via militaris na Koridoru 10
  4. ^ Жуте стране - Манастир Поганово О нама - 1. пасус, 4. ред
  5. ^ PanaComp Манастир Поганово, 1. пасус, 1.-3. ред
  6. ^ Туристичка организација Димитровград Архивирано на сајту Wayback Machine (јул 7, 2014) (на језику: енглески) - Манастир поганово, 2. пасус
  7. ^ A Military Geography of the Balkan Peninsula на сајту Гугл књиге
  8. ^ "Отаџбина", Београд 1. јануар 1881. године
  9. ^ "Дело", Београд 1896. године
  10. ^ "Отаџбина", Београд 1881. године
  11. ^ „Спомен костурница Паметник”. Архивирано из оригинала на датум 07. 10. 2015. Приступљено 05. 10. 2015. 
  12. ^ "Просветни гласник", Београд 1882. године
  13. ^ "Мале новине", Београд 1899. године
  14. ^ The Ottoman Empire and Its Successors, 1801–1927 на сајту Гугл књиге
  15. ^ Потпуни текст уговора
  16. ^ "Бранич", Београд 1938. године
  17. ^ "Правда", Београд 1931. године
  18. ^ "Правда", Београд 24. септембар 1937. године
  19. ^ Димитровград поново Цариброд
  20. ^ Култура на сајту dimitrovgrad.opstinesrbije.com
  21. ^ Србију волимо/Манастир Св. Кирика и Јулите у Смиловцу
  22. ^ Туристичка организација Димитровград Архивирано на сајту Wayback Machine (јул 7, 2014) (на језику: енглески) - Манастир поганово, 6. пасус
  23. ^ Манастир Поганово — Споменици културе у Србији”. САНУ (на језику: српски). 
  24. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  25. ^ Етничка структура након пописа 2011.
  26. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]