Teorija modernizacije

Teorija modernizacije je skup naučnih tvrdnji koji koristi kako bi se objasnio proces modernizacije u različitim sredinama. Modernizacija se oslanja na model napredne tranzicije iz tradicionalnog u moderno društvo. Teorija modernizacije je začeta idejama nemačkog sociologa Maksa Vebera (1864-1920), koja je osnova paradigme modernizacije, koju je razvio profesor sociologije za Harvarda, Talkot Parsons (1902-1979). Teorija posmatra interne faktore u zemlji. Teorija pretopstavlja da se, uz odgovorajaću „pomoć“ spoljnih faktora, tradicionalne zemlje mogu razviti u istoj meri kao i naprednije zemlje. Teorija modernizacije je bila dominantna ideja u društvenim naukama tokom 50-ih i 60-ih godina 20. veka, nakon čega pada u zaborav. Posle 1990. se vraća na mala vrata, ali je i dalje veoma kontroverzan model.

Pregled

Teorija modernizacije nastoji da identifikuje društvene varijable (promenljive) koje učestvuju u društvenom napretku i razvoju društava, a istovremeno traži objašnjenje procesa evolucije društva. Teorija modernizacije je predmet kritike od strane socijalističkih i ideologija slobodnih društava, teoretičara svetskih sistema, teoretičara globalizacije i mnogih drugih. Teorija modernizacije izdvaja ne samo proces promene, nego i sve povratne reakcije na tu promenu. Uz to, posmatra i internu dinamiku paralelno sa društvenim i kulturnim strukturama, kao i prilagođavanje na nove tehnologije. Teorija insistira na tome da se tradicionalna društva razvijaju prihvatanjem modernijih doktrina. Zagovornici teorije modernizacije tvrde da su moderne države bogatije i moćnije, a da stanovnici ovih država uživaju bolji standard života. Nove tendencije u tehnologiji, kao što su nova tehnologija prenosa podataka i potreba za ažuriranjem tradicionalnih metoda u transportu, komunikaciji i proizvodnji, nalažu da je modernizacija neophodna ili barem poželjnija za status kvo. Takav pristup onemogućava kritiku modernizacije, jer ona implicira da razvoj upravlja granice ljudske interakcije, a ne obrnuto. Ona takođe implicira da ljudska delantost upravlja brzinu i štetnost modernizacije. Navodno, umesto da njima dominira tradicija, u društvima koja su u procesu modernizacije je obično prisutna vlast zansovana na apstraktnim principima. Prema ovoj teoriji, tradicionalne religije i kulturološke osobine su manje važne u društvima gde modernizacija uzima maha.

Istoričari povezuju modernizaciju sa procesima urbanizacije i industrijalizacije, kao i širenjem obrazovanja. Kako Kendal (2007) navodi, „Urbanizacija spaja modernizaciju i ubrzani proces industrijalizacije“. U sociološkoj kritičkoj teoriji, modernizacija je povezana sa sveobuhvatnim procesom racionalizacije. Kako se modernizacija širi društvom, pojedinci postaju mnogo važniji, i kao takvi preuzimaju mesto porodice ili zajednice kao osnovne jedinice društva.

Počeci

Sociološke teorije s kraja 19. Veka, kao na primer Darvinizam, dale su povod da se postavi pitanje: „Koji su zakoni evolucije ljudskog društva?“. Aktuelna teorija modernizacije potiče od ideja nemačkog sociologa Maksa Vebera (1864-1920), i posmatra ulogu racionalnog i iracionalnog u tranziciji iz tradicionalnog u moderno društvo. Veberov pristup je stvorio osnovu za paradigmu modernizacije, koju je popularizovao sociolog sa Harvarda, Talkot Parsons (1902-1979), koji je tokom 30-ih godina 20. veka preveo Veberova dela na engleski jezik, dajući pritom svoju interpretaciju.

Posle 1945. Parsonov pristup se naširoko koristi u sociologiji i drugim društvenim naukama. Krajem 60-ih godina 20. veka javljaju se protivnici teorije, zbog toga što je suviše uopštena, i ne posmatra sva društva na isti način.

Globalizacija i modernizacija

Globalizacija se može definisati kao fuzija ekonomskih, političkih i društvenih kultura. Kako se tvrdi, globalizacija je povezana sa širenjem modernizacije preko državnih granica.

Međunarodna trgovina je u stalnom porastu nakon što su Evropljani otkrili kontinente u ranom novom veku. Naročito velik porast je rezultat industrijske revolucije, i početkom korišćenja brodskih kontejnera, sredinom 20. veka.

Godišnji broj dolazaka stranih turista u svetu je porastao na 456 miliona do 1990., da bi se od tad uvećao skoro trostruko, na preko 1,2 milijarde u 2016. Komunikacija je još jedna od oblasti koje su u porastu izazvanim modernizacijom. Industrija komunikacije je omogućila kapitalizmu da se širi celim svetom. Telefonija, televizija, sredstva javnog informisanja i internet provajderi su odigrali ključnu ulogu u globalizaciji. Bivši predsednik SAD, Lindon Džonson, je podržavao teoriju modernizacije, i verovao je u to da televizija može da omogući sredstva obrazovanja tokom razvoja društva.

Uz mnoge očigledno povoljne atribute globalizacije, postoje i negativni aspekti. Dominantni, neoliberalni model globalizacije često uvećava jaz između bogatijih i siromašnijih staleža u društvu. U velikim gradovima zemalja u razvoju postoje naselja gde tehnologije modernog sveta (kompjuteri, mobilni telefoni, satelitska televizija), egzistiraju u krajnjem siromaštvu. Globalisti se slažu da je globalizacija povoljna za svakoga, zbog toga što se koristi globalizacije šire na sve pripadnike društva, uključujući i osetljive grupe, npr. žena i dece.

Demokratizacija i modernizacija

Veza između modernizacije i demokratije je jedna od najviše proučavanih tema u komparativnoj politici. Postoji akademska debata o pokretačima demokratije, zbog toga što postoje teorije koje objašnjavaju ekonomski napredak i kao uzrok, i kao posledicu institucije demokratije. Kako navode Prževorski i Limongi (1997), Lipsetova ideja da je demokratija u vezi sa ekonomskim napretkom, nastala 1959., dala je povoda za najveća istraživanja u domenima komparativne politike.

Leri Dajmond i Huan Linz, koji su radili sa Lipsetom na knjizi „Demokratija u zemljama u razvoju: Latinska Amerika“, su došli do zaključka da ekonomske performanse utiču na razvoj demokratije na barem tri načina. Prvo, oni tvrde da je ekonomski napredak važniji za demokratiju nego trenutni stepen društveno-ekonomskog razvoja. Drugo, društveno-ekonomski razvoj pokreće promene u društvu, koje eventualno mogu potpomoći demokratizaciju. I treće, društveno-ekonomski razvoj podstiče druge promene, kao što je organizacija srednjeg staleža, koja je pogodna za demokratiju.

Kako navodi Sejmur Martin Lipset, razni aspekti ekonomskog razvoja – industrijalizacija, urbanizacija, bogatstvo i obrazovanje, su međusobno usko povezani, tako da zajedno čine jedan važan faktor, koji ima političku vezu sa demokratijom. Ova debata se javlja i u sledećim delima: „Politika i etape rasta“ (1971), autora Volta Rostova, i „Politika modernizacije“ (1965), autora F. K. Organskog. Tokom 60-ih godina 20. veka, neki kritičari su se složili oko toga da je veza između modernizacije i demokratije previše zasnovan na primeru istorije Evrope, i nipodaštava značaj Trećeg sveta. Nedavni primeri neophodnosti demokratije u Južnoj Koreji, Tajvanu i Južnoafričkoj Republici, se navode kao potpora Lipsetovim tvrdnjama.

Nemačka je veliki primer netačnosti ove teorije, jer je njena ekonomska modernizacija u 19. veku nastupila mnogo pre demokratizacije, koja je otpočela 1918. Međutim, Berman zaključuje da je proces demokratizacije nastupio u carskoj Nemačkoj, i navodi: „Tokom ovih godina Nemci su stekli navike i običaje, za koje se danas u krugovima političkih nauka smatra da su pretpostavka za zdrav politički razvoj".

Ronald Inglehar i Kristijan Velzel (2009) tvrde da uspostavljanje demokratije nije zasnovano samo na izražavanju želje za formiranje vlasti, nego da se demokratije stvaraju kao miks određenih društvenih i kulturoloških faktora. Oni se slažu da napredak ekonomije i tehnologije rezultira masovnim političkim učešćem i stvaranjem povoljnih društvenih i kulturoloških faktora za stvaranje demokratije.

Perenbom (2008) istražuje veze između demokratije, vladavine zakona, i bogatstva, navodeći kao primer zemlje Azije, kao što su Tajvan i Južna Koreja, koje su završile proces demokratizacije tek nakon što je njihov ekonomski rast dostigao visok nivo; i druge zemlje Azije, kao što su Filipini, Bangadeš, Kambodža, Tajland, Indonezija i Indija, koje nisu demokratizovane do kraja, zato što nisu dostigle odgovarajući ekonomski rast.

Adam Prževorski i drugi su uzdrmali Lipsetove tvrdnje. Oni tvrde da politički režimi ne prelaze u demokratiju u društvima u kojima su visoki prihodi po glavi stanovnika. Umesto toga, tranzicija u demokratiju se odvija nasumično, ali kad se demokratija uspostavi, ova društva ostaju demokratska. Epstin i saradnici (2006), su revidirali hipoteze modernizacije koristeći nove podatke, nove tehnike, i trosmernu (umesto dvosmerne) klasifikacije režima. Suprotno Prževorskom, autori ove studije zaključuju da je ova hipoteza dobro potkovana. Delimično demokratizovani režimi su među najvažnijim, ali najmanje proučenim sistemima društvenog uređenja.

Stručnjaci tvrde da modernizacija podrazumeva poštovanje ljudskih prava, a kao dobar primer se navodi društveno uređenje Kine u 21. veku.

Tehnologija

Nove tehnologije su jedan od najvažnijih okidača promena u društvu. Promene u društvu podrazumevaju sva značajnija odstupanja u obrascima ponašanja i kulturi uopšte, tokom određenog vremenskog perioda. Kako modernizacija podrazumeva prelazak sa agrarne na industrijsku proizvodnju, važno ju je posmatrati sa aspekta tehnologije. Ipak, tehnologije kao takve ne mogu promeniti društvene sisteme, ali reakcija društva na nove tehnologije može. Neretko se dešava da se na primenu tehnologije čeka dugo nakon njenog otkrivanja, kao što je tehnologija izdvajanja metala iz stena. Iako u početku uopšte nije bila u primeni, kasnije se pokazala kao važan faktor u razvoju društava. Tehnologija omogućava veći spektar inovacija i širenje promena u društvu. Takve promene u društvu, koje podrazumevaju napredak u smislu industrije, ekonomije i društvenog standarda, mogu staviti pod isti krov i nazvati istim terminom – modernizacija. Na primer, mobilni telefoni su promenili živote miliona ljudi širom sveta. Ovo je naročito slučaj u Africi i određenim delovima Srednjeg istoka, gde postoje telekomunikacione infrastrukture jevtine za održavanje. Mobilni telefoni omogućavaju lakše povezivanje stanovnicima zemalja koje su manje naseljene, što olakšava komunikaciju velikim firmama i preduzetnicima, dok pristup internetu omogućava širenje pismenosti i u najudaljenijim područjima.

Modernizacija i razvoj

Razvoj je, baš kao i modernizacija, jedan od vodećih principa modernog doba. Države koje važe za razvijene, uglavnom se smatraju i razvijenim, što bi značilo da ih institucije poput Ujedinjenih nacija više uvažavaju, a druge države smatraju za bolje partnere za međunarodnu saradnju. Stepen do kog je država razvijena, odnosno modernizovana, direktno određuje njenu moć i važnost na mapi sveta.

Modernizacija zdravstva u zemljama u razvoju podrazumeva da prelazak iz tradicionalnog u moderno ne podrazumeva samo primenu tehnologija razvijenih zemalja, već podrazumeva i promenu političkog uređenje, a kao rezultat i usmeravanje većih novčanih sredstava na finansiranje zdravstvene zaštite. Ipak, umesto da kopiraju praksu razvijenih zemalja, čiji su koreni modernizacije zasnovani na industrijalizaciji i kolonizaciji, zemlje u razvoju bi trebalo da načine velike korake ka razvoju zdravstva u ruralnim sredinama, a da svoje strategije fokusiraju ka prevenciji. To su uspešno prikazali i organizacija „Hrišćanska medicinska komisija“, i „bosonogi doktori“ u Kini. Uz to, veoma važan pristalica smanjivanja značaja zdravstvenih institucija je bio Halfdan Maler, direktor Svetske zdravstvene organizacije 1973-1988). Slične ideje su predstavljene na međunarodnim konvencijama u Alma-Ati i „Razvoj zdravlja i populacije“, koja je održana 1979. u Italiji, a koju je sponzorisala fondacija Rokfeler. Na ovim konferencijama su se razmatrali GOBI pristup i primarna zdravstvena zaštita, mada su pobornici sveobuhvatne zdravstvene zaštite kritikovali ova dva pristupa. Sve u svemu, ne može se reći da zemlje na Južnoj hemisferi mogu funkcionisati bez pomoći razvijenih zemalja, jer one ulažu značajna novčana sredstva u dobrovoljne programe, fondacije i humanitarne organizacije, koje za cilj imaju prevenciju HIV-a (AIDS-a), malarije i tuberkuloze. Na ovaj način je poboljšan kvalitet života miliona ljudi, i omogućen razvoj zemalja Trećeg Sveta.

Teoretičari modernizacije neretko smatraju da je tradicija prepreka na putu ekonomskog rasta. Kako navodi Sejmur Martin Lipset, ekonomska stabilnost je u velikoj meri određena kulturnim i društvenim varijablama u posmatranoj naciji. I, iako modernizacija može doneti nagle i radikalne promene u tradicionalnim društvima, smatra se da je to vredno truda.

Međutim, kritičari smatraju da se takva društva često sistematski uništavaju, bez profita od modernizacije, i da na ovaj način raste jaz između zemalja u razvoju i razvijenih zemalja. Kao rezultat modernizacije navode da je u ovim društvima tradicionalno siromaštvo zamenjeno novom formom bede. Kako bi pobili kritike, pobornici teorije modernizacije ističu poboljšanje životnog standarda, fizičke infrastrukture, obrazovanja i ekonomsku stabilnost.

Kritike

Počev od 60-ih godina, mnogi učeni ljudi, kao što su Andre Ginder Frank (1929-2005), i Imanuel Valerstin (1930-) su kritikovali teoriju modernizacije. U ovom modelu, modernizacija društva zahteva uništavanje izvorne kulture, koja se menja novom, „Zapadnjačkijom“ kulturom. Prema jednoj definiciji, reč moderno se jednostavno odnosi na sadašnje, pa se samim tim svaka nacija koja postoji u ovom trenutku naziva modernom. Pobornici modernizacije uglavnom smatraju modernim zemlje Zapada, a ostale smatraju nerazvijenim ili primitivnim, u odnosu na ove zemlje. Ovakav pristup nemodernizovane zemlje smatraju inferiornim, čak i u slučaju kad one imaju sličan standard života kao zemlje Zapada. Protivnici teorije modernizacije tvrde da je savremenost nezavisna od kulture, i da može biti prilagođena svakom društvu. Kao primer obeju tvrdnji se navodi Japan. Pobornici teorije modernizacije tvrde da je Japan svojom modernizacijom postao bliži Zapadu, dok njihovi protivnici tvrde da savremeni način života može egzistirati i u „nezapadnom“ društvu.

Kako Tips tvrdi, mešanjem modernizacije i drugih procesa, koje teoretičari koriste naizmenično (demokratizacija, liberalizacija, razvoj), termin postaje manje precizan, a samim tim teži za demantovanje.

Teorija je takođe empirijski kritikovana, jer teoretičari modernizacije zanemaruju spoljne faktore promena u društvu. Simbioza tradicionalnog i modernog je praktično nemoguća, zato što su povezani, ali nezavisni, a modernizacija kao takva nikad ne nastupa sama za sebe.

Teorija modernizacije je često kritikovana da je Evrocentrična, zbog toga što je modernizacija otpočela u Evropi Industrijskom revolucijom, Francuskom buržoaskom revolucijom, i Revolucijama 1848., i od tad je najveći napredak dostigla u Evropi. Antropolozi su još oštriji u svojim kritikama, tvrdeći da je teorija etnocentrična, i da se odnosi samo na zapadnu Evropu.

Teorija zavisnosti

Jedna od alternativa teoriji modernizacije je teorija zavisnosti. Nastala je tokom 50-ih godina, a zasnovana je na tvrdnji da je nerazvijenost zemalja Trećeg sveta direktna posledica sistematske imperijalizacijske i neokolonijalne eksploatacije sirovina. Zagovornici ovog modela tvrde da se resursi odlivaju iz zabačenih krajeva zemalja u razvoju u srce razvijenih zemalja, i da se na ovaj način razvijene zemlje bogate na štetu zemalja u razvoju. Glavni predmet rasprave teoretičara zavisnosti, kao što je Andre Gunder Frank, je to da su siromašne zemlje osiromašene, a bogate obogaćene na isti način na koji su siromašne zemlje integrisane u svetski poredak.

Modeli zavisnosti su nastali iz sve veće nacionalistički orijentisane mase sa Južne hemisfere (Latinska Amerika i Afrika), i marksista. Njihova reakcija na teoriju modernizacije, koja tvrdi da se sve zemlje razvijaju prolazeći kroz iste etape razvoja, da se današnja nerazvijena područja nalaze u fazi razvoja u kojoj su se nalazile razvijene zemlje u nekom trenutku u prošlosti, i da se iz tog razloga nerazvijene zemlje usmere na putanju kojom su ušle razvijene države, kako bi se njihov razvoj ubrzao, i to investiranjem, transferima tehnologije, i integracijom na svetsko tržište. Teorija zavisnosti odbacuje ovaj pristup, negirajući tvrdnje da su zemlje u razvoju primitivne verzije razvijenih, zato što imaju sopstvene osobine i strukture, a nisu u situaciji da konkurišu na svetskoj trgovinskoj sceni kao razvijene zemlje.

Literatura

• Bernstein, Henry (1971). „Modernization theory and the sociological study of development∗”. The Journal of Development Studies. 7 (2): 141—160. doi:10.1080/00220387108421356. 
• Berlie, Jean A., ed. Islam in China, Hui and Uyghurs: between modernization and sinicization (Bangkok, White Lotus Press,). Berlie, Jean A. (2004). Islam in China: Hui and Uyghurs Between Modernization and Sinicization. White Lotus Press. ISBN 974-480-062-3. 
• Black, Cyril. The Dynamics of Modernization: A Study in Comparative History (1966)
• Black, Cyril. The Modernization of Japan and Russia (1975)
• Blokland, Hans, and Nancy Smyth Van Weesep, eds. Modernization and Its Political Consequences: Weber, Mannheim, and Schumpeter (2006)
• Brown, Richard D. Modernization: The Transformation of American Life, 1600–1865 (1976)
• Brown, Richard D. (1972). „Modernization and the Modern Personality in Early America, 1600-1865: A Sketch of a Synthesis”. The Journal of Interdisciplinary History. 2 (3): 201—228. JSTOR 202285. doi:10.2307/202285. 
• Brugger, Bill; Hannan, Kate (1983). Modernization and revolution. Routledge. ISBN 978-0-7099-0695-7. 
• Chin, Carol C. Modernity and National Identity in the United States and East Asia, 1895–1919 (Kent State University Press; 2011) 160 pages; An intellectual history of American, Chinese, and Japanese views of modernity.
• Dixon, Simon M. (1999). The modernisation of Russia, 1676–1825. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-37961-8. 
• Eisenstadt, S. N. ed. The Protestant Ethic and Modernization: A Comparative View (1968)
• Gavrov, Sergey (2005). „The phenomenon of modernization”. Filozofia bliższa życiu: Wyższa Szkoła Finansów i Zarządzania in Warsaw. ISBN 978-83-88953-76-7. 
• Gavrov, Sergey.. Modernization of the Empire. Social and cultural aspects of modernization processes in Russia. Modernizaciя vo imя imperii: sociokulьturnыe aspektы modernizacionnыh processov v Rossii. Gavrov Sergey. 2004. ISBN 978-5-354-00915-2. 
• Gavrov, Sergey, Klyukanov, Igor.. Modernization, Sociological Theories of. In: James D. Wright (editor-in-chief), International Encyclopedia of the Social & Behavioral Sciences, , Vol 15. Oxford: Elsevier. str. 707–13. (2nd izd.). 2015. ISBN 9780080970868. 
• Gilman, Nils. (2004) Mandarins of the Future: Modernization Theory in Cold War America. Johns Hopkins University Press.
• Gilman, Nils. Mandarins of the Future: Modernization Theory in Cold War America (2003). 329 pp
• Hua, Shipping, and Yang Zhong, eds. Political Civilization And Modernization in China: The Political Context of China's Transformation (2006)
• Inglehart, Ronald; Welzel, Christian (2005). Modernization, Cultural Change and Democracy: The Human Development Sequence. New York: Cambridge University Press. ISBN 9780521846950.  .
• Jaquette, Jane S. (1982). „Women and Modernization Theory”. World Politics. 34 (2): 267—73. JSTOR 2010265. S2CID 154657383. doi:10.2307/2010265. 
• Jensen, Richard. (2001) Illinois: A History (2001), modernizers, traditionalists and post-moderns make state history
• Jensen, Richard (1980). „On Modernizing Frederick Jackson Turner: The Historiography of Regionalism”. The Western Historical Quarterly. 11 (3): 307—322. JSTOR 967565. doi:10.2307/967565. 
• Khan, Joel S. (2001). Modernity and exclusion. SAGE. ISBN 978-0-7619-6657-9. 
• Knobl, Wolfgang. "Theories That Won’t Pass Away: The Never-ending Story." in Gerard Delanty, Engin F. Isin, eds. Handbook of Historical Sociology (2003): 96–107 online.
• Leroy, Peter; Tatenhove, Jan van (2000). „Political modernization theory and environmental politics”. Environment and Global Modernity: 187—208. ISBN 9780761967675. doi:10.4135/9781446220139.n9. 
• Lipset, Seymour Martin, ed. The Encyclopedia of Democracy (4 vol.) 1996
• Macionis, John J.; Plummer, Ken (2008). Sociology (4th izd.). Pearson Education. ISBN 978-0-13-205158-3. 
• McGuigan, Jim. Modernity and postmodern culture (2006) 200 pages
• Marshall, T.H., and Seymour Martin Lipset, eds. Class, Citizenship, and Social Development (1965)
• Linden, Ian.. A New Map of the World. Darton, Longman and Todd Ltd. London, UK. Linden, Ian (2003). A New Map of the World. Darton Longman & Todd. ISBN 978-0-232-52442-0. 
• Mazlish, Bruce. Conceptualizing Global History. Westview Press, 1993.
• Mergel, Thomas: Modernization, Mainz: Institute of European History, 2011, retrieved: July 11, 2012.
• Misa, Thomas J., Philip Brey, and Andrew Feenberg, eds. Modernity and Technology (MIT 2004) excerpt and text search interdisciplary approaches
• Rodgers, Daniel T. (1977). „Tradition, Modernity, and the American Industrial Worker: Reflections and Critique”. The Journal of Interdisciplinary History. 7 (4): 655—681. JSTOR 202886. doi:10.2307/202886. 
• So, Alvin Y (1990). Social Change and Development: Modernization, Dependency and World-System Theories. 
• Tipps, Dean C. (1973). „Modernization Theory and the Comparative Study of Societies: A Critical Perspective”. Comparative Studies in Society and History. 15 (2): 199—226. JSTOR 178351. S2CID 145736971. doi:10.1017/S0010417500007039. 
• Wagner, Peter. A Sociology of Modernity: Liberty and Discipline. Routledge: London. Wagner, Peter (1993). A Sociology of Modernity: Liberty and Discipline. Routledge. ISBN 9780415081863. 
• Wagner, Peter. Theorizing Modernity. Inescapability and Attainability in Social Theory. SAGE: London. Wagner, Peter (2001). Theorizing Modernity: Inescapability and Attainability in Social Theory. ISBN 978-0761951476. 
• Wagner, Peter. Modernity as Experience and Interpretation: A New Sociology of Modernity. Polity Press: London. Wagner, Peter (2008). Modernity as Experience and Interpretation. Wiley. ISBN 978-0-7456-4218-5. 
• Yi, Han. "On the World Historical Process of Industrial Modernization." Journal of Graduate School of Chinese Academy of Social Scoences 1 (2007): 017.