Hildebrand Gurlit

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Hilderbrand Gurlit
Datum rođenja(1895-09-15)15. septembar 1895.
Mesto rođenjaDrezden, Nemačko carstvo
Datum smrti9. novembar 1956.(1956-11-09) (61 god.)
Mesto smrtiDiseldorf, Zapadna Nemačka
Državljanstvonemačko
Zanimanjeistoričar umetnosti i trgovac umetninama
Delovanjesakupljač umetnina za Naciste u Drugom svetskom ratu, ratni profiter
Deca2

Hildebrand Gurlit (Drezden, 15. septembar 1895 – 9. novembar 1956) bio je nemački istoričar umetnosti, direktor umetničkih galerija, a potom i prodavac umetnina povezan sa nacistima. Kao ratni profiter, on je tokom nacističke ere trgovao „degeneriranom umetnošću“ i kupovao slike u okupiranoj Francuskoj od kojih su mnoge ukradene od njihovih prvobitnih vlasnika, za Hitlerov planirani Firermuseum (koji nikada nije izgrađen) i za sebe.[1] Takođe je nasledio porodične umetničke radove i od oca i od svoje sestre. Nakon Drugog svetskog rata i procesa denacifikacije postao je direktor Umetničkog udruženja za Rajnu i Vestfaliju, sve do smrti u saobraćajnoj nesreći u dobi od 61. Njegova lična zbirka od preko 1500 predmeta, uključujući radove umetnika kao što su Klod Mone, Pjer Ogist Renoar, Anri Matis, Ežen Delakroa, Pol Gogen, Anri de Tuluz-Lotrek i mnogih drugih, ostala je gotovo nepoznata sve dok nije 2013. godine predstavljena javnosti nakon oduzimanja imovine vlasništva njegovog sina, Kornelijusa Gurlita, gde je nakon njegove smrti 2014. godine u Muzeju likovnih umetnosti Bern u Švajcarskoj predata.[2][3]

Detinjstvo, mladost i karijera[uredi | uredi izvor]

Gurlit je rođen u umetničkoj porodici u Drezdenu 1895. godine. Njegov otac Kornelijus bio je arhitekta i istoričar umetnosti, njegov brat Vilibald muzikolog, njegova sestra Kornelija slikarka a njegov rođak Volfgang takođe je bio diler umetnina. Njegova baka Elizabet Gurlit bila je Jevrejka, što bi se pokazalo problematičnim pod nacističkom vladavinom: prema Nirnberškim zakonima smatran je "jednom četvrtinom Jevrejin".[4] Po završetku školovanja pokazao je interesovanje za istoriju umetnosti i upisao se da studira ovaj predmet na Tehničkoj školi u Drezdenu, gde je njegov otac bio kancelar, međutim 1914. godine je počeo Prvi svetski rat i Hildebrand i njegov stariji brat Vilibald su se dobrovoljno prijavili da služe vojsku. Hildebrand je služio i bio je ranjen i u Somi i u Šampanju, a kasnije je služio kao oficir u štampariji vojske u Viljnusu i Kaunasu u Litvaniji, gde je ostao do 1919. godine. Po povratku u razbijenu Nemačku posle demobilizacije, bio je razočaran svim aspektima rata a politika i zavetovao se da će se posvetiti samo umetnosti kao bekstvu od politike.[5]

Gurlit je imao blisku vezu sa sestrom Kornelijom (rođenom 1890), koja je bila slikarka ekspresionizma i bila je u kontaktu sa Šagalom. U Prvom svetskom ratu takođe je radila kao medicinska sestra i ubrzo posle rata preselila se u Berlin. Nedostatak umetničkog priznanja i depresija doveli su do njenog samoubistva 1919; Gurlit se pobrinuo za njena dela, ali deo njih je uništila njihova majka posle smrti njihovog oca.[6][7]

Po završetku rata, Gurlit je nastavio studije istorije umetnosti, prvo u Frankfurtu, zatim Berlinu, a zatim 1921. ponovo u Frankfurtu, gde su mu 1924. dodelili doktorsku tezu o gotskoj arhitekturi crkve sv. Katarine. u Openhajmu. Godine 1923. oženio se balerinom Helene Hanke koja se obučila pod ekspresionističkom plesačicom Mari Vigman. Kasnije su imali dvoje dece.[8]

Između 1921. i 1924. Gurlit je pisao članke o umetnosti za novine, a nakon diplomiranja postao je prvi direktor muzeja Konig Albert u Cvikauu 1925. godine. Jedna od prvih izložbi koju je organizovao u Cvikauu bila je izložba Pehštajna u oktobru 1925. Finansijski je to bio uspeh, ali stvorio je puno neprijateljstva od lokalnih konzervativaca.[9] Kolekcija njegovih pisama pokazuje da je on lično tada bio dobro upoznat sa modernim umetnicima i nabavljao je i izlagao radove mnogih od njih, uključujući Barlaha, Fajningera, Hofera, Kandinskog, Kirhnera, Klea, Kokoška, Lisickija, Marka i Munka. Gurlitov rad su cenili nacionalna štampa i njegovi vršnjaci, ali lokalna štampa je bila manje impresionirana. Finansijske poteškoće grada i medijske kampanje protiv njega dovele su do njegovog razrešenja 1930. godine.[10][11]

Nakon otpuštanja, Gurlit se preselio u Hamburg, gde je postao kustos i izvršni direktor Kunstverejna (Likovno udruženje) sve dok ga 1933. godine nacisti nisu primorali da podnese ostavku.[12]

Doba nacista[uredi | uredi izvor]

Od sredine 1930-ih nadalje Gurlit je kupovao i u nekim slučajevima, prodavao umetnička dela, često kupovana po niskim cenama, od raznih osoba, uključujući Jevreje koji su bili pod prinudom da plaćaju iznuđivanje poreza ili su na neki drugi način likvidirali imovinu kako bi napustili zemlju. S jedne strane tvrdio je da pomaže vlasnicima u njihovoj nevolji, jer je bilo malo dilera koji su bili spremni da preduzmu takve transakcije, ali s druge strane nije bio protiv obogaćivanja u procesu, kao ni pružanja saradnje posle rata podnosiocima zahteva koji žele da potraže ili dobiju nadoknadu za takva dela koja se prodaju pod prinudom.[13]

Gurlit je bio jedan od četvorice dilera koje je Komisija za eksploataciju degenerirane umetnosti imenovala za tržište oduzetih umetničkih dela u inostranstvu. Oko 16.000 takozvanih "degeneriranih" umetnina je uklonjeno iz muzeja i zaplenjeno širom Nemačke. Neka od ovih dela izložena su na Izložbi degenerirane umetnosti. Postavljena je trgovačka soba u palati Schönhausen izvan Berlina. Četvorici dilera bilo je dozvoljeno da kupuju komade i prodaju ih u inostranstvu, o čemu nisu uvek prijavljivali komisiji. Gurlitovo ime pojavljuje se protiv mnogih unosa na listi koju je sastavilo Ministarstvo za propagandu i koju sada drži Muzej Viktorije i Alberta i koja sadrži detalje o sudbini svakog predmeta, uključujući i to da li je razmenjen, prodat ili uništen.[14]

Gurlit je koristio svoju poziciju te je prodavao i domaćim kolekcionarima, pre svega Bernhardu Sprengelu čija zbirka čini jezgro Muzeja Sprengel u Hanoveru.[15] Godine 1936. godine Gurlita je u Hamburgu posetio Semjuel Beket.[16]

Nakon pada Francuske, Herman Gering imenovao je dilere odobrenih od strane Reichsleiter Rosenberg Taskforce (ogranak Trećeg rajha koji je rukovao umetničkim delima i kulturom), uključujući i Gurlita, da nabave francusku umetničku imovinu za Hitlerov planirani muzej koji je želeo da izgradi u Lincu; neka su dela takođe prošla Geringovu ličnu umetničku kolekciju.[17] Gurlit, koji je već krenuo u kupovinu putovanja u Pariz u ime Nemačkih muzeja, kupio je oko 194 dela u Parizu i Holandiji između 1943. i 1944. godine, ne uključujući dela nabavljena za svoju kolekciju, od kojih je 168 bilo namenjeno Muzeju. Gurlit je nesumnjivo iskoristio svoja, tako zvanično sankcionirana, kupovinska putovanja u Pariz, koja je u to vreme bila prepuna umetničkih dela uključujući stare majstore, sumnjive provenijencije i uključujući predmete koji su sada prepoznati kao opljačkani. Na taj način je postao veoma bogat čovek koji se zapravo obogatio od novca Rajha namenjenih za kupovinu umetničkih dela.

Posleratni period[uredi | uredi izvor]

Gurlitova izjava o kupovini i prodaji umetnina saveznicima

Gurlit je bio zarobljen sa svojom ženom i dvadeset kutija umetnina u selu Ašbah u junu 1945. Tokom ispitivanja nakon zarobljavanja, Gurlit i njegova supruga rekli su vlastima Vojske Sjedinjenih Država da je u bombardovanju Drezdena, februara 1945., većina njegove kolekcije i njegove dokumentacija o umetničkim transakcijama uništena. Sto petnaest umetničkih dela koje su mu uzele američke i nemačke vlasti vraćeno mu je pošto ih je uverio da ih je zakonito stekao. Gurlit se uspešno predstavio kao žrtva nacističkog progona zbog jevrejskog nasleđa i pregovarao je o oslobađanju njegove imovine. Bez obzira da li su delovi njegove zbirke i evidencije o poslovnim transakcijama uništeni u Drezdenu, kako je Gurlit tvrdio, dodatni delovi su očigledno bili uspešno sakriveni u Frankoniji, Saksoniji i Parizu, iz kojih su vraćeni posle rata.

Od 1947. godine Gurlit je nastavio trgovinu umetničkim delima i do 1948-49. Preuzeo je mesto direktora umetničkog udruženja za Rajnu i Vestfaliju sa sedištem u Diseldorfu. Tokom narednih pet godina priredio je preko 70 izložbi vodećih savremenih umetnika i posredovao prodajom slika, pri čemu je barem deo zarade odredio Udruženju, a istovremeno se privatno bavio i kupovao radove za svoju kolekciju, uključujući i sliku Gistava Kurbea Seljanka sa kozom za koju je platio tada veoma veliku sumu od 480 000 francuskih franaka.[18] Pozajmljivao je i radove iz svoje kolekcije za nekoliko putujućih izložbi, na primer jedna izložba je obuhvatila 23 dela iz Hildebrandove kolekcije i obišla Sjedinjene Države sve do njegove prerane smrti u starosti 61. godini u saobraćajnoj nesreći 1956.[19] Godinu dana pre smrti, pripremio je predgovor sa šest stranica rukopisa za katalog izložbe, koji, međutim, nikada nije štampan; s nedostatkom jedne ključne stranice (koja pokriva njegov rad za naciste) i sada je u arhivu u Diseldorfu gde služi kao dodatak već ozbiljno arhiviranom pregledu njegove dosadašnje karijere i nekih aspekata istorije njegove kolekcije.[20]

Ugled[uredi | uredi izvor]

Spisak Gurlitove kolekcija koja je konfiskovana a kasnije vraćena njemu

Gurlit je generalno uspeo da se oslobodi nacističke "mrlje" posle rata i nastavio je da gradi uglednu karijeru u Nemačkoj kao direktor umetničkog udruženja i rukovodilac izložbe, diler i kolekcionar. Po njegovoj smrti, proslavljen je u člancima i govorima nemačkih novina zbog svog prvenstva u modernoj umetnosti i njenim stvaraocima, pa je čak i grad dobio ulicu po njemu.[21] Drugi ga, proglašavaju "Hitlerovim trgovcem umetnosti" i nacističkim saradnikom i profiterom, bez empatije prema jevrejskim žrtvama nacističkog režima od kojih su mnoga umetnička dela nastala, bilo da su nabavljena za sebe trgovao ili kupovao za svoje kolekcije nacističkih majstora. Gurlit je sam ponudio delimično objašnjenje da je mnoga dela "spasio" od uništenja, bilo od strane nacista, savezničkim bombardovanjem ili konfiskacijom, ili daljim pljačkanjem Sovjeta nakon savezničkog oslobađanja Evrope; Iako u tome postoji element istine, drugi element je očigledno bio njegovo lično bogaćenje, kao i obezbeđivanje opstanka njega i porodice tokom nacističke ere i želja da izbegnu vojnu službu. Za kritičara Džejmsa Mekaulija, pišući u časopisu "Even" nakon gledanja dve nedavne javne izložbe odabranih dela iz zbirke, govori da je Gurlit bio moralno bankrotiran i "strašno osrednji trgovac umetninama čiji je princip profit i profesionalni napredak".

Kolekcije[uredi | uredi izvor]

Oko 1.500 umetničkih dela ostalo je u posedu Gurlita u vreme njegove smrti, prešavši u imovinu njegove supruge Helene, a odatle i njihovom sinu Kornelijusu. Helena je ranije prodala tri slike, uključujući Pikasov Portret žene sa dva nosa, putem aukcijske kuće Keterer u Štutgartu 1960. godine. Kasnije je Kornelijus slike ponovo prodao preko Keterera 1972. godine. Godine 2007. sliku Makea Žena s papagajem, takođe iz Gurlitove kolekcije, prodata je u Berlinu preko aukcijske kuće za dva miliona evra, prodavac je bio neimenovani nemački kolekcionar, za koji je istraživačica Ketrin Hajki sumnjala da je Hilderbradnova ćerka Renata.[22][23]

Dana 22. septembra 2010. godine, nemački carinici na nemačko-švajcarskoj granici ustanovili su da Kornelijus, tada star 77 godina, nosi 9.000 evra u gotovini, što je objasnio kao novac od prethodne prodaje slike, što je dovelo do naloga za pretres 2011. godine u stanu u Minhenu.[24] Dana 28. februara 2012. godine službenici Tužilaštva u Augsburgu otkrili su 1.406 umetničkih dela, najveći deo Hildebrandove originalne kolekcije, sa procenjenim izveštajem vrednim (naknadno utvrđenim da je veliko preuveličan) od milijardu evra (približno 1,3 milijarde dolara), koje su zatim zaplenili.[2]

Vlasti su u početku zabranile izveštavanje o raciji koja je izašla na videlo tek u 2013. godini.[25][26] Nakon toga, Kornelujusov zakonski advokat dobio je dogovor da se zbirka vrati jer nije bilo dokaza da je ons prekršio bilo koji nemački zakon, međutim, do njegove smrti ništa nije vraćeno. Kornelijus je dodatni deo zbirke otkrio svom advokatu imenovanom na sudu da bi ga čuvao u svojoj rezidenciji u Salcburgu u Austriji, gde je službeno boravio i bio registrovan u poreske svrhe; ti predmeti su ostali u Kornelijusovom vlasništvu s obzirom da nemačke vlasti tamo nisu bile nadležne. Kornelijus, očigledno ogorčen zbog tretmana koji je primio od nemačkih vlasti, preneo je celokupnu zbirku 2014. godine u malom muzeju u Švajcarskoj, Muzeju likovnih umetnosti Bern, koji je u novembru 2014. pristao da prihvati zbirku kao i dela sumnjivog porekla.[27] Izložbe nekih dela iz kolekcije prikazane su u novembru 2017.[28][29][30]

Publikacije Gurlita[uredi | uredi izvor]

  • Baugeschichte der Katharinenkirche in Oppenheim a. Rh. Frankfurt, Phil. Diss., 1924.
  • Einführung und Begleittext zum Neudruck nach dem Exemplar in der Preußischen Staatsbibliothek von Peter Paul Rubens, Palazzi di Genova 1622, Berlin 1924. (online)
  • Die Stadt Zwickau. Förster & Borries, Zwickau 1926.
  • Aus Alt-Sachsen. B. Harz, Berlin 1928.
  • Zu Emil Noldes Aquarellen. In: Die Kunst für alle. München 1929, S. 41. (online)
  • Die Katharinenkirche in Oppenheim a. Rh. Urban-Verlag, Freiburg i. Br. 1930.
  • Museen und Ausstellungen in mittleren Städten. In: Das neue Frankfurt, internationale Monatsschrift für die Probleme kultureller Neugestaltung, Frankfurt 1930, S. 146. (online)
  • Neue englische Malerei. In: Die neue Stadt, internationale Monatsschrift für architektonische Planung und städtische Kultur, Frankfurt am Main 1933, S. 186. (online)
  • Sammlung Wilhelm Buller. Kunstverein für die Rheinlande und Westfalen, Düsseldorf 1955.
  • Richard Gessner. Freunde mainfränkischer Kunst und Geschichte, Würzburg 1955.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Nicholas, Lynn H. (2009). The Rape of Europa: The Fate of Europe's Treasures in the Third Reich and the Second World War (na jeziku: engleski). Knopf Doubleday Publishing Group. ISBN 978-0-307-73972-8. 
  2. ^ a b Oltermann, Philip (5. 11. 2013). „Picasso, Matisse and Dix among works found in Munich's Nazi art stash”. The Guardian. Pristupljeno 21. 4. 2020. 
  3. ^ Online, FOCUS. „Meisterwerke zwischen Müll – Fahnder entdecken in München Nazi-Schatz in Milliardenhöhe”. FOCUS Online (na jeziku: nemački). Pristupljeno 21. 4. 2020. 
  4. ^ „Degenerate Art and the Jewish Grandmother”. mosaicmagazine.com. Pristupljeno 21. 4. 2020. 
  5. ^ „The Munich Art Hoard: Hitler’s Dealer and His Secret Legacy – Catherine Hickley”. Lizzy's Literary Life (na jeziku: engleski). 30. 10. 2016. Pristupljeno 21. 4. 2020. 
  6. ^ „Cornelia Gurlitt”. web.archive.org. 14. 11. 2013. Arhivirano iz originala 14. 11. 2013. g. Pristupljeno 21. 4. 2020. 
  7. ^ Karich, Swantje. „Graphik von Frauen: Muse, Modell und - Malerin”. FAZ.NET (na jeziku: nemački). Pristupljeno 21. 4. 2020. 
  8. ^ „Page 31 Ardelia Hall Collection: Wiesbaden Administrative Records”. Fold3. Pristupljeno 21. 4. 2020. 
  9. ^ Fulda, Bernhard; Soika, Aya (2012). Max Pechstein: The Rise and Fall of Expressionism (na jeziku: engleski). Walter de Gruyter. str. 258. ISBN 978-3-11-028208-5. 
  10. ^ „Zwickauer Stadtwappen”. www.zwickau2000.de. Pristupljeno 21. 4. 2020. 
  11. ^ „Kunstsammlungen Zwickau”. web.archive.org. 6. 11. 2013. Arhivirano iz originala 06. 11. 2013. g. Pristupljeno 21. 4. 2020. 
  12. ^ „Der Kunstverein, seit 1817.”. archive.is. 4. 11. 2013. Arhivirano iz originala 04. 11. 2013. g. Pristupljeno 21. 4. 2020. 
  13. ^ The Munich Art Hoard, Catherine Hickley,2015, str. 46 - 47, 128- 129
  14. ^ „V&A · 'Entartete Kunst': The Nazis' inventory of 'degenerate art'”. Victoria and Albert Museum (na jeziku: engleski). Pristupljeno 21. 4. 2020. 
  15. ^ „derStandard.at”. DER STANDARD (na jeziku: nemački). Pristupljeno 21. 4. 2020. [mrtva veza]
  16. ^ Samuel Beckett's German diaries 1936-1937. Continuum. 2011. str. 212. ISBN 9781441152589. 
  17. ^ Feliciano, Hector (31. 3. 2006). „The Lost Museum”. Bonjour Paris. Pristupljeno 21. 4. 2020. 
  18. ^ The Munich Art Hoard, Catherine Hickley,2015, str. 125- 127
  19. ^ The Munich Art Hoard, Catherine Hickley,2015, str. 127- 128
  20. ^ SPIEGEL, DER. „Hildebrand Gurlitt 1950s Essay About His History with Art - DER SPIEGEL - International”. www.spiegel.de (na jeziku: engleski). Pristupljeno 21. 4. 2020. 
  21. ^ The Munich Art Hoard, Catherine Hickley,2015, str. 130
  22. ^ Rump, Gerhard; Rump, Gerhard (8. 1. 2008). „Strong German Auctions Reflect Vibrancy of European Art Market”. ARTnews.com. Pristupljeno 21. 4. 2020. 
  23. ^ The Munich Art Hoard, Catherine Hickley,2015, str. 165
  24. ^ Eddy, Melissa; Smale, Alison; Cohen, Patricia; Kennedy, Randy (5. 11. 2013). „German Officials Provide Details on Looted Art”. The New York Times. Pristupljeno 21. 4. 2020. 
  25. ^ Hall, Allan (3. 11. 2013). „Missing billion-pound art collection seized by the Nazis discovered”. Mail Online. Pristupljeno 21. 4. 2020. 
  26. ^ „Artworks Worth $1.6 Billion, Stolen by Nazis, Discovered in German Apartment”. Algemeiner.com. Pristupljeno 21. 4. 2020. 
  27. ^ swissinfo.ch, S. W. I.; Corporation, a branch of the Swiss Broadcasting. „Bern museum accepts controversial art hoard”. SWI swissinfo.ch (na jeziku: engleski). Pristupljeno 21. 4. 2020. 
  28. ^ „Works hoarded by son of Nazi art dealer to go on public display”. the Guardian (na jeziku: engleski). 27. 10. 2017. Pristupljeno 21. 4. 2020. 
  29. ^ „Cornelius Gurlitt’s art hoard finally gets first public showing”. www.theartnewspaper.com. Pristupljeno 21. 4. 2020. 
  30. ^ „Gurlitt: Status Report”. Museum of Fine Arts Bern (na jeziku: engleski). Pristupljeno 21. 4. 2020. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Hildebrand Gurlit na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хилдебранд_Гурлит&oldid=27425117”