Cikorija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Cikorija
Cichorium intibus — Flora Batava — Volume v11.jpg
Cikorija (Cichorium intybus) - botanička ilustracija
Taksonomija
Carstvo: Plantae
Odeljak: Magnoliophyta
Klasa: Magnoliopsida
Red: Asterales
Porodica: Asteraceae
Rod: Cichorium
Binomijalna nomenklatura
Cichorium intybus
L.
Sinonimi[1]
  • Cichorium balearicum Porta
  • Cichorium byzantinum Clem.
  • Cichorium byzantinum Clementi
  • Cichorium caeruleum Gilib.
  • Cichorium cicorea Dumort.
  • Cichorium commune Pall.
  • Cichorium cosnia Buch.-Ham.
  • Cichorium divaricatum Heldr. ex Nyman
  • Cichorium glabratum C.Presl
  • Cichorium glaucum Hoffmanns. & Link
  • Cichorium hirsutum Gren. Synonym
  • Cichorium illyricum borb.
  • Cichorium officinale Gueldenst. ex Ledeb.
  • Cichorium perenne Stokes
  • Cichorium rigidum Salisb.
  • Cichorium sylvestre Garsault
  • Cichorium sylvestre (Tourn.) Lam.

Cikorija (Cichorium intybus), poznata samonikla lekovita i jestiva biljka, najrasprostranjenija je vrsta istoimenog roda. To je korovska biljka, verovatno poreklom iz Južne Evrope, danas rasprostranjena širom Evrope i Azije, na različitim staništima. Najčešće se sakuplja na prirodnim staništima, ali se poslednjih godina sve češće i gaji, radi korena, listova i rascvetalih cvasti.

U nekim izvorima ime roda izvodi se iz grčke reči kichora, kichoria, kichorion ili kichoreia, što je nastalo od reči kio=ići i chorion=poljana, a odnosi se na mesto gde se biljka može sresti.[2] Ime vrste nastalo je od latinskog naziva za ovu biljku intybus.

Drugi domaći nazivi koji se mogu sresti su i: vodopija, plava vodopija, radič, modrica, žućenica, konjogriz, vodoplav, ženetrga, cigura, zmijina trava, golica,[3] gologuza, gologuza loćika, kažiput, konjska trava, podrožnik i druga.[4]

Rasprostranjenost[uredi]

Cikorija je rasprostranjena širom umerene i suptropske zone Evroazije i istočne Afrike, a potiče verovatno iz južne Evrope.[5] Prvi pisani podaci o ovoj biljci nalaze se u staroegipatskim papirusima, a kasnije je pominju i antički pisci Teofrast, Dioskorid, Galen i Plinije.[3]

Opis biljke[uredi]

Cikorija je višegodišnja zeljasta biljka - trajnica, čiji svi delovi imaju mlečno beli sok gorkog ukusa, naročito mlađe jedinke. Koren je višegodišnji, vretenast i zadebljao, kod starijih biljaka odrveneo. Glavni koren je dugačak do 20 cm, dok sekundarni korenovi rastu i do 50 cm u dubinu. Koren je spolja nešto tamne boje, a iznutra gotovo beo.[4]

U proleće obrazuje prizemnu lisnu rozetu, a kasnije se iz korenovog vrata razvija više stabala. Stablo je uspravno, čvrsto, uzdužno izbrazdano, naizmenično posednuto sitnim listovima. U gornjem delu je jako razgranato. Na vrhovima stabla i grana nalaze se glavičaste cvasti.

Listovi rozete su krupni, duguljasti, perasto urezani i nazubljeni. Gornji listovi su sitni, kopljasti, nazubljeni, sedeći, naizmenično raspoređeni na stablu. Liska je prekrivena sitnim, oštrim dlačicama.

Cvetovi su svetlo do tamno plave boje, ređe ružičasti ili beli. Skupljeni su u zvezdaste glavičaste cvasti koje se razvijaju na sasvim kratkim cvetnim drškama na vrhovima grana i u pazuhu listova. Cikorija cveta od juna do septembra.[3] Seme je sitna ahenija svetlo mrke boje.[6]

Uslovi staništa[uredi]

Cikorija raste na različitim terenima, uz puteve i pruge, u živicama, na livadama, poljima i obodima šuma, i pustim, neobrađenim mestima.[3] Najbolje raste na položajima sa puno svetla, ali uspeva i u hladovini.[6]

Plantaža cikorije, varijetet foliosum koji se uzgaja kao ukusno i zdravo povrće

Uzgoj[uredi]

U početku se cikorija sakupljala u prirodi, ali je poznato da se već polovinom 8. veka, u doba vladavine Karla Velikog, uzgajala u vrtovima, a oplemenjena cikorija se u Evropi gaji od 17. veka.[4] Najviše se gaji u Belgiji, Češkoj, Slovačkoj i Poljskoj, a na prostorima bivše Jugoslavije sa proizvodnjom cikorije kao poljoprivredne kulture počelo se 1921. godine.[3] Selekcijom su proizvedeni različiti kultivari: sa krupnijim, zadebljanim korenomm, za proizvodnju cigure, zamene za kafu (C. i. var. sativa) ili sa krupnijim, manje gorkim listovima, gotovo ravnog oboda, koji se koristi kao ukusno povrće (C. i. var. foliosum).[7] Kod nas se najčešće gaji kultivar Magdeburški radič (Magdeburger)

Za uzgoj cikorija zahteva srednje laka, plodna zemljišta sa dovoljno vlage. Gaji se dve godine, a razmnožava se setvom na stalno mesto ili proizvodnjom rasada. Prilično je otporna na štetnike, pa se zaštita obavlja samo u slučaju većih napada bolesti ili štetočina.

Listovi cikorije beru se u proleće, pre cvetanja, kada su biljke mlade i u fazi rozete. Beru se dobro razvijeni donji listovi i listovi iz sredine, nikada više od 1/3 lisne mase, kako bi se biljci omogućio neometan dalji razvoj. Cvetne grančice sa cvastima beru se u periodu punog cvetanja. Koren se vadi u jesen, kada je najdeblji i najbogatiji lekovitim materijama.[4] Nadzemni delovi se suše prirodnim putem, ili u sušarama na 40-50°C. Koren se posle vađenja dobro opere, iseče na sitnije komade i suši u sušarama na 60-70°C.[6]

Belgijska endivija[uredi]

Sadnice belgijske endivije spremne za berbu

Postoji i posebna vrsta endivije, poznatija kao belgijska endivija, odnosno witloof u Belgiji ili beli mornar (blue sailor) u Sjedinjenim američkim državama. To je zapravo forma krupnolisne cikorije (Cichorium intybus var. foliosum),[8] a odnosi se na blede, uske glavice, proizvedene forsiranjem ili uzgojem u mraku velikih, zrelih korenova cikorije.[9]

Uzgoj belgijske endivije spada među najkomplikovanije u povrtarstvu, a odvija se u dve faze. Prva faza traje oko 150 dana. Tokom ovog perioda sadnica cikorije, proizvedena iz semena, normalno raste u lisnatu zelenu biljku sa dubokim korenom. Nakon ovog perioda odraslim biljkama odseca se nadzemni lisnati deo, a korenovi se vade i skladište u hladnjaču, gde ih čeka period mirovanja. U zavisnosti od potreba tržišta korenovi se uzimaju iz hladnjače i pripremaju za drugi rast. Ova faza traje 28 dana i odvija se u mračnim, hladnim i vlažnim prostorijama za forsiranje rasta, sličnim objektima u kojima se gaje šampinjoni.[10] Proizvod koji se tom prilikom dobija je čisto bela glavica čvrsto stisnutih listova, od kojih su samo spoljna dva vidljiva. Kvalitetna glavica treba da bude debela najmanje jedan centimetar i duga četiri i po centimetara.[9]

Upotreba[uredi]

Cikorija se u narodnoj ishrani i narodnoj medicini koristi od davnina. U starom Rimu upotrebljavala se kao salata, ali i kao lek za stomačne probleme. Poznato je da se koristila za spravljanje napitka sličnog kafi i pre nego što je kafa stigla u Evropu.[6] Tako se u jednom spisu S. alpina, profesora Univerziteta u Padovi, iz 1580. godine tvrdi da je napitak „turske kafe” po ukusu sličan napitku od cikorije.

Upotreba u narodnoj medicini[uredi]

Prikupljeni koren cikorije
Cikorija u supermarketu
Salata od cikorije sa mladim lukom

Cikorija se češće koristi u narodnoj nego u naučnoj medicini. Upotrebljava se kao neotrovna droga za lečenje organa za varenje, pre svega za poboljšavanje apetita, jačanje želuca, bolje varenje hrane, kao i za obilnije izlučivanje mokraće i žuči. Koristi se i kao sredstvo za jačanje i sastavni je deo mešavina za prolećno čišćenje organizma. Za jačanje organizma i protiv malokrvnosti upotrebljava se sok svežeg nadzemnog dela biljke. Čaj od osušenog korena koristi se kod bolesti jetre i žučnih puteva.

Koren cikorije bogat je inulinom, polisaharidom koji hidrolizom u ljudskom organizmu daje samo levulozu (fruktozu ili voćni šećer), pa se u narodnoj medicini preporučuje u ishrani dijabetičara.[4]

Upotreba u ishrani[uredi]

Kao povrće se upotrebljavaju mladi, prizemni listovi, koji su pre izbijanja stabljike veoma slični listovima maslačka, pa se često mogu zameniti, što nije opasno, pošto i maslačak ima sličnu upotrebu. Spremaju se na različite načine, najčešće u salatama ili kao varivo, poput spanaća. Kako im je ukus gorak, listovi cikorije najčešće se mešaju sa drugim zelenim povrćem. Na Mediteranu su omiljeno povrće. U Nemačkoj se kao varivo ili salata jede i mlado skuvano korenje, koje se posebno preporučuje kao hrana za dijabetičare.[3]

Cikorija se koristi i kao zamena za kafu (divka ili cigura) tako što se koren ispeče i samelje u prah, a zatim skuva, procedi. Gusti sadržaj se dodaje kafi u odnosu 3:1 (kafa:cikorija).

Hemijski sastav[uredi]

Kao droga najčešće se koristi koren (Cichorii radix), ređe nadzemni deo (Cichorii herba), dok se u ishrani koristi mlado lišće.

Zanimljivosti[uredi]

Listovi cikorije, ili žućenice kako je zovu u Boki Kotorskoj, na Mediteranu su veoma popularno samoniklo povrće. Ulaze kao glavni sastojak u mnoga tradicionalna jela. Zako se, u čast ovoj zdravoj i ukusnoj biljci, u Tivtu od 2005. godine krajem maja ili početkom juna svake godine organizuje tradicionalna gastro-turistička manifestacija „Žućenica fest”. Osim izložbe tradicionalnih jela, ova manifestacija obuhvata i niz kulturnih događaja.[11]

Cikoriji, odnosno žućenici posvećena je i Knjiga o žućenici autora Maša Čekića i Blaženke Vučurović. U knjizi su dati brojni recepti, ali i mnoge zanimljivosti.[12]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. „Cichorium intybus L.”. The Plant List. Pristupljeno 3. 6. 2017. 
  2. Konjević, Radomir; Tatić, Budislav (2006). Rečnik naziva biljaka. Beograd: NNK Internacional. str. 51. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 Grlić (1986). str. 324-325.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 Tucakov (1990). str. 279-280.
  5. 5,0 5,1 Tasić (2004). str. 182.
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 Stojčevski (2011). str. 89-90.
  7. „Cikorija”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav krleža. Pristupljeno 2. 6. 2017. 
  8. „Cichorium endivia (Endive, Scarole)”. biodiversity explorer. Pristupljeno 3. 6. 2017. 
  9. 9,0 9,1 „Endive, Chicory and Witloof”. Aggie Horticulture. Texas A&M University System Horticulture program. Pristupljeno 5. 6. 2017. 
  10. „WHAT IS ENDIVE?”. endive.com. Pristupljeno 5. 6. 2017. 
  11. „Tradicionalna turističko-propagandna manifestacija”. Radio DUX. Pristupljeno 3. 6. 2017. 
  12. „PREDSTAVLJENA "KNJIGA O ŽUĆENICI". Radio DUX. Pristupljeno 3. 6. 2017. 

Literatura[uredi]

  • Čekić, M, Vučurović, B: Knjiga o žućenici, Knjižara So, Herceg Novi, 2014.
  • Grlić, Lj: Enciklopedija samoniklog jestivog bilja, August Cesarec, Zagreb, 1986.
  • Tucakov, J: Lečenje biljem, Rad, Beograd, 1990.
  • Stojčevski, Kire: Priručnik za gajenje lekovitog i aromatičnog bilja, Udruženje "Dr Jovan Tucakov", Sokobanja, 2011.
  • Tasić, S, Šavikin Fodulović, K, Menković, N: Vodič kroz svet lekovitog bilja, Valjevac, Valjevo, 2004.
  • Gostuški, R: Lečenje lekovitim biljem, Narodna knjiga, Beograd, 1979.
  • Djuk, A, Dž: Zelena apoteka, Politika, Beograd, 2005.
  • Jančić, R: Lekovite biljke sa ključem za određivanje, Naučna knjiga, Beograd, 1990.
  • Jančić, R: Botanika farmaceutika, Službeni list SCG, Beograd, 2004.
  • Jančić, R: Sto naših najpoznatijih lekovitih biljaka, Naučna knjiga, Beograd, 1988.
  • Kojić, M, Stamenković, V, Jovanović, D: Lekovite biljke jugoistične Srbije, ZUNS, Beograd 1998.
  • Marin, P, Tatić, B: Etimološki rečnik, NNK Internacional, Beograd, 2004.
  • Mindel, E: Vitaminska biblija, FaMilet, 1997.
  • Mišić Lj, Lakušić R: Livadske biljke, ZUNS Sarajevo, ZUNS Beograd, IP Svjetlost, 1990
  • Stamenković, V: Naše neškodljive lekovite biljke, Trend, Leskovac

Spoljašnje veze[uredi]