Црноврха гребенска ајкула

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Crnovrha grebenska ajkula
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Chondrichthyes
Red: Carcharhiniformes
Porodica: Carcharhinidae
Rod: Carcharhinus
Vrsta:
C. melanopterus
Binomno ime
Carcharhinus melanopterus
(Quoy & Gaimard, 1824)
Range of the blacktip reef shark
Sinonimi

Carcharias elegans Ehrenberg, 1871
Carcharias marianensis Engelhardt, 1912
Carcharias melanopterus Quoy & Gaimard, 1824
Carcharias playfairii Günther, 1870
Squalus carcharias minor Forsskål, 1775
Squalus commersonii* Blainville, 1816
Squalus ustus* Duméril, 1824

Crnovrha grebenska ajkula (lat. Carcharhinus melanopterus) vrsta je ajkule iz porodice Carcharhinidae, lako prepoznatljiva po istaknutim crnim vrhovima na perajima. Među mnogobrojnim ajkulama koji nastanjuju tropske i koralne grebene Indijskog i Tihog okeana, ova vrsta preferira plitke i obalne vode. Obično dostiže dužinu od 1,6 m, a izuzetno se malo kreće i ostaje unutar lokalnog područja i do nekoliko godina. Aktivna je grabljivica sitnih košljoriba, glavonošaca i rakova, a poznato je i da se hrani morskim zmijama i pticama. Podaci o ovoj vrsti bili su promenjivi i ponekada kontradiktorni.

Kao i ostali članovi njene porodice, ova ajkula je živahna, a ženka rađa dva do pet mladunca na godišnjem ili dovogodišnjem nivou. Gestacija kod ženki kreće se od 7 do 9, 10 do 11, a nekada i do 16 meseci. Parenju prethodni praćenje ženke od strane mužjaka. Mladunci se nalaze u plićoj vodi za razliku od odraslih, a često se kreću u velikim grupama. Lovi se zbog mesa, peraja i jetre, ali se ne smatra komercijalno značajnom vrstom. Međunarodna unija za zaštitu prirode ocenila je da ova vrsta nije značajno ugrožena, kao i da je relativno rasprostranjena, ali i da je primećeno opadanje na većem broju lokaliteta.

Taksonomija i filogenija[uredi | uredi izvor]

Francuski prirodnjaci Žan Rene Konstant i Žozef Pol opisali su ovu vrstu tokom istraživačkog putovanja korvetom 1817—1820. Nakon njih, o ovoj vrsti izveštavao je Luis Frejsin na osnovu primeraka mužjaka od 58 cm, koji je uhvaćen na ostrvu Vaigo kod Nove Gvineje.[2] Naučnici Kuoj i Gamard izabrali su ime Carcharias melanopterus, od grčke reči melas koja znači „crno” i pteron koja označava „peraja” ili „krila”.[3] Kasnije je ova vrsta premeštena u rod Carcharhinus, a 1965. godine Međunarodna zoološka komisija odredila ga je kao rod.[2] U ranijim literaturama naučno ime ove ajkule pogrešno je napisano kao C. spallanzani, a danas je to sinonim za ovu vrstu (C. sorrah).[4][5][6][7]

Kao ni većini drugih članova ovog roda, filogenetski položaj ove vrste i dalje nije utvrđen. Na osnovu morfologije, Džek Gerik je 1982. godine istakao da je najbliži rođak ove vrste C. cautus.[8] Morfološka analiza Leonarda Kampagnoa iz 1988. godine sugerisala je povezanost ove i još tri druge ajkule. Analiza iz 1988. godine Gavina Nailona ponovo je dala dvosmislene rezultate.[9]

Opis i stanište[uredi | uredi izvor]

Crnovrha grebenska ajkula nastanjuje morske tropske i suptropske vode Indo-Pacifika.[4] U Indijskom okeanu javlja se od južne Afrike do Crvenog mora, uključujući Madagaskar, Mauricijus i Sejšele, kao i na istoku uz obalu Indijskog potkontinenta do jugoistočne Azije uključujući Šri Lanku, Andamanska ostrva i Maldive. U Tihom okeanu se nalazi južno od Kine i Filipina do Indonezije, severne Australije i Nove Kaledonije, a takođe naseljava vode oko okeanskih ostrva kao što su Maršalska ostrva, Gilbertova ostrva, Društvena ostrva, Havajska ostrva i arhipelaga Tuamotu.[10] Suprotno izvorima koji navode da su primerci ove vrste u japanskim vodama došli sa Tajvana, navodi se kako su ipak stigli iz priobalnih voda ostrva Ishigaki kod Okinave, sa juga Japana.[11][12][13] Crnovrha grebenska ajkula kolonizirala je iz istočnog dela Sredozmenog mora preko Sueckog kanala na ova područja.[10]

Iako je prijavljeno da je viđana na dubini od 75 m, ova vrsta se obično nalazi u vodi dubokoj samo nekoliko metara i često se može videti kako pliva blizu obale.[2] Mlađi primerci ove vrste vole plićake i peskovita područja, dok stariji najčešće borave oko grebena. Postoje izveštaj o ovoj vrsti sa Madagaskara, kao i sa slatkovodnih područja u Maleziji, mada ona nije u stanju da tolerište slatkovodna područja kao druge ajkule.[2] Kod Aldabre u Indijskog okeanu ova vrsta skuplja se u kanalima između grebena.[14] Postoje dokazi da je ova vrsta iz severnih i južni delova migrirala na ta područja, ali mnogi odbacuju ovu tvrdnju.[2]

Crnovrha grebenska ajkula ima kratku, široku i zaobljenu njušku, kao i umereno velike, ovalne oči.[2][4] Na njušci ima pregib, a u redovima vilice nalazi se od 11 do 13, obično 12 zuba na gornjoj strani i 10 do 12, obično 11 zuba na donjoj strani vilice. Gornji zubi su uspravni i trouglastog oblika, dok su donji relativni slični ali oštriji. Zubi odraslih mužjaka su zakrivljeniji nego kod ženki.[15] Petokralna peraja su velika i uska, sužavaju se kod kičme. Prvo leđno peraje je zakrivljeno, a drugo je relativno veliko i nalazi se nasuprot analnog peraja. Većina primeraka ove vrste nisu duži od 1,6 m, mada pojedinci mogu dostignuti dužinu od 1,8 m ili eventualno 2 m.[2] Maksimalna težina ove ribe, koju je zabeležila Međunarodna asocijacija ribljeg sveta je 13,6 kg.

Biologija[uredi | uredi izvor]

Crnovrha grebenska ajkula u vodama oko Solomonskih ostrva

Crnovrha grebenska ajkula jedna je od tri najčešće vrste koje naseljavaju koralne grebe u Indo-Paficiku.[2][16] Ova vrsta dominira u plitkim vodama, dok se ostale prisutne na ovom prostoru nalaze uglavnom dublje. Brzo pliva i dosta je aktivna, a može se se sresti sama ili u malim grupama, a neka istraživanja primetila su velike „društvene” akumulacije. Najveći deo mladih i starijih primeraka crnovrhe grebenske ajkule nisu razdvojeni po polu, osim u vreme kada ženke treba da izglegnu mladunce.[17] Pojedinci pokazuju jaku vernost prema određenim oblasima u kojima mogu ostati nekoliko godina.[18][19]

Studije odrađene u atolu Palmira u centralnom delu Tihog okeana otkrile su da ova vrsta ima domet oko 0,55 km², među najmanjim od ostalih ajkula. Njihova prosečna brzina plivanja smanjuje se noću, verovatno zato što priliv hladnije vode usporava njihov metabolizam ili iz razloga kako bi lakše pratile kretanje ribe koju love. U vodama Aldabre ova vrsta ima tendenciju da bude pokretnija od iste vrste primeraka kod Palmire.[7][14][20][21] Ponekad postaju plen tigar ajkule ili sive grebenske ajkule, ali i većih primeraka sopstvene vrste. Na atolu Palmira odrasli izbegavaju velika kretanja i ostaju u dubljim delovima lagune.[5] Poznati paraziti koji prate ovu vrstu su Anthobothrium lesteri, Nybelinia queenslandensis, Otobothrium alexanderi, Platybothrium jondoeorum, Unicapsula i Dermophthirius melanopteri.[22][23][24][25] Jedna od retkih poznatih i dokumentovanih zaraza za ovu vrstu je sepsa, koju ovoj vrsti prouzrokuje bakterija pod nazivom Aeromonas salmonicida.[26]

Crnovrha grebenska ajkula najveća je grabljivica u svom staništvu i igra veliku ulogu u strukturiranju obalskih ekoloških zajednica. Njena ishrana sastoji se prevashodno od pravih košljoriba koje uključuju vrste kao što su Terapontidae, Carangidae, Acanthuridae, Sillaginidae i druge. Takođe je primećeno da ova vrsta jede školjke, lignje, hobotnice, sipe, škampe i retko rakove.[2][10][27] U vodama severne Australije ove vrste jedu morske zmije kao što su Acrochordus granulatus, Hydrelaps darwiniensis, Hydrophis i Lapemis hardwickii.[28] Crnovrhe grebenske ajkule sa atola Palmira dokumentovane su kako jedu morske ptice koje su iz gnezda ispale u vodi. U njihovim stomacima pronađene su i alge, kornjače, korali, pacovi, čak i kamenje.[14][18][18]

Istraživači koji rade na atolu Enevetak na Maršalskim Ostrvima otkrili su da ovu vrstu može da privuče udaranje o vodu, pod vodom kao i miris riba.[29] Kao i kod većine drugih ajkula, crnovrha grebenska ajkula ne razlikuje boje i sitne detalje.[14][30][31] Eksperimenti su ipak pokazali da ova vrsta može da detektuje male predmete 1,5—3 m daleko, ali nije u stanju da razazna oblik predmeta. Aktivnost ove vrste može biti veća noću nego danju.[7][7][14][29] Kao i ostali članovi njene porodice, ova vrsta je vrlo aktivna, a njen reproduktivni ciklus se odvija od januara do februara na severu Australije, dok se u Francuskoj Polineziji parenje vrši od novembra do marta.[14][32] Ciklus je dogovodišnji izvan Aldabre. Ranija istraživanja oko Madagaskara ukazali su da postoji dvogodišnji ciklus u ovim regionima, od juna do jula i od decembra do januara. Kraći reproduktivni ciklus može biti posledica toplije vode na ovom području.[6][10][14][18][33]

Razmnožavanje i kontakt sa ljudima[uredi | uredi izvor]

Odrasla jedinka crnovrhe grebenske ajkule

Mužjak koji se udvara ženki može je ugristi iza škrga ili za rsna peraja, a tokom parenja mužjak gura ženku tako da je postavi da joj glava bude naslonjena na dno, a rep podignut. Oplođenje traje nekoliko minuta, nakon čega se razdavaju i nastavljaju sa redovnim aktivnositma. Izvan voda oko Francuske Polinezije starije ženke se pare i porađaju u dosledno vrem esvake godinu, često sa preciznošlu u roku od nedelju dana, dok mlađe pokazuju više varijabilnosti.[32] Mlađe ženke takođe imaju manje šanse za uspeh trudnoće.[7][32] Period gestacije dug je od 10 do 11 meseci na ostrviama oko Indijskog i Tihog okeana, dok je u vodama oko Australije dug od 7 do 8 meseci. Raniji istraživači, poput Melouka (1957) procenilis u da je period gestacije čak 16 meseci, ali je valjnost ove brojke dovedena u pitanje.[7][14] Ženka ima jedan funkcionalan jajnik sa desne strane i dve funkcionalne materice, podeljene u zasebne pregrade za svaki embrion. Jaja su površine 3,9h26 cm nakon izabcivanja.[5][29] Posle četiri meseca žučna kesa ženke pretvara se u posteljicu koja se pričvršćuje na zid materice, a nakon pet meseci embion ima 24 centimetara, posteljica je poputno formirana, mada neka žumanca ostaju i do 7 meseci.[5][6][14][34]

Ženke se najčešće porađaju u periodu od septembra do novembra, najčešće u unutašnjosti grebena u plitkim vodama. Novorođenčad su dugačka od 40 do 50 cm,a u Indijskom okeanu i van severnih voda Australije, dugački su 33 cm. U leglu se obično nalaze od 2 do 5 jedinki (obično 4). Mlade ženke obično formiraju grupe u vodi velike da prekriju tela mladih jedinki peskom i muljem. Rast mladunaca je u početku brz, po jednom snimku, crnovrha grebenska ajkula porasla je 23 cm za prve dve godine života, a nakon toga stopa rasta usporava se na oko 5 cm godišnje.[6] Mužjaci i ženke seksualno sazrevaju kada budu dužine 95 i 97 cm, a u vodama severne Australije kada budu 105 i 1010 cm. Mužjaci sazrevaju kada budu dužine 97 cm kod atola Palmira.[5][14][35]

Ova vrsta se u većini slučajeva lako uplaši od plivača i ronioca. Međutim zbog priobalnog staništa često je u kontaktu sa ljudima, pa se smatra potencijalno opasnim. Do 2009. godine prijavljen je 21 napad od strane crnovrhe grebenske ajkule i jedan smrtni slučaj.[2][36] Većina napada uključuje povrede noge ili stopala, a sve žrtve prošle su bez većih povreda. Poznato je da crnovrha grebenska ajkula postaje agresivna u prisustvu plena.[2][2] Često se lovi u vodama Indije i Tajlanda, ali se ne smatra komercijalno bitnim.[10][18] Koristi se njeno meso, osušeno, soljeno ili dimljeno za ljudsku upotrebu, kao i ulje iz jetre i peraje. Međunarodna unija za zaštitu prirode ocenila je da je ova vrsta srednje ugrožena, ali da je i dalje široko rasprostranjena u mnogim područijima. Crnovrha grebenska ajkula je atrakcija za ronioce u ekoturizmu.[10][13][15]

Galerija[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Heupel, M. (2009). „Carcharhinus melanopterus”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2009: e.T39375A10219032. doi:10.2305/IUCN.UK.2009-2.RLTS.T39375A10219032.en Slobodan pristup. 
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j k Compagno, L.J.V. (1984). Sharks of the World: An Annotated and Illustrated Catalogue of Shark Species Known to Date. Rome: Food and Agricultural Organization. str. 487—489. ISBN 92-5-101384-5. 
  3. ^ Nouguier, J. & D. Refait (1990). Poissons de l'Océan Indien, les îles Maldives. Réalisations Éditoriales Pédagogiques. str. 27. 
  4. ^ a b v Randall, J.E. & J.P. Hoover (1995). Coastal Fishes of Oman. University of Hawaii Press. str. 33. ISBN 0-8248-1808-3. 
  5. ^ a b v g d Papastamatiou, Y.P.; C.G. Lowe; J.E. Caselle; A.M. Friedlander (april 2009). „Scale-dependent effects of habitat on movements and path structure of reef sharks at a predator-dominated atoll”. Ecology. 90 (4): 996—1008. PMID 19449694. doi:10.1890/08-0491.1. 
  6. ^ a b v g Lyle, J.M. (1987). „Observations on the Biology of Carcharhinus cautus (Whitley), C. melanopterus (Quoy & Gainard) and C. fitzroyensis (Whitley) from Northern Australia”. Australian Journal of Marine & Freshwater Research. 38 (6): 701—710. doi:10.1071/MF9870701. 
  7. ^ a b v g d đ Porcher, I.F. (april 2005). „On the gestation period of the blackfin reef shark, Carcharhinus melanopterus, in waters off Moorea, French Polynesia”. Marine Biology. 146 (6): 1207—1211. doi:10.1007/s00227-004-1518-0. 
  8. ^ Garrick, J.A.F. (1982). Sharks of the genus Carcharhinus. NOAA Technical Report, NMFS CIRC–445.
  9. ^ Naylor, G.J.P. (1992). „The phylogenetic relationships among requiem and hammerhead sharks: inferring phylogeny when thousands of equally most parsimonious trees result” (PDF). Cladistics. 8 (4): 295—318. doi:10.1111/j.1096-0031.1992.tb00073.x. 
  10. ^ a b v g d đ Fowler, S.L., R.D. Cavanagh, M. Camhi, G.H. Burgess, G.M. Cailliet, S.V. Fordham, C.A. Simpfendorfer, and J.A. Musick (2005). Sharks, Rays and Chimaeras: The Status of the Chondrichthyan Fishes. International Union for Conservation of Nature and Natural Resources. str. 296–297. ISBN 2-8317-0700-5. 
  11. ^ coola2coola (9. 3. 2013), Black Tip Reef shark, Spearfishing in Okinawa, Japan #1, Pristupljeno 23. 9. 2017 
  12. ^ „シャークのジン : It's my life!　石垣島”. It's my life!　石垣島 (na jeziku: japanski). Pristupljeno 23. 9. 2017. 
  13. ^ a b Yano, K. & J.F. Morrissey (25. 5. 1999). „Confirmation of blacktip shark, Carcharhinus limbatus, in the Ryukyu Islands and notes on possible absence of C. melanopterus in Japanese waters”. Ichthyological Research. 46 (2): 193—198. doi:10.1007/BF02675438. 
  14. ^ a b v g d đ e ž z i Stevens, J. D. (1984). „Life history and ecology of sharks at Aldabra Atoll, Indian Ocean”. Proceedings of the Royal Society of London B. 222 (1226): 79—106. doi:10.1098/rspb.1984.0050. 
  15. ^ a b Press, M. Biological Profiles: Blacktip Reef Shark Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. januar 2016). Florida Museum of Natural History Ichthyology Department. Retrieved on October 3, 2009.
  16. ^ Springer, S. (1967). Gilbert, P. W.; Mathewson, R. F.; Rail, D. P., ur. „Social organization of shark populations”. Sharks, Skates, and Rays. Baltimore: Johns Hopkins University Press: 149—174. 
  17. ^ Cheung, P.J., R.F. Nigrelli, G.D. Ruggieri, and G.L. Crow (1988). „A new microbothriid (monogenean) causing skin lesions on the Pacific blacktip reef shark, Carcharhinus melanopterus (Quoy and Gaimard)”. Journal of Aquariculture & Aquatic Sciences. 5 (2): 21—25. 
  18. ^ a b v g d Papastamatiou, Y.P.; J.E. Caselle; A.M. Friedlander; C.G. Lowe (16. 9. 2009). „Distribution, size frequency, and sex ratios of blacktip reef sharks Carcharhinus melanopterus at Palmyra Atoll: a predator-dominated ecosystem”. Journal of Fish Biology. 75 (3): 647—654. PMID 20738562. doi:10.1111/j.1095-8649.2009.02329.x. 
  19. ^ Stoffregen, D.A. & W.I. Anderson (1990). „A myxosporidian parasite in the skeletal muscle of a black-tip reef shark, Carcharhinus melanopterus (Quoy & Gaimard, 1824)”. Journal of Fish Diseases. 13 (6): 549—552. doi:10.1111/j.1365-2761.1990.tb00817.x. 
  20. ^ Fourmanoir, P. (1961). „Requins de la cote ouest de Madagascar”. Memoires de l'Institut Scientifique de Madagascar Serie F. 4: 1—81. 
  21. ^ Gohar, H. A. F. & F.M. Mazhar (1964). The elasmobranchs of the north-western Red Sea. Marine Biological Station, Ghardaqa. 13. str. 1—144. 
  22. ^ Williams, H.H.; M.D.B. Burt & J.N. Caira (novembar 2004). „Anthobothrium lesteri n. sp. (Cestoda: Tetraphyllidea) in Carcharhinus melanopterus from Heron Island, Australia, with comments on its site, mode of attachment, reproductive strategy and membership of the genus”. Systematic Parasitology. 59 (3): 211—221. PMID 15542950. doi:10.1023/B:SYPA.0000048100.77351.9f. 
  23. ^ Jones, M.K. & I. Beveridge (1998). „Nybelinia queenslandensis sp. n. (Cestoda: Trypanorhyncha) parasitic in Carcharhinus melanopterus, from Australia, with observations on the fine structure of the scolex including the rhyncheal system”. Folia Parasitologica. 45 (4): 295—311. 
  24. ^ Palm, H.W. (2004). The Trypanorhyncha Diesing 1863. PKSPL-IPB Press. str. 1—710. ISBN 979-9336-39-2. 
  25. ^ Healy, C.J. (oktobar 2003). „A revision of Platybothrium Linton, 1890 (Tetraphyllidea: Onchobothriidae), with a phylogenetic analysis and comments on host-parasite associations”. Systematic Parasitology. 56 (2): 85—139. PMID 14574090. doi:10.1023/A:1026135528505. 
  26. ^ Briones, V., A. Fernandez, M. Blanco, M.L. de Vicente, J. Garcia, J.K. Mendez and J. Goyache (septembar 1998). „Haemorrhagic septicaemia by Aeromonas salmonicida subsp. salmonicida in a black-tip reef shark (Carcharhinus melanopterus)”. Journal of Veterinary Medicine, Series B. 45 (7): 443—445. PMID 9780832. doi:10.1111/j.1439-0450.1998.tb00814.x. 
  27. ^ Eibl-Eibesfeldt, I. & H. Hass (1959). „Erfahrungen mit Haien”. Zeitschrift für Tierpsychologie. 16 (6): 733—746. doi:10.1111/j.1439-0310.1959.tb02189.x. 
  28. ^ Lyle, J.M. & G.J. Timms (1987). „Predation on aquatic snakes by sharks from northern Australia”. Copeia. American Society of Ichthyologists and Herpetologists. 1987 (3): 802—803. JSTOR 1445681. doi:10.2307/1445681. 
  29. ^ a b v Hobson, E.S. (1963). „Feeding behavior in three species of sharks”. Pacific Science. 17: 171—193. 
  30. ^ Tester, A.L. & S. Kato (1966). „Visual target discrimination in blacktip sharks (Carcharhinus melanopterus) and grey sharks (C. menisorrah)”. Pacific Science. 20 (4): 461—471. 
  31. ^ Haine, O.S., P.V. Ridd and R.J. Rowe (2001). „Range of electrosensory detection of prey by Carcharhinus melanopterus and Himantura granulata”. Marine and Freshwater Research. 52 (3): 291—296. doi:10.1071/MF00036. 
  32. ^ a b v Johnson, R.H. & D.R. Nelson (1978). „Copulation and possible olfaction-mediated pair formation in two species of carcharhinid sharks”. Copeia. American Society of Ichthyologists and Herpetologists. 1978 (3): 539—542. JSTOR 1443626. doi:10.2307/1443626. 
  33. ^ Melouk, M.A. (1957). „On the Development of Carcharhinus Melanopterus [sic] (Q. & G.)”. Marine Biological Station, Ghardaqa. 9: 229—251. 
  34. ^ Randall, J. E. (1977). „Contributions to the biology of the whitetip reef shark (Triaenodon obesus)”. Pacific Science. 31 (2): 143—164. 
  35. ^ Martin, R.A. Why Do Sharks Expose Their Dorsal Fins? ReefQuest Centre for Shark Research. Retrieved on October 3, 2009.
  36. ^ ISAF Statistics on Attacking Species of Shark. International Shark Attack File, Florida Museum of Natural History, University of Florida. Retrieved on May 18, 2009.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Flower, S.S. (1935) Further notes on the duration of life in animals. I. Fishes: as determined by otolith and scale-readings and direct observations on living individuals Proc. Zool. Soc. London 2:265-304.
  • Food and Agriculture Organization (1992). FAO yearbook 1990. Fishery statistics. Catches and landings FAO Fish. Ser. (38). FAO Stat. Ser. 70:(105):647 p.
  • Joensen, J.S. and Å. Vedel Tåning (1970) Marine and freshwater fishes. Zoology of the Faroes LXII - LXIII, 241 p. Reprinted from,
  • Jonsson, G. (1992). Islenskir fiskar. Fiolvi, Reykjavik, 568 pp.
  • Kinzer, J. (1983) Aquarium Kiel: Beschreibungen zur Biologie der ausgestellten Tierarten. Institut für Meereskunde an der Universität Kiel. pag. var.
  • Koli, L. (1990) Suomen kalat. [Fishes of Finland] Werner Söderström Osakeyhtiö. Helsinki. 357 p. (in Finnish).
  • Laffaille, P., E. Feunteun and J.C. Lefeuvre (2000) Composition of fish communities in a European macrotidal salt marsh (the Mont Saint-Michel Bay, France) Estuar. Coast. Shelf Sci. 51(4):429-438.
  • Landbrugs -og Fiskeriministeriet. (1995). Fiskeriårbogen 1996 Årbog for den danske fiskerflåde Fiskeriårbogens Forlag ved Iver C. Weilbach & Co A/S, Toldbodgade 35, Postbox 1560, DK-1253 København K, Denmark. p 333–338, 388, 389 (in Danish).
  • Freon, Pierre (1998) Dynamics of Pelagic Fish Distribution and Behaviour: Effects on Fisheries and Stock Assessment, Wiley-Blackwell. ISBN 978-0-85238-241-7.
  • Koli, L. (1990) Suomen kalat. [Fishes of Finland] Werner Söderström Osakeyhtiö. Helsinki. (in Finnish).
  • Laffaille, P., E. Feunteun and J.C. Lefeuvre (2000) Composition of fish communities in a European macrotidal salt marsh (the Mont Saint-Michel Bay, France) Estuar. Coast. Shelf Sci. 51(4):429-438.
  • Landbrugs -og Fiskeriministeriet. (1995). Fiskeriårbogen 1996 Årbog for den danske fiskerflåde Fiskeriårbogens Forlag ved Iver C. Weilbach & Co A/S, Toldbodgade 35, Postbox 1560, DK-1253 København K, Denmark. p 333–338, 388, 389 (in Danish).
  • Linnaeus, C. (1758) Systema Naturae per Regna Tria Naturae secundum Classes, Ordinus, Genera, Species cum Characteribus, Differentiis Synonymis, Locis 10th ed., Vol. 1. Holmiae Salvii.
  • Bone, Quentin; Moore, Richard (2008). Biology of Fishes. Garland Science. ISBN 978-0-203-88522-2. 
  • Moyle, PB & Cech, JJ (2004). Fishes, An Introduction to Ichthyology (5th izd.). Benjamin Cummings. ISBN 978-0-13-100847-2. 
  • Collette, BB (2010) "Reproduction and development in epipelagic fishes" In: Kathleen S Cole, Reproduction and Sexuality in Marine Fishes: Patterns and Processes, pp. 21–64, University of California Press. ISBN 978-0-520-26433-5.
  • Munroe, Thomas, A. / Collette, Bruce B., and Grace Klein-MacPhee, eds. 2002 Herrings: Family Clupeidae. Bigelow and Schroeder's Fishes of the Gulf of Maine, Third Edition. Smithsonian Institution Press. Washington, DC, USA. 111–160. ISBN 1-56098-951-3.
  • Muus, B., F. Salomonsen and C. Vibe (1990) Grønlands fauna (Fisk, Fugle, Pattedyr) Gyldendalske Boghandel, Nordisk Forlag A/S København, (in Danish).
  • Muus, B.J. and J.G. Nielsen (1999) Sea fish. Scandinavian Fishing Year Book Hedehusene, Denmark.
  • Makris, N; Ratilal, P; Jagannathan, S; Gong, Z; Andrews, M; Bertsatos, I; Godo, OR; Nero, RW; Jech, JM (2009). „Critical Population Density Triggers Rapid Formation of Vast Oceanic Fish Shoals”. Science. 323 (5922): 1734—1737. Bibcode:2009Sci...323.1734M. PMID 19325116. doi:10.1126/science.1169441. 
  • Pepperell J (2011) Fishes of the Open Ocean: A Natural History and Illustrated Guide University of New South Wales Press, ISBN 978-1-74223-267-6.
  • Salvanesa AGV and Kristoffersen JB "Mesopelagic Fishes" In: Encyclopedia of Ocean Sciences, pp. 1711–1717. . doi:10.1006/rwos.2001.0012.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Reid RN, Cargnelli LM, Griesbach SJ, Packer DB, Johnson DL, Zetlin CA, Morse WW and Berrien PL (1999) Atlantic Herring, Clupea harengus, Life History and Habitat Characteristics NOAA Technical Memorandum NMFS-NE-126, NOAA.
  • Robins, Richard C., Reeve M. Bailey, Carl E. Bond, James R. Brooker, Ernest A. Lachner, et al. 1991 Common and Scientific Names of Fishes from the United States and Canada, Fifth Edition. American Fisheries Society Special Publication, no. 20. American Fisheries Society. Bethesda, Maryland, USA. 183. ISBN 0-913235-70-9.
  • Linnaeus, C. (1758) Systema Naturae per Regna Tria Naturae secundum Classes, Ordinus, Genera, Species cum Characteribus, Differentiis Synonymis, Locis 10th ed., Vol. 1. Holmiae Salvii. 824 p.
  • Munroe, Thomas, A. / Collette, Bruce B., and Grace Klein-MacPhee, eds. 2002 Herrings: Family Clupeidae. Bigelow and Schroeder's Fishes of the Gulf of Maine, Third Edition. Smithsonian Institution Press. Washington, DC, USA. 111–160. ISBN 1-56098-951-3.
  • Muus, B., F. Salomonsen and C. Vibe (1990) Grønlands fauna (Fisk, Fugle, Pattedyr) Gyldendalske Boghandel, Nordisk Forlag A/S København, 464 p. (in Danish).
  • Muus, B.J. and J.G. Nielsen (1999) Sea fish. Scandinavian Fishing Year Book Hedehusene, Denmark.
  • Muus, B.J. and P. Dahlström (1974) Collins guide to the sea fishes of Britain and North-Western Europe Collins, London, UK. 244 p.
  • Reid RN, Cargnelli LM, Griesbach SJ, Packer DB, Johnson DL, Zetlin CA, Morse WW and Berrien PL (1999) Atlantic Herring, Clupea harengus, Life History and Habitat Characteristics NOAA Technical Memorandum NMFS-NE-126, NOAA.

Спољашње везе[uredi | uredi izvor]

Blacktip reef shark на Викимедијиној остави.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црноврха_гребенска_ајкула&oldid=27676740”