Špansko-američki rat

Špansko-američki rat
Mesto Kuba, Portoriko, Filipini i Guam

Špansko-američki rat je bio sukob iz 1898. godine između Španije i SAD. Povod za izbijanje sukoba je bila američka intervencija u Kubanskom ratu za nezavisnost. Američki napadi na španske pacifičke posede je doveo do mešanja u Filipinsku revoluciju i Filipinsko-američkog rata.

Pobune zbog španske vladavine su godinama ranije izbijale na Kubi. Rat je mogao izbiti i ranije, npr. za vreme Virdžinijuske afere 1873. Krajem 1890-ih, američka javnost je bila pod uticajem protiv-španske propagande koji su vodili novinari kao što su Džozef Pulicer i Vilijam Herst, koji su koristili žutu štampu da kritikuju špansku upravu na Kubi. Nakon misterioznog potapanja američkog bojnog broda USS Mejn u havanskoj luci, politički pritisak Demokratske stranke i nekih industrijalaca su naterali administraciju republikanskog predsednika Vilijama Makinlija u rat koji je on želeo da izbegne. Španija je tražila kompromis, ali su ga SAD odbacile uputivši ultimatum Španiji zahtevajući da preda kontrolu nad Kubom.

Iako je glavni povod rata bila nezavisnost Kube, desetonedeljeni rat je vođen i na Karibima i na Pacifiku. Američka pomorska premoć se pokazala odlučujućim faktorom, što je omogućilo američkim ekspedicionim snagama da se iskrcaju na Kubu i bore se protiv španskih garnizona, koji su već bili bačeni na kolena zbog napada kubanskih ustanika i epidemijom žute groznice. Brojčano nadmoćne kubanske, filipinske i američke snage su izdejstvovale predaju Santijaga de Kube i Manile, uprkos jakom otporu nekih španskih pešadijskih jedinica i žestokih borbi za položaje kao što je brdo San Huan. Nakon što su dve zastarele španske flote potopljene kod Santijago de Kube i u Manilskom zalivu, a treće moderna flota povučena da brani obale Španije, Madrid je zatražio mir.

Rezultat je bio Pariski mir, koji je sklopljen pod uslovima koji su pogodovali SAD, i koji su dozvolili privremenu američki kontrolu nad Kubom i dali SAD neograničenu kolonijalnu upravu nad Portorikom, Gvamom i Filipinima. Poraz i raspad Španske imperije je bio težak udarac za španski nacionalni ponos i izazvao je duboku filozofsku i umetničku kritiku španskog društva u vidu grupe Generacija '98. SAD su stekle nekoliko ostrvskih poseda širom sveta, što je izazvalo rasprave o svrsishodnosti ekspanzionizma.

Pozadina

Krajem 19. vijeka španska kolonijalna imperija u zapadnoj hemisferi se svela na ostrvske posede na Karibima, od kojih je najvažniji i najbogatiji bila Kuba. Na njoj je od početka 19. veka, slično kao i drugim španskim kolonijalnim posjedima, bujao pokret za nezavisnost i ustanci koje su, španske vlasti, za razliku od većine ostalih kolonija, uspeli ugušiti. Iako je poslednji takav ustanak, poznat pod nazivom Desetogodišnji rat, godine 1878. završen porazom ustanika i dugim periodom relativne stabilnosti, vlast i autoritet kolonijalne matice, iscrpljene Karlističkim ratovima je sve više slabi, dok su se sami Kubanci sve više okretali susednim Sjedinjenim Državama odakle je u drugoj polovini 19. veka prodiralo sve više kapitala.

Američka spoljna politika u 19. veku je bila pod uticajem Monroove doktrine prema kojoj je trebalo da SAD ima dominantnu ulogu u zapadnoj hemisferi, a postojanje kolonijalnih poseda ili vazalnih država evropskih sila s time je bilo nespojivo. Iako su odnosi SAD i Španije uglavnom bili dobri, ostanak strateški važne Kube u španskim rukama se smatrao ne samo povredom Monroove doktrine nego i opasnošću po američku bezbednost. Zato nije bila retkost zagovaranje rata sa Španijom, kako bi joj se oduzela i anektirala Kuba. U godinama pred Američki građanski rat, ti planovi su imali i unutrašnje političke motive, pre svega u nastojanju da se robovlasnički Jug novim posedima nadoknadi demografsku, a samim time i političku dominaciju industrijskog Severa. Međutim, SAD sve do samog kraja 19. veka nisu imale vojne i mornaričke resurse da se ravnopravno suprotstave velikim silama. Ekspanzionističke planove je zaustavio građanski rat, a pobednički Sjever nije imao volje za novo krvoproliće. Umesto toga su se SAD posvetile razvitku industrije i naseljavanju Zapada kao izvoru resursa.

Međutim, 1890-ih su se SAD suočile s time da su zaokružile svoje kopnene granice, dok su evropske imperijalističke sile nastavljale uspostavljati kolonijalne posjede i širiti svoju dominaciju po Africi i Aziji. Među američkom elitom se počeo širiti strah da će SAD zbog neučestvovanja u imperijalističkoj podeli sveta ne samo biti percipirana kao drugorazredna sila, nego da bi i sama mogla biti meta imperija Starog sveta. U tome je posebno glasan bio zamenik ministra mornarice i uticajni političar Teodor Ruzvelt, koji je smatrao da se SAD moraju jedino ratom nametnuti kao ravnopravna vojna sila. Sukob sa spoljnim neprijateljem je takođe trebalo da pomogne da iščeznu političke i druge podele, odnosno bolni ožiljci izazvani građanskim ratom.

Kao povod je poslužio ustanak koji je izbio 1895. godine, kasnije poznat kao Kubanski rat za nezavisnost. Uprkos početnim neuspesima, pobunjenici su, koristeći gerilsku strategiju, uspeli poraziti španske snage. Novi guverner, general Valerijano Vejler je gerilu odlučio suzbiti oduzevši joj bazu u ruralnom stanovništvu, i to masovnim deportacijama u koncentracione logore. Iako je time zaustavljeno širenje ustanka, u logorima su zavladali glad i zarazne bolesti, a vesti o tome su došle do američke javnosti. Ona je već decenijama bila pod uticajem Crne legende, odnosno popularnog stava o Španiji kao tiranskoj, zaostaloj i primitivnoj zemlji čija je imperija stvorena genocidom domorodaca, eksploatacijom robova i krađom zlata. Zbog toga, ali i sličnosti sa situacijama iz vlastite prošlosti, u SAD su stvorene simpatije za pobunjenike; njih su koristili, ali i „podgrejavali“ uticajni novinski izdavači Vilijam Rendolf Herst i Džozef Pulicer koji su u kubanskom sukobu videli i iskoristili sjajnu priliku za prodaju svojih novina, ali i stvaranje političkog uticaja.

Uvod u rat

Olupina USS Mejn

Pat-pozicija u kojoj se našla Kuba - sa španskom vladom nesposobnom da uguši ustanak, a pobunjenicima nesposobnim da isteraju špansku vlast - je postala sve manje prihvatljiva ne samo za američku javnost, nego i za poslovne interese koji su gubili novac zbog nestabilnosti izazvane dugotrajnim sukobom u neposrednom susedstvu. Pod njihovim pritiskom američki predsednik Vilijam Makinli je odlučio da ga okonča, pre svega kroz diplomatski pritisak na Španiju, preteći da će pobunjenicima priznati status zaraćene strane i dopremati im moderno oružje. Na početku se činilo da će takav pritisak uroditi plodom kada je novim španski premijer postao Prahedes Sagasta, "golub" koji je nastojao da sukob s kolonijama reši političkim kompromisom. On je pristao na Makinlijeve sugestije, pa je 1. januara 1898. na snagu stupio novi režim autonomije Kube i Portorika.

Međutim, 11. januara 1898. su u Havani, glavnom gradu Kube, izbili manji neredi usmereni protiv američkih građana i preduzeća. Tadašnji novinski izveštaji su njihovo izbijanje pripisali španskim oficirima, razbešnjeni načinom na koji su prikazivani u američkoj štampi. Makinli je na to odlučio da reaguje vojnom demonstracijom „radi zaštite američkih građana"; bojni brod USS Mejn je poslan u Havanu. Brod je uplovio u Havansku luku gde je bio usidren sve do 15. februara u 21:40 kada je došlo do strahovite eksplozije usled koje je brod potopljen, a poginulo 266 od 355 članova posade. Uzroci i okolnosti tog događaja su ostali nerazjašnjeni, ali su u američkoj javnosti kao posledicu imali još radikalnije zahtjeve da se Španija - čije su se vlasti smatrale odgovornima - kazni ratom i oduzimanjem svih kolonija. Ti zahtevi, koje je sažela parola Herstovih novina ("Remember the Maine, to hell with Spain" ili, u prevodu, „Sjetite se Mejna, dođavola sa Španijom"), su postali presnažni čak i za ratu dotle nesklonog Makinlija. Kongres SAD je 20. aprila doneo zajedničku rezoluciju kojom se odobrava korišćenje „oružane sile kako bi Kuba ostvarila nezavisnost od Španije"; isti dan je Španiji poslan ultimatum sa zahtevom da povuče svoje trupe sa Kube. Španske vlasti su reagovale prekidom diplomatskih odnosa 21. aprila; sledeći dan je Američka ratna mornarica proglasila formalnu blokadu Kube; 23. aprila je Španija formalno objavila rat.

Tok rata

Slika Frederika Remingtona Juriš Grubih jačana na brdo San Huan. Teodor Ruzvelt je predvodio juriš jašući na konju.

SAD su u rat ušle sa velikom nadmoći u industrijskim resursima i mornaričkim efektivima, dok je Španija bila duže vremenski iscrpljena; njena mornarica, iako relativno moderna, nije bila u stanju ravnopravno se suprotstaviti američkoj, što je njene kopnene snage - iako po iskustvu, aklimatizaciji i naoružanju (pogotovo zbog korištenja modernih brzometnih pušaka Mauzer) superiorne nad američkim - na izolovanim kolonijalnim posedima unapred odseklo od španske matice. Američka ratna mornarica je, s druge strane, bila izuzetno dobro pripremljena za rat, pre svega logistički, ali i uz pažljivu obaveštajnu pripremu. Američka kopnena vojska je, pak, u rat ušla s malim brojem vojnika i većim delom opremljena zastarelim sporometnim oružjem i nezgrapnim Gatlingovim mitraljezima i isto tako zastarelom taktikom temeljenom na iskustvima građanskog rata; njene probleme s ljudstvom je, pak, brzo rešilo angažovanjem resursa državnih milicija ali i prilivom čak 200.000 dobrovoljaca; od njih je najpoznatiji bio sam Teodor Ruzvelt koji će formirati poznatu jedinicu Grubi jahači.

Rat se vodio na dva glavna i udaljena bojišta - Pacifiku i Karibima. Na prvom je odlučen već na samom početku, kada je američka Azijska eskadra pod komodorom Džordžom Djuijem 1. maja u Manilskom zalivu uništila špansku eskadru admirala Patrisija Montojaa; to je Amerikancima omogućilo da na Filipine nesmetano iskrcavaju trupe. One su do kraja juna, zajedno sa filipinskim revolucionarima, prisilile španske garnizone na predaju. 12. juna je vođa filipinskih ustanika Emilio Aguinaldo formalno proglasio nezavisnost Filipina. Jedini španski garnizon je bio citadela Intramuros u Manili, koja će se održati do kraja rata. U međuvremenu su američke snage 20. juna bez otpora zauzele Guam, čiji malobrojni španski garnizon uopšte nije znao za izbijanje rata.

Na Karibima su se glavne borbe vodila na Kubi. Američke trupe su se 6. juna iskrcale, a 10. juna nakon kraćeg španskog otpora uspele zauzeti luku Gvantanamo na jugoistočnoj obali ostrva. Glavna meta Amerikanaca je, pak, bio grad Santijago de Kuba. Iskrcavanje na južnu obalu je počelo 22. juna, a 1. jula su u bitkama na brdu San Huan i El Kaneja španske snage potisnute prema samom gradu; iz njega se blokirana španska eskadra pokušala izvući, što je 3. jula dovelo do bitke kod Santijaga de Kube u kojoj je uništena od nadmoćnih američkih snaga. Taj poraz je naterao španski garnizon da se preda 17. jula.

Američki pohod na Portoriko je otpočeo 12. maja pomorskim napadom na San Huan nakon čega je usledila pomorska blokada. Španske pomorske snage su je, međutim, 22. juna uspele probiti i dopremiti sveže namirnice braniteljima; Amerikanci su, međutim, neometano iskrcali kopnene trupe 25. jula; španske trupe su pružale otpor sve do 13. avgusta.

Nakon gubitka Filipina, poraza na Kubi i uništenja velikog dela flote, Španija je počela diplomatskim kanalima tražiti mir. Primirje je službeno potpisano 12. avgusta, a nakon dva meseca mučnih pregovora je u Parizu 10. decembra sklopljen mirovni sporazum, koji je američki Senat službeno ratificirao 6. februara 1899. Njegovim odredbama je SAD preuzeo vlast nad skoro svim španskim prekomorskim kolonijama. Filipini, Guam i Portoriko su postali nove američke prekomorske kolonije, a na Kubi je uspostavljena američka vojna uprava koja je formalno predala vlast kubanskoj civilnoj vladi 1902. godine.

Vidi još

• Generacija '98.

Literatura

• American Peace Society (1898). The Advocate of Peace. American Peace Society. Pristupljeno 22. 1. 2008. .
• Bailey, Thomas Andrew (1961). The American Pageant: A History of the Republic. Heath. .
• Baycroft, Timothy; Hewitson, Mark (2006). What is a nation?: Europe 1789–1914. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-929575-3. .
• Beede, Benjamin R., ur. (1994). The War of 1898 and U.S. Interventions, 1898–1934. Taylor & Francis. ISBN 978-0-8240-5624-7. . An encyclopedia.
• Botero, Rodrigo (2001), „Ambivalent embrace: America's troubled relations with Spain from the Revolutionary War to the Cold War”, Contributions to the study of world history, Greenwood Publishing Group, 78, ISBN 978-0-313-31570-1 .
• Brune, Lester H.; Burns, Richard Dean (2003). Chronological History of U.S. Foreign Relations: 1607–1932. Volume 1 of Chronological History of U.S. Foreign Relations, Richard Dean Burns. ISBN 978-0-415-93914-0.. (2 izd.). Routledge. ISBN 978-0-415-93915-7. .
• Campbell, W. Joseph (2001). Yellow Journalism: Puncturing the Myths, Defining the Legacies. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-275-96686-7. .
• Carr, Raymond (1982). Spain, 1808–1975. Clarendon Press. ISBN 978-0-19-822128-9. .
• Carreras, Albert; Tafunell, Xavier (2004). Historia económica de la España Contemporánea. Crítica. ISBN 978-84-8432-502-4. .
• Cooling, Benjamin Franklin (2007). USS Olympia: Herald of Empire. Naval Institute Press. ISBN 978-1-59114-126-6. .
• Dyal, Donald H; Carpenter, Brian B.; Thomas, Mark A. (1996). Historical Dictionary of the Spanish American War. Greenwood Press. ISBN 978-0-313-28852-4. .
• Dolan, Edward F. (2001). The Spanish–American War. Twenty-First Century Books. ISBN 978-0-7613-1453-0. 
• Gatewood, Willard B. (1975). Black Americans and the White Man's Burden, 1898–1903. University of Illinois Press. ISBN 978-0-252-00475-9. 
• Gaudreault, André (2009). American cinema, 1890–1909: themes and variations. Rutgers University Press. ISBN 978-0-8135-4443-4. .
• Hendrickson, Kenneth E., Jr. (2003). The Spanish–American War. Greenwood. ISBN 978-0-313-31662-3. . short summary
• Lacsamana, Leodivico Cruz (2006). Philippine history and government. Phoenix Pub. House. ISBN 978-971-06-1894-1. .
• Levy, Jack S.; Thompson, William R. (2010). Causes of War. John Wiley and Sons. ISBN 978-1-4051-7559-3. 
• Millis, Walter (1979). The martial spirit. Ayer Publishing. ISBN 978-0-405-11866-1. 
• Montoya, Arthur (2011). America's Original Sin: Absolution & Penance. Xlibris Corporation. ISBN 978-1-4628-4434-0. 
• Negrón-Muntaner, Frances (2004). Boricua Pop: Puerto Ricans and the Latinization of American Culture. NYU Press. ISBN 978-0-8147-5818-2. .
• Offner, John L. (1992), An Unwanted War: the Diplomacy of the United States and Spain over Cuba, 1895–1898 .
• Offner, John L. (2004), „McKinley and the Spanish–American War”, Presidential Studies Quarterly, 34 (1): 50—61, ISSN 0360-4918, doi:10.1111/j.1741-5705.2004.00034.x .
• Parker, John H. (2003). The Gatlings at Santiago. Indypublish.com. ISBN 978-1-4043-8137-7. 
• Pérez, Louis A. (1998). The war of 1898: the United States and Cuba in history and historiography. UNC Press Books. ISBN 978-0-8078-4742-8. 
• Rogers, Robert F. (1995). Destiny's Landfall: A History of Guam (illustrated izd.). University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-1678-0. .
• Roosevelt, Theodore (1899), „I. RAISING THE REGIMENT”, The Rough Riders, New York: Charles Scribner's Sons .
• Smithsonian Institution (2005). The Price of Freedom: Americans at War – Spanish American War. National Museum of American History (U.S.). ISBN 978-0-9744202-3-3. .
• Smythe, Ted Curtis (2003). The Gilded Age press, 1865–1900. Praeger. ISBN 978-0-313-30080-6. .
• Tone, John Lawrence. War and Genocide in Cuba 1895–1898 (2006) online review
• Trask, David F. (1996). The war with Spain in 1898. U of Nebraska Press. ISBN 978-0-8032-9429-5. .
• Tucker, Spencer (2009). The encyclopedia of the Spanish–American and Philippine–American wars: a political, social, and military history. ABC-CLIO. ISBN 978-1-85109-951-1. .
• Wionzek, Karl-Heinz (2000), Germany, the Philippines, and the Spanish–American War: four accounts by officers of the Imperial German Navy, National Historical Institute .
• Wolff, Leon (1961), Little Brown Brother: How the United States Purchased and Pacified the Philippine Islands at the Century's Turn, Wolff Productions, ISBN 978-1-58288-209-3