Myliobatoidei

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Myliobatoidei
Vremenski raspon: rana kreda − današnjost[1]
ženka vrste Dasyatis pastinaca
Naučna klasifikacija e
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Chondrichthyes
Red: Myliobatiformes
Podred: Myliobatoidei
Porodice

Myliobatoidei su podred reda Myliobatiformes iz nadreda raža koji pripada klasi rušljoriba, i srodnog ajkulama. Mnoge vrste ovog podreda su ugrožene. Myliobatoidei sadrže osam porodica: Hexatrygonidae, Plesiobatidae, Urolophidae, Urotrygonidae, Dasyatidae, Potamotrygonidae, Gymnuridae i Myliobatidae.

Myliobatoidei su uobičajeni u primorskim tropskim i suptropskim morskim vodama širom sveta. Neke vrste, poput Dasyatis thetidis nalaze se u umereno toplim okeanima, a druge kao Plesiobatis daviesi nastanjuju velike okeanske dubine. Neke vrste iz ove grupe nastanjuju i ograničene su na slatku vodu. Većina vrsta iz ove grupe je demerzalna, ali neke poput Pteroplatytrygon violacea i morskog goluba su pelagijske vrste.

Postoji oko 220 poznatih vrsta koje su organizovane u osam porodica i dvadesetdevet rodova. Myliobatoidei su uglavnom ugrožene ili podložne istrebljenju zbog prekomernog i neregulisanog ribolova. Od 2013. godine, 45 vrsta su navedene na Crvenoj listi IUCN kao ranjive ili ugrožene. Status nekih vrsta je slabo poznat.

Anatomija i ponašanje[uredi | uredi izvor]

Aetobatus narinari, koja nastanjuje obalne vode Atlantika.

Usta Myliobatoidei nalaze se na prednjoj strani, njihova vilica ima veliku pokretljivost, a zube redovno menjaju. Zubi Myliobatoidei imaju vezivno tkivo i ravni su, što im omogućava da lakše drobe plen. Mužjaci pokazuju seksualni dimorfizam razvijanjem šiljatih zuba.[2][3]

Vrste iz podreda Myliobatoidei pripadaju drevnoj vrsti rušljoriba. Fosilni ostaci ovih vrsta datiraju bar iz vremena ordovicijuma. Ostaci iz ovog podreda datiraju i iz perioda trijasa, a postoje fosili koji potiču i iz doba jure. Iako su njihovi zubi u poređenju sa zubima morskih pasa retki na morskom dnu, nađeni su u sedimentnim naslagama širom sveta, uključujući fosilne ostatke u Maroku.[4]

Tokom sezone parenja, neke vrste potpuno menjaju morfologiju zuba, a nakon parenja oni postaju onakvi kakvi su bili pre.[5] Myliobatoidei imaju male otvore pomoću kojih dišu, a nalaze se iza očiju. Imaju dva načina za unošenje kiseonika u organizam.[6] Zbog svog specifičnog izgleda, mogu se lako sakriti od predatora, na dnu ili oko koralnih grebena.[7]

Često borave na dnu zabijeni u mulj ili pesak, da im ostaju vidljive samo oči i rep.[8] Hrane se tokom plime u koralnim grebenima, a plen obično dele sa morskim psima.[9]

Tokom sezone parenja, mužjaci različitih vrsta mogu se osloniti na svoje ampule kako bi osetili određene električne signale koje emitiju zrele ženke pre potencijalnog parenja. Kada se mužjak udalji sa ženkom, on je pažljivo prati i grize je za telo, nakon čega dolazi do parenja.[10]

Neke od ovih vrsta prvo formiraju društvene grupe, a nakon toga traže parove. Poznato je da se pare sedam meseci pre nego što ženke donesu na svet mlade, uglavnom u martu. Za to vreme mužjaci imaju povećane nivoe androgenih hormona, koji su povezani sa dugim periodima parenja.[11] U ovom periodu, mužjaci i ženke su popričično agresivni prema drugim primercima njihove vrste.[12] Neposredno pre parenja, mužjaci često grizu ženku po celom telu, a takvo ponašanje priliči vrsti Urolophus halleri. Kod ženki ove vrste agresija utiče na izbor partnera i one odbijaju manje kvalifikovane primerke svoje vrste, što utiče na kvalitet čitave vrste.[13]

Myliobatoidei mlade nose u leglima, gde ih ima od pet do trinaest. Tokom ovog perioda ženka brine o potomstvu i one drže embrione u materici, koji apsorbuju hranjive materija iz žumanca, a nakon toga se hrane materičnom mlekom.[14] Nakon rođenja, potomstvo se uglavnom ne odvaja od majke, instiktivno pliva i ima sopsobnosti da se zaštiti i hrani. U vrlo malom broju slatkovodnih vrsti, majka pliva sa svojim potomstvom dok oni ne postanu trećinu od njene veličine.[15][16]

Po prirordi, ove vrste su dosta radoznale, ali i uplašene kada osete da su u opoasnosti. Ipak, neke vrste su agresivnije od drugih i često pokušavaju da svojim oštricama ubodu potencijalne predatore ili bilo koga u njihovoj okolini, ako se osete ugroženim.[17][18]

Ishrana[uredi | uredi izvor]

Myliobatoidei koriste svoja peraja za kretanje, suprotno morskim psima i većini drugih riba koje plivaju iz jednog repnog peraja. Myliobatoidei koriste širok raspon strategija hranjenja.[19] Neke vrste imaju specijalizovane čeljusti koje im omogućavaju da drobe školjke, dok druge koriste spoljne strukture usana kako bi se hranile planktonima. Nek vrste borave na dnu i love iz zasede tako što čekaju da im se plen približi, nakon čega ga usisavaju.[20][21]

Na telu Myliobatoidei nalazi se veliki broj boja i dezena, naročito na zadnjem delu, a to im pomaže kako bi se lakše kamuflirali na peskovitom dnu.[22][23] Neke vrste mogu menjati boju tokom nekoliko dana, kako bi se prilagodile staništima. Pošto su im usta sa strane, oni hvatataju svoj plen, a zatim ih lome i jedu moćnim čeljustima.[24] Kao i prodica ajkula, ova vrsta poseduje senzore koji preko receptora mogu da registruju potencijalni plen.[25] Mnoge od vrsta iz grupe Myliobatoidei imaju prilično jake čeljusti, što im omogućava drobljenje mekušaca poput školjki i ostriga.[26]

Većina vrsta iz podreda Myliobatoidei hrani se rakovima, a povremeno i sitnim ribama.[27][28] Slatkovodne vrste u Amazonu hrane se insektima. Pegalijske vrste poput manti jedu velike količine planktona.[29]

Kontakt sa ljudima[uredi | uredi izvor]

Vrste iz podreda Myliobatoidei obično nisu agresivne i ljude obično napadaju kada su isprovocirane, na primer kada ih ljudi nagaze.[30] Njihov ubod može da izazove oticanje, bol, grčeve mišića i kasnije može rezultirati infekcijom od bakterija ili gljivica.[31] Povreda od ovih vrsta veoma je bolna, ali retko opasna po život, osim ako ne ubodu čoveka u vitalne delove tela.[32] Fatalni ubodi na ljude su vrlo rekti, smrt Stiva Ervina 2006. godine bila je tek druga zabeležena u australijskim vodama od 1945. godine.[33] Oštrica je prodrla u njegov torakalni zid i probila njegovo srce.[34]

Nije poznata jačina otrova ovih vrsta, zbog mešavina ćelija iz otrovnih tkiva i proizvoda ćelijske sluzokože koja nastaje pri izlučivanju iz kičmene lopatice.[35] Ove vrste mogu imati od jedne do tri oštrice na raznim delovima tela.[31] Njihova kičma prekrivena je epidermalnih slojem kože.[36] Tokom izlučivanja, otrov prodire kroz epidermu i meša se sa sluzi kako bi otpustio otrov na žrtvi. Obično drugi otrovni organizmi stvaraju i skladište svoj otrov u žlezdi.[37]

Vrste iz podreda Myliobatoidei karakteristične su jer mogu da usklade otrov unutar ćelija tkiva. Toksini za koje je dokazano da su unutar otrova su cistatini, perokiredokin i galectin.[36] Galectin indukuje smrt ćelija kod žrtvi, a cistatini inhibiraju odbrambene enzime.[38] Kod ljudi ovi toksini dovode do povećanog protoka krvi u površnim kapilarama i ćelijske smrti.[36] [36] Uprkos broju ćelija i toksina koji se nalaze u ovim vrstama, malo je relativne energije potrebne za proizvodnju i skladištenje otrova.[1]

Ćelije morskih i slatkovodnih primeraka iz podreda Myliobatoidei su okrugle i sadrže veliku količinu citoplazme ispunjene granulama. Ćelije morskih vrsta nalaze se samo unutar bočnih žlebova oštrice.[39] Ćelije slatkovodnih vrsta granaju se sa bočnih strana oštrica, kako bi pokrile veću površinu duž celog sečiva.[40] Zbog ove velike površine i povećanog broja proteina unutar ćelija, otrov slatkovodnih vrsta ima veću toksičnost nego kod morskih vrsta.[41]

Vrste iz podreda Myliobatoidei su jestive i uglavnom se love pomoću koplja ili mreža. Postoji veliki broj različitih recepata za spremanje ovih vrsta. U Maleziji i Singapuru ove vrste se peku na uglju, a poslužuju začinjene soja sosom. Njihovi najcenjeniji delovi tela su krila, jetra i područja oko očiju. Ostatak tela ovih vrsta nema nikakvu kulinarsku upotrebu.[42]

Koža ovih vrsta koristi se kao presvlaka za mačeve, a zbog svoje hrapave teksture ona sprečava klizanje prilikom vađenja mača.[31] Takođe se koristi za pravljenje cipela, kaiševa, čizama, novčanika, jakni i futrola za mobilne telefone.[43]

U nekoliko entoloških odseka muzeja, kao što je odsek Britanskog muzeja, nalaze se oštrice ovih vrsta, koje se koriste u Mikroneziji.[44] Henri de Monfrid je u svojim knjigama napisao da su se pre Drugog svetskog rata na Somalijskom poluostrvu koristile ove oštrice, koje su bile toliko opasne da su Britanci u Adenu zabranili ženama i robovima da ih koriste.[36] Takođe ove oštrice korišćene su u nekim državama koje je kolonizovala Španija.[12][45] Monfrid je takođe pisao o muškarcima koji su pretrpeli ubodne rane od ovih vrsta kada su se probijali u plićake Crvenog mora, kako bi istovarili ili utovarili švercovane stvari.[46]

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Aetomylaeus bovinus, nastanjuje obalne vode Afrike i Evrope.
    Aetomylaeus bovinus, nastanjuje obalne vode Afrike i Evrope.
  • Myliobatis californica, nastanjuje obalne vode Galapagosa i zapadne vode Sjedinjenih Država.
    Myliobatis californica, nastanjuje obalne vode Galapagosa i zapadne vode Sjedinjenih Država.
  • Potamotrygon motoro, nastanjuje južne vode SAD.
    Potamotrygon motoro, nastanjuje južne vode SAD.
  • Raja undulata, vrsta koja je ugrožena od prekomornog ribolova.
    Raja undulata, vrsta koja je ugrožena od prekomornog ribolova.
  • Himantura leoparda, ugrožena vrsta.
    Himantura leoparda, ugrožena vrsta.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Nelson JS (2006). Fishes of the World (fourth izd.). John Wiley. str. 76–82. ISBN 978-0-471-25031-9. 
  2. ^ FLMNH Ichthyology Department: Daisy Stingray Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. јануар 2016). Flmnh.ufl.edu. Retrieved on 17 July 2012.
  3. ^ Carrier JC, Musick JA, Heithaus MR (9. 4. 2012). Biology of Sharks and Their Relatives (Second изд.). CRC Press. ISBN 9781439839263. 
  4. ^ Khanna, D. R. (2004). Biology Of Fishes (на језику: енглески). Discovery Publishing House. ISBN 9788171419081. 
  5. ^ da Silva NJ, Ferreira KR, Pinto RN, Aird SD (јун 2015). „A Severe Accident Caused by an Ocellate River Stingray (Potamotrygon motoro) in Central Brazil: How Well Do We Really Understand Stingray Venom Chemistry, Envenomation, and Therapeutics?”. Toxins. 7 (6): 2272—88. PMC 4488702 Слободан приступ. PMID 26094699. doi:10.3390/toxins7062272. 
  6. ^ Stingray Injury Causes, Symptoms, Diagnosis, Treatment, and Prevention Information on. EmedicineHealth.com. Retrieved on 17 July 2012.
  7. ^ Kajiura, null; Tricas, null (1996). „Seasonal dynamics of dental sexual dimorphism in the Atlantic stingray Dasyatis sabina”. The Journal of Experimental Biology. 199 (Pt 10): 2297—2306. ISSN 1477-9145. PMID 9320215. 
  8. ^ Heliobatis radians Stingray Fossil from Green River. Fossilmall.com. Retrieved on 2012-07-17.
  9. ^ http://www.ucmp.berkeley.edu/vertebrates/basalfish/chondrofr.html UCMP Berkeley "Chondrichthyes: Fossil Record"
  10. ^ Discovery Channel Mourns the Death of Steve Irwin. animal.discovery.com
  11. ^ Dos Santos JC, Grund LZ, Seibert CS, Marques EE, Soares AB, Quesniaux VF, Ryffel B, Lopes-Ferreira M, Lima C (avgust 2017). „Stingray venom activates IL-33 producing cardiomyocytes, but not mast cell, to promote acute neutrophil-mediated injury”. Scientific Reports (na jeziku: engleski). 7 (1): 7912. PMC 5554156 Slobodan pristup. PMID 28801624. doi:10.1038/s41598-017-08395-y. 
  12. ^ a b Pedroso CM, Jared C, Charvet-Almeida P, Almeida MP, Garrone Neto D, Lira MS, Haddad V, Barbaro KC, Antoniazzi MM (oktobar 2007). „Morphological characterization of the venom secretory epidermal cells in the stinger of marine and freshwater stingrays”. Toxicon. 50 (5): 688—97. PMID 17659760. doi:10.1016/j.toxicon.2007.06.004. 
  13. ^ „IUCN Red List”. International Union for Conservation of Nature. Arhivirano iz originala 27. 6. 2014. g. 
  14. ^ Dasyatis rudis (Smalltooth Stingray)[mrtva veza]. Iucnredlist.org. Retrieved on 17 July 2012.
  15. ^ The Delicious and Deadly Stingray. Nyonya. New York, NY. (Partially from the Archives.). Deep End Dining (2006-09-05). Retrieved on 2012-07-17.
  16. ^ Slaughter RJ, Beasley DM, Lambie BS, Schep LJ (februar 2009). „New Zealand's venomous creatures”. The New Zealand Medical Journal. 122 (1290): 83—97. PMID 19319171. Arhivirano iz originala 17. 4. 2011. g. 
  17. ^ Kolmann, M. A.; Crofts, S. B.; Dean, M. N.; Summers, A. P.; Lovejoy, N. R. (13. 11. 2015). „Morphology does not predict performance: jaw curvature and prey crushing in durophagous stingrays”. Journal of Experimental Biology. 218 (24): 3941—3949. PMID 26567348. doi:10.1242/jeb.127340 Slobodan pristup. 
  18. ^ Curio E (1976). The Ethology of Predation - Springer. ISBN 978-3-642-81030-5. doi:10.1007/978-3-642-81028-2. 
  19. ^ Dean MN, Bizzarro JJ, Summers AP (jul 2007). „The evolution of cranial design, diet, and feeding mechanisms in batoid fishes”. Integrative and Comparative Biology. 47 (1): 70—81. PMID 21672821. doi:10.1093/icb/icm034 Slobodan pristup. 
  20. ^ Wilga CD, Maia A, Nauwelaerts S, Lauder GV (februar 2012). „Prey handling using whole-body fluid dynamics in batoids”. Zoology. 115 (1): 47—57. PMID 22244456. doi:10.1016/j.zool.2011.09.002. 
  21. ^ „Zoo staff thought stingrays in female-only tank were bloated ... that was until they gave birth to SEVEN pups”. Daily Mail. 10. 8. 2011. 
  22. ^ Flint DJ, Sugrue WJ (april 1999). „Stingray injuries: a lesson in debridement”. The New Zealand Medical Journal. 112 (1086): 137—8. PMID 10340692. 
  23. ^ „Stingray Injury Case Reports”. Clinical Toxicology Resources. University of Adelaide. Pristupljeno 22. 10. 2012. 
  24. ^ Sullivan BN (maj 2009). „Stingrays: Dangerous or Not?”. The Right Blue. Pristupljeno 17. 7. 2012. 
  25. ^ „I thought stingrays were harmless, so how did one manage to kill the "Crocodile Hunter?"”. 11. 9. 2006. 
  26. ^ Florida Museum of Natural History Ichthyology Department: Atlantic Stingray. Flmnh.ufl.edu. Retrieved on 2012-07-17.
  27. ^ Wang, Y (2015). „Design and Experiment on Biometic Robotic Fish Inspired by Freshwater Stingray”. Journal of Bionic Engineering. 12 (2): 204—216. doi:10.1016/S1672-6529(14)60113-X. 
  28. ^ Macesic, J (2013). „Synchronized swimming: coordination of pelvic and pectoral fins during augmented punting by freshwater stingray Potamotrygon orbignyi”. Zoology. 116 (3): 144—150. PMID 23477972. doi:10.1016/j.zool.2012.11.002. 
  29. ^ „Stingray”. bioweb.uwlax.edu (na jeziku: engleski). Pristupljeno 12. 5. 2018. 
  30. ^ Kardong K (2015). Vertebrates: Comparative Anatomy, Function, Evolution. 2 Penn Plaza, New York, NY 10121: McGraw-Hill Education. str. 426. ISBN 978-0-07-802302-6. 
  31. ^ a b v Fontanella J (2013). „Two- and three-dimensional geometries of batoids in relation to locomotor mode”. Journal of Experimental Biology and Ecology. 446: 273—281. doi:10.1016/j.jembe.2013.05.016. 
  32. ^ The Future of Sharks: A Review of Action and Inaction Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. maj 2013) CITES AC25 Inf. 6, 2011.
  33. ^ FAQs on Freshwater Stingray Behavior Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. октобар 2017). Wetwebmedia.com. Retrieved on 2012-07-17.
  34. ^ Bester C, Mollett HF, Bourdon J (9. 5. 2017). „Pelagic Stingray”. Florida Museum of Natural History, Ichthyology department. Архивирано из оригинала 15. 1. 2016. г. Приступљено 16. 5. 2020. 
  35. ^ Enzor LA, Wilborn RE, Bennett WA (децембар 2011). „Toxicity and metabolic costs of the Atlantic stingray (Dasyatis sabina) venom delivery system in relation to its role in life history”. Journal of Experimental Marine Biology and Ecology. 409 (1–2): 235—239. doi:10.1016/j.jembe.2011.08.026. 
  36. ^ а б в г д Tricas, Timothy C.; Rasmussen, L. E. L.; Maruska, Karen P. (2000). „Annual Cycles of Steroid Hormone Production, Gonad Development, and Reproductive Behavior in the Atlantic Stingray”. General and Comparative Endocrinology. 118 (2): 209—25. PMID 10890563. doi:10.1006/gcen.2000.7466. 
  37. ^ Tricas TC, Michael SW, Sisneros JA (децембар 1995). „Electrosensory optimization to conspecific phasic signals for mating”. Neuroscience Letters. 202 (1–2): 129—32. PMID 8787848. doi:10.1016/0304-3940(95)12230-3. 
  38. ^ Helfman GS, Collette BB, Facey DE (1997). The Diversity of Fishes. Blackwell Science. стр. 180. ISBN 978-0-86542-256-8. 
  39. ^ Seubert, Curtis (24. 4. 2017). „How Do Stingrays Take Care of Their Young?”. 
  40. ^ Bedore CN, Harris LL, Kajiura SM (април 2014). „Behavioral responses of batoid elasmobranchs to prey-simulating electric fields are correlated to peripheral sensory morphology and ecology”. Zoology. 117 (2): 95—103. PMID 24290363. doi:10.1016/j.zool.2013.09.002. 
  41. ^ Notarbartolo-di-Sciara G, Hillyer EV (1. 1. 1989). „Mobulid Rays off Eastern Venezuela (Chondrichthyes, Mobulidae)”. Copeia. 1989 (3): 607—614. JSTOR 1445487. doi:10.2307/1445487. 
  42. ^ Kolmann MA, Huber DR, Motta PJ, Grubbs RD (септембар 2015). „Feeding biomechanics of the cownose ray, Rhinoptera bonasus, over ontogeny”. Journal of Anatomy. 227 (3): 341—51. PMC 4560568 Слободан приступ. PMID 26183820. doi:10.1111/joa.12342. 
  43. ^ Stingray City – Altering Stingray Behavior & Physiology?. Divephotoguide.com (2009-04-14). Retrieved on 2012-07-17.
  44. ^ Bottom II, R (2016). „Hydrodynamics of swimming in stingrays: numerical simulations and the role of the leading-edge vortex” (PDF). Journal of Fluid Mechanics. 788: 407—443. doi:10.1017/jfm.2015.702. 
  45. ^ Weinheimer M. „Dasyatidae Stingrays”. Приступљено 18. 2. 2018. 
  46. ^ Kolmann MA, Welch KC, Summers AP, Lovejoy NR (септембар 2016). „Always chew your food: freshwater stingrays use mastication to process tough insect prey”. Proceedings. Biological Sciences. 283 (1838): 20161392. PMC 5031661 Слободан приступ. PMID 27629029. doi:10.1098/rspb.2016.1392. 

Литература[uredi | uredi izvor]

  • Chapman, D.D.; Gruber, S.H. (мај 2002). „A further observation of the prey-handling behavior of the great hammerhead shark, Sphyrna mokarran: predation upon the spotted eagle ray, Aetobatus narinari”. Bulletin of Marine Science. 70 (3): 947—952. Архивирано из оригинала (PDF) 31. 07. 2013. г. Приступљено 31. 10. 2011. 
  • Silliman, William R.; Gruber, S.H. (1999). „Behavioral Biology of the Spotted Eagle Ray, Aetobatus narinari (Euphrasen, 1790), in Bimini, Bahamas; an Interim Report”. Архивирано из оригинала (pdf) 31. 07. 2013. г. Приступљено 31. 10. 2011. 
  • Tee-Van, John (1953). „Family Myliobatidae, Genus Aetobatus”. Fishes of the western North Atlantic, part two. New Haven,Sears Foundation for Marine Research, Yale Univ. стр. 253–263. Приступљено 27. 10. 2011. 
  • Jonsson, G. (1992). Islenskir fiskar. Fiolvi, Reykjavik, 568 pp.
  • Kinzer, J. (1983) Aquarium Kiel: Beschreibungen zur Biologie der ausgestellten Tierarten. Institut für Meereskunde an der Universität Kiel. pag. var.
  • Koli, L. (1990) Suomen kalat. [Fishes of Finland] Werner Söderström Osakeyhtiö. Helsinki. 357 p. (in Finnish).
  • Laffaille, P., E. Feunteun and J.C. Lefeuvre (2000) Composition of fish communities in a European macrotidal salt marsh (the Mont Saint-Michel Bay, France) Estuar. Coast. Shelf Sci. 51(4):429-438.
  • Landbrugs -og Fiskeriministeriet. (1995). Fiskeriårbogen 1996 Årbog for den danske fiskerflåde Fiskeriårbogens Forlag ved Iver C. Weilbach & Co A/S, Toldbodgade 35, Postbox 1560, DK-1253 København K, Denmark. p 333–338, 388, 389 (in Danish).
  • Linnaeus, C. (1758) Systema Naturae per Regna Tria Naturae secundum Classes, Ordinus, Genera, Species cum Characteribus, Differentiis Synonymis, Locis 10th ed., Vol. 1. Holmiae Salvii. 824 p.
  • Munroe, Thomas, A. / Collette, Bruce B., and Grace Klein-MacPhee, eds. 2002 Herrings: Family Clupeidae. Bigelow and Schroeder's Fishes of the Gulf of Maine, Third Edition. Smithsonian Institution Press. Washington, DC, USA. 111–160. ISBN 1-56098-951-3.
  • Murdy, Edward O., Ray S. Birdsong, and John A. Musick 1997 Fishes of Chesapeake Bay Smithsonian Institution Press. Washington, DC, USA. xi + 324. ISBN 1-56098-638-7.
  • Muus, B., F. Salomonsen and C. Vibe (1990) Grønlands fauna (Fisk, Fugle, Pattedyr) Gyldendalske Boghandel, Nordisk Forlag A/S København, 464 p.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Myliobatoidei na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Myliobatoidei&oldid=26763837”