Бинач

Бинач
Бинач;
Административни подаци
Држава	Србија
Аутономна покрајина	Косово и Метохија
Управни округ	Косовскопоморавски
Општина	Витина
Географске карактеристике
Координате	42° 17′ 58″ С; 21° 21′ 51″ И / 42.2994° С; 21.3642° И
Временска зона	UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина	623 m
	Бинач Бинач на карти Србије

Бинач (алб. Binçë или Binça) је насеље у општини Витина на Косову и Метохији. Атар насеља се налази на територији катастарске општине Бинач површине 1.236 ha. Село Бинач код Витине се први пут помиње 1019. године, у повељи византијског цара Василија II.^[1] Претпоставља се да је у то време седиште епископије био манастир Св. архангела Михаила и Гаврила, познат као манастир Бинач. Последњег духовника овог манастира су 1867. године заклали Албанци у његовој манастирској ћелији,^{[тражи се извор]} а манастирску земљу су присвојили. Данашњи манастирски комплекс има цркву скромних димензија, конаке и звонару. Очуван је млађи слој живописа из 16. века, а од вредних предмета једна кадионица из 14. века. У манастиру бораве 2 или 3 монахиње. У селу и околини се налазе остаци цркава Св. Петке, Св. Стефана и Св. Николе.

Порекло становништва по родовима[уреди | уреди извор]

Подаци из 1929. године^[2]:

Српски родови:

Мирчевићи (7 кућа, Св. Јован), досељени у првој половини XVIII века из Качаника.
Шорлићи (13 кућа.), Ђурићи (8 кућа.), Илићи (9 кућа.) и Милкићи (10 кућа.), сви славе Св. Николу; досељени из Бреста код Скопља), одмах после Мирчевића.
Цајкићи (1 кућа.) и Мирановићи (1 кућа.), досељени заједно са горњим родовима из Бреста. За Цајкиће и Мирановиће која су у Бресту били један род вели се, да су старином из Бинача, из овог села, и да је нека њихова баба, која је издала град Турцима, из њиховог рода. Због тога се држи да су они проклети те никако не могу да имају више од две куће.
Нишићи (1 k., Св. Ђорђе), пресељени из Ђелекара око 1780. године, због албанског зулума.
Дафинићи (3 k., Св. Петка), досељени око 1830. године из Жегре као момци.
Мулић (1 k.), пресељени из Ранилуга у Гњилану око 1860. године, а 1913. године досељен у Бинач као бакалин и механџија.

Родови Хрвата католика:

Лукићи (4 k.), Балабан (3 k.), славе Св. Николу и Св. Франциска, пресељени из Врнавокола 1895. год. Издају се за фис Гаш.
Шашарци (3 k., Велика Госпођа), пресељени из Шашара око 1860. год. Издају се за фис Бериш. Старином из Босне.

Родови Албанаца католика:

Додићи (4 k.), Симоновићи (2 k.), Нујић (4 k.) и Куртовићи (5 k.), сви од фиса Соп. Досељени око 1750. године из Малесије у Албанији као католици, потом прешли у ислам, али га привидно исповедовали. Пред крај прве половине 19. века су се испоњили за католике и били интернирани као ови из Стубле. Из привидног ислама су остала и презимена родова Нујића и Куртовића.

Род Албанаца муслимана:

Шушкови (7 k.), од фиса Бериш. Пресељени из Корбулића око 1830. год. Стариңом из Албаније.

Род Рома муслимана:

Брајини (3 k.); као ковачи сељакају се по селима Горње Мораве.

Демографија[уреди | уреди извор]

Насеље има мешовит етнички састав.

Број становника на пописима:

Референце[уреди | уреди извор]

^ Атанасије Урошевић — Горња Морава и Изморник, страна 30 (Насеља и порекло становништва (књига 28) — Српски етнографски зборник (књига LI), Београд 1935)[1][2]
^ Атанасије Урошевић — Горња Морава и Изморник, страна 179 и 180 (Насеља и порекло становништва (књига 28) — Српски етнографски зборник (књига LI), Београд 1935)[3][4]

[1] Атанасије Урошевић — Горња Морава и Изморник, страна 30 (Насеља и порекло становништва (књига 28) — Српски етнографски зборник (књига LI), Београд 1935)[1][2]

[2] Атанасије Урошевић — Горња Морава и Изморник, страна 179 и 180 (Насеља и порекло становништва (књига 28) — Српски етнографски зборник (књига LI), Београд 1935)[3][4]

[1]

[2]