Парламентаризам у Краљевини Југославији

С Википедије, слободне енциклопедије

Парламентарни избори у Краљевини Југославији се одржали су седам пута у раздобљу од 1918. до 1941. На тим изборима бирали су се народни посланици (тј. заступнике) за Народну скупштину у Београду.

Историјат[уреди | уреди извор]

Држава је за вријеме свог постојања два пута промијенила име. Изворни назив је био Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца (19181921) који је промијењен доношењем Видовданског устава У Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (1921—1929) те коначно Законом о називу и Подјели Краљевине на управна подручја У Краљевину Југославију (1929—1941).

У складу с измјенама државног устројства у употреби била су два изборна закона. На прва четири избора у употреби је био изборни закон из 1920. Док је на каснијим изборима у употреби био изборни закон из 1931. Иако је требало по уставу да се избори одржавају сваке четири године у стварности то није било оствариво (нпр. само у осмогодишњем раздобљу Видовданског устава дошло је до трију парламентарних избора и промјене 24 влада). Бирачко право су имали сви мушкарци који су у тренутку састављања бирачких пописа навршили 21 годину и били држављани Краљевине СХС (односно Краљевине Југославије).

Укупно најуспјешнија странка на парламентарним изборима била је Народна радикална странка, која је три пута освојила највећи број мандата.

Попис парламентарних избора[уреди | уреди извор]

Избори за Уставотворну скупштину[уреди | уреди извор]

Избори извршени на основу Устава из 1921.[уреди | уреди извор]

Избори извршени на основу Устава из 1931.[уреди | уреди извор]

Политичке партије у Краљевини СХС/Југославији[уреди | уреди извор]

Извршна власт[уреди | уреди извор]

Чињенице, као што су оне на које је указивала београдска Политика, на пример да је Краљевина за првих десет година имала 123 министра, од којих је 60 било из Србије а 63 (дакле већина) из “прека”, да је Хрватска дала 20 а Далмација осам министара итд., дакле чињенице које су аргументовано обарале стереотипе – нису уважаване.[1]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]