Јавански човек

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Јавански човек
Временски распон: Плеистоцен
Java Man.jpg
Реконструкција
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Подред:
Инфраред:
Натпородица:
Породица:
Потпородица:
Племе:
Род:
Врста:
Подврста:
H. e. erectus
Триномијално име
Homo erectus erectus
(Dubois, 1892)
Синоними

Pithecanthropus erectus

Јавански човек (Homo erectus erectus) је подврста хомо еректуса (Homo erectus), којег је 1891. године открио холандски антрополог Ежен Дибоа у провинцији Јава Тимур на острву Јава.

Овој врсти припадају и фосили пронађени у Кини, недалеко од Пекинга, који припадају Пекиншком човеку (Homo erectus pekinensis), као и једном броју фосила који су откривени у Арфици.

Откриће[уреди]

Ежен Дибоа је био холандски лекар, који је, полазећи од теорије еволуције, био убеђен да се једна карика те еволуције одиграла негде у Азији. Будући да није имао сопствена средстава да финансира експедицију, придружио се холандској војсци и био распоређен у Источну Индију. 1887. године са породицом одлази на Суматру. После две године пребачен је на Јаву, где током јесени 1891. на обали реке Соло Ривер близу села Тринил, открива лобањску калоту. Годину дана касније и 15 m од места првог открића, налази и фемур (бутну кост), а нешто касније и три зуба.

Ова лобањска капа била је врло дебелих зидова, дуга и ниска, без чела и имала огромне гребене обрва. Дибоа је проценио кранијални капацитет на 900 cm³. Фемур је био сличан људском, према чему је ово откриће представљало карику која недостаје између створења сличном човеколиким мајмунима и људи. Фемур је доказао да је је ходало усправно због чега је Дибоа овог прачовека назвао усправним човеколиким мајмуном или Pithecanthropus erectus-ом.

Фосилни налази били су изложени на Међународном Конгресу зоологије 1895. године и изазвали су сукоб између мишљења да су ови остаци припадали човеколиком мајмуну или праљудима.

Ископавања су поновљена на истом месту 1906. године, али није пронађен ни један скелетни остатак. Између 1936. и 1939. Вон Коенгисвалд је истраживао област Сангирана, 60 километара од Тринила. На овом локалитету отркивени су остаци вилице, зуби, фрагменти лобање, али не и кости удова. Ови налази означени су као Питекантропус II, III и IV.

Питекантропус и Синантропус[уреди]

Остаци питекантропуса

Хомо еректус има центре за говор који су смештени у брокиним квргама, које је први открио Пол Брока. То су два удубљења са унутрашње стране чеоне кости која представљају отисак центара за говор који су постојали у мозгу.

Старији хомо еректус од главе наниже био је човек, али није знао артикулисано да говори. До тог закључка се дошло анализом грађе кичмених пршљенова. То откриће је показало да је хомо еректус био на нижем ступњу развоја него што се мислило. Његов ментални склоп био је на нивоу једногодишњег детета.

Каснијим анализама дошло се до закључка да је хомо еректус на средини еволуције, између човека и животиње. Био је здепасте грађе, али - усправан. Мозак му је био око 30% мањи од нашег. Хомо хајделбергенсис, за кога се сматра да је директан предак Хомо неандерталенсиса, има мозак сличан нашем. Пре око пола милиона година преци почињу да личе на нас ментално и физички.

Карактеристке Хомо еректуса[уреди]

  • старост - (?)1,5 милиона година - 200.000 година
  • висина тела - 160-165 cm
  • мождана запремина - 700-1000cm³
  • одлике лобање:незнатно пресвођавање можданог дела лобање, надочни лукови масивни и наглашени, посторбитално стезање слепоочног угла, коштани зидови веома дебели, у окципиталној пројекцији ширина лобање лежи ниско
  • одлике лица: велика ширина носног отвора, мандибула велика и масивна, као и зуби, обрадак раван, очњаци нешто више одвојени
  • посткранијални скелет:карактеристике хоминида
  • култура: култура камених језгра, почиње употреба ватре

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]