Југословенски иредентизам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Југословенски иредентизам представља иредентизам који промовише Југославију која сједињава све Јужне Словене који живе у СФР Југославији (СФРЈ) и њеним републикама Босни и Херцеговини, Хрватској, Црној Гори, Србији, Словенији, и Вардарској Македонији; заједно са територијама које тврде Југослависти, које се не налазе у границама СФРЈ. То су територије Бугарске, Западне Тракије и Грчке Македоније. Влада Краљевине Југославије је хтела уједињење Бугарске и Југославије.[1] Касније, СФРЈ предвођена од стране Јосипа Броза Тита је желела да створи чврсту Југославију у чијој се територији налази Грчка Македонија, Западна Тракија, Албанија, Бугарска, Корушка, и за неко време, почевши у новембру 1943. године, и италијанска регија Фурланија-Јулијска крајина.[2]

Историја[уреди]

Заговорници Југословенског иредентизма су били и монархисти и републиканци.[3] Пар дана пре стварања Југославије 1918. године, Југословенски политичар Светозар Прибићевић је објавио да би се Југословенске границе требале проширити "од Соче до Солуна".[4] Предлози у ратном периоду да се Бугарска укључи у Југославију, укључивале су и тврдње од републиканаца да је република била неопходна за чврсту Југославију са Бугарском, док су други тврдили да република не би била потребна јер је Бугарска у то време била краљевина, и уместо републике је била довољна конституционална монархија за укључење Бугарске у Југославију.[5] Милитантни покрет "Звено" у Бугарској је подржавао Југославију која је укључивала Бугарску као и Албанију.[6] Покрет Звено је учествовао у Бугарском државном удару 1934. године, у којем су подржаваоци државног удара одмах изгласили намеру за стварање савеза са Француском и уједињење Бугарске са Југославијом.[7]

Када је почео Други светски рат, године 1940. генерал Милан Недић је предложио да се Југославија прикључи Силама Осовине и нападне Грчку да би узела Солун.[8] Током Другог светског рата, Британска влада је подржавала стварање велике Југославије након рата због опозиције ка прихватању Бугарске владе у Силе Осовине, у мају 1941. године потврђујући др. Малком Буров документ који се залаже за укључивање Бугарске у Југославију после рата.[9]

Након Другог светског рата, Тито је објавио да је Југославија имала право на Трст и целу Корушку, говорећи "Ми смо ослободили Корушку али међународни услови су били такви да смо морали да је привремено оставимо. Корушка је наша и ми ћемо се за њу борити."[10]

Исто тако, Бугарски вођа Георги Димитров се залагао са уједињење Бугарске и Југославије, и понудио прикључење Бугарске Југославији, али је Тито одбио, зато што су се Димитров и Тито залагали за различите начине вођења државе и припајања Бугарске Југославији. Тито је желео прикључак Бугарске у федерацију као социјалистичка република, али са друге стране Г. Димитров је желео конфедерацију, а на крају није пронађен заједнички договор. Прикључење Бугарске Југославији као С. Р. такође је успоравао и Стаљин, који није желео да Бугарска буде прикључена федерацији са правима као социјалистичка република.[11]

Референце[уреди]

  1. ^ Cecil Frank Melville. Balkan racket: the inside story of the political gangster plot which destroyed Yugoslavia and drove Britain out of the Balkans. Jarrold, (1941). стр. 61.
  2. ^ Ramet 2006, стр. 172.
  3. ^ Near East and India , Volume 44. University of Minnesota, (1935). стр. 4. и 149.
  4. ^ Ivo Banač. The national question in Yugoslavia: origins, history, politics. Cornell University Press, (1984). стр. 128.
  5. ^ Near East and India , Volume 44. University of Minnesota, (1935). стр. 149.
  6. ^ Plamen S. T︠S︡vetkov. A history of the Balkans: a regional overview from a Bulgarian perspective. EM Text, (1993). стр. 195.
  7. ^ Khristo Angelov Khristov. Bulgaria, 1300 years. Sofia, Bulgaria: Sofia Press, (1980). стр. 192.
  8. ^ John R. Lampe. Yugoslavia As History: Twice There Was a Country. Cambridge, England, UK: Cambridge University Press, (2000). стр. 199.
  9. ^ Dimitris Livanios. The Macedonian question: Britain and the southern Balkans: 1939-1949. Oxford, England, UK: Oxford University Press, (2008). стр. 103.
  10. ^ Ramet 2006, стр. 172-173.
  11. ^ Поповић, Данијела Д. (2008). Резолуција информбироа и 1948. година у очима руских историчара и истражитеља. лист "Дан". 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]