Милан Обреновић (војвода)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Милан Обреновић
Vojvodamilanobrenovic1.jpg
Датум рођења 1767
Место рођења Брусница
Датум смрти 16. децембар 1810.
Место смрти Букурешт
Отац Обрен Мартиновић
Мајка Вишња Урошевић
Супружник Стоја Обреновић
Потомство Христифор Обреновић

Милан Обреновић (Брусница, између 1767. и 1780. — Букурешт, 16. децембар 1810) је био руднички војвода из Првог српског устанка и полубрат по мајци кнеза Милоша.

Биографија[уреди]

гробови Обреновића у Брусници

Милан Обреновић је рођен у Брусници као син Обрена Мартиновића и Вишње родом из Доње Трепче. Обрен и Вишња су имали синове Јакова (1767—1817), Милана (?-1810) и ћерку Стану. После Обренове смрти Вишња се преудала за Теодора Михаиловића из Горње Добриње. Са њим је изродила синове Милоша (1780), Јована (1787) и Јеврема (1790). Милош је касније постао владајући кнез Србије. До Првог српског устанка Јаков и Милан Обреновић су се бавили трговином стоком, а у тај посао су увели и свог полубрата Милоша.

Милан Обреновић је учествовао на Остружничкој скупштини маја 1804. Истакао се као јунак у Првом српском устанку где је добио од Карађорђа титулу војводе и управу над рудничком нахијом. После победе устаника код Сјенице и Суводола, пролећа 1809. године, војвода Милан Обреновић и Рака Левајац су са 3500 Срба прешли преко Колашина и упутили се ка црногорској граници, према Васојевићима.[1]

Његов писар био је Лазар Војновић, касније професор Велике школе. Милан Обреновић је 1809. отишао у Букурешт, пред полазак предао је осамсто рупшија Николи Милићевићу Луњевици на чување. У Букурешту је умро 16. децембра 1810, постоје тврдње да га је Карађорђе отровао преко Лазара Војновића са којим се сусрео пре тога. Ове тврдње износи Вук Караџић у свом делу „Историјски списи“, док их Лазар Арсенијевић Баталака одбацује као клевету.[2] Милан је био српски депутат при руском посланству у Влашкој, данашњој Румунији од 1809. године. Главни задатак му је био да скупи добровољце за помоћ устаницима у Србији, ту ја сакупио око 4-5 хиљада људи, углавном Козака. Они су са Србима ослободили многа места од Турака: Пореч (данашњи Доњи Милановац), Брзу Паланку и друга. За свој рад је од врховног команданта руске војске у Молдавији, Влашкој и Бесарабији, пешадијског генерала кнеза Багратиона у име руског императора, награђен сабљом, о чему постоји указ од 21. децембра 1809. Генерал гроф Каменски, командант руске војске у Молдавији, одликовао га је у име руског имепратора Александра I, сребрном медаљом са ликом императора, која се носи на црвеној ленти. Указ је потписан у Букурешту 4. априла 1810. године.[3]

Раније се сматрало да је тек по смрти војводе Милана Обреновића, 16. децембра 1810. године, његов млађи полубрат Милош Теодоровић променио презиме у Обреновић. Међутим, према документима откривеним у Архиву Србије, Милош се већ 1808. потписивао као Обреновић.[3] Милош је преузео управу над рудничком нахијом 1810. године.

Војвода Милан Обреновић је сахрањен у Херештију код Букурешта 1810. године, одакле је 1995. пренет у Брусницу. Био је ожењен Стојом са којом је имао сина Христифора - Ристу. Христифор је био син јединац војводе Милана Обреновића, завршио је Војну академију у Петрограду 1822. године. Био је официр у руској војсци, разболео се и умро 30. јуна 1825. године у Русији.[3]

По војводи Милану Обреновићу добио је име Горњи Милановац 1859. године указом кнеза Милоша. Доњи Милановац је пре тога добио име по кнезу Милану Обреновићу, рано умрлом сину кнеза Милоша.

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Обрен Мартиновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Милан Обреновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Вишња Урошевић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Породица[уреди]

Супружник[уреди]

име слика датум рођења датум смрти
Стоја

Деца[уреди]

име слика датум рођења датум смрти супружник
Христифор Обреновић 30. јун 1825. није се женио

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Први српски устанак („Вечерње новости“), Приступљено 8. 4. 2013.
  2. Бора Чекеринац: Лазар Војновић, Скица за портрет професора Велике школе, „Museum“, ISSN 1450-8540, 5/2004, Шабац, 2004. године, pp. 95—102.
  3. 3,0 3,1 3,2 Милорад Бошњак, Слободан Јаковљевић: Обреновићи, сакривена историја, ЛИО, Горњи Милановац. 2006. ISBN 978-86-83697-33-5.

Литература[уреди]

  • Милорад Бошњак, Слободан Јаковљевић: Обреновићи, сакривена историја, ЛИО, Горњи Милановац. 2006. ISBN 978-86-83697-33-5.

Спољашње везе[уреди]