Пређи на садржај

Исак Асимов

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Ајзак Асимов)
Исак Асимов
Исак Асимов
Лични подаци
Пуно имеИсак Јудович Асимов
Датум рођења(1920-01-02)2. јануар 1920.
Место рођењаПетровичи, Руска СФСР
Датум смрти6. април 1992.(1992-04-06) (72 год.)
Место смртиЊујорк, САД
ОбразовањеУниверзитет Коламбија, Columbia School of Engineering and Applied Science
Књижевни рад
Утицаји одКлифорд Д. Симак, Џон Б. Кембел, Херберт Џорџ Велс, Стенли Г. Вајнбаум, Едвард Гибон, Хуманизам
Утицао наХарлан Елисон, Пол Кругман, Данијел Х. Вилсон
НаградеНаграда Хуго (1963, 1966, 1973, 1977, 1983, 1992, 1995);

Награда Небјула (1973, 1977);

Награда Локус (1973, 1975, 1977, 1981, 1983, 1987, 1995)
Потпис
Званични веб-сајт
www.asimovonline.com

Исак Асимов (енгл. Isaac Asimov), крштено име Исак Јудович Озимов (рус. Исаáк Ю́дович Ози́мов; Петровичи, 2. јануар 1920 — Њујорк, 6. април 1992), био је амерички писац научне фантастике и биохемичар руско-јеврејског порекла.[1][2] Рођен је у Петровичима у Смоленској области, СССР, али је са родитељима емигрирао у САД када му је било три године[1], населивши се се у Бруклину у Њујорку. Исак Асимов је дипломирао хемију на универзитету Колумбија 1939 коју је и докторирао 1948. године.

Написао је велики број дела, преко 500 књига и преко 90.000 разгледница и писама из области науке, криминалистичке књижевности и научне фантастике. Његове књиге су објављене у 9 од 10 главних категорија Дјуијеве децималне класификације[3]. Поред Роберта А. Хајнлајна и Артура Ч. Кларка, Асимов се сматрао једним од Велике Тројке писаца научне фантастике. Најпознатије дело му је Задужбина, поред којег су значајна дела и Галактичко царство и Робот.[4]

Био је дугогодишњи члан Менсе. Астероид 5020 Асимов, кратер Асимов на планети Марс[5] и једна основна школа у Бруклину добили су име у његову част. Био је председник Америчке хуманистичке асоцијације.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Младост

[уреди | уреди извор]

Асимови родитељи су били Ана Рејчел и Џуда Асимов, млинари јеврејског порекла. Исак је добио име по мајчином оцу Исаку Берману. Када је рођен, његова породица је живела у Петровичима код Климовича у данашој Смоленској области у Русији. Као беба 1921. године Исак Асимов и још 16 деце у Петровичима су добили упалу оба плућна крила и само је он преживео. Имао је млађу сестру Марцију (17. јун 1922 — 2. април 2011)[6] и млађег брата Стенлија (25. јул 1929. -16. август 1995)[7], који је био потпредседник Њујорк Њуздеја. Са породицом се преселио у САД 3. фебруара 1923, када је имао три године. С обзиром да су његови родитељи увек говорили хебрејским и енглеским језиком, никад није научио руски језик, али је и даље течно говорио на хебрејском као и на енглеском. Сам је научио да чита у својој петој години, а у школу је пошао годину дана раније пошто му је мајка лажирала датум рођења. Постао је амерички држављанин 1928. године, када је имао осам година. Породица Асимов је држала продавницу слаткиша са новинама и магазинима, што је Исак означио кључним за љубав према писаној речи.[8]

Образовање и каријера

[уреди | уреди извор]

Асимов је похађао државне школе у Њујорку са 5 година, укључујући Мушку гимназију у Бруклину. Дипломирао је са 15 година и започео је студирање на Градском колеџу у Њујорку. Након одређеног времена, прихватио је стипендију Колумбија Универзитета за младе Јевреје и прешао на Сет Лоу Јуниор Факултет, Колумбија Универзитета. Асимов је после првог семестра са зоологије прешао на хемију, пошто није прихватао "експерименте на мачкама ". После затварања Сет Лоу колеџа, своје испите је завршио у склопу универзитетских курсева (касније Колумбијски универзитет општих студија) 1938. Након два круга одбијања од стране медицинских школа, 1939. године, Асимов се пријавио на дипломски програм хемије у Колумбији. У почетку одбачен и потом прихваћен само на пробној основи,[9] завршио је мастер студије хемије 1941. године, а 1948. године стекао је докторат из биохемије.[10]

У периоду између стицања ова два признања, Асимов је провео три године током Другог светског рата радећи као цивилни хемичар на експерименталној постаји морнаричког ваздухопловства у Филаделфији, живећи у делу Волнут Хил у западној Филаделфији од 1942. до 1945. године.[11][12] По завршетку доктората, Асимов се запослио на Медицинском факултету у Бостону 1949. године са платом од 5.000 долара (еквивалентно 51.510 долара у 2017. години).[13] Међутим, до 1952. године, он је зарадио више новца као писац него на универзитету, па је на крају престао да ради на истраживању, ограничавајући своју универзитетску улогу на предавање студентима. Године 1955. године је унапређен у ванредног професора, а 1979. године универзитет је похвалио његово писање промовишући га у редовног професора биохемије.[14]

Лични живот

[уреди | уреди извор]

Асимов је оженио Гертруду Блугерман (1917, Торонто, Канада — 1990, Бостон, САД) 26. јула 1942. године, коју је упознао на слепом састанку исте године.[15] Пар је живео у стану у западној Филаделфији, док је Асимов био запослен у Филаделфијској морнарици са два сарадника (Роберт А. Хеинлеин и Л. Спраг де Камп). За време рата Гертруда се вратила у Бруклун, где се Исак доселио 1946. године. На лето 1948. године преселили су се на Мехтену да би се маја 1949. пребацили у Бостон, а затим у оближње предграђе Сомервил у јулу 1949, те Волтхему у мају 1951, и на крају Вест Њутону 1956.[16] Имали су двоје деце, Давида (рођен 1951) и Робина Јоана (рођен 1955. године).[17] Исак и Гертруда су се раздвојили 1970. а Асимов се преселио назад у Њујорк, овог пута на Западну страну Менхетна, где је живео до краја живота. Пошто се развео 1973, његова друга жена постала је писац, психијатар и психоаналитичар Џенет Опал Џепсон.[18]

Асимов је био клаустрофил: уживао је у малим, затвореним просторима. Поседовао је штанд у подземној станици у Њујорку у коме је волео да чита књиге уз звук возова. Асимов је описао Карла Сајгана као једног од двоје људи које је упознао и чији је интелект надмашио његов. Други, тврди он, био је стручњак за рачунарске науке и вештачку интелигенцију Марвин Мински. Године 1984, Америчка хуманистичка асоцијација (АХА) га је именовала Хуманистом године.[4]

Исак Асимов са Робертом А. Хеинлеином и Л. Спрагом де Кампом

Болест и смрт

[уреди | уреди извор]

Године 1977. Асимов је претрпео срчани удар. Умро је од сиде, јер је 1983. године био заражен вирусом ХИВ-а преко трансфузије коју је добио док је био на операцији срца. Та чињеница је објављена тек десет година после његове смрти.[19]

Књижевни рад

[уреди | уреди извор]

Постоје четири Асимовљева закона роботике која важе и данас, а гласе:

0. Робот не сме нашкодити човечанству, нити својом пасивношћу дозволити да се нашкоди човечанству.

1. Робот не сме нашкодити човеку, нити својом пасивношћу дозволити да се нашкоди човеку, осим када је то у супротности с нултим законом.

2. Робот мора слушати људске наредбе, осим ако су оне у супротности са нултим или првим законом.

3. Робот треба штитити свој интегритет, осим када је то у супротности са нултим, првим или другим законом.

Асимов је за своје најбоље дело сматрао причу Последње питање из 1956. године.

Током 1964. понудио је своје виђење света 2014. године.[20]

Цитати

[уреди | уреди извор]
  • „Живот је угодан. Смрт је мирна. Прелаз је тај који нас брине.”
  • „Никад немој дозволити да ти осећај морала засмета да учиниш оно што је исправно.”
  • „Не бојим се рачунара, бојим се њихове одсутности.”
  • „Свакакве се рачунарске грешке појављују. Били бисте изненађени бројем лекара који тврде да лече мушке труднице.”
  • „Ја не читам брзо, ја брзо разумем.”
  • „Не верујем у живот после смрти зато што не морам провести цели живот бојећи се пакла или још горе — раја. Ма каква год је мучења била у паклу, мислим да би до сада у рају била много гора.”
  • „Пишем због истог разлога због којег и дишем — да то не чиним, умро бих.”
  • „Они људи који мисле да знају све велики су гњаватори нама који стварно све знамо.”
  • „Када некога увредимо, назовемо га животињом. Окрутније би било намерно га назвати човеком.”
  • „Лоша идеја добро написана ће бити боље прихваћена од лоше написане али добре идеје.”
  • „Насиље је последње уточиште неспособних.”

Библиографија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 74. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Zoran, Živković (1990). Enciklopedija naučne fantastike 1, A-Lj. Beograd: Prosveta. стр. 33. 
  3. ^ „Често постављана питања о Исаку Асимову”. Frequently Asked Questions about Isaac Asimov. Приступљено 13. 12. 2018. 
  4. ^ а б Бакић, Илија (2015). 101 лице фантастике. Нови Сад, Зрењанин: Агора. стр. 8—10. 
  5. ^ „USGS Gazetteer of Planetary Nomenclature, Mars: Asimov”. Приступљено 4. 9. 2012. 
  6. ^ „Марција Асимов”. Legacy, Marcia Asimov. Приступљено 13. 12. 2018. 
  7. ^ „Стенли Асимов”. Newsday executive, Stanley Asimov. Приступљено 13. 12. 2018. 
  8. ^ https://www.theregister.co.uk/2020/01/06/isaac_asimov_100_years_on/.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  9. ^ Asimov, Isaac (1972). The Early Asimov; or, Eleven Years of Trying. Garden City NY: Doubleday. стр. 180—183. 
  10. ^ Asimov, Isaac (1979). In Memory Yet Green. стр. 525—526. 
  11. ^ Seiler, Edward; Jenkin, John H. (1994—2014). „Frequently Asked Questions about Isaac Asimov”. asimovonline.com. Приступљено 27. 7. 2014. 
  12. ^ Everts, Bart. „SciPhi: Isaac Asimov's West Philly Years”. Приступљено 28. 7. 2014. 
  13. ^ Isaac Asimov Interview with Don Swaim Архивирано 2008-09-26 на сајту Wayback Machine (1987)
  14. ^ Asimov, Isaac. In Memory Yet Green. стр. 584—585. 
  15. ^ Asimov, I (1979). In Memory Yet Green. , (Avon 1980 edition), p. 364
  16. ^ Asimov, I (1979). In Memory Yet Green. , (Avon 1980 edition), pp. 355, 366, 476, 480—481, 532, 560—563, 623, and Asimov, I. (1979) In Joy Still Felt, (Avon 1980 edition), pp. 47—49
  17. ^ „Isaac Asimov FAQ”. asimovonline.com. Приступљено 3. 3. 2015. 
  18. ^ Asimov, Isaac (1980). In Joy Still Felt: The Autobiography of Isaac Asimov, 1954—1978. Garden City, New York: Doubleday. стр. 659, 661. ISBN 0-385-15544-1. 
  19. ^ „Asimov FAQ”. 27. 9. 2004. Приступљено 17. 1. 2007. 
  20. ^ Предвиђања Исака Асимова за 2014. су језиво тачна (Б92, 7. септембар 2013)

Литература

[уреди | уреди извор]
In Joy Still Felt. New York: Avon. 1980. ISBN 978-0-380-53025-0. .
I. Asimov: A Memoir. 1994. ISBN 978-0-385-41701-3. . (hc). ISBN 978-0-553-56997-1. (pb).
Yours, Isaac Asimov. ISBN 978-0-385-47624-9.  (1996), edited by Stanley Asimov. .
It's Been a Good Life. ISBN 978-1-57392-968-4.  (2002), edited by Janet Asimov. .
  • Goldman, Stephen H., „Isaac Asimov”, in Dictionary of Literary Biography, Vol. 8, Cowart and Wymer eds. (Gale Research, 1981), pp. 15–29.
  • Gunn, James. „On Variations on a Robot”, IASFM, July 1980, pp. 56–81. : Isaac Asimov: The Foundations of Science Fiction. 1982. ISBN 978-0-19-503060-0.  line feed character у |title= на позицији 65 (помоћ). .
The Science of Science-Fiction Writing. 2000. ISBN 978-1-57886-011-1. . .

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Исак_Асимови радови
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Исак_Асимов&oldid=28824615”