Бегаљица

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Бегаљица
Begaljica, pogled sa Umke.jpg
Поглед на Бегаљицу
Административни подаци
Држава  Србија
Град Београд
Општина Гроцка
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 3029
Географске карактеристике
Координате 44°37′33″ СГШ; 20°41′24″ ИГД / 44.625833° СГШ; 20.69° ИГД / 44.625833; 20.69Координате: 44°37′33″ СГШ; 20°41′24″ ИГД / 44.625833° СГШ; 20.69° ИГД / 44.625833; 20.69
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Бегаљица на мапи Србије
Бегаљица
Бегаљица
Остали подаци
Поштански број 11308
Позивни број 011
Регистарска ознака BG

Бегаљица је насеље у Градској општини Гроцка у Граду Београду. Према попису из 2011. било је 3029 становника.

Историја[уреди]

Село лежи јужно од варошице Гроцке.Бегаљица је старије насеље. Најраније податке о овом селу налазимо у турском попису „влаха београдске нахије“ из 1528. године, где се наводи село Бегаљица ca манастиром Свети Рајко (манастир Рајиновац[1]) и у том периоду је село имало свега пет кућа, а његов постепени развој можемо да пратимо на основу даљих турских пописа. Тако у следећем, из 1530. године, Бегаљица броји 14, а 1536. године 17 домова. Овде се, осим манастира Свети Рајко, помиње и манастир Свети Тодор, док је у попису из 1560. уз манастир Свети Рајко уписан и манастир Свети Петар.

Не поседујемо додатне податке на основу чега бисмо могли да утврдимо да ли су Свети Рајко и Свети Петар идентични манастири, али је највероватније дошло до грешке приликом пописа. Такође, не знамо ништа о том другом манастиру који се спомиње у близини Бегаљице. Каснији писани извори и усмена предања нам о томе ништа не казују. Бегаљица се помиње у 18. веку и на карти из тога доба забележено је ово насеље под именом — Бигализа.[2] Има и других трагова који указују на старину овога места. На месту Караули постоји Селиште за које се прича ово: Некада је Бегаљица била пуста и седамдесетих година у селу није певац запевао. А када се доцније село засељавало, прве су куће биле у Милошеву Потоку, одакле се село премести на Караулу, затим са Карауле Бегаљичани пређу на данашње место, а Караула остане селиште.

О имену села постоји ово предање: „Турци су често ударали на село и пленили га, због чега су становници морали бежати, па кад опасност мине, враћали су се натраг“. Због тог честог бежања, веле, да је село добило име ово.

Године 1732. Бегаљица је припадала нурији (парохија) манастира Рајиновца и имала је 20 кућа. У арачким списима (пореским списковима) из првих десетина 19. века помиње се Бегуљица која је имала 1818. г. 51 и 1822. г. 52 куће. По попису из 1921. године село је имало 380 кућа са 2259 становника.

Најстарије су породице, које не знају своје порекло: Антонијевићи, Цвејићи, Максимовићи, Обреновићи и Савковићи. Досељеници су: Бисенижи, чији су преци дошли од Колубара; Полићи, старином од Пријепоља; Палићи, старином из Херцеговине, чији је предак Стефан Андрејевић-Палалија, кога су 1804. године посекле дахије, и чији се гроб налази код манастира Рајиновца; Бугарћићи, са старином од Пирота; Карамихаловићи чији је предак дошао из космајске Дучине; Пирићи и Миленковићи са старином од Пирота; Груићићи, Станоковићи, Благојевићи и Радојевићи старином из Бјелопавлића (Црна Гора) итд.

У Атару Бегаљичком налази се манастир Рајиновац. По предању подигнут је као задужбина из прве половине 15.века, обновљен трудом духовника Ажи-Висариона раковичког. У овоме манастиру је 1732. године био калуђер Макарије, рођен у Слатини, у ваљевској околини.

Школа је од 1871. године била у једној малој кућици све до 1904. године, када је подигнута нова школа. (подаци крајем 1921. године).[3][4]

Бегаљица је позната као воћарски крај, посебно по узгоју јагода.[5]

Демографија[уреди]

У насељу Бегаљица живи 2638 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,3 година (39,6 код мушкараца и 42,9 код жена). У насељу има 1061 домаћинство, а просечан број чланова по домаћинству је 3,04.

Ово насеље је у великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).

График промене броја становника током 20. века
Демографија[6]
Година Становника
1948. 3.175
1953. 3.301
1961. 3.449
1971. 3.604
1981. 3.842
1991. 3.880 3.328
2002. 3.255 3.775
Етнички састав према попису из 2002.[7]
Срби
  
3.147 96,68 %
Роми
  
36 1,10 %
Румуни
  
8 0,24 %
Црногорци
  
5 0,15 %
Муслимани
  
5 0,15 %
Хрвати
  
4 0,12 %
Бугари
  
4 0,12 %
Југословени
  
2 0,06 %
Словаци
  
1 0,03 %
Македонци
  
1 0,03 %
непознато
  
1 0,03 %


Референце[уреди]

  1. ^ „Manastir Rajinovac”. 
  2. ^ „Мирјана Детелиц — Епски Градови, Лексикон”. 
  3. ^ Подаци су узети из: „Насеља“ књ.II (П. Нилолић: Околина Београда) и из «Летописа» општине села Бегаљице Бриј.1509.
  4. ^ Литература „Летопис Подунавских места“(Беч 1998) период 1812 – 1935 г. Летописа, по предању, Подунавских места и обичаји настанак села ко су били досељеници чиме се бавили мештани
  5. ^ Бегаљица: И од јагода може добро да се живи („Вечерње новости“, 18. мај 2013)
  6. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  7. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  8. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Коришћена Литература:[уреди]

  • Коришћена Литература:
  • Извор Монографија Подунавске области 1812-1927 саставио Др, Владимир Марган бив. Председник Обласног одбора Комесар Обласне Самоуправе, објавјено (1927 г.)„Напредак Панчево,,
  • „Летопис“: Подунавска места и обичаји Марина (Беч 1999 г.).

Летопис период 1812 – 2009 г. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању места у Јужној Србији, места и обичаји настанак села ко су били Досељеници чиме се бавили мештани

  • Напомена

У уводном делу аутор је дао кратак историјски преглед овог подручја од праисторијских времена до стварање државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Највећи прилог у овом делу чине ,»Летописи« и трудио се да не пропусти ниједну важну чињеницу у прошлости описиваних места.

Спољашње везе[уреди]