Врчин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Врчин
Vrcin countryside.jpg
Природа око Врчина
Административни подаци
Држава  Србија
Град Београд
Градска општина Гроцка
Председник месне заједнице Радомир Аврамовић [1]
Становништво
Становништво
 — (2011) Раст 9088
Географске карактеристике
Координате 44°40′04″ СГШ; 20°35′23″ ИГД / 44.667833° СГШ; 20.589833° ИГД / 44.667833; 20.589833Координате: 44°40′04″ СГШ; 20°35′23″ ИГД / 44.667833° СГШ; 20.589833° ИГД / 44.667833; 20.589833
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надм. висина 138 м
Површина 49,1 км2
Врчин на мапи Србије
Врчин
Врчин
Остали подаци
Поштански број 11224
Позивни број 011
Регистарска ознака BG

Врчин је насеље у Градској општини Гроцка у Граду Београду. Према попису из 2011. било је 9088 становника. Врчин је брдовито насеље. Надморска висина Врчина је 138 метара. Врчин је релативне јаке популације 104 становника по km2. Најближи већи град је Београд 18,1 km севернозападно од Врчина.

Могуће да назив Врчин потиче од келтског Vrdda(in) (значи почаствован), прелази у Vrdtin, одатле и Врчин, што значи: Тврђава (град) почаствованима.[2]

У Врчину су живели антички народ Келти, Скордисци, па и у називу Врчина очувало се име светишта богиње Орције (sacrum Orcinum ). Врчин је у 16. веку припадао Београдској, па после Авалској нахији.

Врчин се налази југоисточно од Авале, у централно-источном делу општине, 20 km југоисточно од Београда и 14 km западно од седишта општине Гроцке. Налази се у подручју реке Болечице и великих раскрсница на прузи Београд-Пожаревац, аутопут Београд-Ниш, регионални пут који повезује аутопут и Смедеревски пут (кроз Заклопачу) и још један који повезује аутопут Београд-Крагујевац.

Коловозни натпис.

Село је шумадијског типа, и раздвајају га Доња и Горња мала. Куће су у овом селу доста збијене, или разређене или удаљене 60 метара. Ретке су оне удаљене 100 метра, а још ређе 200 и 300 метара. Окунћице нису велике, а најчешће поред шљивика имају и гајеве. Село не поседује праве путеве осим сеоског коловоза. Рамничарски крајеви су обично модернији. Прва кућа је саграђена пре 20 година, која је била на растојању од Брђана 1-2 километра. А прави шумадијски тип су Брђани. Брђански крај је најстарији у селу. Најстарија породица у Врчину је породица Теофиловића. Најстарији делови Врчина најчешће имају збијене куће. Врчин поседује школу која се зове ОШ „Свети Сава“ и цркву Светих апостола Петра и Павла, у којој је богослужио Патријарх Иринеј.

Насеља[уреди]

Врчин има неколико сопствених насеља. Они се могу поделити на два дела, источно и западно од аутопута.

Источна област:

  • Церје, најјужнија област Врчина, није баш повезана са Врчином у неком смислу, добило је име по биљци церу.
  • Доња Мала, представља највећи део северног Врчина.
  • Јанковићи, најисточнији део који повезује Врчин са Заклопачом, добило је име по породичном презимену.
  • Траншпед, северна област која је најближа Београду, добила је име по компанији Траншпед.
Области Врчина.

Јужна област:

  • Аврамовићи (Карагача), северна област која је добила име по породичном презимену.
  • Бајић Крај, источна област која је добила име по породичном презимену.
  • Царино Насеље, јужно-источна област дуж аутопута.
  • Феропласт, добило име по компанији.
  • Горња Мала (центар), централни део целог насеља.
  • Мало Поље, јужно-западна област.
  • Орловица, место код Траншпеда.
  • Побрђани, централно-јужна област.
  • Рамнице, најјужнија област.
  • Јаричиште, западна област Врчина

Црква[уреди]

Иконостас цркве је рађен 1896. године. Црва је саграђена у византијском стилу од 1997-1998. Црква има око 10 литургијских књинга из XVIII века. У њих спадају: Пластир, штампан у Москви 1760. године; штампан у Бечу 1795; Ирмологија; штампана у Бечу 1791. године у Курцбековој штампарији; Триод, штапман у Москви 1813. године; комплет Минеја, штампан у Москви у првој половини XIX века и једна Пасхалагија, штампана у истом периоду у Београду. [3]

Економија[уреди]

Упркос недавном развоју радионица и комерцијалних сектора (укључујући изградњу тржног центра у центру насеља), економија је углавном заснована на пољопривреди.

Политика[уреди]

Врчин је некада било седиште своје општине, која је расформирана у општину Гроцку. С времена на време, предлаже се раздвајање Врчина из општине Гроцке, због удаљености од свог општинског седишта и чињенице да има више становника од Гроцке. Недавни предлог је био да се поделе Врчин и неколико насеља из општине Вождовац (Зуце, Пиносава, Рипањ, Бели поток) у нову, под-Аваласку општину Авалски венац. Тренутни председник Врчина је Радомир Аврамовић.

Демографија[уреди]

Врчин је статистички класификује као сеоско насеље (село) и званично је друго по броју становника у општини Гроцкој. Међутим, незваничне процене не укључују избеглице (не рачунају у извештајима службених пописа).

У насељу Врчин живи 6980 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,6 година (39,7 код мушкараца и 41,5 код жена). У насељу има 3035 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,86.

Ово насеље је у великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

Врчин се простире са обе стране аутопута (највише развијен са западне стране). Источни продужетак је познат и као Траншпед. Демографија Врчина је сваке године све већа и већа.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[4]
Година Становника
1948. 5.040
1953. 5.342
1961. 6.042
1971. 6.263
1981. 7.327
1991. 8.034 7.589
2002. 8.667 9.328
Етнички састав према попису из 2002.[5]
Срби
  
8.418 97,12 %
Југословени
  
27 0,31 %
Црногорци
  
24 0,27 %
Роми
  
20 0,23 %
Хрвати
  
16 0,18 %
Горанци
  
16 0,18 %
Македонци
  
14 0,16 %
Муслимани
  
6 0,06 %
Бугари
  
6 0,06 %
Бошњаци
  
5 0,05 %
Мађари
  
4 0,04 %
Румуни
  
3 0,03 %
Словенци
  
2 0,02 %
Немци
  
2 0,02 %
Украјинци
  
1 0,01 %
Руси
  
1 0,01 %
непознато
  
26 0,29 %


Постанак села и порекло становништва[уреди]

1813. сви становнции села су бежали преко Саве и Дунава у Аустрију. За Теофиловиће се прича да су побегли у село Јарковцу (околина Панчева), у које је дада дошао са 7 синова. Отуда су почели да се враћају, обично после 2-3 године, а неки су се тамо за стално населили.

Староседеоци: Косанићи, Бугарчићи, Старчевићи, Васићи, Пуровићи, Исидоровићи, Обрадовићи, Бајићи, Јованчевићи, Рајићи, Коџићи и Максимовићи.

Из призренске околине:

  • Вагићи, који су први дошли из призренске околине, њих називају Грцима, а од њих воде порекло:
  • Дамњановићи
  • Вујићи
  • Кузмановићи
  • Маринковићи

У то време у селу су били и:

  • Кнежевићи (белопољци), од њих воде порекло:
  • Стекићи
  • Крантићи који су дошли са Косова
  • Филиповићи који су исто дошли са Косова
  • Теофиловићи (Товиловићи – а неки их зову и Швабићи) – „Ере“ су дошли из Чачка
  • Мићићи
  • Јовичићи

од другог:

  • Синђелићи и Теофиловићи

од трећег:

  • Теофиловићи, Апостоловићи и Грујући

од четвртог:

  • Лалићи, Лазаревићи и Којићи
  • Товиловићи су и:
  • Живановићи, Митрићи и Грујићи

То је највећа породица у овом селу, а има их још 18. Сад имају преко 100 кућа и 20 посебних породица

Остали:

  • Влаховићи, пореклом Власи
  • Сарићи (Ненадовићи)
  • Јашићи, су из Болеча, где им је дада урадио убиство па су побегли
  • Максимовићи су из Бугарске, деда им је овде купио имање па су се населили
  • Пајићи, деда им се населио у Врчину
  • Несторовићи и Дамњановићими, су из Параћина
  • Јеремићи, су пореклом од Станка Станковића, који га је Јеремија довео из Веограда, јер се оженио са његовом мајком. Станко је пореклом са Косова
  • Мијатовићи су из Парацана
  • Јањићи, су пореклом Старчевићи
  • Кљајићи, су из Бањалуке
  • Паскијевићи, су из Војводине
  • Ђорићи, су пореклом од Бугарина који је радио у овом селу
  • Деспотовићи, воде порекло од Бугарина

Новији дошљаци:

Један пастир се доселио 1859. из Кочине. Не зна се његово име, а ни презиме.

У Горњој Мали, са свим деловима су: Товиловићи, Крантићи, Бугарчићи, Јашићи, Пуровићи, Кузмановићи, Грујићи (Товиловићи), Синђелићи (Товиловићи), Јованчевићи, Бајићи, Косанићи, Илићи, Јеремићи, Кнежевићи, Пајићи, Влаовићи, Исидоровићи (Пуровићи), Обрадовићи (Пуровићи), Соколовићи, Марковићи, Јевтићи, Сарићи или Ненадовићи, Стојановићи, Михајловићи и др.

У Доњој Мали су: Рајићи, Маринковићи, Ђорићи, Стекићи, Кнежевићи, Вагићи, Дамњановићи (Стекићи), Ивковићи, Васићи, Старчевићи, Максимовићи, Несторовићи, Мијатовићи, Влаовићи, Васиљевићи и др.

У Репници су: Вагићи, Вујићи, Кузмановићи, Јанковићи, Кнежевићи, Маринковићи и др.[7]

Ношња[уреди]

Код Београдског Подунавља носила се коњига, тип ношње који покрива главу равнотањирастог облика. У власништву Етнографског музеја код Београда налази се једна коњига из Врчина. Осим коњига, Врчинци су носили и јелек, скути, кумоша, рубине, оплећак, назувице, опанке које су сами правили, Од осамдесетих година 19. века носили су шумадијски тип опанака. Од друге деценије 20. века носили су и опанке капчаре, који су направљени од фабричке коже.[8]

Чешљање и намештање коњиге се може видети на овој слици, из друге половине 19. века, сачувале су се мале измене до половине 20. века, кад су у то време 20 страица носиле коњиге.

Историја[уреди]

Око цркве се некада налазило Маџарско насеље, које је накада било село, а сад је остало само неколико кућа. Пре садашње цркве раније је био Прњавор. На месту под називом Грабље, у Горњној Малој, био је Врчин. Постоје и места где је остало старих воћњака, а ту су живели Крантићи, где је био и хан по чему и данас то место носи његово име.

Село се први пут помиње у XVI веку, у турском попису Влаха из Београдске нахије 1528. године које је тада носило назив Хрчин са 6 кућа. А у попису из 152830 пише да је тада село имало само 12 становника, а после 30 година 19 становника. Такође се и помиње „поп син Вујица”, а такође и „манастир Раковица око Хрчина“. Не зна се кад је у том перидоу Врчин поседовао цркву.

У то време су у Врчину постојало више села, Карагача, Касабова, која се помиње као „мезар” тј. селиште, што значи да је раније постојало село, али је после расељено, а од 1560. године носи данашњни назив Касаповац. Затим се помиње село Годен, за кога др. Хазим Шабановић, (преводилац записа са турског језика), пише да се најпре налазило у београдској, а затим у авалској нахији, али је непознато где се налази то село, али би то могао бити данашњи Годањ, потес на источној страни села.

На данашњем Врчину, Бегаљици и Гроцкој налазила су се села Горњи и Доњи Гаврани, што се данас зове само Гавран. Данашња Орловица се некад звала Орлово, а се Рибница налазило се на месту где је данас засеок Рамнице, један крај Доње мале у Врчину. У попису извршеном од стране Аустријанаца, после окупације београдске области 1717. године, село Врчин није више означено као насељено, али само 16 година касније, у попису Београдске митрополије из 1733 — 1735. године, Врчин се ипак помиње као село са 35 домаћинстава. Тек из пописа из 1846. године види се да је Врчин инмао 123 куће и 877 становника, па је тако спао у највећа села у Србији. На то је утицало и на рано отварање школе у Врчину, већ 1860. године. Врчин се налази са обе стране Врчинске реке и село је разбијеног шумадијског типа, подељено на крајеве Горњу и Доњу Малу.

Прва црква Врчина је настала у XVIII веку код места Прљуша.

Врчин је старије насеље. Године 1732. припадао је београдском „дистрикту“ и имао 35 домова. У то доба се помиње под именом Vrozi, Wertschan и Вречин. Називи Селиште, Манастириште, Црквиште и Прњавор сведоче да је овде постојало неко насеље.

Предање вели да је село раније било на месту, које се зове Грабље. Године 1813. становници су напустили село и прешли су „преко“ (Војводине). У арачким списковима из првих десетина 19. века помиње се Врчин који је имао 1818. г. 76, а 1822. г. 81 кућу.

Друга црква је саграђена код места Синђелићеве воде, где се могу наћи остатци грађења. Највероватније је саграђена крајем XVIII или почетком XIX века после првог српског устанка. Неки Врчинци су после пораза отишли у Аустирју. Када су се вратили 1815. године поново су саградили цркву и у њој су се вршила богослужења до 1829. године, пошто је дошло до грађења ново Врчинске цркве. Она је дограђена и преправљена 1834. и 1896. године. Та црква Св. Апос. Петра и Павла је сазидана око 1830. у време Милоша Обреновића. Црква је 1896. украшена и доправљена помоћ свештеника М. Кузмано-вића и В. Петровића. Марко Богдановић је у Београду 22. јула 1834. обавестио Милоша Обреновића да су Врчинци са Лештанског мајдана узели око 140 кола камена, што је и одобрио Милош. Касније је Милутин Савић из Гроцке затражио од Милоша још потребних ресурса за изградњу.

Према Николи Апостоловићу у његовој књизи „Прва књига о Врчину“, постоји много теорија о томе како је Врчин добио име. Он пише:

„Надајући се да ћу у предању наићи на решење загонетке имена Врчин многе сељане, са којима сам разговарао у својим трагањима, питао сам знају ли откуд име Врчин и шта оно значи. Невроватна је шароликост прича које сам чуо, од тога да је име добијено по некаквој тикви од које се сушењем праве посуде, врчеви, преко приче о томе да је у Врчину било много кошница те се мед много врцао, затим да се први човек који се овде населио, и то у пределу Грабља звао Врча, па све до духовите скаске о путописцу Енглезу који је овде почашћен вином тражио још показајући на врч и говорећи ин (у).”

— Никола Апостоловић, Прва књига о Врчину

Риста Т. Николић је крајем 20. века посећивао околину Београда, описивао је много села, али је за Врчин рекао да је страног порекла. Василије Довганић 1948. године записује:

„Када су Турци и овим тереном настанио се један бег између Бегаљице и Врчина, коме су ова два села марала давати десетак. Када је бег десетак произвољно повећао, досељеници су отворено против тога “врчали”, бунили се, те по томе су људи околних села, ово мало насеље назвали Врчин.”

— Василије Довганић

Предање вели да су Врчин основали преци Косанића, после којих су дошли Бугарћићи. Старе су породице, које не знају од куда су старином, : Старћевићи (Васићи), Пуровићи (Исидорoвићи, Обрадовићи), Митрићи, Бајићи, Јовановићи. Итд. (подаци крајем 1921. године).[9][10]

Клима[уреди]

Клима је углавном влажна и суптропска.[11] Просечна температура је 12°. Најтоплији месец је јул, са око 24°, а најхладнији је јануар са -2°.[12] Падавина је просечно 1.025 милиметара годишње. Највлажнији месец је мај са 172 mm кише, а најсувљи месец је август са 43 mm кише. [13]

Врчин
Климатограм
Ј Ф М А М Ј Ј А С О Н Д
 
 
94
 
 
2
−7
 
 
75
 
 
4
−4
 
 
72
 
 
15
3
 
 
90
 
 
21
7
 
 
172
 
 
24
11
 
 
79
 
 
27
16
 
 
122
 
 
29
19
 
 
43
 
 
29
19
 
 
94
 
 
22
12
 
 
69
 
 
18
8
 
 
44
 
 
11
3
 
 
71
 
 
1
−5
Просечне макс. и мин. температуре у °C
Укупне падавине у mm
Извор: [12]

Даље читање[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Grocka.rs, месна заједница Врчин
  2. ^ http://losthistory.weebly.com/kelti.html , Kelti
  3. ^ Храм Светих апостола Петра и Павла
  4. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  5. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  6. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 
  7. ^ Порекло становништва село Врчин, Градска општина Гроцка – Град Београд. Из књиге „Околина Београда“ Ристе Т. Николића – НАСЕЉА СРПСКИХ ЗЕМАЉА (књига 2) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига V), Београд 1903. Порекло и презимена, село Врчин
  8. ^ Етнографски институт САНУ, Београд, Драгана Радојчић Ношња из Врчина
  9. ^ Подаци су узети из: „Насеља“ књ.II (Николић: околина Београда) и из „Летописа“ општине села Врчина, Бр.348.
  10. ^ Литература „Летопис Подунавских места“(Беч 1998) период 1812 – 1935 г. Летописа, по предању, Подунавских места и обичаји настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани
  11. ^ Peel, M C; Finlayson, B L. „Updated world map of the Köppen-Geiger climate classification”. Hydrology and Earth System Sciences. 11: 1633—1644. doi:10.5194/hess-11-1633-2007. Приступљено 30 Enero 2016.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  12. 12,0 12,1 „NASA Earth Observations Data Set Index”. NASA. Приступљено 30 Enero 2016.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  13. ^ „NASA Earth Observations: Rainfall (1 month - TRMM)”. NASA/Tropical Rainfall Monitoring Mission. Приступљено 30 Enero 2016.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)

Коришћена Литература:[уреди]

  • Извор Монографија Подунавске области 1812-1927 саставио Др, Владимир Марган бив. Председник Обласног одбора Комесар Обласне Самоуправе, објавјено (1927 г.)„Напредак Панчево,,
  • „Летопис“: Подунавска места и обичаји Марина (Беч 1999 г.).
  • Летопис“ период 1812 – 2009 г. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању места у Јужној Србији, места и обичаји настанак села ко су били Досељеници чиме се бавили мештани
  • Етнографски институт САНУ, Београд, Драгана Радојчић, „Ношња из Врчина
  • Никола Апостоловић, „Прва књига о Врчину

Спољашње везе[уреди]