Болеч

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Болеч
Административни подаци
Држава  Србија
Град Београд
Општина Гроцка
Становништво
Становништво
 — (2011) Раст 6410
Географске карактеристике
Координате 44°43′17″ СГШ; 20°36′07″ ИГД / 44.7215° СГШ; 20.602° ИГД / 44.7215; 20.602Координате: 44°43′17″ СГШ; 20°36′07″ ИГД / 44.7215° СГШ; 20.602° ИГД / 44.7215; 20.602
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Болеч на мапи Србије
Болеч
Болеч
Остали подаци
Поштански број 11307
Позивни број 011
Регистарска ознака BG

Болеч је насеље у општини Гроцка у Граду Београду. Према попису из 2011. било је 6410 становника. До насеља саобраћа линија 305 (Устаничка — Болеч) коју одржава ГСП Београд — Погон Космај.

Историја[уреди]

Место Болеч се налази северозападно од вароши Гроцке, на путу БеоградГроцка, а у непосредној близини Дунава. Болеч долази у ред старијих насеља. У литератури се Болеч спомиње 1738. г. („ и беше се цел ден на Болечу“ ). Осим тога, има трагова, који указују на старије насеље. На Орашћићима је, по предању, било Маџарско гробље на чије се трагове и сада налази. Поред друма и му близини механе (тада турске) постоји Бећарско гробље; ту је за време Турака постојала џамија, као и паланчица, која је служила Татарима за станицу.

Пре 1813. г. село је било на десној страни Болечице, испод гробља, на месту које се зове Селиште. Тада су ту биле њиве а било и по која шљива. За време пропасти (1813) становништво је напустило село и пребегло у Банат. Тада у селу није било више од 10 кућа. Кад се доцније вратили, нису отишли на старо место, јер би им Турци ту много досађивали, већ дођу у Гурбет До, где је била велика шума, и где су становали Роми (Цигани) коритари, и ту се настане.

На Болечу је 1815. године чим је плануо устанак, подигнут шанац, у коме су се састали кнез Милош и Вујица Вулићевић.

Болеч се помиње у арачким списковима (порески списак) и имао је 1818. г. 41 а 1822. г. 43 куће. По попису из 1921. године у селу је било 169 кућа са 888 становника.

Предање вели да је у селу била најстарија породица Абазовића, од које данас нема потомака. Веле да су ови Абазовићи водили порекло од неког србина Абаза, који је био спахија. Као најстарије породице сматрају се Певалићићи и Николићи, за које причају, да је некада било све сеоско имање њихово. Старе су породице и Гагићи, чији је предак био Јанко Гагић буљубаша, кога су дахије погубиле 1804. године; Ђурићи, Ачимовићи, Јекићи, Љубинковићи, Стевановићи, Трифуновићи, Вићентијевићи, Милутиновићи и Јефтићи такође се сматрају за старе породице.

Остале породице су досељене из Босне и Херзеговине, из Косова, од Пирота и из околине Ниша, Старе Србије и из околних села. Село је подигло школу 1909. г. Црква им је била у Винчи са којом чинило једну парохију. Године 1920. основана је у селу Земљорадничка задруга. Село је у току балканског и светског рата имало 80 жртава. (подаци крајем 1921. године).[1][2]

Демографија[уреди]

У насељу Болеч живи 4606 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 38,1 година (37,3 код мушкараца и 38,9 код жена). У насељу има 1735 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,31.

Ово насеље је у великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[3]
Година Становника
1948. 1.184
1953. 1.213
1961. 1.277
1971. 1.476
1981. 3.395
1991. 4.960 4.671
2002. 5.750 6.324
Етнички састав према попису из 2002.[4]
Срби
  
5.463 95,00 %
Роми
  
49 0,85 %
Црногорци
  
40 0,69 %
Македонци
  
40 0,69 %
Хрвати
  
20 0,34 %
Бугари
  
17 0,29 %
Југословени
  
15 0,26 %
Руси
  
6 0,10 %
Словенци
  
4 0,06 %
Муслимани
  
4 0,06 %
Мађари
  
4 0,06 %
Украјинци
  
3 0,05 %
Словаци
  
3 0,05 %
Горанци
  
3 0,05 %
Немци
  
1 0,01 %
непознато
  
32 0,55 %


Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Подаци су узети из: „Насеља“ књ.II (П. Нилолић: Околина Београда) и из «Летописа» општине села Болеч. Бр.477
  2. ^ Литература „Летопис Подунавских места“(Беч 1998) период 1812 – 1935 г. Летописа, по предању, Подунавских места и обичаји настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани
  3. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  4. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  5. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Литература[уреди]

  • Извор Монографија Подунавске области 1812-1927 саставио Др, Владимир Марган бив. Председник Обласног одбора Комесар Обласне Самоуправе, објавјено (1927 г.)„Напредак Панчево,,
  • „Летопис“: Подунавска места и обичаји Марина (Беч 1999 г.).

Летопис период 1812 – 2009 г. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању места у Јужној Србији, места и обичаји настанак села ко су били Досељеници чиме се бавили мештани

  • Напомена

У уводном делу аутор је дао кратак историјски преглед овог подручја од праисторијских времена до стварање државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Највећи прилог у овом делу чине ,»Летописи« и трудио се да не пропусти ниједну важну чињеницу у прошлости описиваних места.

Спољашње везе[уреди]