Браћа Миладинови

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Браћа Миладинови
Споменик на Миладиновци.JPG
Место рођења Република Македонија Македонија
БугарскаБугарска

Браћа Миладинов, Димитар (Струга, 1810Истанбул, 23. јануар 1862) и Константин (Струга, 1830Истанбул, 18. јануар 1862), били су македонски и бугарски[1][2][3] пјесници и фолкористи, кључне фигуре националног препорода у Македонији и Бугарској средином 19. вијека.

Породица Миладинов[уреди]

Димитар и Константин Миладинов рођени су у породици струшког грнчара Ристе Миладинова и његове жене Султане. То је била бројна породица с осморо деце, од тога шест синова: Димитриј, Тане, Наум, Мате, Апостол и Константин и двије кћери: Ана и Крста.

Родна кућа браће Миладинов из Струге

Биографија[уреди]

Школовање[уреди]

Димитар је од 1829. школован у Јањини и Манастиру св. Наума у Охриду, тако да је 1830. постао учитељ у Охриду. Остала браћа су основно школовање завршила у Струги, а гимназију у Јањини (Грчка). Средњи брат Наум Миладинов (18171895) полазио је Духовну академију на патријаршијском универзитету Халки у Истанбулу, гдје је дипломирао на одсјеку за музику и граматику. Наум је 1843. написао музички уџбеник, први такве врсте у Македонији. Пуно је помогао браћи у скупљању грађе за Зборник јер је записивао и ноте.

Најмлађи брат Костантин дипломирао је 1852. године на Филозофском факултету у Атени, на одеку за грчку филологију.

Педагошки рад[уреди]

С дипломама школованих учитеља, браћа су се вратила у свој родни крај и почела радити као учитељи. Радећи у школи у Охриду Димитар се сусрео с познатим руским славистом Виктором Григоровичем. Тај сусрет био је пресудан за њега, јер га је потакао да скупља народне пјесме и обичаје македонског народа. Недуго иза тог Димитар је уз помоћ браће почео прикупљати грађу за будући Зборник пјесама и народних обичаја.

У то време Македонија је била под влашћу Османског царства и не само што је народ трпи о слугански положај у односу на владајуће исламско становништво, већ је у духовном погледу био подвргнут хеленизацији преко црквених власти које су биле подчињене |цариградском патријарху, а он је био Грк.

Димитар Миладинов је био панславистички оријентиран и желео је да се у тадашњу наставу уведе словенски језик (славјански језик тј. српско-бугарски, језик тога краја) уместо грчког, због тог је врло брзо дошао у сукоб са малобројним гркофилима у Битољу, особито с митрополитом Милетосом. Због тога је напустио Битолу и отишао радити у оближње село Трново међу Влахе. Путовао је по Аустро-Угарској (Војводина) и упознао се с идејама илиризма, за које се одмах ватрено загријао и прихватио их као своје. По повратку у родну Стругу 1856., Димитар одлучује послати млађег брата Константина на студиј славенске филологије у Москву, на тамошњи Царски универзитет. Понијевши скупљени материјал за будући Зборник, Константин је уз студиј, радио на припреми прикупљеног материјала за објављивање. У то време се и сам прихватио пера и почео писати поезију, и поред тога што није написао пуно (свега 15 пјесама), његова поезија заузима грандиозно место у македонској лирици, због једне пјесме - Т'га за југ која је постала синоним за Македонију. Та песма је преведена на 42 језика у седамдесетак препева. Тешка руска зима и слабо материјално стање Константина, узроковале су да оболи од тад неизљечиве болести - туберкулозе 1859. У Москви није успио ни у намјери да објави свој дуго припремани - Зборник народних умотворина, понајвише због великог отпора православних црквених кругова, који се нису хтјели замјерити - Цариградској патријаршији.

Димитар Миладинов

Због тог је у јуну 1860. напустио Москву не завршивши студије, и кренуо на пут кући преко Беча. Ту се сусрео са бискупом Строссмаyером, с којим је имао контакте још у Москви јер га је информирао о својим настојањима да објави свој Зборник. Јосип Јурај Строссмаyер прихватио је идеју да он финанцира издавање зборника[4] и послао Константина у Загреб, гдје се његов Зборник требао одштампати.

Прва страница оргиналног зборника из 1861. Бугарске народне пјесме

Бугарске народне пјесме[уреди]

Зборник народних песма и обичаја браће Миладинов одштампан је 24. јуна 1861. у штампарији Анте Јакића из Загреба под насловом - Бугарске народне пјесме, сакупљене од браће Миладинов. По новосадском српском књижевном часопису "Бугарин Миладинов" је био скупљач.[5] То је на крају испала књига од 600 македонских народних пјесама и 77 бугарских (које је му је уступио бугарски фолклорист Василије Чолаков да попуне слог). Све до штампања, књига је имала радни наслов Македонске народне песме. [6] Промена наслова књиге у задњи тренутак пред објављивање, је предмет контраверзи и полемика које трају до данас. Наслов Бугарске народне песме први пут се појавио у писму Чолакова Фрањи Рачком управо пред саму реализацију. У речничком додатку налазио се и први дио македонско - хрватског речника што га је Миладинов био спреман објавити у целости (2000 речи), али је одустао због величине Зборника.[7]

Зборник је изазвао велик одјек у славистичким круговима, као и у европској културној јавности. Константин је, сретан због испуњења животног сна, средином јула 1861. напустио Загреб и кренуо за родну Стругу. Успут се задржао у Београду, гдје је сазнао да му брат Димитар лежи већ преко пола године у турском затвору. И тако је умјесто за Стругу кренуо пут Цариграда, гдје је су и њега ухапсили под оптужбом да је шпијун. Под никад разјашњеним околностима браћа Миладинов су умрла у цариградском затвору 1862. године.

    • Македонска наука не употребљава назив - Бугарске народне пјесме, сакупљене од браће Миладинов, већ само Зборник браће Миладинов.
Константин Миладинов

Смрт[уреди]

Половином 1861. године Константин је напустио Загреб и отпутовао за Београд, где је сазнао да му је брат Димитар допао цариградске тамнице. Затим је отпутовао за Цариград, где су га Турци ухапсили и под оптужбом да је шпијун, бацили у тамницу. Браћа Константин и Димитар Миладинови умрли су 1862. године у Цариграду, под неразјашњеним околностима. Наводно су били отровани, јер је заузимањем Штросмајера код Порте, било издејствовано да буду ослобођени.[4]

Поезија Константина Миладинова[уреди]

Константин Миладинов је писао поезију инспирисану социјалним и националним мотивима. Следи списак дела објављених за његова живота:[8]

  • „Бисера“, „Б'лгарски книжици“, година I, 1858, кн. 15.
  • „Желание“, „Б'лгарски книжици“, година I, 1858, кн. 15.
  • „Голапче“, „Б'лгарски книжици“, година I, 1858, кн. 15.
  • „Шупељка“, „Б'лгарски книжици“, година I, 1858, кн. 15.
  • „Не- не пијан“, „Б'лгарски книжици“, година I, 1858, кн. 15.
  • „Клетва“, „Б'лгарски книжици“, година I, 1858, кн. 15.
  • „Скрсти“, „Б'лгарски книжици“, година I, 1858, кн. 19.
  • „Грк и Бугарин“, „Б'лгарски книжици“, година I, 1858, кн. 24.
  • „Побратимство“, „Б'лгарски книжици“, година II, 1859, кн. 22.
  • „Думание“, „Б'лгарски книжици“, година II, 1859, кн. 22.
  • „Сираче“, „Братски труд“, 1860, кн. 1.
  • „На сонцето“, „Братски труд“, 1860, кн. 1.
  • „Еѓуптин делија“, „Братски труд“, 1860, кн. 3.
  • „На чужина“, „Дунавски лебед“, година I, 1860, бр. 20.
  • Т'га за југ“, „Дунавски лебед“, година I, 1860, бр. 20.

Референце[уреди]

  1. ^ „21.MART - SVETSKI DAN POEZIJE”. u spomen na makedonske pesnike i prosvetitelje braću Miladinov. Приступљено 30. 9. 2017. 
  2. ^ In their correspondence both Brothers self identified as Bulgarians, see: Братя Миладинови – преписка. Издирил, коментирал и редактирал Никола Трайков (Българска академия на науките, Институт за история. Издателство на БАН, София 1964); in English: Miladinovi Brothers - Correspondence. Collected, commented and redacted from Nicola Traykov, (Bulgarian Academy of Sciences, Historical Institute, Sofia 1964.)
  3. ^ "Застава", Нови Сад 16. фебруар 1887. године
  4. 4,0 4,1 "Застава", Нови Сад 1887. године
  5. ^ "Даница", Нови Сад 1861. године
  6. ^ „Македонију и Хрватску повезују куће од речи”. www.vjesnik.hr. Приступљено 25. 04. 2009. 
  7. ^ Миладинов Константин: Да видам Охрид, Струга да видам, Приредио Борислав Павловски, Заједница Македонаца у Републици Хрватској, Завичајна наклада "Жакан Јури", Загреб - Пула 2001,. ISBN 978-953-96314-5-9.
  8. ^ „Бугарска преродбеничка поезија“, избор и редакција Кирил Топалов, „Български писател“, Софија, 1980, стр. 271

Спољашње везе[уреди]