Валериј Харламов

Валериј Харламов Валерий Борисович Харламов
Лични подаци
Надимак	„Мајстор руског хокеја“
Датум рођења	(1948-01-14)14. јануар 1948.
Место рођења	Москва, СФСР Русија, СССР
Датум смрти	27. август 1981.(1981-08-27) (33 год.)
Место смрти	Солнечногорск, СФСР Русија, СССР
Висина	173
Маса	73
Играчке информације
Позиција	нападач
Хвата/Пуца	леворук
Бивши клубови	ЦСКА Москва 1967 Звезда Чебаркуљ 1967—1968 ЦСКА Москва 1968—1981
Репрезентација	СССР
Про каријера	1968—1981

Валериј Борисович Харламов (рус. Валерий Борисович Харламов; 14. јануар 1948 — 27. август 1981) је био совјетски и руски играч хокеја на леду који је наступао на позицији крилног нападача за ЦСКА из Москве у Првенству Совјетског Савеза од 1967. до своје погибије 1981. године. Харламов је био изузетно брз, интелигентан, технички поткован и доминантан играч, због чега је проглашен за најкориснијег играча совјетског првенства 1972. и 1973. године. Као изразити нападач кога је красила велика креативност на леду, био је и најбољи стрелац лиге 1972. године. Одолевала га је и изванредна вештина клизања која му је омогућавала да организује нападе при пуној брзини. Харламов се сматра једним од најбољих хокејаша своје ере, као и једним од највећих играча свих времена.

У међународној каријери, Харламов је представљао репрезентацију Совјетског Савеза на 11 светских првенстава, освојивши 8 златних, 2 сребрне и 1 бронзану медаљу. Учествовао је на тројима Зимским олимпијским играма — 1972, 1976 и 1980 — где је освојио две златне и једну сребрну медаљу, а такође је наступао и током чуведене Суперсерије 1972. године против селекције Канаде. Највећи део каријере провео је играјући у нападачкој тројци са Владимиром Петровом и Борисом Михајловом, а овај трио се сматра једним од најбољих у историји хокеја на леду.

Харламов је трагично изгубио живот у саобраћајној несрећи 1981. године. Након смрти, изабран је у Кућу славних Међународне хокејашке федерације (ИИХФ), Хокејашку кућу славних у Торонту, Дворану славних руског хокеја и уврштен је међу нападаче у Идеалном тиму века ИИХФ-а. У његову част, најбољем руском хокејашу у НХЛ лиги сваке године се додељује председнички трофеј по избору самих играча. Освајач руске Јуниорске хокејашке лиге добија Куп Харламова, а Континентална хокејашка лига је једну од своје четири дивизије назвала по њему.

Порекло и детињство

Отац — Борис Сергејевич Харламов (26. јун 1927 — 27. јануар 2010), био је бравар-испитивач у московској фабрици „Комунар”. Мајка — Шпанкиња (вероватно Баскијка) из града Билбаа, право име Кармен Ориве-Абад (Carmen Orive Abad, код куће звана Бегоња) (1925—1987), 1937. године је евакуисана у Совјетски Савез међу избеглицама из Шпаније захваћене Грађанским ратом, а од 1940-их је радила у истој фабрици као стругар.

Борис и Бегоња су се упознали на игранци у клубу фабрике „Комунар”. Борис је у клуб дошао са пријатељем Шпанцем кога је познавао још пре рата, а отишао је у друштву младе Шпанкиње.

Валериј Харламов је рођен у Москви у ноћи између 13. и 14. јануара 1948. године. Борис и Бегоња су те вечери били у болничком заједничком смештају фабрике. Пред поноћ Бегоња је осетила да почиње порођај. Хитно су позвана заводска кола хитне помоћи да је превезу у породилиште, а у рано јутро млади пар је добио сина.

Сину су дали име Валериј у част легендарног пилота Валерија Чкалова. Борис и Бегоња у то време нису били званично венчани јер је Бегоња имала само дозволу за привремени боравак. Тек три месеца након рођења сина званично су регистровали свој брак, што је Борис Харламов потврдио у документарном филму „Ледовая коррида Валерия Харламова”.

Године 1949. у породици Харламов рођена је и ћерка Тaтјана.

Детињство и младост

Хобији Харламова у детињство су били хокеј на леду и фудбал. Почео је да клиза када је имао седам година. Његов отац је играо хокеј за фабрички тим и често је са собом водио сина. Харламов је 1956. године са мајком и сестром Валери отишао у Шпанију. У Билбау где је живео ишао је и у школу, али се након годину дана вратио са породицом у Совјетски Савез. Због порекла своје мајке у каснијој каријери добиће надимак „Шпанац“.

Током своје младости био је мали и мршав и имао је честих здравствених проблема. То је кулминирало 1961. године када му је откривена срчана мана. Од тог тренутка доктори су Валерију забранили присуствовање на часовима физичког васпитања, вежбање са теговима, пливање, па чак и да похађа летњи камп.

Његов отац Борис, упркос саветима лекара уписао га је у хокејашки клуб ЦСКА. Након три месеца тренеирања отац и син су отишли у болницу на прегледе. Тамо су лекари констатовали да је Валериј потпуно здрав и од тада је почео активно да се бави хокејом.

Признавање талента

Талентованог младића убрзо су почели да препоручују за сениорски тим ЦСКА. Међутим, главни тренер армејског клуба, Анатолиј Тарасов, у прво време није видео озбиљне могућности у младом Харламову и говорио је да је његов главни недостатак низак раст. Харламов, који се до тада није превише истицао у хокејашкој школи ЦСКА, заблистао је на завршном турниру јуниорског шампионата СССР у пролеће 1967. године у Минску. Према речима Владимира Богомолова, који је тих дана играо са њим, Валериј се показао као нестандардни импровизатор, али истовремено и изузетно вредан играч који је играо искључиво за екипу. У Москви, одмах на железничкој станици, тренер спортске школе ЦСКА Виталиј Ерфилов саопштио је Харламову да желе да га испробају у сениорском тиму ЦСКА. У лето 1967. године Валериј је прошао припреме са тимом ЦСКА у Кудепсти, након чега се физички знатно променио и добио на мишићној маси.

Постепено су Харламова познавали да уводе у први тим. Дебитовао је за ЦСКА 26. априла 1967. године у мечу против московског Локомотива, а армејци су славили резултатом 5 : 2. Затим је Валериј одиграо још један меч — против Хемичара из Воскресенска (5 : 3 за ЦСКА). Укупно је у тој својој дебитантској сезони забележио две асистенције. У сезони 1967/68. наступио је 22. октобра у Новосибирску на мечу против Сибира (6 : 2 за ЦСКА), а у новембру је, ради „развоја играчке самосталности и усавршавања дриблинга”, прекомандован у другу лигу, у чебаркуљску Звезду, армејски тим Уралског војног округа. Како је касније признао главни тренер Звезде Владимир Алфер, он је од Тарасова добио строго упутство:

„Морате му створити услове за свакодневне трократне тренинге. У званичним утакмицама Валериј мора да проведе најмање седамдесет посто времена на леду, без обзира на то како се развија резултат.”

Заједно са Харламовим у Звезду је послат и млади одбрамбени играч ЦСКА Александар Гусев. За кратко време хокејаши су се брзо уклопили у тим и дали велики допринос играма Звезде: Харламов је постигао 34 гола на 40 утакмица и постао љубимац локалне публике, док је Гусев веома ефикасно деловао на позицији бека. Владимир Алфер је редовно обавештавао Тарасова о Харламовљевим успесима, а након личног сусрета крајем фебруара 1968. године на првенственој утакмици ЦСКА у Свердловску, Харламов је враћен у Москву. Након што је 7. марта у Калињину (данашњем Тверу) одиграо последњу утакмицу за Звезду (после које је тим изборио пласман у виши ранг), хокејаш се 8. марта вратио кући и истог дана га је Тарасов позвао на тренинг ЦСКА.

Први успеси

Малкин је 10. марта уврштен у основни састав ЦСКА, и то поново у мечу против новосибирског Сибира. Армејци су лако савладали ривала са 11 : 3, а Харламов је играо заједно са Викуловом и Полупановим, мењајући Фирсова. Свој први гол у сениорском тиму постигао је 23. априла 1968. године — против Крила Совјетов. На крају сезоне већ је наступао у саставу омладинског нападачког трија ЦСКА: Харламов — Смолин — Блинов.

Успео је да се установи у првом тиму ЦСКА тек у наредној сезони. У октобру 1968. године Харламов је први пут изашао у истој нападачкој линији са Борисом Михајловым и Владимиром Петровом на мечу против гоорковског Торпеда. Утакмицу је ЦСКА изгубио са 0 : 1, а Харламов је одиграо неприметно. Међутим, убрзо је овај тројац младих нападача почео да игра изузетно атрактивно и ефикасно.

У децембру 1968. године Харламов је позван у другу репрезентацију СССР, која је заменила репрезентацију Чехословачке на међународном московском турниру.

Одмах по завршетку овог турнира, Харламов је заједно са Борисом Михајловим и Владимиром Петровом позван у први састав репрезентације на две пријатељске утакмице са Канадом. Валериј је дебитовао у првој утакмици 6. децембра 1968. године, а следећег дана одиграо је и другу. Управо од ових мечева у репрезентацији СССР настао је чувени трио Михајлов — Петров — Харламов.

Од почетка 1969. године сва тројица су редовно позивана у национални тим за пријатељске мечеве, након чега су тренери одлучили да их поведу на Светско првенство у Стокхолму. Већ од првих мечева дебитанти су приказали висок ниво игре, што им је обезбедило сигурно место у саставу репрезентације.

У изворима постоје неслагања око тога када је Харламов постигао свој први гол на овом турниру — у књизи „Форвард № 17” Владимира Дворцова и Зиноа Јурјева, као и у чланку статистичара Јурија Лукашина у зборнику сећања Бориса Левина, наводи се да је први гол постигнут већ у дебитантској утакмици светског првенства против репрезентације САД у 38. минуту. Ова верзија је потврђена и у званичним записницима са меча објављеним у листу „Советский спорт” и недељнику „Футбол-Хоккей” — у оба издања Харламов је наведен као стрелац гола у 38. минуту. Ипак, записници са утакмице у енциклопедији „Хокеј” и на сајту Артура Шидловског оповргавају ове податке. Уколико се узме у обзир ова друга верзија, свој први гол на светским првенствима Харламов је постигао у наредној утакмици против Швеђана.

Турнир за репрезентацију 1969. године развијао се веома напето — након низа добијених мечева уследио је пораз од Чехословачке резултатом 0 : 2. Утакмицу касније уследио је сусрет са Швеђанима, које су совјетски хокејаши савладали са 3 : 2 уз доста муке, а сва три гола постигао је управо трио Петрова. У наредном мечу (претпоследњем на турниру) репрезентација је поново поражена од Чехословачке са 3 : 4. На тој утакмици Харламов је најпре постигао гол за свој тим, а затим је у својој зони предао пак директно на штап противнику, што је довело до одлучујућег поготка. Након утакмице, тренери су као главне кривце за пораз означили Харламова и голмана Виктора Зингера.

Упркос томе, никакве казне нису уследиле, а репрезентација СССР је постала шампион света: у последњем колу Швеђани су савладали Чехословачку са 1 : 0, па су на крају тимови СССР, Чехословачке и Шведске имали идентичан број бодова, а СССР је заузео прво место захваљујући најбољој гол-разлици.

По повратку у Москву, Харламову је (као и његовим саиграчима из тројца) додељено звање Заслужни мајстор спорта. Притом је то учињено без знања Анатолија Тарасова, што је изазвало велико негодовање са његове стране.

Врхунац хокејашке каријере

Трио Михајлов — Петров — Харламов

Нападачки трио ЦСКА стваран је током 3,5 године. Најпре се у ЦСКА појавио Борис Михајлов. Од 1967. године у првом тиму армејаца почео је да се појављује и Владимир Петров, који је виђен као замена за Александра Алметова који је одлазио из хокеја. При томе, Михајлов и Петров нису међусобно конкурисали за једно место у тиму — тренери су их посматрали као играче који се међусобно допуњују. У прво време током сезоне 1967/68. играли су заједно са Венијамином Александровом, а након турнеје тима ЦСКА по Јапану тројцу се придружио Харламов.

Пре почетка сезоне 1968/69, тренерима ЦСКА било је јасно да класични стил игре Александрова не одговара младим играчима, којима није био потребан утицај искусног мајстора, већ стицање самопоуздања међу својим вршњацима. Како истиче Леонид Трахтенберг, управо је Харламов био онај неформални лидер у тројцу за којим су се повукли Михајлов и Петров.

При томе је сваки од играча поседовао јединствен и препознатљив стил игре:

1. Михајлов је био изузетно борбен, умео је да подигне саиграче и поведе их за собом, на терену је обављао огроман део прљавог посла, покривао је у одбрани, сјајно играо на одбијеним паковима, а уз све то је успевао да постиже највише голова у тројцу.
2. Петров је био физички изванредно грађен хокејаш, умео је да води дуел-игру, поседовао је снажан и незаустављив ударац, био је истрајан по карактеру, али и мало тврдоглав.
3. Харламов се у тројцу издвајао непоновљивим стилом дриблинга: смело је ишао директно на одбрамбене играче, покушавајући да се провуче између њих, знајући да ће му то успети јер ће се одбрамбени играчи ослонити један на другог и размаћи се пред њим. Постизао је мање голова од саиграча из тројца, али је зато делио велики број асистенција за Петрова и Михајлова. Његов нестандардни дриблинг завршавао се или ударцем према голу или тачним додавањем саиграчу.

Овај трио се посебно издвајао по томе што је био први у совјетском хокеју који је на леду почео да примењује изразито физички агресиван и снажан стил игре.

Сам Харламов је овако описао игру њиховог тројца:

„Разумемо се не на пола речи, већ на пола слова. Знам шта могу да предузму у било ком тренутку, наслућујем њихову одлуку чак и када гледају на потпуно другу страну. Тачније речено, не колико знам, већ осећам шта ће урадити у следећој секунди, како ће одиграти у одређеној ситуацији, и зато се истог тренутка затрчавам тамо где ме чека пак, где би по замисли саиграча требало да се појавим. Без иједне речи, само уз један поглед, одмах проналазимо решење које свима одговара — када изгубимо пак, знамо ко мора да прискочи у помоћ одбрамбеним играчима, знамо када је саиграч толико уморан да баш ти мораш да се вратиш у дефанзиву уместо њега иако је он ближи нашем голу; у било ком тренутку меча знамо ко треба да уђе у дуел и ко да нападне играча који има пак.”

Трио је неколико пута разбијан, посебно током утакмица репрезентације (Олимпијске игре 1972, Суперсерија 1972, 1976. година и последње године каријере). Међутим, Харламов се са свим саиграчима осећао потпуно слободно и сигурно.

Хокејаши из овог тројца одлично су се слагали на леду током утакмица, али ван хокејашког терена њихови односи нису били идеални.

Први олимпијски успех

Од почетка 1970-их година млади Харламов је један од водећих хокејаша у земљи. Најизраженије долазе до изражаја његова играчка техника, беспрекорно клизање и контрола пака, као и стрелачке способности.

У првенству СССР у сезони 1970/71. постао је најбољи стрелац, постигавши четрдесет голова у мрежама ривала. На Светском првенству 1971. године, у одлучујућој утакмици против Швеђана, при резултату 2 : 3 у трећој трећини, управо је захваљујући Харламову постигнут преломни гол који је на крају допринео победи репрезентације СССР на турниру и трећој титули светског првака за самог хокејаша.

Крајем 1971. године Тарасов је, уочи Зимских олимпијских игара у Сапору, са циљем стварања „принципијелно нове тактичке поставе” одлучио да премести Харламова у други нападачки трио — са Викуловом и Фирсовом. Нови трио је најпре испробан на Кубоку Првог канала, где је био најбољи по параметрима „гол+пас”, док је Викулов са пет голова био најбољи стрелац. Харламов је овако говорио о новим саиграчима и свом месту међу њима:

„У почетку сам био узнемирен: како и не бих, играо сам поред таквих мајстора! Но, они су ме прихватили као једнаког и без вике и лекција помогли да пронађем своје место у линији.”

Непосредно на олимпијском турниру најбољи стрелац постао је управо Харламов. Постизао је голове на свакој утакмици (осим у последњој против репрезентације Чехословачке), а два пута је остварио и хет-трик (против Финаца и Пољака). На крају је репрезентација Совјетског Савеза остварила пет победа, једну утакмицу одиграла нерешено и освојила прво место. Валериј Харламов је током игара сакупио 16 поена, постигао 9 голова и поделио 7 асистенција, док су и његови саиграчи из нападачког трија такође били међу најбољим стрелцима. Златна медаља у част победе на турниру била је први олимпијски успех за Валерија.

Суперсерија СССР — Канада (1972)

Током историјске Суперсерије 1972. године — чувене серије од осам мечева у којој су се у септембру 1972. по први пут у историји директно одмериле репрезентација Совјетског Савеза и селекција Канаде сачињена ексклузивно од најбољих канадских професионалаца из НХЛ лиге — Валериј Харламов је стекао опште признање у светским хокејашким круговима. Заједно са голманом Владиславом Третјаком и нападачем Александром Јакушевим, био је један од водећих играча репрезентације Совјетског Савеза у овим историјским дуелима.

Најуспешнији за Харламова био је управо „канадски” део серије одигран у Северној Америци. У првој утакмици, захваљујући Харламовљевим мајсторијама, репрезентација СССР је преокренула резултат и повела са 3 : 2, а затим и учврстила предност на 4 : 2. Оба гола била су плод његовог индивидуалног квалитета, односно муњевитог дриблинга и изненађујуће снажног ударца. На крају су совјетски хокејаши шокирали домаћине и славили убедљиву победу резултатом 7 : 3. Приликом сумирања утисака са меча, организатори су прогласили Харламова за најбољег играча утакмице у саставу репрезентације СССР.

Друга утакмица није била успешна ни за Харламова ни за читаву репрезентацију. На том мечу добио је десетоминутну дисциплинску казну од стране америчких судија.

У трећој утакмици постигао је један гол. У том тренутку репрезентација СССР је при резултату 1 : 3 имала играча мање на леду. Харламов је прихватио додавање Бориса Михајлова и крунисао брзу контранападну акцију. Утакмица је на крају завршена нерешеним резултатом 4 : 4.

У последњој утакмици канадског дела суперсерије Харламов се зауставио на две асистенције. Међутим, поново је пружио огроман допринос на леду, што је екипи донело победу резултатом 5 : 3.

У првом мечу „московског” дела суперсерије Харламов је био изузетно активан и учествовао је код два одлучујућа поготка, доприневши коначној победи од 5 : 4.

Наредна утакмица остала је у сенци неспортског потеза канадског нападача Боба Кларка: у једном од дуела он је с леђа намером и снажно ударио Куком штапа Харламова директно у предео чланка, мало изнад горње ивице клизаљке. Сам канадски хокејаш овако је касније прокоментарисао тај инцидент:

„Кретали смо се паралелно и Харламов ме је гурнуо штапом, а затим се окренуо и отишао. Стигао сам га и ударио по нози, уопште не размишљајући где и како ударам...Ја сам груб играч и поштујем грубост код других. Али ако ме неко дотакне штапом, ја урадим исто.”

Џон Фергусон, помоћни тренер канадске репрезентације, касније је признао да је лично дао задатак Кларку да по сваку цену избаци Харламова из игре. Притом Кларк није добио казну искључења са меча, већ само блажу казну од два плус десет минута. Знатно ослабљена совјетска репрезентација је на крају претрпела пораз резултатом 2 : 3.

Трећа утакмица московског дела суперсерије протекла је потпуно без Харламова, а репрезентација СССР је поново поражена са голом разлике — 3 : 4. На последњу, осму утакмицу серије, захваљујући огромном труду лекара и сопственој жељи да заигра и преко границе бола, Харламов се ипак појавио на леду и уписао једну асистенцију. Међутим, победа у том мечу (5 : 6), као и у укупном скору читаве суперсерије, на крају је припала Канађанима.

Суперсерија СССР — Канада (1974)

Још један упечатљив догађај у Харламовљевој каријери била је Суперсерија 1974. године — дуел од осам мечева између репрезентације СССР и селекције канадских професионалаца из Светске хокејашке асоцијације (ВХА). За осам мечева постигао је укупно два гола, али су оба поготка проглашена правим ремек-делима.

Првог септембра у Квебеку, током меча репрезентације СССР против тима ВХА професионалаца, Харламов је постигао гол који је довео до дивљења и одушевљења десетине хиљада навијача на трибинама. Познати канадски одбрамбени играч Жан-Клод Трамбле касније се присећао:

„Када смо Степлетон и ја клизали уназад, био сам потпуно миран: ниједан нападач ВХА или НХЛ лиге не би се усудио да улети између нас двојице. Без лажне скромности рећи ћи да је мање опасно наћи се између два жрвња. Међутим, овај руски нападач јурнуо је директно на нас. Шта се десило после? Видео сам да нападач намерава да ме обиђе са спољашње стране, са леве. Пет Степлетон је, како се касније испоставило, приметио потпуно супротно: да Рус жели да га обиђе са десне стране и такође са спољашње. Када смо се размакли свако хватајући свог Харламова, он је пролетео тачно између нас. Ни до данашњег дана не разумем како нас је направио будалама. Али једну ствар знам сигурно: другог таквог играча нема.”

Канадски новинари су овај погодак описали као „гол за гурмане”. Сам Валериј Харламов је често понављао: „Волим да одиграм лепо”.

Трећег октобра у Москви Харламов је постигао гол који је Анатолиј Тарасов овако описао:

„Првог Канађанина је обишао својим коронским финтом — лажним климањем главом у страну, због чега се овај бацио да му пресече пут, тамо где Валериј уопште није ни намеравао да крене. Другог, који је намеравао да га заустави бочним ударом, обишао је тако што је нагло зауставио клизање и у исто време окренуо тело, па га је противник промашио и пролетео поред њега. А трећем је показао као да је изгубио пак, намерно га пустивши са штапа, па када је Канађанин дотакнуо пак, већ уживајући у радости што га је одузео самом Харламову, Валериј је налетео на њега, гурнуо га раменом, оборио на лед, поново овладао паком и избио сам пред голмана Чиверса. Kао кроз шалу, чак помало и са играњем, Харламов се приближио искусном голману Канађана, замахнуо штапом и направио искорак улево са јасном намером да шутира у десни угао гола. Његов финт је био толико природан да је голман почео да се помера удесно, али је Валериј одиграо другачије — неухватљивим потезом послао је пак високом путањом у леви угао гола.”

Притоме је, како у својим сећањима истиче лекар репрезентације Олег Белаковски, канадски тим на тој утакмици играо изузетно прљаво и неспортски против Харламова:

„Наизглед неприметан ударац штапом, и Харламову је разбијен корен носа. Са муком успевам да му зауставим крварење. Ударац у корен носа је изузетно болан, али сада нема времена за бол и Валериј поново хрли на лед. Канађани су поставили себи задатак — сломити овог тврдоглавца, сломити га по сваку цену. И тада се пред очима хиљада огорчених гледалаца дешава нешто одвратно. Рик Леј, канадски дефанзивац, стиже Валерија и из чиста мира га удара песницом у лице. Удара га песницом директно у корен носа! Лејов ударац служи као сигнал и почиње права туча. Највише страдају Харламов, Јакушев, Маљцев, Васиљев, Лутченко. Сви су озбиљно повређени. Једва стижем да превијам, мажем и лепим. Једва стижем јер момци буквално хрле у борбу. Хрле упркос опасности од нових сукоба. То је заиста било велико откровење и борба.”

Након утакмице Леј је дошао на тренинг репрезентације СССР и јавно се извинио Валерију.

Утакмице ЦСКА са НХЛ тимовима (1975/76)

Крајем 1975. године одржане су прве утакмице између клубова из СССР и НХЛ-а. Мосвовском тиму претстојало је да одигра четири меча у Северној Америци.

Харламов је у САД и Канади дочекан као суперзвезда — само су њему и Третјаку гледаоци приређивали дуге овације током представљања хокејаша пре почетка мечева. Харламов се гледаоцима захваљивао на подршци прелепим головима. Тако је у првој утакмици серије против Њујорк ренџерса, при резултату 2 : 1 на самом крају прве трећине, Харламов прихватио пак на својој половини терена, са лакоћом прошао одбрамбене играче ривала који су га чекали на плавој линији и неодбрањиво погодио мрежу иза голмана.

У другој утакмици серије против Монтреал канадијанса, крајем друге трећине Харламов је постигао још један незаборавни гол: након што је примио пас од Петрова, прошао је између два одбрамбена играча и, не приближавајући се превише голману Драјдену, упутио ударац у супротан, десни угао гола.

У утакмицама ове суперсерије против Харламова су такође примењивани груби и понекад прљави потези. Тако је на мечу са Филаделфија флајерсима Канађанин Ед ван Имп задао Харламову снажан ударац штапом у леђа у 12. минуту прве трећине, након чега је совјетски хокејаш дуго лежао на леду.

Харламов се касније овако присећао тог момента са утакмице:

„Ударац је био толико снажан и неочекиван да сам се срушио на лед...Пао ми је мрак на очи. Чини ми се да сам на неколико секунди чак изгубио и свест. И прва мисао ми је била — морам по сваку цену да устанем...Неколико секунди мишићи ме нису слушали, али сам се некако подигао.”

Одмах након овог инцидента, руководство тима ЦСКА покушало је да спречи грубу игру противника и чудно понашање судија повлачењем екипе са терена, али демарш ЦСКА у суштини тада није донео никакав резултат. Штавише, екипа се током ове паузе „потрошила” и, вративши се на лед при резултату 0 : 0, препустила иницијативу ривалу и на крају претрпела пораз од 1 : 4.

На крају турнеје Харламов је био најбољи у саставу ЦСКА по систему „гол+пас”, постигавши 4 гола и поделивши 3 асистенције.

Друга олимпијска победа

На Олимпијским играма у Инсбруку Харламов је наступао у истој нападачкој линији са Михајловым и Петровом. Иако је репрезентација СССР убедљиво савладала све своје ривале, победник Олимпијских игара остао је неизвестан све до последње утакмице против Чехословачке. Сама утакмица протекла је изузетно драматично: прва трећина је изгубљена резултатом 0 : 2, а у другој трећини, при истом резултату, репрезентација СССР је током пуна два минута била принуђена да се брани са тројицом играча против петорице ривала. Успевши да издрже и не приме гол у том изузетно тешком периоду, совјетски хокејаши су смогли снаге да преокрену ток утакмице. Победоносни гол за репрезентацију постигао је управо Харламов: при резултату 3 : 3 савладао је чехословачког голмана Иржија Холечека. Укупно је на олимпијском турниру Валериј постигао три гола и поделио шест асистенција. Победа у Инсбруку била је други и последњи „златни” олимпијски успех у његовој каријери.

У априлу 1976. године Харламов је остварио још један велики индивидуални успех: по први пут је проглашен за најбољег нападача Светског првенства (иако на том турниру није ушао ни међу пет најбољих стрелаца). Међутим, репрезентација СССР је прво место и титулу шампиона на том турниру морала да препусти селекцији Чехословачке.

Догађаји у приватном животу

Хокејаш се 14. маја 1976. године, у својој 28. години, оженио 19-годишњом Ирином Смирновом, коју је упознао нешто раније у ресторану „Русија”. Млади пар је још у септембру 1975. године добио своје прво дете — сина Александра. Нешто касније родила им се и ћерка — Бегонита.

Пре женидбе Харламов је живео као неожењен у једнособном стану у Улици слободе у Тушину, а непосредно пре самог венчања преселио се код супруге и таште у Авиамоторну улицу. Касније је млада породица Харламов добила трособан стан на Проспекту мира, у близини станице метроа „Алексејевска”.

Саобраћајна несрећа 1976. године

У четвртак, 26. маја 1976. године, породица Харламов је доживела саобраћајну несрећу на Лењинградском шосеу, док су се ноћу враћали из гостију. Валериј, који је седео за воланом, одлучио је да претекне камион који се кретао споро (иако је у супротном смеру на малој удаљености долазио други камион). Приликом изласка у супротну траку видео је да из иза сусретног камиона према њему јури такси. Нагло скренувши улево, слетео је са пута и ударио у стуб.

Хокејаш је задобио двоструки вишеиверни прелом десне потколенице, прелом два ребра, потрес мозга и бројна нагњечења (супруга Ирина није повређена). Поједини лекари су му саветовали да заврши спортску каријеру, али је Валериј планирао да настави са игром након опоравка. У опоравку му је помогао хирург Андреј Сељцовски, који га је оперисао и пратио његово здравствено стање у Главној војној болници Бурденко у Москви.

После два месеца, у августу, направио је прве самосталне кораке у болничкој соби. Касније су у његовој соби опремили посебан простор у ком су се налазили тегови и где је могао да ради вежбе снаге.

Повратак на лед

У јесен је Харламов, по савету Тарасова, почео да тренира са дечацима на клизалишту. Постепено улазећи у форму (успео је да то учини прилично брзо), почео је да учествује на тренинзима заједно са првотимцима ЦСКА. Тренери ЦСКА, осећајући да Харламова треба пустити на лед, почели су да размишљају против ког тима би то било најбоље учинити. Избор је пао на Крила Совјетов, где је у то време играло доста бивших хокејаша ЦСКА, а тренер је био Борис Кулагин. Пре утакмице, уз Кулагинову дозволу, пред играчима Крила Совјетов иступио је лекар ЦСКА и репрезентације СССР Олег Белаковски. Он је рекао да ће у мечу против њих на лед изаћи Харламов и замолио је хокејаше да против њега не примењују грубе и престроге дуел-захвате. Играчи Крила Совјетов су са разумевањем прихватили ову молбу и деловали су према Харламову изузетно коректно. Харламов је 16. новембра 1976. године изашао на меч против Крила Совјетов. Навијачи који су дошли у дворану у Лужњикима, чувши да је Валериј у саставу, приредили су хокејашу дуге овације. Саиграчи из нападачког трија — Михајлов и Петров — потрудили су се да учине све што је у њиховој моћи да Харламов на тој утакмици постигне гол. Већ у 4. минуту игре Харламов је постигао погодак, који су овацијама дочекале трибине, а аплаузима чак и сами играчи Крила Совјетов. Ипак, Харламов је на леду провео само две трећине, а у трећој га је заменио Вјачеслав Анисин. Утакмица је на крају завршена победом ЦСКА резултатом 7 : 3.

Харламов се овако присећао свог повратка:

„Играо сам тада као у магли. И то не зато што сам био слаб. Функционално сам већ обновио форму. Једноставно сам видео да ме момци чувају — и саиграчи и противници. То ме је неописиво дирнуло. Значи, потребан сам. Значи, вредети. такав је био осећај — само што нисам расплакао. Једва сам се изборио са емоцијама…”

Наставак успешне каријере

У репрезентацију СССР Харламов се вратио у децембру 1976. године на Купу Првог канала и већ у првом мечу против Швеђана остварио хет-трик. Иако до краја турнира више није постизао голове, заједно са Борисом Михајловим био је најбољи по систему „гол+пас” (3 гола и 3 асистенције, укупно 6 поена).

У 1977. години са репрезентацијом је наступао на Светском првенству у Бечу. Након веома снажно одиграног првог дела турнира, репрезентација је подбацила у другом делу и на крају у коначном пласману заостала један бод иза Чехословачке, док је друго место препустила Швеђанима (због лошијег међусобног скора). Упркос укупном неуспеху тима, нападачки трио Петрова био је најбољи на шампионату по постигнутим головима и сакупљеним поенима.

У лето 1977. године на чело ХК ЦСКА и репрезентације СССР дошао је Виктор Тихонов, који је доведен из Риге. Анализирајући последње неуспехе на међународној сцени, нови тренер је дошао до закључка да се хокејаши базног клуба репрезентације налазе у лошој физичкој и психолошкој форми, а да су главни разлози за то размаженост водећих хокејаша и засићеност бројним победама. Тихонов је почео са увођењем дводневних тренинга и додатних вежби, док је у тактичком смислу започео прелазак екипе на игру са четири нападачке линије. Валериј Харламов је овако описао прве дане Тихонова у екипи:

„Виктор Васиљевич Тихонов нас није подсећао на наше претходне тренере. Али са њима смо побеђивали и постајали шампиони. Зашто бисмо онда сада тренирали и спремали се за сезону другачије? Када нам је у јулу Тихонов рекао да ћемо током једног тренинга, тачније на његовом крају, трчати десет пута по 400 метара, и да сваки пут морамо да се уклопимо у 70 секунди, то смо схватили као лошу шалу. А сада трчимо и ништа нам не фали, живи смо. Натерали смо себе и као последицу тога савладали сопствену инерцију, сопствени скептицизам и неповерење према идејама тренера.”

Међутим, нови тренер није могао а да не верује водећим хокејашима ЦСКА, па се у првим годинама ослањао управо на њих. Нападачки трио Михајлов — Петров — Харламов под Тихоновом је постигао нове успехе: освојена су још два светска шампионата у 1978 и 1979. години, где је Валериј Харламов такође био међу најбољим играчима. Осим тога, почетком 1979. године совјетски хокејаши су освојили Куп изазова]] у САД. Харламов је успео да одигра само прву утакмицу у серији, док је наредне две пропустио због повреде.

У октобру 1979. године, у мечу првенства СССР против московског Спартака, нападачки трио Петрова (захваљујући поготку Михајлова) постигао је свој хиљадити гол у шампионатима СССР у највишој лиги.

Међутим, најважнији турнир у четворогодишњем циклусу — олимпијски турнир 1980. године — репрезентација СССР је одиграла несигурно. У једној од одлучујућих утакмица совјетски хокејаши су поражени од студентске репрезентације САД са 3 : 4 и тако изгубили шансе да освоје злато. Након Олимпијских игара на рачун трија Михајлов — Петров — Харламов упућене су бројне оптужбе за слабу игру и предлози да што пре заврше каријеру.

Од сезоне 1980/81. овај трио је расформиран. У децембру 1980. године Борис Михајлов је био принуђен да заврши каријеру, док су Харламов и Петров наставили са игром, али су повремено премештани у различите нападачке линије (Петров је завршио каријеру након Светског првенства 1981). У другој половини 1980. и првој половини 1981. године Харламов је много учинио за развој и играчко сазревање младих хокејаша Сергеја Макарова, Владимира Крутова и Андреја Хомутова. У његовом дому су неко време чак и живели поједини хокејаши који су дошли са стране — на пример, Алексеј Касатонов.

Пре почетка сезоне 1981/82. Харламов је говорио пријатељима да ће му то бити последња сезона у каријери, а да ће се по њеном завршетку посветити тренерском послу са децом. У лето 1981. године интензивно се припремао за нову сезону и ушао у одличну форму: у саставу ЦСКА по 11. пут је постао шампион СССР и освајач Купа европских шампиона. На том турниру проглашен је за најбољег нападача, сакупши у три меча 11 поена (2 гола и 9 асистенција). Осим тога, након што је у августу 1981. године одиграо четири припремне утакмице у Скандинавији, Харламов се надао да ће га уврстити у састав репрезентације за Куп Канаде, али је главни тренер Тихонов одлучио другачије. Тихонов је ту одлуку објашњавао тиме да је имао разговор са хокејашем, током ког се Харламов наводно сложио са тренером да нема довољну физичку спремност за наступе у Канади. На крају је Валериј у веома потонулом и усамљеном душевном стању остао у Москви, а само неколико дана касније погинуо је у саобраћајној несрећи.

Погибија

У четвртак, 27. августа 1981. године, у седам сати ујутру, на 74. километру Лењинградског магистралног пута догодила се саобраћајна несрећа у којој је погинуо легендарни хокејаш. Валериј, Ирина и њен рођак Сергеј Иванов враћали су се у град са викендице у Покровци код Клина у својој „Волги” са регистрацијским бројем 00-17 ММБ. Ирина, која је била за воланом, изгубила је контролу над возилом на путу клизавом од кише, а аутомобил је прешао у супротну траку и сударио се са камионом ЗИЛ (ударила је у камион бочном страном и од силног удара слетела у канал). Од задобијених повреда сви путници у „Волги” преминули су на лицу места.

У књизи Федора Разакова „Звеѕдане трагедије” наводи се да је дан пре несреће на овој деоници мењан асфалт. На месту где се завршавао нови слој асфалта формирао се својеврсни прелаз висине пет центиметара, који је и изазвао трагедију. Харламовљева супруга је била неискусан возач и, наишавши на ту избочину, изгубила је контролу над возилом. Додатни фактор који је допринео смртном исходу свих путника био је и то што је камион био препун резервних делова.

Увече 27. августа светске новинске агенције пренеле су вест: „Како јавља ТАСС, у саобраћајној несрећи у близини Москве јутрос је погинуо чувени хокејаш Валериј Харламов у тридесет трећој години живота, заједно са својом супругом. Иза њих је остало двоје мале деце — син и ћерка…”.

Комеморација је одржана 31. августа у Дворани за дизање тегова ЦСКА. Истог дана обављена је и сахрана на Кунцевском гробљу у Москви. На последњи испраћај славног хокејаша дошле су хиљаде људи.

На сахрани нису могли да присуствују играчи репрезентације СССР, који су се у том тренутку налазили у Винипегу. Они су одржали састанак на ком су се договорили да по сваку цену освоје Куп Канаде. Совјетски хокејаши су испунили своје обећање, савладавши у финалу репрезентацију Канаде убедљивим резултатом 8 : 1.

Приватни живот

Харламов и Ирина имали су двоје деце: сина Александра, познатијег као „Саша”, и ћерку Бегониту. Валериј се оженио Ирином 1975. године, након што је Александар рођен. У то време Харламов није ни знао да има сина, све док га Ирина није позвала телефоном и саопштила му да је он отац дечака. Након погибије родитеља, деца су отишла да живе са бабом по мајци у Москви. Александар је имао само пет година када му је отац погинуо и не сећа га се добро, иако је гледао снимке његових утакмица. Александар је такође постао хокејаш и изабран је као 15. пик у првој рунди од стране Вашингтон капиталса на драфту НХЛ лиге 1994. године. Ипак, никада није заиграо у НХЛ-у, већ је наступао у северноамеричким нижим лигама, где је дао значајан допринос екипи Хемптон роудс адмиралс у освајању Кели купа, као и у Русији пре него што је окончао играчку каријеру 2004. године. Александров син се зове Валериј, по деди, али је за свој спорт изабрао фудбал уместо хокеја. Након смрти, Харламов је сахрањен на Кунцевском гробљу у Москви.

Стил игре

Скроман по физичкој грађи (током Суперсерије 1972. био је висок 175 цм и тежак 76 кг), Харламов је био изузетно талентован нападач. Током врхунца своје каријере био је један од доминантних хокејаша у совјетском хокеју, а такву репутацију је у потпуности потврђивао и на међународним турнирима. Харламов је обожавао креативне могућности које је његов спорт пружао, често истичући: „Волим да постижем лепе голове”. Поједини стручњаци су Харламовљеву игру поредили са Вејном Грецким, у смислу да је њихов укупни утицај на игру био далеко већи него што су то појединачни елементи попут самог клизања или шута наговештавали. Био је изузетно омиљен и међу навијачима и међу саиграчима.

О Харламову

• Хокејаш Вјачеслав Фетисов:

„Харламов је оличење руског хокејашког стила. Био је брз, продоран, виртуозан, са карактером правог мушкарца.”

• Хокејаш Александар Маљцев:

„Валериј ми је једном, у тренуцима наше посебне емотивне блискости, признао: 'Као дечак сам озбиљно плакао само једном. било је то када сам почињао да играм у дечијем тиму ЦСКА и када ме је судија први пут искључио на два минута. Тада сам се заридао — било ми је изузетно тешко што сам саиграче оставио са играчем мање. А када су ме притискали уз ограду, рушили на лед — трпео сам као да се ништа није догодило.'”

• Хокејаш Кен Драјден (након прве утакмице Суперсерије 1972):

„Управо је Харламов сломио наш моћни тим и отклонио све дилеме око победника. Толико виртуозну игру једног нападача никада више нисам видео.”

• Тренер Анатолиј Тарасов:

„Харламов је владао са три брзине: експлозивном брзином кретања и маневра на леду, муњевитом реакцијом на најмање промене у игри и понашању саиграча и противника, као и вансеријском брзином техничког размишљања.”

• Тренер Борис Кулагин (након прве утакмице Суперсерије 1974):

„Мислио сам да ко год други, мене Валера Харламов више не може изненадити. […] Но када је он, предриблавши двојицу најискуснијих одбрамбених играча Канаде, навео да се готово сударе челима, а сам у то време постигао други гол, чак сам и ја био задивљен начином на који је то урађено.”

• Хокејаш Владислав Третјак:

„Једном је у мечу против Автомобилиста Харламов успео да са зање ограде пошаље пас право на палицу саиграчу, пребацивши пак преко самог гола. Вероватно не само ја, већ нико ништа слично није видео у свом животу.”

Наслеђе

Након његове погибије, Харламовљеви саиграчи из ЦСКА одлучили су да нико у клубу, на било ком нивоу организације, неће носити дрес са бројем 17 све док његов син Александар не буде довољно стар да га обуче. Александар је носио број 17 све до тинејџерских година, али је касније прешао на број 22, сматрајући да су очекивања која су ишла уз очев број била превелика. Међутим, када је 1992. године заиграо за ЦСКА код тренера Тихонова, одлука му је одузета и додељен му је управо дрес са бројем 17. Иако је у почетку био невољан, Александар је касније рекао: „Сада сам се навикао. Осетио сам додатно бреме на својим леђима, али сада више не осећам ништа слично”. Дрес са бројем 17 више не носи ниједан играч сениорске репрезентације Русије на међународним такмичењима. Иља Коваљчук у клупским такмичењима обично носи број 17 у чест Харламова, који је био омиљени хокејаш његовог оца.

У његов спомен, лист Совјетски спорт је 2002. године установио Харламов трофеј, који се сваке године додељује најбољем руском хокејашу у НХЛ лиги, по избору самих руских играча у овој лиги. Освајач руске Јуниорске хокејашке лиге сваке године осваја Куп Харламова, трофеј на чијем се врху налази фигура израђена по лику Валерија Харламова. Такође, једна од дивизија у Источној конференцији Континенталне хокејашке лиге носi његово име. Редитељ Николај Лебедев је 2013. године снимио биографски филм „Легенда број 17”, у ком је Харламова глумио Данила Козловски. Филм је исте године био номинован за 11 награда Златни орао, од којих је освојио шест, укључујући и награду за најбољи сценарио.

Харламов је постхумно примљен у Кућу славних Међународне хокејашке федерације (ИИХФ) 1998. године. Поред тога, ИИХФ додељује посебно признање тимовима који су дали изузетан допринос међународном хокеју, а 2012. године ову част је добила репрезентација СССР из Суперсерије 1972. године. Поводом стогодишњице ИИХФ-а 2008. године, стручни жири је уврстио Харламова у Идеални тим века ИИХФ-а, заједно са још три совјетске хокејашке звезде: Владиславом Третјаком, Вјачеславом Фетисовом и Сергејом Макаровом. Харламов је примљен и у Хокејашку кућу славних у Торонту 2005. године, што је са великим одушевљењем поздравио Иља Коваљчук, коме је Харламов био дечачки идол. Био је тек други хокејаш поникао у Совјетском Савезу (после Третјака) који је уврштен у ову кућу славних. Чувши вест о пријему свог оца, Александар Харламов је изјавио: „Желим да вам захвалим што се сећате мог оца”. У Русији је 2014. године постао члан прве генерације примљене у Дворану славних руског хокеја.

Занимљивости

• Дрес са бројем 17 у репрезентацији СССР Харламов је почео да носи тек од Светског првенства 1970. године. На претходном шампионату 1969. наступао је под бројем 12, док је број 17 носио Евгениј Зимин.
• Валериј је био изузетно искрен и честан човек који се спортски и достојанствено понашао чак и у непријатним инцидентима на леду. Тако је 6. фебруара 1975. године, током меча против Химика у Лужњикију, у жару борбе ударио песницом у лице свог ривала Владимира Смагина (са којим је заједно играо у Чебаркулу). Судија му је због тога изрекао казну од пет минута искључења, што је био изузетно редак случај у његовој каријери. Харламов је након тога провео скоро цео следећи дан тражећи Смагина по граду како би му се лично извинио.
• Према речима Владислава Третјака, Харламов је био веома веселе природе и изузетно музикалан. Волео је совјетску естраду, а омиљена песма била му је „Пој, гитара” у извођењу Дана Спатаруа. Музички таленат је наследио од мајке, која је волела да пева на свом матерњем језику и обожавала песме Лолите Торес.
• Осим хокеја, одлично је играо и фудбал. Навијао је за московски Торпедо, а међу фудбалерима је био близак пријатељ са Вадимом Никоновим, са којим је заједно студирао.
• Волео је да посећује позориште и био је близак са глумцима Позоришта на Таганки, Валеријем Золотухином и Борисом Хмељницким, а познавао је и Владимира Висоцког.
• Омиљено јело биле су му палачинке.
• Песник Михаил Танич посветио му је песму „У спомен на уметника” (*Памяти артиста*).
• У тренутку погибије имао је чин мајора Совјетске армије и био је члан Комунистичке партије Совјетског Савеза (од 1979. године).

Статистика каријере

Регуларна сезона

Сезона	Тим	Лига		ОУ	Г	А	П	ИК
1967/68.	ЦСКА	Совјетска		15	2	3	5	6
1968/69.	ЦСКА	Совјетска		42	37	12	49	24
1969/70.	ЦСКА	Совјетска		33	33	10	43	16
1970/71.	ЦСКА	Совјетска		34	40	12	52	18
1971/72.	ЦСКА	Совјетска		31	24	16	40	22
1972/73.	ЦСКА	Совјетска		27	19	13	32	22
1973/74.	ЦСКА	Совјетска		26	20	10	30	28
1974/75.	ЦСКА	Совјетска		31	15	24	39	35
1975/76.	ЦСКА	Совјетска		34	18	18	36	6
1976/77.	ЦСКА	Совјетска		21	18	8	26	16
1977/78.	ЦСКА	Совјетска		29	18	24	42	35
1978/79.	ЦСКА	Совјетска		41	22	26	48	36
1979/80.	ЦСКА	Совјетска		41	16	22	38	40
1980/81.	ЦСКА	Совјетска		30	9	16	25	14
Совјетски тотали				438	293	214	507	318

Међународно

Година	Тим	Такмичење		ОУ	Г	А	П	ИК
1969.	Совјетски Савез	СП		10	6	7	13	4
1970.	Совјетски Савез	СП		9	7	3	10	4
1971.	Совјетски Савез	СП		10	5	12	17	2
1972.	Совјетски Савез	СС		7	3	4	7	16
1972.	Совјетски Савез	ОИ		5	9	7	16	2
1972.	Совјетски Савез	СП		9	8	6	14	10
1973.	Совјетски Савез	СП		10	9	14	23	31
1974.	Совјетски Савез	СС		8	2	6	8	4
1974.	Совјетски Савез	СП		10	5	5	10	8
1975.	Совјетски Савез	СП		9	10	6	16	4
1976.	Совјетски Савез	ОИ		6	3	6	9	6
1976.	Совјетски Савез	СП		10	4	10	14	4
1977.	Совјетски Савез	СП		10	9	7	16	4
1978.	Совјетски Савез	СП		10	4	5	9	4
1979.	Совјетски Савез	СП		8	7	7	14	4
1980.	Совјетски Савез	ОИ		7	3	8	11	2
Тотали Светског првенства				105	74	82	156	79
Олимпијски тотали				18	15	21	36	10

Награде и почасти

Совјетски Савез и Русија

Награда	Година
Заслужни мајстор спорта	1969
Совјетска лига Играч године	1971–72, 1972–73
Руска хокејашка кућа славних	2014

Међународне награде

Награда / признање	Година
Идеални тим Светског првенства	1971, 1972, 1973, 1976.
Кућа славних ИИХФ	1998
Идеални тим века ИИХФ-а	2008.
Хокејашка кућа славних	2005.

Види још

• Легенда број 17

Литература

• Zafra, Enrique; Heredia, Carmen (1989). Los niños españoles evacuados a la URSS, (1937). Ediciones de la Torre. стр. 209. ISBN 978-84-86587-69-7. 

Спољашње везе

• Biographical information and career statistics from Eliteprospects.com, or Eurohockey.com, or Hockey-Reference.com, or Legends of Hockey, or The Internet Hockey Database