Датула
| Датула | |
|---|---|
| |
| |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Дивизија: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Врста: | P. dactylifera
|
| Биномно име | |
| Phoenix dactylifera | |
Датула (лат. Phoenix dactylifera) је биљка из породице палми (Arecaceae), једина у овом роду која се узгаја због плодова (урме). Име рода је древна реч, коју помиње још Теофраст, а указује на то да су старе Грке са овим биљкама упознали Феничани. Сама врста име је добила по својим јестивим плодовима, датулама (dáktulos = прст, због издуженог облка плода).[1]
Порекло и услови раста
Претпоставља се да је порекло датуле са севера Африке или југозападне Азије. Тражи потпуно отворене и осунчане положаје. Земљиште не бира, а у сувој клими може поднети ниске температуре -10 до -15 °C.[2]
Изглед
Стабло је висине 20, некада и преко 30 метара. Прекривено је остацима основа сасушених лисних петељки. На врху стабла образује се круна од листова.[2] Само стабло никада се не грана, али уз труп могу нићи нови изданци.[1]
Листови су непарно перасти, дуги до 6 м. Лучно су повијени, модро зелене боје. Лиске листова су на врху ушиљени, а петељке трновите. Биљке су дводоме, а цветови су ситни, скупљени у разгранате клипове. Плод је јестива, цилиндрично елипсоидна, једносемена коштуница чији је меснати омотач јестив, веома укусан и хранљив. Размножава се семеном или изданцима који ничу уз стабло.[1]
-
Круна датуле, са зрелим плодовима и дебло прекривено остацима саушених лисних петељки -
Датула у цвету
.jpg)
Нутритивна вредност и употреба плодова
Урме су богате обиљем храњивих материја и одличан су извор калијума, магнезијума, мангана, гвожђа и фосфора. Такође је значајно и присуство минерала у траговима: бора, бакра, селена и цинка. Урме имају калоријску вредност од 282 кцал/100 г, што значи да спадају у најкалоричније воће. Суви плодови садрже 70% шећера.[2] Масти готово да и нема, као ни беланчевина. На воду отпада око 20%. Од витамина урме садрже готово искључиво комплекс Б витамина. Урме се могу конзумирати свеже или суве. У Арапском свету постоји безброј употреба за урме: од слаткиша, додатка јелима, пудинга, додатка хлебу, намаза, сирупа, сирћета и безалкохолних пића. Када се муслимански пост рамазан заврши, обично се прво једу урме.[3]
Датуле у арапском свету
Међу арабљанском флором датула држи прво место. Она даје најраспрострањенији и најцењенији плод (урма, арап. tamr).
Заједно са млеком, урма чини главни састојак дневног бедуинског јеловника и, изузев камиљег меса, једина је њихова тврда храна. Кисело пиће од урме (арап. nabldh) много је тражено. Од њених истуцаних коштица праве се колачићи, који су свакодневна храна камила. Поседовати „две црне ствари“ (арап. al-aswadân), тј. воду и урме, сан је сваког Бедуина. Говоре да је Пророк Мухамед наредио: „Поштуј своју тетку, палму, која је направљена од исте земље као и Адам.“
Арапски писци наводе сто врста датула у Медини и око ње. Ова „краљица арабљанских стабала“ вероватно је увезена са севера, из Месопотамије, где је палма била главни објекат који је рано привукао човека у те крајеве.
Производња урми
Савремене плантаже датула се плански подижу и експлоатишу широм света, где год то климатски услови дозвољавају.[3]
| Првих десет произвођача урми у 2007. години (1000 тона) | |
|---|---|
 Египат |
1,313.69 |
 Иран |
1,000.00 |
 Саудијска Арабија |
982.54 |
 УАЕ |
755.00 |
 Пакистан |
557.52 |
 Алжир |
526.92 |
 Ирак |
440.00 |
 Судан |
332.00 |
 Кина |
255.87 |
 Либија |
175.00 |
| Укупно у свету | 6338.54 |
| Извор: УН Организација за храну и пољопривреду [1] | |
Болести
Једна од најопаснијих болести која последњих деценија напада палме је црвени палмин сурлаш (Rhynchophorus ferrugineus), врста инсекта из породице сурлаша (Curculionidae), такође познат и као азијски палмин жижак. Ларве црвеног палминог сурлаша у деблу палме могу да копају рупе дугачке и до 1 м, што доводи до слабљења биљке домаћина и на крају до њеног угинућа. Због тога се овај инсект сматра главном штеточином у плантажама палми, укључујући кокосове палме, урмине палме и палме из којих се добија палмино уље.[4]
Црвени палмин сурлаш напада 19 врста палми широм света. Иако је први пут примећен на кокосовим палмама у Југоисточној Азији, своје упориште нашао је, у протекле две деценије, на урминој палми у више земаља Блиског истока, а затим се проширио на Африку и Европу.[5] Преношење заразе потпомогнуто је уношењем инфицираног садног материјала из заражених у незаражена подручја.[6] У области Медитерана црвени палмин сурлаш наноси озбиљне штете феникс палмама (Phoenix canariensis). Тренутно, зараза је пријављена у око 15% свих земаља произвођача кокоса у свети светске кокос земљама у развоју и у скоро 50% земаља у којима се узгаја урмина палма.[7]
Више о овој теми прочитајте у оригиналном тексту Црвени палмин сурлаш.
Види још
- Палме
- Phoenix canariensis или феникс палма
- Кокосова палма
- Washingtonia filifera или кончаста вашингтонија
- Мала жумара
- Црвени палмин сурлаш
Референце
- ^ а б в Lanzara, Marija (1984). Drveće. Ljubljana: Mladinska Knjiga.
- ^ а б в Вукићевић, Емилија (1982). Декоративна дендрологија. Београд: Привредно финансијски водич. стр. 747—748.
- ^ а б „Urma: slast sa palme”. nadijeti.com/. Приступљено 06. 06. 2016.
- ^ Rhynchophorus ferrugineus at North American Plant Protection Organization (NAPPO) - приступљено 4. 5. 2016.
- ^ Dutta, Ram; Narain Singh Azad Thakur; Tusar Kanti Bag; Ngashepam Anita; Satish Chandra; Shishom Vano Ngachan (септембар 2010). „New Record of Red Palm Weevil, Rhynchophorus ferrugineus (Coleoptera: Curculionidae) on Arecanut (Areca catechu) from Meghalaya, India”. Florida Entomologist. Florida Entomological Society: 446—448. Приступљено 05. 05. 2016.
- ^ FERRY, M.; S. GÓMEZ (2002). „The Red Palm Weevil in the Mediterranean Area”. Palms. 4. International Palm Society. 46. Приступљено 05. 05. 2016.
- ^ Faleiro, J.R. (септембар 2006). „A review of the issues and management of the red palm weevil Rhynchophorus ferrugineus (Coleoptera: Rhynchophoridae) in coconut and date palm during the last one hundred years”. International Journal of Tropical Insect Science. 26 (3): 135—154. Приступљено 05. 05. 2016.
Спољашње везе
