Три суверена и пет царева

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Историја Кине
Историја Кине
АНТИКА
Неолит c. 8500 – c. 2070 п. н. е.
Династија Сја c. 2070 – c. 1600 п. н. е.
Династија Шанг c. 1600 – c. 1046 п. н. е.
Династија Џоу c. 1046 – 256 п. н. е.
 Западни Џоу
 Источни Џоу
   Пролеће и Јесен
   Зараћене државе
ЦАРСТВО
Династија Ћин 221–206 п. н. е.
Династија Хан 206 п. н. е. – 220 н. е.
  Западни Хан
  Династија Син
  Источни Хан
Три краљевства 220–280
  Веј, Шу и Ву
Династија Ђин 265–420
  Западни Ђин
  Источни Ђин Шеснаест
краљевстава
Јужне и Сјеверне династије
420–589
Династија Суеј 581–618
Династија Танг 618–907
  (Друга Џоу династија 690–705)
Пет династија и
десет краљевстава

907–960
Династија Љао
907–1125
Династија Сунг
960–1279
  Северни Сунг Западни Сја
  Јужни Сунг Ђин
Династија Јуан 1271–1368
Династија Минг 1368–1644
Династија Ћинг 1644–1911
САВРЕМЕНО ДОБА
Република Кина 1912–1949
Народна Република
Кина

1949–садашњост
Република
Кина (Тајван)

1949–садашњост

Три суверена и пет царева су били митолошки владари или богови у античкој северној Кини. Три суверена су пре Пет царева, Петим царевима у каснијој историји додељени су датуми у периоду од око 2852. године пре нове ере до 2070. године пре нове ере. Данас се могу сматрати народним херојима.[1]

Датуми ових митолошких фигура могу бити измишљени, али према неким прорачунима и реконструкцијама, претходили су династији Сја (која је и сама праисторијска, без писања, а која је такође документована само у много каснијим писаним изворима).[2]

Опис[уреди | уреди извор]

За три суверена, понекад позната и као Три августа, речено је да су полубогови или божји цареви[3] који су користили своје способности да побољшају живот својих људи и пренесу им основне вештине и знање. Пет царева су представљени као узорни мудраци који су поседовали изврстан морални карактер и живели до велике старости и владали су у периоду великог мира. Три суверена приписују различите идентитете у различитим кинеским историјским текстовима.

Кажу да су ови краљеви помогли у увођењу ватре, научили људе како да граде куће и измисли пољопривреду. Жена Жутог цара је заслужна за проналажење свиле. Откриће медицине, проналазак календара и кинеског писма такође се приписују краљевима. Након њихове ере, краљ Ји је основао династију Сја.[4]

Према савременој теорији, Жути цар је наводно предак народа Ханзу.[5] Маузолеј жутог цара основан је у провинцији Шенси у знак сећања на легенду предака.

Кинеска реч за цара, хуангди (皇帝), произилази из, првог корисника овог наслова Ћин Ши Хуанга који је сматрао да је његово спајање свих земаља бившег краљевства Џоу веће од чак Три суверена и пет цара.

Ши[уреди | уреди извор]

Повезани концепт појављује се у легенди о Четири ши (四氏) који су учествовали у стварању света. Четири члана су Јоучао-ши (有巢氏), Суирен-ши (燧人氏), Фуси-ши (伏羲氏), и Шенонг-ши (神農氏). Листа се понекад протеже до још једног члана која је Нува-ши (女媧氏), чинећи Пет ши (五氏)[6]. Четири од тих пет имена налазе се на различитим списковима Три суверена. ши (氏) је значење клана или племена у Кини, тако да ниједан од њих није једна особа из праисторијских временима.

Постоји казивање да су Три суверена Суирен-ши (燧人氏), Јоучао-ши (有巢氏), и Шенонг-ши (神農氏). Суирен учи људе да секу дрво за ватру, тако да људи лако могу мигрирати. Јоучао учи људе да граде куће од дрвета, тако да људи напуштају пећину и иду у равнице. Након што је број људи постао већи, Шенонг је пробао разне траве како би пронашао одговарајуће житарице за решавање проблема хране код људи. Људи их зову Три суверена како не би пропустили њихов допринос, племе је такође користило њихов допринос као име племена.

Варијације[уреди | уреди извор]

Зависно од извора, много је варијација ко се класификује као Три суверена или Пет царева. Постоји најмање шест до седам познатих варијација.[7] Многи доле наведени извори написани су у много каснијим периодима, вековима, па и миленијумима након наводног постојања тих личности, и уместо историјске чињенице, они могу да одражавају жељу у каснијим временским периодима да се створи измишљено порекло настало древним народним херојима. Цареви су истицани као преци из династија Сја, Шанг и Џоу.[8]Следећи се појављују у различитим групама Три суверена: Фуси (伏羲), Нува (女媧), Шенонг (神農), Суирен (燧人), Џу Жунг (祝融), Гунг Гунг (共工), Небески Суверен (天皇), Земаљски Суверен (地皇), Људски Суверен (人皇), и чак и Жути цар (黄帝).

Следећи се појављују у различитим групама Пет царева: Жути цар (黃帝), Џуан Шу (顓頊), цар Ку (嚳), цар Јао (堯), цар Шун (舜), Шаохао (少昊), Техао (太昊), и цар Јан (炎帝).

Извор Датум извора Три суверена Пет царева
Записи великог историчара (史記)

издање Сима Ћена[6]

94. година п. н. е Небески суверен (天皇) или Фуси (伏羲)

Земаљски суверен(地皇) или Нува (女媧) Људски суверен (泰皇) или Шенонг (神農)

Жути цар (黃帝)

Џуан Шу (顓頊)
Цар Ку ()
Цар Јао ()
Цар Шун ()

Соверена серија (帝王世系)[6] Фуси (伏羲)

Шенонг (神農) Жути цар (黃帝)

Шаохао (少昊)

Џуан Шу (顓頊)
Цар Ку ()
Цар Јао ()
Цар Шун ()

Шибен[6] 475-221. година п. н. е (Период зараћених држава) према књизи Хана (111 године н.е) Фуси (伏羲)

Шенонг (神農) Жути цар (黃帝)

Baihu Tongyi (白虎通義)[6] Фуси (伏羲)

Шенонг (神農) Џу Жунг (祝融) или Суирен (燧人)

Fengsu TongYi (風俗通義)[6] 195. година н.е. Фуси (伏羲)

Нува (女媧) Шенонг (神農)

Yiwen Leiju (藝文類聚)[6] 624. године н.е. Небески суверен (天皇)

Земаљски суверен (地皇) Људски суверен (人皇)

Tongjian Waiji (通鑑外紀) Фуси (伏羲)

Шенонг (神農) Гунг Гунг (共工)

Chunqiu yundou shu (春秋運斗樞)

Chunqiu yuanming bao (春秋元命苞)

Фуси (伏羲)

Нува (女媧) Шенонг (神農)

Shangshu dazhuan (尚書大傳) Фуси (伏羲)

Шенонг (神農) Суирен (燧人)

Diwang shiji (帝王世紀) Фуси (伏羲)

Шенонг (神農)

Жути цар (黃帝)

Ји ђинг (易經)[6] 800. године п. н. е. Техао (太昊)

Цар Јан (炎帝) Жути цар (黃帝)

Цар Јао () Цар Шун ()

Коментари запуштеника, Qianfulun (潛夫論)[9] Техао (太昊)

Цар Јан (炎帝) Жути цар (黃帝)

Шаохао (少昊) Џуан Шу (顓頊)

Zizhi tongjian waiji, (資治通鑒外紀)[10] Жути цар (黃帝)

Шаохао (少昊) Џуан Шу (顓頊)

Цар Ку () Цар Јао ()

Породично стабло пет царева[уреди | уреди извор]


Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Hucker, Charles O. (1975). China's imperial past : an introduction to Chinese history and culture. Stanford, Calif.: Stanford University Press. ISBN 9780804708876. OCLC 1868549. 
  2. ^ Morton, W. Scott (2005). China : its history and culture. Lewis, Charlton M. (4. изд.). New York: McGraw-Hill. ISBN 9780071465267. OCLC 61110040. 
  3. ^ Eliade, Mircea; Adams, Charles J. (ур.). The Encyclopedia of religion. ISBN 9780029094808. OCLC 13137882. 
  4. ^ Morton, W. Scott (2005). China : its history and culture. Lewis, Charlton M. (4. изд.). New York: McGraw-Hill. ISBN 9780071465267. OCLC 61110040. 
  5. ^ Zhongguo li shi jiang tang. Wang, Hengwei., 王恆偉. (Chu ban изд.). Xianggang: Zhonghua shu ju (Xianggang) you xian gong si. 2005. ISBN 9789628885244. OCLC 70287133. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 6,6 6,7 Zhongguo li shi jiang tang. Wang, Hengwei., 王恆偉. (Chu ban изд.). Xianggang: Zhonghua shu ju (Xianggang) you xian gong si. 2005. ISBN 9789628885244. OCLC 70287133. 
  7. ^ Zhonghua wen ming chuan zhen = Chinese civilization in a new light. 刘炜. (Di 1 ban изд.). Shanghai: Shanghai ci shu chu ban she. 2001. ISBN 9787532608522. OCLC 50933840. 
  8. ^ Soothill, William Edward (2002). The hall of light : a study of early Chinese kingship. Cambridge: James Clarke & Co. ISBN 9780227171240. OCLC 229432404. 
  9. ^ Theobald, Ulrich. „Wudi 五帝, the Five Emperors (www.chinaknowledge.de)”. www.chinaknowledge.de (на језику: енглески). Приступљено 02. 11. 2019. 
  10. ^ Sima, Qian (1961). Records of the grand historian of China. Columbia University Press. OCLC 43064124. 
  11. ^ Sima Qian, Records of the Grand Historian

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]