Драган Сотировић

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Драган Сотировић
Dragan Sotirovic.jpg
Драган Сотировић
Датум рођења(1913-05-05)5. мај 1913.
Место рођењаВрање
Краљевина Србија
Датум смрти6. јун 1987.(1987-06-06) (74 год.)
Место смртиСолун
Грчка
ВојскаЈугословенска војска и Четнички одреди Југословенске војске и Армија Крајова
Чинкапетан
Битке/ратовиДруги светски рат

Драган Михајло Сотировић (франц. Dragan Michel Sotirovitch, псеудоними Дража, X, Михал; Врање, 5. мај 1913Солун, 6. јун 1987) је капетан Југословенске војске, припадник покрета Драгољуба Михаиловића, командант пољског одреда Армије Крајове, носилац пољског ордена Virtuti Militari V класе.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у породици Сотирци 1913. године у Врању. Завршио је Војну академију у Београду и после Априлског рата одбија да се преда.[1] Драган Сотировић дошао је на Равну Гору око 20. маја 1941. године и ставио се на расположење генералштабном пуковнику Драгољубу Михаиловићу. Поручник Сотировић је 27. маја 1941. године постављен за организационог официра Шумадије. Са „пуномоћјем и инструкцијама за рад“, истог дана је преко Београда, илегално, стигао у Крагујевац. Ту је ступио у везу с свештеником Јованом Кнежевићем (братом Радоја и мајора Живана Кнежевића, истакнутих учесника пуча од 27. марта 1941), а сутрадан и са капетаном Милутином Братковићем. Са Братковићем је отишао у његов родни Бадњевац, где се упознао са свештеником Андром Божићем. Били су то први герилци у овом делу Шумадије. Они су најпре одштампали један летак са оштром критиком прославе 1. маја под окупацијом, коју су локални комунисти организовали. После слома устанка у Србији одведен је у заробљеништво, заједно са осталим југословенским официрима, у концентрациони логор бр. 325 у Рави Руској (укр. Рава-Руська), у Пољској (данашња Украјина). Потом је пребачен у Стриј (укр. Стрий). Пошто је симулирао болест, пребачен је у болницу одакле је побегао 13. јануара 1944. године. Тада је контактирао пољски покрет отпора који га је пребацио у околину Лвова[2]

Када је потврђен његов идентитет, крајем марта, послат је у тек настале шумске одреде Округа Лвов. Ту је постао заменик команданта 14 пука улана (врста лаке коњице).

Учествовао је у пацификацији украјинског села Шоломија, као и у ликвидацији штаба Украјинске устаничке армије.[3] Командовао је јединицама 14. пука за време ослобађања Лвова у акцији Бура (пољ. Akcja Burza). Због заслуга у току акције пољски генерал Владислав Филиповски (Władysław Filipkowski) га је 27. јула одликовао орденом Виртуи Милитари (Virtuti Militari).[3]

Већ 31. јула 1944. године ухапсио га је НКВД, међутим успео је да побегне. Јединице које је предводио у августу 1944. су се повукле на леву обалу реке Сан и ушле у састав Групације Варта (пољ. Zgrupowanie Warta). Тада је Драган постао командант јединице Д-14 у батаљону Д. Године 1945. је поново ухапшен од стране НКВД-а. При бекству је сломио стопало, пошто је искочио кроз прозор са другог спрата. Одведен је у болницу у Жешов где га је ослободила организација ЊЕ (пољ. NIE) која се борила за независност Пољске и после доласка Црвене армије. Између априла и маја 1945 се поново прикључио војсци.

После рате је добио чин мајора у Армији Крајовој.[3]

Последња његова акција је био напад на совјетску базу 25. јуна код села Домарадз (пољ. Domaradz). Када је групација Варта расформирана прешао је у Француску, потом се настанио у Монаку, где је живео у емиграцији под именом Жак Роман (франц. Jacques Roman). У Југославију, где су му живели жена и син, није могао да се врати јер су на власти били комунисти.[3] Преминуо је нагло на ходочашћу у Свету гору, на које је ишао сваке године.[3]

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Драган М. Сотировић - Европа на лицитацији. Париз 1945,
  • Драган Сотировић и Бранко Јовановић, Србија и Равна Гора (историјски развој, Равногорски покрет, Шумадија, 1941), Минхен 1991.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Врањски Џејмс Бонд
  2. ^ (укр. Українська Повстанська Армія)Jerzy Węgierski - "W lwowskiej Armii Krajowej", Варшава (1989). стр. 161-162
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 Opet А

Литература[уреди | уреди извор]

  • Jerzy Węgierski - "W lwowskiej Armii Krajowej", Варшава. 1989. ISBN 978-83-211-1044-8.
  • Jerzy Węgierski - "Oddziały leśne Warta" Историјске свеске WiN-u бр. 9
  • Andrzej Romaniak. "Por. Mieczysław Kocyłowski Czarny. Byłem zastępcą Żubryda", Sanok. 1999. ISBN 978-83-907352-8-3. стр. 10.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]