Иво Политео

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Иво Политео
Ivo Politeo Zagreb.jpg
Спомен-плоча Иви Политеу
Датум рођења(1887-01-26)26. јануар 1887.
Место рођењаСплит
 Аустроугарска
Датум смрти14. октобар 1956.(1956-10-14) (69 год.)
Место смртиЗагреб, Социјалистичка Република Хрватска НР Хрватска
Социјалистичка Федеративна Република Југославија ФНР Југославија
Образовањедоктор права

Иво Политео (Сплит, 26. јануар 1887Загреб, 14. октобар 1956), хрватски и југословенски правник, адвокат, публициста и политичар.

Биографија[уреди]

Рођен је у Сплиту 26. јануара 1887. године, а у Загребу је 1905. завршио класичну гимназију. Студије у права је започео у Грацу, а потом је студирао у Прагу и Загребу. Током студија, радио је у Загребу у Првој хрватској штедионици, али је 1910. године био отпуштен због синдикалног организовања. Потом је постао секретар Друштва банкарских чиновника и при њему је од 1910. до 1914. године уређивао „Вјесник Друштва банковних чиновника”. У Милану је 1911. године био један од организатора првог међународног Конгреса банковних чиновника. Од 1914. године је био члан Краљевског одбора за обнову финансијског дела Хрватско-угарске нагодбе.[1]

У току Првог светског рата, био је мобилисан као официр у допунском батаљону сињске 22. пешадијске пуковније, а 1917. године је био при војним тужилаштвима у Мостару и Загребу, одакле је новембра 1918. године био премештен у Финансијски одсек Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба. Почетком 1919. године био је при изасланству Краљевства СХС на Мировној конференцији у Паризу. Од септембра до новембра 1919. године водио је велики штрајк банковних чиновника на подручју Хрватске и Славоније. Након неуспеха овог штрајка, напустио је дужност секретара Друштва банкарских чиновника и посветио се адокатском позиву.[1]

Истакао се као адвокат у многим политичким судским процесима. Посебно се истакао у одбрани комуниста пред судовима Краљевине Југославије. Међу познатијим процесима, из овог периода били су — процес против Алије Алијагића, атентатора на министра Милорада Драшковића, 1921. године; тзв „Бомбашки процес” против Јосипа Броза Тита, 1928. године; процес против Павла Грегорића, 1932. године и процес против Божидара Аџије, 1939. године. Такође, био је адвокат на процесу Влатку Мачеку, 1930. године и Сави Косановићу, 1932. године и др. Поред судских процеса политичким личностима, учествовао је и у низу других познатих судских процеса поводом „Нашичке афере” 1933. године, „Керстиначком случају” 1936. године и др. Покренуо је и више акција против полицијског насиља и застрашивања адвоката, као и за побољшање услова у затворима. Године 1929. покренуо је есхумацију Ђуре Ђаковића и Николе Хећимовића, којом је оповргнут полицијски извештај о њиховој смрти. Крајем 1930-их година деловао је у Одбору за општу амнестију политичких кажњеника, залажући се за безусловну репатријацију бивших учесника Шпанског грађанског рата.[1]

У периоду од 1921. до 1945. године био је секретар Правничког друштва у Загребу (од 1940. Хрватско правничко друштво) и уређивао је његов лист „Мјесечник”. Од 1924. до 1927. године био је секретар, а од 1927. до 1929. године председник Друштва адвоката Хрватске и Славоније, као и први председник Адвокатске коморе у Загребу, од 1929. до 1941. године. Од 1924. године био је члан сталног одбора Конгреса правника Краљевине Југославије, а од 1931. године и његов председник, а 1938. године је биран и за председика Савеза адвокатских комора Краљевине Југославије. На Правном факултету Свеучилишта у Загребу, од 1940. до 1942. године је био хонорарни наставник новоуведеног колегија радно право.[1]

Као носилац нестраначке листе био је на изборима 1920. и 1921. године биран у Грдско заступништво Загреба, где се бавио претежно социјалним и финансијским питањима. Касније је приступио Народној социјалистичкој странци. Године 1923. се неуспешно кандидовао на изборима за Народну скупштину, а 1925. године се кандидовао за градско заступништво. Пошто му 1925. године нису прихватиле кандидатуру, због споразума Народне социјалистичке странке с Југословенском републиканском странком, након чега је напустио странку. Године 1925. иницирао је доношење Резолуције о слободи новина, коју је донело Друштво адвоката. Након увођења Шестојануарске доктатуре, 1929. године, потписао је критички проглас „Ново стање”, а пошто је на Оснивачкој скупштини Адвокатске коморе Загреба подржао апел краљу Александру за повраћај грађанских права, био је на кратко ухапшен.[1]

Године 1934. је био коаутор тзв. „Загребачком меморандума”, који је више јавних делатника упутило Краљевском намесништву предлажући поштовање законитости, потпуну либерализацију и пуштање Влатка Мачека из затвора. Године 1935. је био посредник између Влатка Мачека и Милана Стојадиновића. На почетку постојања Независне Државе Хрватске, пред судовима је заступао оптужене за сарадњу са југословенским режимом и партизанским покретом. Марта 1942. године пред Управним судиштем покренуо неуспели поступак против одлуке повереника да мимо суда одређује браниоце по службеној дужности. Јуна 1944. године је упутио Адвокатској комори представку о делатности преких судова. Због своје делатности усташки режим га је хапсио 1942, 1943. и 1944. године. Након ослобођења Југославије, заступао је јавне личности из периода НДХ — Мила Будака, 1945. и Славка Кватерника, 1947. године. Године 1946. је био бранилац на процесу против надбискупа Алојзија Степинца. Касније је био и бранилац смењених комунистичких функционера — Душана Бркића, 1954. и Владимира Дедијера и Милована Ђиласа, 1955. године.[1]

У периоду од 1930. до 1938. године и од 1952. до 1954. године, као југословенски представник присуствовао је конгресима и седницама Међународне уније адвоката. Године 1951. је био изабран за њеног потпредседника, а 1956. године је изабран за доживотнох и почасног председника. Године 1954. је у Бриселу изложио нацрт кодекса адвокатске етике, који је уз одрежене измене прихваћен 1959. године у Ослу.[1]

Умро је 14. октобра 1956. године у Загребу и сахрањен је на Мирогоју.[1]

Године 1976, поводом двадесетогодишњице смрти, Адвокатска комора Хрватске установила је признање и Плакету са његовим именом, а 1987. године, поводом стогодишњице његовог рођења, Адвокатска комора Хрватске и Адвокатски збор града Загреба су на кући у којој је становао поставили спомен-плочу.[1]

Референце[уреди]