Ђуро Ђаковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
ЂУРО ЂАКОВИЋ
Đuro Đaković.JPG
Ђуро Ђаковић
Датум рођења (1886-11-30)30. новембар 1886.
Место рођења Бродски Варош, код Сл. Брода

 Аустроугарска
Датум смрти 25. април 1929.(1929-04-25) (42 год.)
Место смрти Југословенско-аустријска граница

Савезна Република Југославија Краљевина СХС
Професија металски радник
Члан КПЈ од априла 1919.

Ђуро Ђаковић (Бродски Варош, код Славонског Брода, 30. новембар 1886Југословенско-аустријска граница, 25. април 1929), металски радник, организациони секретар ЦК КПЈ[1] и један од најистакнутијих бораца радничке класе.

Биографија[уреди]

Рођен је 30. новембра 1886. године у селу Бродски Варош, код Славонског Брода, у породици сиромашног сељака.[2]

Као металски радник у Сарајеву, је 1905. и 1906. године учествовао у првим радничким штрајковима у Босни, а 1910. године је био истакнути омладински руководилац у Сарајеву.[3] Био је члан Социјалдемократске странке Босне и Херцеговине од њеѕиног оснутка 1909. године.[4]

По избијању Првог светског рата 1914. године због иступања против рата је ухапшен и од стране аустријског војног суда као „велеиздајник“ осуђен на смрт. Касније је амнестиран и упућен на присилни рад у Арад и Коморан. Ослобођен је 1917. године.[5]

По повратку у Краљевину СХС, био је члан Централне управе Савеза металаца БиХ, управе Главног радничког савеза БиХ и члан Главног одбора Социјалдемократске странке БиХ.[2] Један је од организатора великог штрајка грађевинских радника, 1919. године.

Учесник је Конгреса уједињења Социјалистичке радничке партије Југославије (комунист), одржаног априла 1919. године у Београду. Године 1920, на Вуковарском конгресу КПЈ, изабран је у Централно партијско веће КПЈ,[1] а на изборима за Уставотворну скупштину Краљевине СХС, је изабран за народног посланика. Био је функционер класних раволуционарних синдиката и један од организатора великог штрајка хусинских рудара.[6]

Године 1921. био је делегат КПЈ на Трећем конгресу Коминтерне у Москви. Више пута је био хапшен, мучен и прогањан, а од 1922. до 1926. године био је интерниран у родно место.[5] По одласку у Загреб, 1926. године постао је секретар Обласног одбора Савеза металаца Хрватске.

Један је од најистакнутијих бораца против фракција у врховима КПЈ. Од 1927. до 1928. године био је на "Лењиновом“ универзитету у Москви, а у земљу се вратио као опуномоћеник Коминтерне за спровођење Отвореног писма упућеног члановима КПЈ. На Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену 1928. постао је организациони секретар ЦК КПЈ.

Погибија[уреди]

Као велики противник шестојануарске диктатуре, Ђуро је, ухапшен у Загребу, 20. априла 1929. године, заједно са Николом Хећимовићем, секретаром Црвене помоћи. После четири дана мучења, загребачка полиција је, под изговором, извиђања на југословенско-аустријској граници и утврђивања канала куда су комунисти илегално прелазили у Аустрију, довела Ђуру и Николу Хећимовића у место Свети Дух.

У поподневним часовима, 25. априла, при спуштању у једну клисуру према аустријској граници, убијени су са мотивацијом да су покушали бежати.[7] Ексхумацијом лешева, извршеном 8. маја 1929. године, установљено је да ја на жртве пуцано с преда, чиме је доказано смишљено убиство.

Прву вест о овом злочину објавила је 29. априла аустријска штампа, након чега је загребачка полиција, која је планирала да ово убиство задржи у тајности, издала званично саопштење.

Наслеђе[уреди]

У време Шпанског грађанског рата један је батаљон 129. интернационалне бригаде Шпанске републиканске армије, у мају 1937. године, по њему назван батаљон „Ђуро Ђаковић“.[8]

У Белгији је током Другог светског рата, у склопу оружанога покрета те земље, од исељеника са подручја Југославије формирана јединица "Ђуро Ђаковић".[9]

Ђуро Ђаковић Холдинг д. д., машинска групација из Славонског Брода, добила је име по њему, 1947. године.[10]

На двадесетогодишњицу погибије, 25. априла 1949. године, његови посмртни остаци су свечано пренети у Београд и сахрањени у гробницу на Калемегдану поред посмртних остатака Ивана Милутиновића и Иве Лоле Рибара. Церемонија је обављена у присуству партијског врха КПЈ и државног врха ФНР Југославије, међу осталим Јосип Броз Тито, Александар Ранковић, Милован Ђилас, Едвард Кардељ, Моше Пијаде, Светозар Вукмановић Темпо, Благоје Нешковић, Борис Кидрич, Иван Гошњак, Ђуро Салај, Франц Лескошек, Божидар Масларић и Иван Рибар.[11]

Синови[уреди]

Ђуро Ђаковић је имао двојицу синова — Стјепана (1912—1942) и Јосу (1921—1942) и обојица су учествовала у револуционарном радничком покрету и Народноослободилачкој броби.

Стејапан Ђаковић[уреди]

Стјепан Ђаковић је рођен 1912. године у Сарајеву. У септембру 1928. године је отишао у Совјетски Савез, где је завршио Комунистички универзитет националних мањина Запада (КУМНЗ). Године 1937. се вратио у Југославију и, после одслужења војног рока, био укључен у чланство Покрајинског комитета КПЈ за Босну и Херцеговину. Као делегат ПК КПЈ за БиХ, учествовао је на Петој земаљској конференцији КПЈ, одржаној 1940. у Загребу. Био је учесник Народноослободилачке борбе од 1941. године. Јануара 1942. године, на путу за Главни штаб НОВ и ПО Хрватске, рањен је и заробљен на Великој Капели. Касније је убијен у усташком затвору у Загребу.

Јосо Ђаковић[уреди]

Јосо Ђаковић је рођен 1921. године. После убиства његовог оца, 1929. године уз помоћ КПЈ је прешао у Совјетски Савез, где му је већ живео брат Стјепан. Године 1937. се вратио у Југославију и активно се укључио у рад загребачке организације Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Од краја 1940. године је био члан Покрајинског комитета КПЈ за Хрватску, а у 1941. години секретар Месног комитета СКОЈ-а за Загреб и члан Месног комитета КПХ за Загреб. Августа 1941. године, после сукоба Јосипа Копинича и руководства ЦК КПХ, био је смењен са функције секретара МК СКОЈ-а, због грешака исказаних приликом неуспелог покушаја ослобођења завореника из логора Керестинец. Тада је остао само члан МК СКОЈ-а за Загреб. Усташка надзорна служба га је ухапсила 11. новембра 1941. године у Загребу. У полицији је био тешко мучен и извршио је велику провалу у загребачку партијску организацију. После је био пребачен у логор Јасеновац, где је убијен 1942. године.

Фото галерија[уреди]

Литература[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]