Историја Кубе

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Мапа Западне Индије, МексикаНове Шпаније“ са Кубом у средини. Аутор мапе: Херман Мол, 1736. године

Куба, највеће од Карипских острва, је прво била насељена индијанским становништвом из племена Таино, Сибони и Ганајатаби. Европљани су открили Кубу 27. октобра 1492. године. Тог датума се Кристифор Колумбо искрцао на острво и прогласио га поседом Шпаније. Куба је постала шпанска колонија којом је управљао шпански гувернатор са седиштем у Хавани. Током 1762. године колонију је заузела Велика Британија, па је потом опет вратила Шпанији у замену за Флориду. Низ побуна током 19. века није успео да оконча шпанску владавину. Међутим, исход Шпанско-америчког рата је био полачење Шпанаца са острва 1898. године, и војна управа САД током наредне три и по године.[1] Године 1902, Куба је добила независност.[2]

У годинама након независности, кубанска република је доживела значајан економски развој, али и политичку корупцију и сукцесију деспотских вођа, што је кулминирало свргавањем диктатора Фулгенсио Батисте дејством Покрета 26. јула, предвођеног Фиделом и Раулом Кастром, током Кубанске револуције 1953–59 године.[3] Кубом је 2015. године била социјалистичка држава којом управља Комунистичка партија под вођством браће Кастро.[4] Ова земља је била политички и економски изолована дејством Сједињених Држава након револуције, али је поступно добила приступ спољашњој трговини и путовању, јер су напори за нормализацију дипломатских односа напредовали.[5][6][7][8][9] Домаће економске реформе такође почињу да модернизују кубанску социјалистичку економију.[10]

Шпанска колонизација[уреди]

Кубу и њено индијанско становништво (Таино, Сибони и Ганајатаби) окупирали су Шпанци у првој половини шеснаестог века. У наредних пар деценија домородачко становништво је практично истребљено ропским радом и болестима из Европе. Да би се одржала радно интензивна економија на плантажама шећерне трске, на Кубу су доведене десетине хиљада афричких робова (17. и 18. век).

Борба за независност[уреди]

Борба за независност колоније је почела 1868. Борбе од 1868. до 1878. познате су као Велики рат (Guerra Larga), а од 1878. до 1879. као Мали рат (Guerra Chiquita). Године 1895, кубански национални хероји Хосе Марти, Максимо Гомез и Антонио Мацео су предводили 200.000 Кубанаца у борби против шпанских колонијалних власти. Међутим, Шпанце је са Кубе коначно протерала тек интервенција САД у шпанско-америчком рату 1898. године.

САД су окупирале острво и држале га до званичног проглашења независности 1902. године, након чега су и даље доминирале на острву. Такозваним Платовим амандманом, који је важио до 1932. године, САД су задржале право да интервенишу на острву у циљу заштите својих националних интереса. Остатак ових посебних војних права САД на Куби је војна база у Заливу Гвантанамо, која од 2000. године служи као затвор за заробљенике из рата у Авганистану и Ираку.

Револуција из 1959.[уреди]

Фидел Кастро је организовао побуњеничку армију, којом се покушао супротставити тадашњем диктатору Кубе Батисти. Његови најближи сарадници били су Раул Кастро (његов брат), Камило Сјенфуегос и Аргентинац Ернесто Че Гевара. Кастров „Покрет 26. јул“ је преузео власт на Куби 1959. године, након победе над Батистиним оружаним снагама. У време тријумфа револуције, 75% кубанске земље је било у власништву странаца (највише држављана САД). Куба је проглашена Социјалистичком диктатуром 1961. године и таква остала до данас.


Нова револуционарна влада је извршила земљишне реформе и национализовала већину власништва страних компанија, као и домаћих богаташа. Резултат тога је било погоршање односа са САД. Кастро се испрва није декларисао као комуниста, али су га снажне везе са Совјетским Савезом касније приволеле да на тај начин организује власт, по угледу на Совјетски Савез. Нова влада је започела реформе какве је Кастро и обећао. Здравство и школство су постали бесплатни за све грађане Кубе.

Неколико наредних деценија Куба је добијала значајну помоћ Совјетског Савеза, највише преко размене шећера за нафту коју је Куба даље пласирала на светско тржиште. У то време Куба је подржавала комунистичке покрете у Латинској Америци (Никарагва, Салвадор, Гватемала и Чиле) и Африци (Ангола, Мозамбик и Етиопија, Конго). Само у Анголи Куба је имала 50.000 распоређених војника.

Прелазни период[уреди]

Распадом Совјетског Савеза 1991. године, Куба је доживела тежак економски ударац и проглашен је „специјални период“ опоравка. Иако су ММФ и Светска банка одбиле да пруже помоћ Куби, кубанска привреда се није урушила и, иако су економски показатељи и даље нижи него 1989. године, осећа се спор, али стабилан економски напредак.

Американци су прогласили трговински ембарго против Кубе, који се односи на извоз све робе (осим лекова и хране) на Кубу. Највећи број путовања Американаца на Кубу је забрањен (туристичка путовања су забрањена законом). Американци који путују на Кубу то чине кришом, путујући преко Мексика, Канаде или Бахама.

Референце[уреди]

  1. ^ „CIA World Factbook: Cuba: Introduction: Background”. Архивирано из оригинала на датум 7. 11. 2016. Приступљено 27. 11. 2016. 
  2. ^ „A guide to the United States' history of recognition, diplomatic, and consular relations, by country, since 1776: Cuba”. US State Department – Office of the Historian. Архивирано из оригинала на датум 21. 2. 2013. Приступљено 24. 4. 2013. 
  3. ^ Rumbaut, Luis E.; Rumbaut, Rubén G. (2009). „Cuba: The Cuban Revolution at 50”. Latin American Perspectives. 36 (1): 84—98. JSTOR 27648162. doi:10.1177/0094582x08329137. 
  4. ^ "Castro Resigns" Archived 2015-05-05 at the Wayback Machine. NPR. 19 February 2008. Приступљено 2 November 2013.
  5. ^ „Cuba receives first US shipment in 50 years”. Al Jazeera. 14. 7. 2012. Архивирано из оригинала на датум 16. 7. 2012. Приступљено 16. 7. 2012. 
  6. ^ „US welcomes Cuba decision to end foreign travel permits”. BBC. 16. 10. 2012. Архивирано из оригинала на датум 18. 10. 2012. Приступљено 21. 10. 2012. 
  7. ^ „Obama hails 'new chapter' in US-Cuba ties”. BBC News. 17. 12. 2014. Архивирано из оригинала на датум 17. 12. 2014. Приступљено 18. 12. 2014. 
  8. ^ „Cuba's love for Obama swells: Bay of Pigs veterans reflect on the 'inconceivable'. The Guardian. 17. 4. 2015. Архивирано из оригинала на датум 17. 4. 2015. Приступљено 18. 4. 2015. 
  9. ^ „US flag raised over reopened Cuba embassy in Havana”. BBC News. 15. 8. 2015. Архивирано из оригинала на датум 18. 8. 2015. Приступљено 27. 8. 2015. 
  10. ^ „Cuba's economy: Money starts to talk”. The Economist. 20. 7. 2013. Архивирано из оригинала на датум 24. 2. 2015. Приступљено 9. 2. 2015. 

Литература[уреди]

  • Louis, Allaire (2000). „Archaeology of the Caribbean Region”. Ур.: Frank Salomon. South America. The Cambridge History of the Native Peoples of the Americas. III. Stuart B. Schwartz (third изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-63075-7. 
  • Castillo Ramos, Ruben (1956). "Muerto Edesio, El rey de la Sierra Maestra". Bohemia XLVIII No. 9 (12 August 1956). pp. 52–54, 87.
  • Chomsky, Aviva; Carr, Barry; Smorkaloff, Pamela Maria, ур. (2004). The Cuba Reader: History, Culture, Politics. Durham, NC & London: Duke University Press. 
  • De Paz Sánchez, Manuel Antonio; Fernández, José; López, Nelson (1993–1994). El bandolerismo en Cuba (1800–1933). Presencia canaria y protesta rural. Santa Cruz de Tenerife. Two volumes.
  • Foner, Philip S. (1962). A History of Cuba and its Relations with the United States.
  • Franklin, James (1997). Cuba and the United States: A Chronological History. Ocean Press.
  • Gleijeses, Piero (2002). Conflicting Missions: Havana, Washington, and Africa, 1959–1976. University of North Carolina Press. 552 pp.
  • Richard Gott (2004). Cuba: A New History.
  • Hernández, Rafael and Coatsworth, John H., eds. (2001). Culturas Encontradas: Cuba y los Estados Unidos. Harvard University Press. 278 pp.
  • Hernández, José M. (1993). Cuba and the United States: Intervention and Militarism, 1868–1933. University of Texas Press. 288 pp.
  • Johnson, Willis Fletcher (1920). The History of Cuba. New York: B.F. Buck & Company, Inc.
  • Kirk, John M. and McKenna, Peter (1997). Canada-Cuba Relations: The Other Good Neighbor Policy. University Press of Florida. 207 pp.
  • McPherson, Alan (2003). Yankee No! Anti-Americanism in U.S.-Latin American Relations. Harvard University Press. 257 pp.
  • Morley, Morris H. and McGillian, Chris. Unfinished Business: America and Cuba after the Cold War, 1989–2001. Cambridge University Press. 253 pp.
  • Offner, John L. (2002). An Unwanted War: The Diplomacy of the United States and Spain over Cuba, 1895–1898. University of North Carolina Press, 1992. 306 pp.
  • Paterson, Thomas G. (1994). Contesting Castro: The United States and the Triumph of the Cuban Revolution. Oxford University Press. 352 pp.
  • Pérez, Louis A., Jr. (1998). The War of 1898: The United States and Cuba in History and Historiography. University of North Carolina Press. 192 pp.
  • Pérez, Louis A. (1990). Cuba and the United States: Ties of Singular Intimacy. University of Georgia Press. 314 pp.
  • Perez, Louis A. (1989). Lords of the Mountain: Social Banditry and Peasant Protest in Cuba, 1878–1918. Pitt Latin American Series. University of Pittsburgh Press.ISBN 978-0-8229-3601-5..
  • Schwab, Peter (1999). Cuba: Confronting the U.S. Embargo. New York: St. Martin's. 226 pp.
  • Staten, Clifford L. (2005). The History of Cuba. Palgrave Essential Histories.
  • Thomas, Hugh (1998). Cuba or the Pursuit of Freedom. ISBN 978-0-306-80827-2..
  • Tone, John Lawrence (2006). War and Genocide in Cuba, 1895–1898.
  • Walker, Daniel E. (2004). No More, No More: Slavery and Cultural Resistance in Havana and New Orleans. University of Minnesota Press. 188 pp.
  • Whitney, Robert W. (2001). State and Revolution in Cuba: Mass Mobilization and Political Change, 1920–1940. Chapel Hill and London. University of North Carolina Press.ISBN 978-0-8078-2611-9..
  • Zeuske, Michael (2004). Insel der Extreme: Kuba im 20. Jahrhundert. Zürich: Rotpunktverlag. ISBN 978-3-85869-208-5..
  • Zeuske, Michael (2004). Schwarze Karibik: Sklaven, Sklavereikulturen und Emanzipation. Zürich: Rotpunktverlag. ISBN 978-3-85869-272-6..
  • Danielle Bleitrach, Viktor Dedaj, Jacques-François Bonaldi. Cuba est une île, Cuba es una isla, Le Temps des cerises, 2004. ISBN 978-2-8410-9499-8..

Спољашње везе[уреди]