Лисовић се налази северозападно од Сопота. Лисовић је старије насеље. У селу се још наилази на трагове од „ Калдрме“ старог пута који овуда пролазио. Једно место у селу зове се Маџарија и ту је, веле, било „маџарско гробље“.
О постанку имена очувало се народно предање. Предање вели да су први досељеници овде затекли велику шуму са које је, пошто је била јесен, силно лишће попадало по земљи. Њих је зачудило овако „лис-вито место“ почему је, веле, и село добило име.
Сигурне подадке о Лисовићу имамо из почетка 18. века. На карти из доба аустријске владавине (1718-1739. г.) забележено је ово насеље под именом Lissoviz. У почетку 19. века је улазило у састав Катићеве кнежине и имало је 1818. г 26 а 1822. г. 33 куће. Године 1846. припадало је срезу туријском и имало је 47 кућа. По попису из 1921. године. Лисовић је имао 206 кућа са 1016 становника.
Најстарија породица у селу јесу Сретеновићи старином из Шарана (срез таковски). Њихов предак позната личност Павле Сретеновић, који је као младић учествовао у Устанку и борио се уз Јанка Катића. Доцније је био члан магистрата и судија у Београду. У старе породице убрајају се и Минићи, Пауновићи, Мијаиловићи и лукићи. Преци Минића, Пауновића и Мијаиловићи дошли су из Шарана а Лукићи не знају од куда су старином. Остале породице млађи досељеници.
Село је добило првог учитеља1873. године а школа је била у приватној згради. Године 1874. купљена је зграда која је служила за школу све до 1884., када је подигнута нова школа. Стара школа је употребљена за учитељске станове.. (подаци крајем 1921. године).[1][2]
У насељу Лисовић живи 842 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 41,4 година (39,8 код мушкараца и 43,0 код жена). У насељу има 353 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,99.
Ово насеље је у великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).
↑Подаци су узети из: „Насеља“ књ.26. др. Б. М. Дробњаковић Космај ) и из „Летописа“ лисовичке општине Бр. 692.
↑Литература „Летопис Подунавских места“(Беч 1998) период 1812 – 1935 г. Летописа, по предању, Подунавских места и обичаји настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани
Извор Монографија Подунавске области 1812-1927 објавјено (1927 г.)„Напредак Панчево,,
„Летопис“: Подунавска места и обичаји Марина (Беч 1999 г.). Летопис период 1812 – 2009 г. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању места у Јужној Србији, места и обичаји настанак села ко су били Досељеници чиме се бавили мештани
Напомена
У уводном делу аутор је дао кратак историјски преглед овог подручја од праисторијских времена до стварање државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Највећи прилог у овом делу чине ,»Летописи« и трудио се да не пропусти ниједну важну чињеницу у прошлости описиваних места.
Србија
1054.svg)
.svg)
