Вранић (Барајево)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Вранић
Vranic (Barajevo).jpg
Центар Вранића
Административни подаци
Држава  Србија
Град Београд
Општина Барајево
Становништво
Становништво
 — (2011) Раст 4233
Географске карактеристике
Координате 44°36′03″ СГШ; 20°19′20″ ИГД / 44.600833° СГШ; 20.322333° ИГД / 44.600833; 20.322333Координате: 44°36′03″ СГШ; 20°19′20″ ИГД / 44.600833° СГШ; 20.322333° ИГД / 44.600833; 20.322333
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Вранић на мапи Србије
Вранић
Вранић
Остали подаци
Поштански број 11427
Позивни број 011
Регистарска ознака BG

Вранић је насеље у градској општини Барајево у Граду Београду. Према попису из 2011. било је 4.233 становника.

Назив[уреди]

На теритоији данашњег Вранића у 16-ом веку постојала су три села: Вранић,Бранић (Братић) и Маријовац. Прво се налазило у данашњој Пиперији, на локалитету Селиште, око реке Врбовице. Друго село се налазило североисточно од Вранића, у сливу реке Марице, на познатом римском локалитету Брана, по коме је добило име, захватајући вранићки атар и мељачки Тараиш.Треће село налазило се на локалитету Маревац, око реке Марице, у данашњем вранићком Тараишу. Касније је име Вранић преовладало за сва три села. Село Вранић има четири засеока: Пиперију, по Пиперима из Црне Горе, Тараиш, по досељеницима са планине Таре, Рашић - крај, по женама које су носиле дуге сукње-раше, Црквени крај, по цркви.[1]

Географија[уреди]

Вранић се налази на 35 километара југозападно од Београда, а 25 км северно од Лазаревца; од Обреновца Вранић је удаљен свега 12 км, а исто толико га дели и од општине Барајево. Са Београдом је повезано Ибарском магистралом. Пут који пролази кроз Вранић има регионални значај јер повезује Обреновац са Космајем. Надморска висина места је око 200м. Клизишта су честа појава, терен је безводан (глина), са дубоким подземним водама. Клима је континентална, са знатним годишњим и дневним колебањима температуре. Јачи ветрови су северац, кошава и југо. На подручју Вранића некада су биле храстове, букове, грабове и липове шуме. Оне су крчене ради насељавања, а од дрвета је прављен ћумур, који су сељаци продавали у београдској чаршији.[2]

Историја[уреди]

Праисторија[уреди]

На територији Вранића постојала су насеља још у праисторији. У доба неолита, 5000 година п.н.е. највеће насеље налазило се на локалитету Рашић крај. Подручје од Јадранског мора до Црног мора и од Грчке до Карпата, насељавали су Трачани. Предпоставља се да су на овим просторима живели Трибали,једно од трачких племена. Трачане су потиснули Илири, а средином 4. века п.н.е., ове просторе настањују Келти. [3]

Римски период[уреди]

Римљани су освојили Балкан у 1. веку н.е., и почели да оснивају своја насеља. На овом терену то су били локалитети Радловица, Чакића њиве и Шебрдо(према Баљевцу. О животу на овом подручју сведоче материјални остаци римске културе: оруђа за рад, оружје остаци грађевина, храмова и надгробних споменика, гробља, новац, посуђе и др.[4] У Чакићским њивама, у Рашић крају нађени су делови старих земљаних посуда. Метални печат нађен је у Крчевини, у Пиперији. Старо гробље и насеље били су на Вишњици у Пиперији, а темељи старе цркве нађене су на Окапини. На тим темељима подигнута је црква брвнара.[5]

Средњи век[уреди]

У средњем веку, на овом подручју, смењивали су се Византинци, Франци, Мађари, Татари, Словени и други. Иако су Словени населили Балканско полуострво у 7. веку, археолошких доказа о њиховој присутности има тек од 9. века, када стварају стална насеља. У 10. и 11. веку, околина Барајева ушла је у састав српских држава-Рашке, за време жупана Часлава и Зете, за време краља Бодина. После њих смењују се Немањићи: Драгутин, Милутин, Душан, кнез Лазар, деспот Стефан Лазаревић и деспот Ђурађ Бранковић.[6]

Период турске владавине[уреди]

Сулејман Величанствени освојио је Београд 1521. године. Турци највише из финансијских разлога, организују 1528. године први катастарски попис Београда и околине. У овим, као и у каснијим турским пописима, барајевска села, укључујући и Вранић, први пут се помињу у писаним историјским изворима. Турци су господарили овим крајевима све до 19. века. Кратак прекид њихове владавине, од двадесетак година био је у 18. веку, када је ова територија подпала под власт Аустрије. Почетком 19. века, почиње борба за национално ослобођење Срба (Први српски устанак 1804. године). Ово је најславнији период барајевске историје који је изнедрио значајне историјске личности: кнеза Симу Марковића, Милосава Чамџију(Велики Борак), Павла Поповића, Лазара Поповића (Вранић),Павла Сретеновића (Лисовић) и Драгића Горуновића (Барајево-Глумчево брдо). У Великом Борку 1805. године, формиран је Правитељствујушчи совјет сербски, централни орган власти у устаничкој Србији.[7] Члан совјета, представник београдске нахије, био је Павле Поповић из Вранића.[8] У Другом српском устанку, поред Павла Поповића, збачајне личности из Вранића су поп Атанасије Поповић Тацко и Лазар Поповић - Писар Лаза.[9]

20. век[уреди]

Становништво овог подручја, узело је велико учешће у Балканским ратовима 1912. године и 1913. године и у Првом светском рату 1914-1918. године. У овим ратовима страдало је 327 мештана Вранића. Током Другог светског рата вођена је борба за ослобођење од фашистичке окупације.Становници Вранића укључују се у састав партизанских јединица. У априлском рату 1941. године, погинуло је 5 војника из овог села. Како би казнили непокорно становништво, немачка казнена експедиција срељала је 15. октобра 1941. године ,у центру Вранића 39 људи. У ноћи 21. децембра 1943. године, четници су извршили масакр - заклали су 71 особу. Међу закланима је било деце у колевци, ученика основне школе, жене и стараца.[10] На разним поприштима народноослободилачке борбе, страдао је 61 борац. У ратним операцијама деведесетих година 20. века, у Источној Славонији, фебруара 1992. године, погинуо је војник-резервиста Драган Стајковић, а у мају 1999. године, смртно је страдао војник Приштинског корпуса, Владимир Јоксић.

Имена свих страдалих ратника ослободилачких ратова 1912 - 1918. године, палих бораца НОБ-а и жртава фашистичког терора и погинулих војника у ратовима деведесетих, налазе се на спомен обележју на предњој фасади Спомен дома у Вранићу. У дому се налази и Спомен соба која чува успомену на преко 500 страдалих мештана Вранића током ратова у 20. веку.[11]

Културно-историјски споменици[уреди]

Најзначајније културно-историјске споменике у Вранићу представљају два непокретна културна добра и споменика културе. То су Зграда школе у Вранићу[12] и Црква брвнара у Вранићу, која је сврстана у категорију споменика културе од великог значаја.[13]

По свом значају, издваја се и комплекс у порти цркве брвнаре, који чине сама црква брвнара, затим Кућа породице Матић из Вранића из прве половине 19. века, црква посвећена Св. Илији из 1888. године са звоником, те надгробници, парохијски дом у оквиру кога се налази Спомен-музеј са збирком свештеника Радивоја Митровића и свештеничка кућа.[14]

Збирка свештеника Радивоја Митровића богата је великим бројем експоната из археолошких налазишта са овог подручја, старог новца, оружја, икона и црквених књига, етнографског материјала, докумената и форографија важних личнопсти.[15]

Демографија[уреди]

У насељу Вранић живи 3218 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,7 година (41,1 код мушкараца и 42,2 код жена). У насељу има 1278 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,05.

Ово насеље је у великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.[16]

График промене броја становника током 20. века
Демографија[17]
Година Становника
1948. 2.991
1953. 3.051
1961. 2.868
1971. 2.625
1981. 3.044
1991. 3.288 3.225
2002. 3.899 4.066
2011. 4.233
Етнички састав према попису из 2002.[18]
Срби
  
3.754 96,28 %
Црногорци
  
23 0,58 %
Хрвати
  
14 0,35 %
Македонци
  
11 0,28 %
Југословени
  
3 0,07 %
Мађари
  
2 0,05 %
Чеси
  
1 0,02 %
Словаци
  
1 0,02 %
Роми
  
1 0,02 %
Албанци
  
1 0,02 %
непознато
  
37 0,94 %


Школство[уреди]

Основна школа „Павле Поповић” налази се у Вранићу, на територији општине Барајево. Поред матичне школе настава се изводи и у издвојеним одељењима у Мељаку и Шиљаковцу.

Историјат[уреди]

Прве школе у београдској Посавини постојале су средином 18. века, већином уз цркве. О њима су се у прво време старали свештеници, тражећи учитеље, а неки су и сами у њима радили.За школе у Вранићу посебно су заслужни свештеници из куће Поповића. Једна се налазила уз цркву брвнару, на месту где се црква првобитно налазила а друга у порти садашње цркве, где је 1823. године пренета црква брвнара.

Прва школска зграда, са две учионице и учитељским станом, подигнута је 1848. године у тадашњем центру села, уз сеоску механу. У почетку су у школама радили учитељи свршени богослови из кнез Милошеве Богословије, а од 1872. године учитељице из Више женске школе у Београду. Године 1880. у школи је било 32 ученика из Вранића, Мислођина, Јасенка, Мељака, Барича и Мале Моштанице. Ова школа је срушена 1905. године и у непосредној близини саграђена је нова школска зграда са три учионице и учитељским станом. У њу су ишла само деца из Вранића. Одлуком Среског народног одбора 1954. године је из четворогодишње прерасла у осмогодишњу.[20] Данас ова стара школа представља непокретно културно добро као споменик културе.[12]

Пошто је територија Вранића велика, изграђена је још једна школска зграда 1929. године, на месту данашњег Дома здравља. За време Другог светског рата обе школе су радиле са извесним прекидима. Према Записнику са седнице Месног наставничког већа одржане 1. априла 1942. године, а на основу наређења Министарства просвете бр. 9833/42, школа у центру села добија име Државна народна школа Павла Поповића а школа у Црквеном крају Државна народна школа Светог Саве.

Обе школе престале су са радом 1958. године.

Савремена основна школа[уреди]

Данашња школска зграда у новом центру села, у Пиперији, завршена је и почела са радом 1958. године. Фебруара 1958. године добила је име Моша Пијаде. Референдумом од 4. априла 1991. године одлучено је да јој се врати име „Павле Поповић”. Решењем Народног одбора општине Барајево из 1962. године, школи у Вранићу припојене су школе у Мељаку и Шиљаковцу као подручна одељења. Подручна одељења су четвороразредна, а матична школа је осморазредна. [20]

Данас школа располаже са десет класичних учионица, четири кабинета и једном дигиталном учионицом. За потребе физичког васпитања користи се, од 2016. године, нова фискултурна сала.[21]

Култура[уреди]

На територији насеља Вранић културну делатност обављају: Библиотека „Бранко Ћопић”, Културно уметничко друштво „Вранић” из Вранића, Центар за културу Барајево (испостава у Вранићу), Удружење грађана „20. децембар” и Удружење пензионера „Друга младост”. Све ове установе и удружења смештене су у згради Спомен дома у Вранићу.

Библиотека „Бранко Ћопић”, Вранић[уреди]

Библиотека „Бранко Ћопић”, Вранић ради у Вранићу као огранак централне библиотеке „Јован Дучић” у Барајеву.

Културно уметничко друштво „Вранић” из Вранића[уреди]

Културно уметничко друштво „Вранић” из Вранића основано је 1985. године. Велики број признања освојена како у земљи тако и у иностранству, доказ су да се у друштву вредно и квалитетно ради.[22]

Здравство[уреди]

Доктор Чедомир Игњачевић био је први лекар у Вранићу (од 1933 до 1935.године). У кући проте Милоша Јоксића, где је и живео, била је и амбуланта и апотека. Правио је лекове, вадио зубе, давао ињекције, превијао ране,искувавао инструменте и на терен у обилазак одлазио сам. По доласку у Вранић вакцинисао је 1500 деце против дифтерије. И деци и одраслима често је држао предавања о хигијени. У бризи за здравље школске деце послао је молбу Хигијенском заводу у Београду да изгради два артеска бунара код обе школе, што је и учињено. Од 1955. године Вранић добија сталног лекара који ради у старој амбуланти. Нови Дом здравља изграђен је 1968.године и у њему раде три лекара: опште праксе, педијатар и стоматолог. Има и добро опремљену апотеку. [23]

Спорт[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Челебић Видосава. Основна школа "Павле Поповић" 1841-1991. Београд, 1991. стр. бр. 13. ISBN 86-7375-028-8. 
  2. ^ Челебић Видосава. Основна школа "Павле Поповић" 1841-1991. Београд, 1991. стр. бр. 11. ISBN 86-7375-028-8. 
  3. ^ Милетић Михаило. Барајево и околина. Београд, 1964: Народна књига. стр. бр. 41-42. 
  4. ^ Милетић Михаило. Барајево и околина. Београд, 1964: Народна књига. стр. бр. 43-45. 
  5. ^ Петар Ж. Петровић. Шумадиска колубара. Београд, 1949.: Срспска академија наука. стр. бр.434. 
  6. ^ Милетић Михаило. Барајево и околина. Београд, 1964: Народна књига. стр. бр. 47-51. 
  7. ^ „Историја”. zvanična prezentacija. Gradska opština Barajevo. Приступљено 28. 5. 2018. 
  8. ^ Историја српског народа, књига 5; том 1. Српска књижевна задруга. 1981. стр. бр.69. 
  9. ^ Милетић Михаило. Барајево и околина. Београд, 1964: Народна књига. стр. бр. 47-51. 
  10. ^ Челебић Видосава. Основна школа "Павле Поповић" 1841-1991. Београд, 1991. стр. бр. 37-42. ISBN 86-7375-028-8. 
  11. ^ Недељковић Милена. Крст у времену. Београд, 2015. стр. бр.169-171. ISBN 978-86-80466-00-2. 
  12. 12,0 12,1 „Основна школа у Вранићу”. Каталог непокретних културних добара на подручју града Београда. Завод за заштиту споменика културе града Београда/]. Приступљено 20. 5. 2018. 
  13. ^ „Црква брвнара у Вранићу”. Каталог непокретних културних добара на подручју града Београда. Завод за заштиту споменика културе града Београда/]. Приступљено 20. 5. 2018. 
  14. ^ Живковић (2016). стр. 4.
  15. ^ „Turizam”. zvanična prezentacija. Gradska opština Barajevo. Приступљено 20. 5. 2018. 
  16. ^ „Вранић-порекло презимена”. Порекло. Приступљено 28. 1. 2018. 
  17. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  18. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  19. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 
  20. 20,0 20,1 Челебић, Видосава (1991). Основна школа "Павле Поповић":1841-1991. Београд. стр. 47—50. ISBN 86-7375-028-8. 
  21. ^ [https:www.osnovneskole.edukacija.rs „Osnovna škola "Pavle Popović" - Vranić (Barajevo)”]. 
  22. ^ „Билтен Скупштине општине Барајево”. Барасјевски гласник. број 2: стр.бр.17. јун 2003. 
  23. ^ Видосава Челебић. Основна школа "Павле Поповић" 1841-1991. Београд,1991. стр. стр. бр. 61. ISBN 86-7375-028-8. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]