Шпаргла

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Шпаргла
325 Asparagus officinalis L.jpg
Биљни делови, ботаничка илистрација
Научна класификација
Царство: Plantae
Дивизија: Magnoliophyta
Класа: Liliopsida
Ред: Asparagales
Породица: Asparagaceae
Род: Asparagus
Биномна номенклатура
Asparagus officinalis
L.
Синоними[1]
Шпаргле на мозаику из времена Старог Рима

Шпаргла (лат. Asparagus officinalis), врста позната још и као шпарога, вилина метла, каленац, биљуш и др. је вишегодишња зељаста биљка. Иако је код нас неправедно запостављена, широм света користи се као здраво и укусно пролећно поврће. Од давнина се користи и у народној медицини.

Неке особе не подносе шпарглу, тако да њен сок код таквих особа може изазвати алергијске реакције какве су: упала коже, кијање, сузење очију и гушење слично астми.[2]

Порекло[уреди]

Верује се да шпаргла потиче са Истока, одакле је још пре нове ере пренета у Европу. Познато је да се у Старом Риму већ гајила у култури као поврће, о чему сведоче и фреске откривене у Помпејима. Према неким историјским изворима још су Стари Грци и Египћани употребљавали шпарглу и као јестиву и као лековиту биљку. Данас је у култури веома распрострањена широм света и различите сорте узгајају се као поврће.[3]

Опис врсте[уреди]

Шпаргла је је вишегодишња, трајница са јако разгранатим и развијеним кореновим системом, са бројним ризомома.[2] Стабљике су танке, разгранате, при дну дебље и одрвенеле. Могу нарасти до 1,5 м висине (у култури и више). Листови су ситни, љуспасти и у њиховим пазусима налазе се праменови листоликих, игличастих изданака (филокладије).[3]

Цветови су ситни, бели, једнополни, дводоми [a] и опрашују их пчеле. Цветови се не могу међусобно самоопрашити. Висе на дугим дршкама, појединачни или по два заједно. Развијају се у априлу и мају на стаништима на којима расту самоникло. У областима где се гаје и не могу расти у природи цветају до августа. Плод је црвена, округласта бобица величине грашка.[3] Нејестива је. Семе је зрело око месец дана по прецветавању.[4]

  • Шпаргла на станишту у Украјини

  • Разгранати коренов систем са ризомима

  • Изданак самоникле шпаргле

  • Разгранато стабло са листовима

  • Цветови

  • Зрели плодови

Шпаргла као самоникла биљка[уреди]

Шпаргла у природи расте подједнако добро на лаким (песковитим), средње тешким (иловастим) и тешким (глиновитим) земљиштима. Такође је индиферентна према pH вредности земљишта, а подноси и заслањено. Воли влажно, али добро расте и на сувом. Може да расте у полусенци (светле храстове шуме[3]) или на отвореним положајима. Примећено је да шпаргла у природи привлачи дивљач.[4] Шпарога и још неке врсте аспарагуса могу се наћи као самоникле у области Медитерана.[5]

Гајење шпаргле[уреди]

Као поврће и лековита биљка шпаргла се узгаја више од 2000 година. Лако се гаји у свакој доброј баштенској земљи, а преферира богату, добро дренирану пешчану иловачу на сунчаним положајима. Толерише земљишта са pH вредношћу од 4,3 до 8,2. Размножава се сетвом семена, из расада и деобом бокора. Гаји се у топлим и хладним лејама. Зелене сорте лакше је узгојити него беле.[6] Код бербе не треба побрати превише изданака, како се биљка не би ослабила за раст у наредним годинама. Добро одржавани бокор шпаргле може давати квалитетне избојке и до 20 година.[4]

Шпаргла се често гаји као луксузно поврће и постоје бројне различите сорте. Захвална је култура за све популарнију органску производњу.[6] У леји се добро слаже са парадајзом, першуном и босиљком. Парадајз и шпаргла пружају један другом заштиту од инсеката наметника.[4]

  • Различите сорте шпаргле

  • Млади избојци у хладним лејама

  • Берба шпаргли са топлих леја

  • Земље највећи произвођачи шпаргле у 2005. години

Употреба шпаргле[уреди]

Употреба у кулинарству[уреди]

У исхрани се употребљавају млади изданци. Беру се рано у пролеће, док су још сочни. Старији изданци садрже много целулозе, па су дрвенаст и тешко сварљиви. Гајени облици шпаргле имају дебље и сочније избојке од оних убраних у природи.[3]

Млади избојци шпаргле могу се конзумирати сирови, у различитим салатама или кувани као вариво. Такође се могу и конзервисати. У кулинарству се сматрају специјалитетом. Сладуњавог су мириса и укуса и малу калоријску вредност. Изузетно су богате минералима (посебно калијумом, фосфором, сумпором, калцијумом и магнезијумом). Садрже и микроелементе, а од витамина витамин Ц, каротин и витамине Б комплекса.[6] Добар су извор протеина и дијететских влакана.[4]

Шпаргла као лековита биљка[уреди]

Као лековита дрога прикупљају се корен и ризом (Asparagi rhizoma et radix). Њихова употреба у народној медицини датира још из старог века. Имају повољан утицај на рад црева, бубрега и јетре. Благотворно делују на срчани и нервни систем. Садржи аспаригин, аргинин, холин, манан, сапонин и хелидонску киселину.[2] Подземни делови се прикупљајукасно у пролеће, након што су изданци побрани, а за каснију употребу се суше.[4]

Као лековита дрога ређе се користе и млади изданци, а верује се да и семе има извесне антибиотске особине.[4]

Остале примене[уреди]

Пржене семенке шпаргле, у којима има 15% масног уља, могу се употребити као замена за кафу.[3] Биљка садржи аспарагусну киселину, која испољава инсектицидно дејство у борби против нематода. Медоносна је биљка.[4]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ↑ Цветови су или мушки или женски, али само један пол се налази на једној биљци. Уколико се биљке гаје ради добијања семена, морају се једна до до друге гајити и мушке и женске јединке[4]

Референце[уреди]

  1. ↑ The Plant List, Asparagus officinalis L.
  2. ↑ 2,0 2,1 2,2 Туцаков (1984). стр. 683.
  3. ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 Grlić (1986). стр. 60−61.
  4. ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 4,6 4,7 4,8 „Asparagus officinalis - L.”. Plants For A Future. Приступљено 15. 12. 2016. 
  5. ↑ „Asparagus officinalis (garden asparagus)”. KEW - Royal Botanical Garden. Приступљено 15. 12. 2016. 
  6. ↑ 6,0 6,1 6,2 Ognjenović (2004). стр. 127.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шпаргла&oldid=18435840“