Шпаргла

Шпаргла
	Биљни делови, ботаничка илистрација
Научна класификација
Царство:	Plantae
Дивизија:	Magnoliophyta
Класа:	Liliopsida
Ред:	Asparagales
Породица:	Asparagaceae
Род:	Asparagus
Биномијално име
	Asparagus officinalis; L.
Синоними
	Списак Asparagus altilis (L.) Asch. ; Asparagus caspius Schult. & Schult.f. ; Asparagus esculentus Salisb. ; Asparagus fiori Sennen ; Asparagus hedecarpus Andrews ex Baker" ; Asparagus hortensis Mill. ex Baker ; Asparagus littoralis Steven ; Asparagus oxycarpus Steven ; Asparagus paragus Gueldenst. ex Ledeb. ; Asparagus polyphyllus Steven ex Ledeb. ; Asparagus sativus Mill. ; Asparagus setiformis Krylov ; Asparagus vulgaris Gueldenst. ex Ledeb. ;

Шпаргле на мозаику из времена Старог Рима

Шпаргла (лат. Asparagus officinalis), врста позната још и као шпарога, вилина метла, каленац, биљуш и др. је вишегодишња зељаста биљка. Иако је код нас неправедно запостављена, широм света користи се као здраво и укусно пролећно поврће. Од давнина се користи и у народној медицини.

Неке особе не подносе шпарглу, тако да њен сок код таквих особа може изазвати алергијске реакције какве су: упала коже, кијање, сузење очију и гушење слично астми.^[2]

Порекло[уреди | уреди извор]

Верује се да шпаргла потиче са Истока, одакле је још пре нове ере пренета у Европу. Познато је да се у Старом Риму већ гајила у култури као поврће, о чему сведоче и фреске откривене у Помпејима. Према неким историјским изворима још су Стари Грци и Египћани употребљавали шпарглу и као јестиву и као лековиту биљку. Данас је у култури веома распрострањена широм света и различите сорте узгајају се као поврће.^[3]

Опис врсте[уреди | уреди извор]

Шпаргла је је вишегодишња, трајница са јако разгранатим и развијеним кореновим системом, са бројним ризомома.^[2] Стабљике су танке, разгранате, при дну дебље и одрвенеле. Могу нарасти до 1,5 м висине (у култури и више). Листови су ситни, љуспасти и у њиховим пазусима налазе се праменови листоликих, игличастих изданака (филокладије).^[3]

Цветови су ситни, бели, једнополни, дводоми ^[a] и опрашују их пчеле. Цветови се не могу међусобно самоопрашити. Висе на дугим дршкама, појединачни или по два заједно. Развијају се у априлу и мају на стаништима на којима расту самоникло. У областима где се гаје и не могу расти у природи цветају до августа. Плод је црвена, округласта бобица величине грашка.^[3] Нејестива је. Семе је зрело око месец дана по прецветавању.^[4]

Шпаргла на станишту у Украјини
Разгранати коренов систем са ризомима
Изданак самоникле шпаргле
Разгранато стабло са листовима
Цветови
Зрели плодови

Шпаргла као самоникла биљка[уреди | уреди извор]

Шпаргла у природи расте подједнако добро на лаким (песковитим), средње тешким (иловастим) и тешким (глиновитим) земљиштима. Такође је индиферентна према pH вредности земљишта, а подноси и заслањено. Воли влажно, али добро расте и на сувом. Може да расте у полусенци (светле храстове шуме^[3]) или на отвореним положајима. Примећено је да шпаргла у природи привлачи дивљач.^[4] Шпарога и још неке врсте аспарагуса могу се наћи као самоникле у области Медитерана.^[5]

Гајење шпаргле[уреди | уреди извор]

Као поврће и лековита биљка шпаргла се узгаја више од 2000 година. Лако се гаји у свакој доброј баштенској земљи, а преферира богату, добро дренирану пешчану иловачу на сунчаним положајима. Толерише земљишта са pH вредношћу од 4,3 до 8,2. Размножава се сетвом семена, из расада и деобом бокора. Гаји се у топлим и хладним лејама. Зелене сорте лакше је узгојити него беле.^[6] Код бербе не треба побрати превише изданака, како се биљка не би ослабила за раст у наредним годинама. Добро одржавани бокор шпаргле може давати квалитетне избојке и до 20 година.^[4]

Шпаргла се често гаји као луксузно поврће и постоје бројне различите сорте. Захвална је култура за све популарнију органску производњу.^[6] У леји се добро слаже са парадајзом, першуном и босиљком. Парадајз и шпаргла пружају један другом заштиту од инсеката наметника.^[4]

Различите сорте шпаргле
Млади избојци у хладним лејама
Берба шпаргли са топлих леја
Земље највећи произвођачи шпаргле у 2005. години

Употреба шпаргле[уреди | уреди извор]

Употреба у кулинарству[уреди | уреди извор]

У исхрани се употребљавају млади изданци. Беру се рано у пролеће, док су још сочни. Старији изданци садрже много целулозе, па су дрвенаст и тешко сварљиви. Гајени облици шпаргле имају дебље и сочније избојке од оних убраних у природи.^[3]

Млади избојци шпаргле могу се конзумирати сирови, у различитим салатама или кувани као вариво. Такође се могу и конзервисати. У кулинарству се сматрају специјалитетом. Сладуњавог су мириса и укуса и малу калоријску вредност. Изузетно су богате минералима (посебно калијумом, фосфором, сумпором, калцијумом и магнезијумом). Садрже и микроелементе, а од витамина витамин Ц, каротин и витамине Б комплекса.^[6] Добар су извор протеина и дијететских влакана.^[4]

Шпаргла као лековита биљка[уреди | уреди извор]

Као лековита дрога прикупљају се корен и ризом (Asparagi rhizoma et radix). Њихова употреба у народној медицини датира још из старог века. Имају повољан утицај на рад црева, бубрега и јетре. Благотворно делују на срчани и нервни систем. Садржи аспаригин, аргинин, холин, манан, сапонин и хелидонску киселину.^[2] Подземни делови се прикупљајукасно у пролеће, након што су изданци побрани, а за каснију употребу се суше.^[4]

Као лековита дрога ређе се користе и млади изданци, а верује се да и семе има извесне антибиотске особине.^[4]

Остале примене[уреди | уреди извор]

Пржене семенке шпаргле, у којима има 15% масног уља, могу се употребити као замена за кафу.^[3] Биљка садржи аспарагусну киселину, која испољава инсектицидно дејство у борби против нематода. Медоносна је биљка.^[4]

Види још[уреди | уреди извор]

Повртарство

Напомене[уреди | уреди извор]

^ Цветови су или мушки или женски, али само један пол се налази на једној биљци. Уколико се биљке гаје ради добијања семена, морају се једна до до друге гајити и мушке и женске јединке^[4]

Референце[уреди | уреди извор]

^ The Plant List, Asparagus officinalis L.
↑ ^2,0 ^2,1 ^2,2 Туцаков 1984, стр. 683
↑ ^3,0 ^3,1 ^3,2 ^3,3 ^3,4 ^3,5 Grlić 1986, стр. 60−61
↑ ^4,0 ^4,1 ^4,2 ^4,3 ^4,4 ^4,5 ^4,6 ^4,7 ^4,8 „Asparagus officinalis - L.”. Plants For A Future. Приступљено 15. 12. 2016.
^ „Asparagus officinalis (garden asparagus)”. KEW - Royal Botanical Garden. Архивирано из оригинала на датум 10. 02. 2017. Приступљено 15. 12. 2016.
↑ ^6,0 ^6,1 ^6,2 Ognjenović 2004, стр. 127

Литература[уреди | уреди извор]

Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: "August Cesarec". COBISS.SR 29347079
Ognjenović, Snežana (2004). Organska bašta. Beograd: Beoknjiga. ISBN 978-86-7694-009-7. COBISS.SR 113708556
Туцаков, Јован (1984). Лечење биљем : Фитотерапија. Београд: Рад. COBISS.SR 38154759

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

„Michigan Asparagus”. Приступљено 15. 12. 2016.
„Wild Asparagus”. Illinois Wildflowers. Приступљено 15. 12. 2016.
„ŠPARGLA VRTNA”. Herbateka. Приступљено 15. 12. 2016.
Nikolić, Zorana (18. 4. 2012). „Špargla - najbolji "čistač organizma"”. Žena / Blic.
„PROIZVODNJA ŠPARGLE”. PoljoBerza. Povrtarski Glasnik. Приступљено 15. 12. 2016.
„Zelena špargla priprema i upotreba za zdravlje”. Zdrava i Lepa. Приступљено 15. 12. 2016. </ref>

[5] Цветови су или мушки или женски, али само један пол се налази на једној биљци. Уколико се биљке гаје ради добијања семена, морају се једна до до друге гајити и мушке и женске јединке^[4]

[1] The Plant List, Asparagus officinalis L.

[Туцаков-2] 2,0 ^2,1 ^2,2 Туцаков 1984, стр. 683

[Grlić-3] 3,0 ^3,1 ^3,2 ^3,3 ^3,4 ^3,5 Grlić 1986, стр. 60−61

[Plants_For_A_Future-4] 4,0 ^4,1 ^4,2 ^4,3 ^4,4 ^4,5 ^4,6 ^4,7 ^4,8 „Asparagus officinalis - L.”. Plants For A Future. Приступљено 15. 12. 2016.

[6] „Asparagus officinalis (garden asparagus)”. KEW - Royal Botanical Garden. Архивирано из оригинала на датум 10. 02. 2017. Приступљено 15. 12. 2016.

[Ognjenović-7] 6,0 ^6,1 ^6,2 Ognjenović 2004, стр. 127

[1]

[2]

[3]

[a]

[4]

[5]

[6]