Марко Марулић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Марко Марулић
MarkoMarulicSpomenik.jpg
Споменик Марку Марулићу у Сплиту
Датум рођења(1450-08-18)18. август 1450.
Место рођењаСплит
 Млетачка република
Датум смрти5. јануар 1524.(1524-01-05) (73 год.)
Место смртиСплит
 Млетачка република

Марко Марулић (18. август 14505. јануар 1524) је био хрватски књижевник и хришћански хуманиста из Сплита, због чега му се често додељује и атрибут Сплићанин. Аутор је више дела писаних на хрватском језику и то сплитској чакавици, као и на латинском језику. Једно од његових најзначајнијих дела јесте религиозни еп Јудита. Сматра се оцем хрватске књижевности.[1]

Биографија[уреди]

Марко Марулић је рођен 18. августа 1450. године у Сплиту, тада под Млетачком републиком. Потиче из сплитске племићке породице Печенић (Пецинић), која се од 15. века почела називати Marulus или De Marulis, односно Марулић. Отац Никола је био угледан и веома богат сплитски племић, а мајка Добрица из угледне породице Алберти. Имао је петоро браће и једну сестру.[2]

Као дечак је показивао велику даровитост и био је доста посвећен учењу. Током младости у Сплиту, био је ученик тројице угледних учитеља, Николе из Ферма, Тидеа Акјаринија (Tideо Acciarini) и Јеронима Генесима из Пицена, од којих је стекао основна знања из грчког језика и латинске књижевности. Толико је напоредовао у учењу латинске књижевности да је још као дечак одржао говор и био похваљен од стране самога тадашњега млетачкога дужда Николе Марчела.[2] Након завршетка хуманистичке школе у Сплиту, са школовањем је наставио у Италији, а претпоставља се да је студирао у Падови.[3]

Након завршетка школовања, вратио се у Сплит где је провео готово цео свој живот, изузев краћих путовања у остале градове Млетачке републике или у Рим.[2][3] Једно време је боравио и у Нечујму, на оближњем острву Шолта. Управо је у Сплиту написао и објавио готово сва своја дела. Осим бављења књижевним радом, обављао је и разне дужности попут нотара и бележника, али се у документима у градском архиву спомиње и као градски судија, тужилац и учесник у градским парницама.[4]

Умро је 5. јануара 1524. године у свом родном Сплиту.[2][3][4]

Књижевни рад[уреди]

Био је веома активан у хрватском ослобађању од Турака, чиме обилује његов књижевни опус. Европску славу дугује својим дјелима написаним на латинском језику, али је писао и на хрватском на чакавштини, а служио се и глагољицом.

У складу са хуманистима и тим периодом, већину дела је написао на латинском језику. Био је и песник и прозни писац и његова дела често имају хришћански религиозни карактер и тичу се тема морализма и теологије. Два дела која посебно треба истаћи јесу Институција и Јудита.

Веома значајно дело због кога се прочуо по Европи јесте Упућивање у честит живот по примјерима светаца, познат као и Институција (De institutione bene vivendi per exempla sanctorum) које је написао око 1496. године, док је прво познато издање објављено 1507. године. У том делу се трудио да кроз конкретне примере, без превише дубоких теолошких разматрања, прикаже читаоцу како треба приступати у животу и шта је морално исправно.[4]

Друго дело је једно од његових најзначајнијих, а и најпознатијих дела. То је религиозни еп Јудита. То је први хрватски еп написан на хрватском језику. Написано је 1501. године, а прво издање је из 1521. године. Писано је у 6 певања, у укупно 2126 стихова у двоструко римованом дванаестерацу. Представља синтезу хрватске, латинске и италијанске књижевне традиције, а преведена је на више језика.[2][4]

Осим књижевног рада, бавио се и превођењем. Први је Хрватима преводио Дантеова и Петраркина дела. Са италијанског на латински је превео прво певање Дантеовог Пакла и последњу песму Канцонијера.[3]

Списак дела[уреди]

  • Поуке за честит живот према примјерима светаца (De institutione bene vivendi per exempla sanctorum, 1498.) је моралистички спис библијског надахнућа. Ово је његово у свијету најпревођеније дјело, које је за његова живота преведено чак и на јапански језик.
  • Еванђелистар (Evangelistarium, 1500.) је моралистичка расправа о етичким начелима и моралним дужностима каква се очекују од једног хришћанина.
  • Давидијада (Davidias, писана 1517. а откривена тек 1921. да би опет била изгубљена и поново откривена 1952.) је религиозни еп на латинском језику у 14 књига са 6.765 шеснаестерачких стихова, који је спајао библијске и античке мотиве, али са изразито хришћанским тенденцијама. Еп је написан по Вергилијевом књижевном поступку на класичном латинском језику, с неким примјесама библијског и средњовјековног латинитета.
  • Јудита (написана 1501, објављена 1521., и други пут 1522.) је религиозни еп на хрватском језику. Надахнута је старозаветном јунакињом Јудитом и тадашњим догађајима. Иако се радња односи на старозаветну Јудиту, дело заправо представља једну велику алегорију на отпор хришћана османским освајачима. Кроз Олофернову војску је заправо осликао Османлије, а кроз патњу и невоље становника Бетулије је заправо приказао патњу и невоље сопственог народа, под османским јармом. Чак и саме слике коришћене у првом и другом издању дела из 1521. и 1522., заправо сликају борбе војника обучених у османске униформе са једне, и војника који доста личе на хришћанску војску, са друге стране.[5] Осим етно-религијских мотива, значајно место у овом делу има мотив моралне чистоте, јер је као Јудита храбра удовица својом праведношћу и добротом успела да победи зло. Кроз ово дело, Марулић је желео да позове и своје суграђане, да се у животу руководе добротом и другим етички чистим начинима и поступцима, у тада тешким временима, остану привржени својој хришћанској вери. Чак и одабир Јудите као удовице је намеран. Разлог томе је што је тада доста Сплићанки остало без својих мужева, те је Марулић овим делом посебно њима желео да упути поуке.[6] Јудита се често у хрватској књижевности сматра најбољим Марулићевим делом.[5]
  • Сузана, такође написана на хрватском језику и заснована на библијском мотиву, говори о вавилонској Јеврејци лажно оптуженој за прељубу.
  • Regum Dalmatiae et Croatiae gesta (написан 1510.), представља Марулићев превод ткз. "Хрватске хронике", издат у De regno Ивана Лучића 1666. године као Regum dalmacie atque Croatie Gesta. У питању је превод са, како је Марулић навео, словенског језика на латински језик. Хронику је "од речи до речи" преписао и тај препис Марулићу донео његов велики пријатељ Дмине Папалић, а она се третира у историографији као сужена "хрватска редакција" Летописа попа Дукљанина. Интересантно је да хрватска редакција, а тиме и Марулићев превод, и сам Марулић, не познају термин "Црвена Хрватска" на простору некадашње Дукље, нити тамошње становништво третирају као Црвене Хрвате, за разлику од ткз. "латинске редакције" Летописа Попа Дукљанина која се може наћи код Орбинијевог превода тог дела на италијански. Додатно, Марулићев превод се фокусира само на Хрватску у виду територије северно од реке Цетине, и њене владаре до хрватског краља Звонимира (1075-1089), за разлику од латинске верзије која описује и јужнословенске династије ван Хрватске тог оквира, али даје и донекле друкчији преглед.[7][8][9][10]

Остала дјела на латинском језику укључују: О понизности и слави Христа (De humilitate et gloria Christi, 1518), у коме доказује да је Исус Христ обећани старозавјетни Месија; Дијалог о Херкулесу којег су надвисили Христови поштоваоци (Dialogus de Hercule a Christicolis superato, штампано 1524), у којем пјесник и теолог расправљају о употреби митологије и алегорије у пјесништву.

Занимљивости[уреди]

Марулићев лик се појављује на хрватским новчаницама од 500 куна.

Сматра се творцем појма психологија, јер је тај назив први увео у свом делу Psichologia de ratione animae humane. Оно је остало познато само по наслову, јер је остатак давно изгубљен.[11][12]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Jelčić, Dubravko (2005). Collected papers on Marko Marulić. Zagreb: HAZU. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Božićević, Frane (2007). ŽIVOT MARKA MARULIĆA SPLIĆANINA. Split: KNJIŽEVNI KRUG SPLIT Marvlianvm. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 „Marko Marulić”. Marko Marulić. Приступљено 1. 7. 2018. 
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 „Marulić, Marko”. Hrvatska enciklopedija. Приступљено 1. 7. 2018. 
  5. 5,0 5,1 Kušar, Marcel (1901). Judita, epska pjesma u šest pjevanja. Zagreb: Matica Hrvatska. стр. 61—72. 
  6. ^ Kobaš, Karlo (2011). Krepost moralne čistoće u Marulićevu djelu. Osijek: Sveučilište J. J. Strossmayera u Osijek, Filozofski fakultet. стр. 30—34. 
  7. ^ Живковић, Тибор (2009). GESTA REGUM SCLAVORUM. Београд: Историјски институт, Манастир Острог. стр. 149—158. 
  8. ^ Mužić, Ivan (2011). HRVATSKA KRONIKA u LJETOPISU POPA DUKLJANINA. Split: Muzej hrvatskih arheoloških spomenika. стр. 85—86. 
  9. ^ Bujan, Solange (2011). „Orbinijevo izdanje „Ljetopisa popa Dukljanina“: povijesni falsifikat”. Radovi - Zavod za hrvatsku povijest. 43: 65—69. 
  10. ^ Fine, John V. A. (Jr.) (2010). When Ethnicity Did Not Matter in the Balkans: A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods. University of Michigan Press. стр. 193—195. 
  11. ^ Darko Zubrinic, Zagreb (1995) Croatian Humanists, Ecumenists, Latinists, and Encyclopaedists. croatianhistory.net
  12. ^ Shiraev, Eric (2014). A History of Psychology: A Global Perspective. SAGE Publications. ISBN 1-4833-2395-1, 9781483323954. Приступљено 1. 7. 2018. 

Спољашње везе[уреди]

Литература[уреди]

  • Jelčić, Dubravko (2005). Collected papers on Marko Marulić. Zagreb: HAZU. 
  • Božićević, Frane (2007). ŽIVOT MARKA MARULIĆA SPLIĆANINA. Split: KNJIŽEVNI KRUG SPLIT Marvlianvm. 
  • Shiraev, Eric (2014). A History of Psychology: A Global Perspective. SAGE Publications. ISBN 1-4833-2395-1, 9781483323954. Приступљено 1. 7. 2018.