Милорадовићи

Из Википедије, слободне енциклопедије
Милорадовићи
Дубрава, Херцеговина Љубич, Мала Русија, Дубровачка република, Русија
Држава Краљевина Срба, Босне, Приморја и Западних страна, Османско царство, Хабзбуршка монархија
Руска Империја
Звања војвода, плем, гроф руске империје
Оснивач породице војвода Стјепан Милорадовић
Еноблирање старије племство (1416, помиње се војвода Стјепан),
берати отоманских султана
спахије-тимарници у турским пописним дефтерима (1468-1469 и 1477),
потврда о старијем племству у Илирском грбовнику (1584-1594),
фојнички препис (1675-1688),
потврда о старијем племству Сената дубровачке републике (1749, Јефтимије Милорадовић)
аустријско признање старијег племства и предикат
од Храбреновића и Дубраве (13.9.1760, Јефтимије Милорадовић),
руско племство малоруског дворјанства (1711, Михаило Милорадовић) признање старијег племства (1763, Јефтимије Милорадовић),
титула грофа руске империје
за заслуге у рату против
Наполеона (Михаил Милорадович, дарована 1. 05. 1813 - угашена 15. 12. 1825) [1]
титула грофа Руске Империје
за овековечење сећања на заслуге грофа Михаила Милорадовича (Григорије А. Милорадовић, 2. пут дарована 19. 3. 1873 - угашена 2. 1. 1952) [2]).
Порекло Дубрава код Стоца, Херцеговина,
Националност Српска, касније руска српског порекла
Данашњи потомци Милорадовићи у Русији и на западу)|}


Милорадовићи (Милорадовићи од Храбреновића и Дубраве, грофови Милорадовићи, Милорадовичи) су породица српског порекла из Херцеговине, потомци војводе Стјепана Милорадовића (живео на прелазу из 14. у 15. век) и његових наследника, власника имања у Дубрави код Стоца, дубровачких грађана, ктитора српских православних цркава Светог Петра и Павла у Ошанићима код Стоца (војвода Радосав, пре 1505) [3], Светог Николе у Тријебњу (војвода Радоје 1534)[4], Преображења Христовог у Клепцима код Пребиловаца и Чапљине (спахија Милисав, друга половина XVI века, обновио руски пешадијски генерал Михаило Андрејевић Милорадовић, 1811) [5], и српског православног манастира Житомислић (спахија Милисав 1563, Михаило и Гаврило доносе дарове Петра Великог, 1707, даривао генерал-лајтнант гроф Григорије, 1883.). Једна грана Милорадовића се из Херцеговине иселила у Русију (Михаило, Гаврило и Александар), а друга је, пре пресељења у Русију, једно време живела у Хабзбуршкој монархији (Јефтимије-Јероним и Мојсије). Од браће Михаила, Гаврила и Александра Милорадовића воде порекло три гране Милорадовића у Русији. Потомци војводе Стјепана Милорадовића су пуковник Михаило И. Милорадовић, козачки старешина, који је заједно са владиком Данилом Петровићем Његошем подигао 1711. устанак против Турака на подручју Старе Херцеговине, пуковник Јефтимије (Јероним) Милорадовић од Храбреновића и Дубраве (ожењен Јелисаветом, кћерком пуковника кнеза Атанасија Рашковића), генерал-мајор Петар Степановић Милорадовић, генерал-поручник Андреј Степановић Милорадовић губернатор Мале Русије (Украјине), генерал гроф Михаил Андрејевић Милорадовић, командант руске Дунавске војске која је однела велике победе над Турцима и заузела Букурешт 1806, генерал-лајтнант гроф Григорије А. Милорадовић, који је 1883. посетио и даривао манастир Житомислић, задужбину Милорадовића и пуковник Александар М. Милорадовић, добровољац - командант Руске добровољачке бригаде у Српско турском рату 1876. године.

Садржај

Порекло[уреди]

Милорадовићи имали су своје поседе и седиште у регији столачких Дубрава у Црнићима, Дубравама, Тријебњу, Житомислићу, Драчеву, Свитави, Габели[6]. Дубрава се данас налази у општини Калиновик у Републици Српској, а Столац и део некадашњих поседа Милорадовића са културно историјским споменицима и православном црквом Светог Петра и Павла, задужбином Милорадовића у Ошанићима у општини Столац у Федерацији БиХ [3].

Војвода Стјепан Милорадовић (око 1390-1470)[уреди]

Војвода Стјепан Милорадовић борио против Сандаља Хранића, који је био одговоран за убиство кнеза Павла Раденовића. Синови кнеза Павла Раденовића, Петар и Радослав Павловић Павловићи тражили су заштиту од Турака, који су већ пружали војну помоћ њиховим противницима. Заједно са Турцима у јесен 1415. браћа Петар и Радослав Павловић напали су Сандаља уз помоћ Стјепана Милорадовића, «главе једне породице, која ће доцније постати једна од најпопуларнијих у Херцеговини» [7].

Војвода Стјепан Милорадовић помиње се 1416. у једном докумету у вези са једним сукобом са Дубровником када је у заједници са кнезом Петром Радиновићем-Павловићем извршио напад на Дубровчане у доњој Неретви код Сливна [8].

Војвода Стјепан Милорадовић имао је синове Петра, Радоја и Вукића. Њихова имена помињу се у турским пописним дефтерима 1468-1469 и 1477, као спахије-тимарници, а између 1470. и 1477. повељом је признато дубровачко грађанство.

На једној сачуваној судијској каменој столици поред цркве Светог Петра и Павла у Ошанићима записано је «Асе сто војеводе Стипана Милорадовића, а понови га војевода Петар син му» [3].

Војвода Стјепан умро је око 1470.

У Ошанићима је постојало насеље породице Милорадовић.

Радоје Милорадовић[уреди]

Радоје Храбрен Милорадовић, син војводе Стјепана и брат војводе Петра, сахрањен је под стећком у Радимљи, где је уклесано: «асе лежи добри Радоје син војеводе Стјепана на својој баштини на Батногах. Сии билиг постави на ме брат мој војевода Петар.[9]

Војвода Петар Милорадовић[уреди]

Војвода Петар Милорадовић, син Стјепана Милорадовића био је главар у Хуму, старешина катуна Храбрена, и имао вазалну обавезу да ратује за турску државу као коњаник-оклопник У оквиру његовог Тимара помиње се и село Житомислић. Војводи Петру је турска администрација потврдила право на закуп лађа од Почитеља до мора. Војвода Петар Милорадовић имао је сина Радосава.

Радосав Храбрен-Милорадовић (? -1505)[уреди]

Радосав Храбрен-Милорадовић, син војводе Петра Милорадовића и унук војводе Стјепана Милорадовића сахрањен испред своје задужбине (у припрати) православне цркве Светог Петра и Павла у Ошанићима 1505. године. Њега је наследио син (или брат) Радоје Храбрен.

Војвода Радоје Храбрен-Милорадовић (XVI век, прва половина)[уреди]

Војвода Радоје Храбрен Милорадовић, наследио је Радосава. Њега документи спомињу 1521. као војводу Доњих Влаха[10].

Војвода Радоје обновио је 1534. као своју задужбину српску православну цркву Св. Николе у Тријебњу [4], неколико километара северно од друге задужбине Милорадовића, српског православног манастир Житомислић.

Михаило Милорадовић (XVI век, средина)[уреди]

Михаило Милорадовић имао је сина Милисава [5].

Спахија Милисав М. Храбрен-Милорадовић (XVI век, друга половина)[уреди]

Милисав или Милосав (у руским изворима Милослав[11]) Милорадовић, син Михаилов, спахија, потомак војводе Стјепана Милорадовића подигао је цркву Преображења Господњег у Клепцима код Чапљине [12] и обновио манастир Житомислић 1563. године. Могуће је да је црква првобитно била посвећена Светом Луки. Руски пешадијски генерал Михаило Андрејевић Милорадовић је 1811. послао новац за поправку задужбине Милорадовића. Преображења Господњег у Клепцима била је обновљена и 1857. године. За време Други светски ратДругог светског рата 1942. спаљени су иконостас, фреске, иконе, богослужбени предмети, црквене и матичне књиге и архив а црква је била разорена. После рата 1947. обновљена, да би 1992. и цркве и школа потпуно срушене. У црквеној згради северно од цркве 1857. почела је са радом прва српска школа у овом крају. 1919. дозидан је спрат на згради школе, а 1930. у њој почиње са радом народна основна школа[13].

Михаило М. Милорадовић[уреди]

Михаило М. Милорадовић, син Милисава (Милосава) Милорадовића, такође даривао цркву Преображења Господњег у Клепцима.

Н. Милорадовић[уреди]

Пуковник Јефтимије (Јероним) Милорадовић од Храбреновића и Дубраве (XVIII век, средина)[уреди]

Пуковник Јефтимије Јероним Милорадовић одселио се у Русију где је био генерал (или пуковник) руске војске. Као аустријском официру Марија Терезија је Јефтимију Јерониму Милорадовићу, у то време генадирском пешадсијском капетану градишћанског пука, заједно са његовим братом Мојсијем Милорадовићем доделила грб 13. 9. 1760. године у ком се на златним пољима штита налази по један пропети црни пас са златном огрлицом, и дала предикат од Храбреновића и Дубраве (Milloradovich, von Hrabrenovich und Dubrave) [14]. Када је отишао у Русију поднео је молбу Херолдији, институту за доделу и потврде грбова у Русији, Јефтимије је приложио 1763. и документ Дубровачке републике на италијанском језику од 1749. у коме се потврђује породично порекло и старији грб уписан у Илирском грбовнику.[15]

Пуковник Јефтимије Милорадовић био је ожењен кћерком пуковника Александра А. Рашковића, Јелисаветом Рашковић.

Мојсије Милорадовић од Рабреновића и Дубраве[уреди]

Мојсије Милорадовић наведен је у додели грба и предидката од стране царице Марије Терезије 13. 9. 1760, као брат Јефтимија (Јеронима) Милорадовића.

Родион (Радоје) Милорадовић[уреди]

У руским изворима наводи се као Родион, вероватно Радоје. Његов син Илија.

Илија Р. Милорадовић (XVII век, средина)[уреди]

Илија Милорадовић имао је синове Михаила, Гаврила и Александра.

Александар И. Милорадовић[уреди]

Александар И. Милорадовић имао је синове Илију, Михаила и Гаврила.

Илија А. Милорадовић[уреди]

Илија А. Милорадовић, син Александров [16].

Симеон (Семен) И. Милорадовић[уреди]

Симеон Илић Милорадовић [17]

Иван С. Милорадовић[уреди]

Иван Симоновић Милорадовић.

Платон И. Милорадовић[уреди]

Платон Ивановић Милорадовић.

Гаврило А. Милорадовић[уреди]

Гаврило А. Милорадовић [18]

Пуковник Михаило А. Милорадовић[уреди]

Пуковник Михаило А. Милорадовић био је 1759. пуковник изјумског слободског козачког пука (код Харкова). Имао је сина Михаила.

Михаило М. Милорадовић[уреди]

Михаило Михаиловић Милорадовић био је предводник (маршал) дворјанства (племства) полтавске губерније (од 1789). Његов потомак је највероватнија пуковник Александар М. Милорадовић.

Пуковник Александар М. Милорадовић (1827-1877)[уреди]

Пуковник Александар Михаиловић Милорадовић (1827-1877) учествовао је као добровољац у чину потпуковника у Српско турском рату 1876, командујући Руском добровољачком бригадом.

Био је ожењен Александром Михаиловном Абаза, кћерком Михаила Васиљевича Абаза (рођ. 1798) пореклом од Иље Андрејевича Абаза, молдавског бојара (1676—1727). Александра је умрла 1863.

Други пут био је ожењен Јелисаветом Кларевич која је била удовица барона Тисенхаузена (Tiesenhausen).

Пуковник Гаврило И. Милорадовић, козачки старешина[уреди]

После смрти пуковник Михаила Милорадовића 1725, његов брат Гаврило унапређен је у чин пуковника. Гаврило Милорадовић разрешен је 1729. године због жалби потчињених и сељака на његовом имању. Гаврило Милорадовић имао је сина Антонија.

Антоније Милорадовић[уреди]

Антоније Милорадовић [19]имао је синове Стефана, Андреја, Николаја, Ивана и Петра.

Секунд-мајор Андреј А. Милорадовић (? -1784)[уреди]

Секунд-мајор Андреј Антоновић Милорадовић, предводник дворјанства (племства) глинског округа полтавске губерније био је ожењен Мартом Тарновски (?-1834), кћерком Јакова Степановича Тарновског.

Петар А. Милорадовић[уреди]

Сачувана је молба Петра Антоновића Милорадовића императорки Катарини да буде постављен за надворног саветника (1785).

Стефан А. Милорадовић (1741-1788)[уреди]

Стефан (Степан) Антоновић Милорадовић (1741-1788) био је предводник дворјанства глинског округа полтавске губерније. Имао је сина Ивана.

Иван С. Милорадовић (?-1798)[уреди]

Иван Степановић Милорадовић био је предводник дворјанства лохвицког округа полтавске губерније.

Сачувана је молба Ивана Степановића Милорадовића императорки Катарини да буде унапређен (1787).

Николај А. Милорадовић (око 1746-1815), државни саветник[уреди]

Секунд-мајор Николај Антоновић Милорадовић (око 1746-1815), био је секунд-мајор 1779, колежски асесор 1780, државни саветник 1807. Имао је синове Александра и Владимира.

Александар Н. Милорадовић (1786-1830)[уреди]

Александар Н. Милорадовић (1786-1830), Николаја А. Милорадовића био је морнарички официр.

Владимир Н. Милорадовић (1789-1864)[уреди]

Владимир Н. Милорадовић (1786-1830), син Николаја А. Милорадовића био је морнарички официр.

Сергеј Д. Милорадовић (1851–1943), сликар[уреди]

Сергеј Димитријевић Милорадовић био је руски сликар. Познате су његове слике Крштење Руса, Патријарх Никон и Одбрана Тројце-Сергејеве лавре од Пољака 1610 [20].

Василије П. Милорадовић (1845-1911)[уреди]

Василије Петровић Милорадовић (Василий Петрович Милорадович), потомак генерала Петра Милорадовића, малоруски (украјински) судија, правник и етнограф. Завршио је Правни факултет Харковског универзитета, после чега је био судија у Лубенском округу. Сакупљао је важне етнографске материјале [21].

Највећи део његових записа чува се у рукописима у архиви историјско-филолошког одељења Харковског универзитета.

Николај Р. Милорадовић[уреди]

Николај Родионовић Милорадовић 1838. био је предводник дворјанства прилушког округа полтавске губерније.

Родион А. Милорадовић (1843-1906)[уреди]

Родион Александровић Милорадовић био је председник прилушке земаљске управе 1860, новинар, сатиричар. Прилук. (Полтав. губ.) зем. упр.,

Владимир Р. Милорадовић (1852-после 1909)[уреди]

Владимир Родионовић Милорадовић (1852 — после 1909) посланик 3. државне думе из полтавске губерније (фракција националиста). предводник дворјанства прилушке губерније.

Родион Н. Милорадовић[уреди]

Родион Николајевић Милорадовић (Родион Николаевич Милорадович), официр[22], учесник Великог отаџбинског рата Другог светског рата.

Његов унук, односно унук његовог брата је пензионисани пуковник Владимир Гончарук кучитељ историје средњих школа број 17 у Хабаровск, који је дао интервју Тихоокенаској звезди, поводом приказивања филма Гроф Монте Негро.

Генерал-лајтнант Николај Е. Милорадовић (1847-1917)[уреди]

Генерал-лајтнант Николај Емануиловић Милорадовић (1847-1917) командовао је пешадијским пуком и пешадијском бригадом.

По завршетку другог војног Константиновског училишта унапређен у потпоручника 106. пешадијског пука, прапоршчик лајб-гардијског гачинског пука (1867), поручник (1870). По завршетку Николајевске генералштабне академије 1873. распоређен у штаб оренбуршког војног округа, штабс-капетан (1874), учесник Руско-турског рата 1877-1878 у чину капетана. Прекомандован у Московски војни округ 1878, генералштабни потпуковник (1878), пуковник (1881), начелник штаба 32 пешадијске дивизије (1884), командир 44. камчатског пешадијског пука (1891), генерал-мајор (1896), начелник 52. пешадијске резервне бригаде (1900), генерал-лајтнант (1906).

Пуковник Михаило И. Милорадовић (око 1650-1725), козачки старешина[уреди]

Браћа Михаило, Гаврило и Александар Милорадовић око 1700. ангажовали се на подизању устанка против Турака и сарађивали са Русијом. У Русији бораве већ пре 1707, када Михаило и Гаврило, по повратку из Русије, доносе дарове Петра Великог породичној задужбини манастиру Житомислић.

Михаило Милорадовић који је указом руског императора Петра Великог унапређен у чин руског пуковника, заједно са владиком Данилом Петровићем Његошем и Иваном Лукачевићем Подгоричанином подигао је, у договору са Русијом 1711. устанак против Турака на подручју Старе Херцеговине. После почетних успеха, устанак није дао очекиване резултате јер ниједан утврђени град, пре свега Никшић, није могао да буде освојен. После тога 1715. Милорадовићи су прешли у Русију, где је Михаило Илијић (Иљич) Милорадовић козачки старешина и добио земљишне поседе у Малорусији (Украјини).[23].

Михаило Илић Милорадовић је умро 1725. Пуковник Михаило Милорадовић имао је сина Стефана са првом женом. Пошто је остао удовац оженио се у Русији Уљаном Степановном Бутовић, кћерком генерлног есаула Степана Бутовића и имао са њом сина Николаја, око чијег наслеђа и права на презиме Милорадовић су вођени дуги спорови.

Стефан (Степан) М. Милорадовић[уреди]

Стефан (Степан) Михаиловић Милорадовић [24], син пуковника Михаила Милорадовића и мајке из српске породице. Водио је очеве послове на поседу. Са кћерком Михаила Гамалеја имао је синове Петра и Андреја и Михаила.

Генерал-поручник Андреј С. Милорадовић (1726-96), губернатор[уреди]

Генерал-лајтнат Андреј Степанович Милорадович (1726-96), син Степана, а унук пуковника Михаила Милорадовића био је губернатор Малорусије (Украјине).

Андреј Милорадовић завршио је Кијевску духовну академију, али је после ступио у војну службу. 1749. године. Постављен је за поручника гренадира царске гарде.

Андреј Милорадовић учествоао је у руско-пруском рату и у руско-турском рату. Постављен је за губернатора Малорусије 1779. године. По налогу Румјанцова саставио је опис Малорусије.

Одликован орденом Св. Александра Невског, Св. Ане првог степена и Св. Георгија 3 степена, Св. Владимира.

Андреј Милорадовић оженио се 1768, године Маријом Андрејевном Горленко чији брат премијер-мајор Иван Андрејевич Горленко је био малоруски (украјински) губернијски предводник дворјанства (племства). Имали су синове Михаила (по прадеди), Григорија и Степана, као и кћерку Марију (умрла 1851). Била је удата за черниговског предводника племства Николаја Михаиловича Стороженка.

Степан А. Милорадовић[уреди]

Андреј С. Милорадовић (1785-1866)[уреди]

Андреј С. Милорадовић (1785-1866), чиновник, колежки асесор. Био је ожењен Ирином Ходолеј.

Генерал пешадије губернатор гроф Михаило А. Милорадовић (1771 - 1825)[уреди]

Главни чланак: Михаил Милорадович

Генерал гроф Михаило Милорадовић, син генерала Андреја Степановића Милорадовића, школовао се на универзитетима у Кенингсбергу и Гетингену, а војне науке је усавршавао у Стразбуру и Мецу. Учествовао је у италијанском и швајцарском походу, под командом Суворова. Учествовао је и у руско-турском рату где је под његовом команодм Дунавска војска је 13 (25) децембра 1806. заузела Букурешт. У Букурешту Милорадовић се сусрео са Карађорђевим изасланицма. Генерал Михаило Милорадовић био је кијевски губернатор. Учествовао је у Бородинској бици 1812. После тога командовао је авангардом. У бици код Лајпцига командовао је руском и пруском гардом.

Генерал Михаило Милорадовић је за подвиге у ратовима против Наполеона добио је грофовско достојанство 1. 05. 1813[25]

Поставаљен је за команданта гардијског корпуса, потом генерал-губернатором Петрограда. Умро је од рана које је добио у време устанка декабриста. Запамћено је да је Милорадовић имао редак дар да разговара са војницима и да је са њима делио све тешкоће у рату.

На надгробном споменику записано је: Овде почива прах пешадијског генерала и витеза (каваљера) свих руских ордена и свих европских држава грофа Михаила Андреевича Милорадовича. Родио се 1771. године 1. октобра. Преминуо од рана нанесених на Исакијевском тргу 14. децембра 1825. године у Санкт Петербургу.

Генерал Михаил Андрејевић Милорадовић није имао потомства па је његовом смрћу 15. децембра 1825. била угашена грофовска кућа Милорадовића.

Император Александар II Романов, за „овековечење успомене на генерала Михаила Милорадовића“, дозволио је указом право на ношење титуле грофа руске империје потомку његовог стрица Петра, Григорију Александровићу Милорадовићу 19 марта 1873. Међутим смрћу сина Григорија Александровића Милорадовића Александра Г. Милорадовића 2. јануара 1952. године угасала се грофовска кућа Милорадовића. Најближи рођаци грофа Александра Милорадовића су потомци његовог брата од стрица Николаја Милорадовића, који би, највероватније, да и даље постоји руска империја, могли да траже од цара да наследе титулу грофа руске империје.

Генерал-мајор Петар С. Милорадовић (1723-1799)[уреди]

Генерал-мајор Петар Степанович Милорадовић (1723-1799), син Степана, а унук пуковника Михаила Милорадовића. Петар Степанович Милорадовић служио је при царском двору у звању хоф-фирера, потом је био пуковник черниговског козачког пука. Петар Милорадовић био је ожењен Софијом Семјоновном Полуботок, праунуком малоруског хетмана и указног пуковника Павла Леонтијевића Полуботка. Генерал-мајор Петар Степанович Милорадовић (1723-1799) имао је сина Григорија.

Губернатор Григорије П. Милорадовић, тајни саветник (1765—1828)[уреди]

Капетан Григорије Петровић Милорадовић (Григорий Петрович Милорадович), тајни саветник (1765—1828), син генерал-мајора Петра Милорадовића био је 1786. капетан, 1779. малоруски (украјински) генерални судија, 1802. таврически губернатор у рангу тајног саветника. 1786. у чину капетана изашао је из војне службе из здравствених разлога и радио у министарству иностраних послова код свог рођака А. А. Безбородка.

Григорије Петровић Милорадовић био је ожењен са Александром Павловном Кочубеј (Александра Павловна Кочубей Милорадович), (1769-1838), кћерком Павела Васиљевића Кочубеја и Уљане Андрејевне Безбородко, а сестром грофа (од 1799), односно кнеза (од 1831) Виктора Павловича Кочубеја, председника комитета министара Руске Империје (1827—1832), државног канцелара (1834), министра унутрашњих послова (1802—1807), посланика (амбасадора) у Цариграду (1792) и др.

Григорије Петровић Милорадовић је са Александром Павловном Кочубеј имао је једанаесторо деце:

  • Александар (1793—1868),
  • Алексеј (1794-1825), служио у лајб-гардијском семјоновском пуку
  • Иларион (1795—1864), колешки асесор,
  • Димитриј (1799-1844), гардијски пуковник
  • Михаил (1800—1850), штаб-ротмистр (капетан)
  • Сергеј (1805-1855), мајор, предводник племства зењковског округа полтавске губерније
  • Лав (1808—1879), дејститељни државни саветник, директор полтавске гимназије
  • Софија
  • Варвара
  • Надежда
  • Јелисавета (Јелизавета) Вид.[26].

Лав Г. Милорадовић (1808-1879)[уреди]

Лав Григоријевић Милорадовић (Лев Григорьевич Милорадович) активни државни саветник имао је имање у селу Николајевка у Городњанском округу Черниговске губерније. Био је ожењен рођаком Јелисаветом Ивановном Скоропадском (1832—1890) кћерком Ивана Михаиловича Скоропадског, велепосендика у Малорусији (Укриајини) окружног предводника дворјанства (маршала) и Јелисавете Петровне Тарновске, кћерком Петра Трановског и Александре Милорадовић.

Иларион Г. Милорадовић (1795-1864)[уреди]

Иларион Григоријевић Милорадовић (1795-1864) био је чиновник, колешки асесор у оставци.

Мајор Сергеј Г. Милорадовић (1805-1855)[уреди]

Мајор Сергеј Г. Милорадовић (1805-1855), после оставке на војну службу био је окружни редводник дворјанства.

Гардијски пуковник Димитрије Г. Милорадовић (1799-1844)[уреди]

Гардијски пуковник Димитрије Григоријевић Милорадовић (1799-1844) био је брат Лава Г. Милорадовића. Био је ожењен са кнегињом Софијом Николајевном Манвелов.

Григориј Д. Милорадовић (1833-1882)[уреди]

Григориј Д. Милорадовић (1833-1882), државни саветник, камергер.

Александар Г. Милорадовић (1793-1868)[уреди]

Александар Григоријевић Милорадовић, активни државни саветник син Григорија Андрејевића Милорадовића. Био је ожењен Софијом Григоријевном Туманском (1805—1890), кћерком генерала Григорија В. Туманског. Имали су синове Григорија и Леонида.

Генерал-лајтнант гроф Григорије А. Милорадовић (1839-1905)[уреди]

Генерал лајтнант гроф Григорије Александровић Милорадовић (граф Григорий Александрович Милорадович) (1839 - 1905), син Александра Григоријевића Милорадовића, коњички гардијски официр, предводитељ дворјанства (племства) черниговске губерније, писац. Школовао се у пажеском корпусу који је завршио 1857. први у рангу, након чега је служио као официр у гардијској коњици.

Био је ожењен Вером Николајевном Шабељском (1861—1916), кћерком гардијског пуковника, предводника племства курске губерније Николаја К. Шабељског.

Чинови: поручник гарде (1857), пуковник гарде (1867), ађутант (1871), генерал-мајор у Свити (1878), генерал-лајтнант (1888).

Указом од 3. 1873. император Александар II дозволио му је да носи грофовску титулу „за овековечење успомене на грофа Михаила Милорадовића, с тим да у случају његових потомака титулу грофа наслеђује најстарији син у роду[27].

Гроф Григорије Александровић Милорадовић, објавио је 1873. књигу Историја дворјанског (племићког) и грофовског рода Милорадовића[28].

Он је посетио и даривао манастир Житомислић, задужбину Милорадовића 1883. и поставио плочу на јужном зиду припрате. У архиви Милорадовића чува се аутограм који је добио од архимандрита Серафима Петровића.

У другом браку са Олгом Кириловном Катеринич (1862-?) имао је сина Александра (1886—1952) и Георгија (1888—1907).

Гроф Александар Г. Милорадовић (1886-1952)[уреди]

Гроф Александар Григоријевић Милорадовић, син генерал-лајтнанта Григорија Александровића Милорадовића. Рођен 18. јануара 1886. у Петрограду. Александар се школовао у Пажеском корпусу, одакле је као добровољац отишао у руско-јапански рат, да би по поврату завршио школовање. У руско-јапанском рату одликован је два пута за храборст Георгијевским крстом 4. и 3. степена [29].

Служио је у гардијском коњичком пуку као коњички поручник. Дао оставку на војну службу и живео на свом имању Љубеч. 1914. реактивиран као капетан. Има једна његова фотографија из 1914. на којој је заједно са братом од стрица Николајем Леонидовичем Милорадовичем[30].

Император Александар II Романов, за „овековечење успомене на генерала Михаила Милорадовића“, дозволио је указом право на ношење титуле грофа руске империје потомку његовог стрица Петра, Григорију Александровићу Милорадовићу 19 марта 1873. Међутим смрћу сина Григорија Александровића Милорадовића Александра Г. Милорадовића 2. јануара 1952. године угасала се грофовска кућа Милорадовића. Најближи рођаци грофа Александра Милорадовића су потомци његовог брата од стрица Николаја Милорадовића, који би, највероватније, да и даље постоји руска империја, могли да траже од цара да наследе титулу грофа руске империје.

Леонид А. Милорадовић (1841-1908), губернатор[уреди]

Леонид Александровић Милорадовић (1841-1908), син Александра Милорадовића и брат грофа Григорија Милорадовића, био је дипломата, секретар Руске амбасаде у Штутгарту (1861), заменик губернатора Кијевске губерније (1878) и губернатор подисле губерније (1879-82). Леонид Милорадовић био је ожењен Александром Александровном Васиљчиковом (1860-после 1918), кћерком Александра Васиљчикова, која је написала више историјских студија, песама и урадила више превода.

Њен отадц Александар Алексејевич Васиљчиков (1832—1890), дипломата, био је директор Ермитажа (од 1879-1888).

Њихова деца су Сергеј, Борис, Николај и Олга.

Сергеј Л. Милорадовић (1885-?)[уреди]

Сергеј Л. Милорадовић (Сергей Леонидович Милорадович, 16.12.1885- ?), паж Двора Његовог Императорског Величанства имао је сина Леонида.

Леонид С. Милорадовић (1911- )[уреди]

Леонид Сергејевић Милорадовић, рођен 1911, после смрти свог даљег деде Александра Сергејевића Милорадовића 1953. као најстарији у роду има право да носу грофовску титулу.

Лајб-гардијски капетан Борис Л. Милорадовић (1887-1920)[уреди]

Лајб-гардијски капетан Борис Л. Милорадовић (1887-1920) (Борис Леонидович Милорадович). Образовао се у московском лицеју царевића Николаја.

Лајб-гардијски поручник Николај Л. Милорадовић (1889-1954)[уреди]

Николај Леонидович Милорадовић (1889-1954), завршио војне школе, 1914. поручник лајб-гардијског Преображенског пука. Постоји његова слика заједно са братом од стрица грофом Александром Г. Милорадовићем [31].

Николај Л. Милорадовић био је ожењен кнегињом Олгом Трубецки (1890-1966), кћерком кнеза Георгија (Јуре) Трубецког (1866—1926) и кнегиње Марије Александровне Долгоруков. Један од њихових синова је Серафим.

Серафим Н. Милорадовић (1929- )[уреди]

Гроф Серафим Николајевић Милорадовић, рођен у Паризу 1929. године. Студирао на универзитету Колумбија и у Свето-владимирској духовној семинарију. Из Америке прешао да живи у Француску. Главни уредник новина Руска мисао (1978-1979), од 1980. руководи издавачком кућом која објављује књиге на руском језику ("Overseas Publications Intercharge") са седштем у Лондону.

Серафим Николајевић Милорадовић ожењен је баронесом Агнесом фон Хоенинг-О`Керол, кћерком Зденка, барона фон фон Хоенинг-О`Керол и Маргарите принцезе фон Лобковиц. Имају три кћерке Алексадру Серфимовну Милорадовић (1960-2015)[32] удату за Рудолфа, принца фон Кроја, сина Карла Емануела, херцога фон Кроја првој кући по наслеђу Светог римског царства, (шесторо деце), Маргариту Серафимовну Милорадовић и Татијану Серафимовну Милорадовић.

Дворјански и грофовски род Милорадовића[уреди]

Милорадовићи (Род Милорадовичей) уписан је у 5. књигу (дворјанство са титулом) и 6. књигу (старо дворјантсво) племићких (дворјанских) родословних књига Черниговске губерније и у 6. књигу (старо дворјанство) Полтавске и Јекатеринославске губерније. У родословној књизи Милорадовића уписано је 255 мушких и женских представника рода. Ступали су у брак углавном са представницима малоруског (украјинског) дворјанства, као што су Бутовичи, Гамалеји, Горленко, Дуњихи-Борковски, Полуботки, Скоропадски, Стороженко, Тарновски, Ходолеј и др, често са истим родом више пута. Ступали су у брак и са представницима других породица Абаз, Ањенкови, Васиљчикови, грофови Хајден, кнезови Манвелови и др.

Титулом грофа руске империје дарован је за заслуге у рату против Наполеона 15. маја 1813. генерал пешадије Михаил Андрејевић Милорадовић, чијом смрћу 15. децембра 1825. је угашена грофовска грана Милорадовића.

Други пут је титула грофа руске империје додељена, односно дозвољено њено коришћење, „за овековечење успомене на генерала Михаила Милорадовића, који није имао директних наследника, праунуку његовог стрица генерал-мајора Петра Милорадовића, Григорију Александровићу Милорадовићу, касније генерал-лајтнанту 19. марта 1873. Приликом друге доделе титуле грофа руске империје наслеђивање је условљено да старешина, односно најстарији мушки потомак те гране Милорадовића наслеђује титулу грофа. Смрћу грофа Александра Григоријевића Милорадовића 2. јануара 1952. године, који није имао синова, браће нити братанаца који би могли да наследе титулу, други пут је угашена грофовска кућа Милорадовића.

Најближи рођак грофа Александра Григоријевића Милорадовића који је умро 1952, јесте син његовог брата од рођеног стрица Леонид С. Милорадовић, рођен 1911, који би имао право коришћења титуле грофа.[33].

Занимљивости[уреди]

Постоји гусларска песма Милорадовић посланик Петра Великога чији почетак је:
(1711. године мјесеца марта)
Кад Русија с Турцим’ ратоваше,
Петар Први, император руски,
оправио посланика свога
Михаила Милорадовића
(од старине из Херцеговине)
да понесе Црној Гори књиге
Петровићу Данилу владици
и главаром од Горице Црне.
У књизи их мило поздрављаше
и овако њима говораше...

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Титула грофа Руске Империје 1. 05. 1813. за девизу на грбу изабрао је: «Прямота моя меня поддерживает». Грб Рабреновића (према фојничком препису Илирског грбовника) у основи има на штиту два полумесеца окренута надоле. Грб грофова Милорадовића регистрован у Русији у основи је исти, само што је проширен грофовском круном и др. детаљима. На њиховом грбу чувари грба су Црногорац и Херцеговац. Вид. Грб Ррабреновића према Илирском грбовнику и грб грофова Милорадовића са почасном аугментацијом из 1873. у Драгомир Ацовић, Хералдика и Срби, Београд 2008, стр. 434.
  2. Император Александар II дозволио му је да носи грофовску титулу («в увековечение памяти о заслугах гр. М. А. Милорадовича») с тем, чтобы в нисходящем его потомстве титул этот переходил лишь к старшему в роде
  3. 3,0 3,1 3,2 Вид. Одлуку Комисије за очување националих споменика да се градитељска целина Црква Св. Петра и Павла (у власништу СПЦ), са гробљем, судачким столицама, двориштем и зидом у Ошанићима проглашава националним спомеником Босне и Херцеговине, Службени гласник БиХ, број 29/05.
  4. 4,0 4,1 Одлуком Комисије за очување националних споменика историјска зграда православне цркве Светог Николе у Тријебњу код Столца, проглашена је за национално благо, 08.2-6-38/03-4; 08.2-6-38/03-7
  5. 5,0 5,1 Вид. Одлуку Комисије за очување националих споменика из 2003. да се Подручје и остаци градитељске цјелине - Црква Преображења Христовог са зградом школе и гробљем н Клепцима проглашавају националним спомеником Босне и Херцеговине, Службени гласник БиХ, број 12/04.
  6. В. Богичевић, Михајло и Јероним Милорадовић, у Слово Горчина 79, стр. 50.
  7. Владимир Ћоровић, Историја српског народа, поглавље Босански раздори, Београд 2001
  8. М. Вего, Културни карактер некрополе Радимље код Стоца, зборник са симпозијума «Средњовековна Босна и европска култура», Зеница, 1973, стр. 329.
  9. Службени гласник БиХ, број 29/05.
  10. Б. Храбак, О херцеговачким влашким катунима према пословној књизи Дубровчанина Џивана Припчиновића, ГЗМ, н. с. св. 11, Историја и етнографија, 29-39, 1956, стр. 34.
  11. Изгледа да је предање код Милорадовића у Русији помешало генерација Милорадовића из Херцеговине, па се спомиње Милисав (Милослав) као стари брат Радослава (Родослав) и Љубисава (Љобослава): "Из трёх братьев Милорадовичей старший Милослав построил в 1585 г-. монастырь Житомысличи, Родослав церковь Св. Николая Чудотворца в селе Требнея, Любослав - церковь Св. Петра и Павла в Ошеничах, сын Милослава Михаил - церковь Св. Луки в селе Клепцах. Однако Милорадовичи оказались единственными православными в этих местах, а потому, спасаясь от гнёта турок и мусульман, переселились в Россию".
  12. Вид. Одлуку Комисије за очување националих споменика из 2003. да се Подручје и остаци градитељске цјелине - Црква Преображења Христовог са зградом школе и гробљем у Клепцима проглашавају националним спомеником Босне и Херцеговине, Службени гласник БиХ, број 12/04.
  13. Вид. Службени гласник БиХ, број 12/04.
  14. Johann Georg Megerle von Müehlfeld, Österreichisches Adels-lexikon des achtzehnten U. Neunzehnten Jahrhunderts enthaltend alle von 1701 bis 1820 von den Souveranen Österreichs... In die verschiedenen Grade, des Deutsch-erbländischen oder Reichs-adels, erhobenen Personen: Zunächst zum Gebrauche des österreichischen Adels selbst und ..., Mörschner und Jasper, 1822, 229, дигитализовано 10 сеп 2007.
  15. Вид. Драгомир Ацовић, Хералдика и Срби, Београд 2008, стр. 456-457.
  16. Илья Александрович, полковой хорунжий, сотник Грунский, бунчуковый товарищ.
  17. Симеон Ильич, сотник Грунский Гадяцкого полка.
  18. Гавриил Александрович, сотник Изюмского Слободского казачьего полка.
  19. Антон Гаврилович, бунчуковый товарищ Прилуцкого полка
  20. Sergey Dmitryevich Miloradovich
  21. „Свадебные песни“ — напечатана в „Киевской Старине“ (1890, кн. 7,8 и 9), другая часть — „О рождественских святках“ — в 42, 43 и 44 №№ „Полтавских Губернских Ведомостей", 1893. године (и отд. брошюрой), третья часть — „Песни рабочих“ и одна историческая песня — в „Киевской Старине“ (1895, Х и XI)
  22. Граф Црној Гори»: истини и Белетристика,, Газета Тихоокеанская звезда, Хабаровск, Понедељак 31 јули 2006
  23. »Код украјинских хетмана су се стално налазили цареви комесари, док су права хетманова и пуковника ограничена у неколико махова специјалним царским указима. На неколико места постављани су људи, који нису били малоруског порекла. Неки цареви доглавници, као и виђени балкански емигранти, на пример браћа Милорадовићи, добише у Украјини велика непокретна имања, нарочито на рачун конфискација имања Мазепиних присташа. Године 1722. Петар је указом отворио нарочиту „Малоруску Колегију“, која је требало да управља Украјином. Када је скоро иза тога Скоропадски умро, цар није допустио да се изабере хетман, иако га је о томе са великим настојањем молио вршилац хетманске дужности, пуковник Павле Полуботок. У једном од царских решења, на молбу Полуботка и других старешина о избору хетмана, било је речено и то веома оштро: „Свима је познато да су од доба првог хетмана Богдана Хмељницког па све чак до Скоропадског сви хетмани били издајници и зато је наша држава, а нарочито пак Малорусија, трпела велику беду...“ Међутим Полуботок и његово друштво нису престајали, да траже повратак старих права. Петар је онда ставио украјинску господу под истрагу и наредио да се Полуботок и други највиђенији људи затворе у тврђаву Св. Петра и Павла. Тамо је Полуботок и умро, али друге старешине влада царице Катарине врати у Украјину». Др Алексеј Јелачиа, Историја Русије у издању Српске књижевне задруге, Београд 1929.
  24. Степан Михайлович, сотник Опошанский, бунчуковый товарищ Лубенского полка.
  25. Титул графа Российской империи. В качестве девиза он избрал слова: «Прямота моя меня поддерживает»
  26. Архив Милорадовића у Черниговском историјском музеју, АЛ-506.
  27. («в увековечение памяти о заслугах гр. М. А. Милорадовича») с тем, чтобы в нисходящем его потомстве титул этот переходил лишь к старшему в роде
  28. "Сказания о роде дворян и графов Милорадовичей". (2 вып., Москва, 1871; Киев, 1884). Друга његова дела су: „Сказание о роде дворян и графов Милорадовичей" (Киев, 1871 - 84; Санкт-Петербург, 1894), „Материалы для истории пажеского корпуса“ (Киев, 1876), „Вятка и ее достопримечательности“ (Вятка, 1874), „Анекдоты - черты из жизни графа Милорадовича“ (Санкт-Петербург, 1886), „Василий Иванович Туманский" (Чернигов, 1858), „Иностранные сочинения о Малороссии“ (Чернигов, 1859), „Указание биографических сведений о замечательных людях Малороссии“ (Чернигов, 1859), „Князь Сергий Павлович Голицын“ (Чернигов, 1888), „Аркадий Васильевич Кочубей" (Санкт-Петербург, 1878), „Малороссийское дворянство“ (Чернигов, 1890). Издал стихотворения своего деда - Туманского, с ценными биографическими данными и „Материалы для истории южной Руси“ (Чернигов, 1858 и 1890).
  29. 4-й ст. под № 118057 за разведку 20 февраля 1905 г. у деревни Сяопу; 3-й ст. № 5287 за мужество и храбрость, оказанные им в разведках в период с 18 июня по 11 июля 1905 г.
  30. Ferrand J. Nobless russe: portrais. Volume 4. 1988. – P. 170.
  31. Ferrand J. Nobless russe: portrais. Volume 4. 1988. – P. 170.
  32. Милорадовићи давали племиће свим царствима („Вечерње новости“, 11. октобар 2015)
  33. Игор Косич, Милорадовичи: 200 лет на страже России

Спољашње везе[уреди]