Милорад Диманић

Из Википедије, слободне енциклопедије
МИЛОРАД ДИМАНИЋ
Биста Милорада Диманића у Власотинцу.JPG
Датум рођења (1910-01-21)21. јануар 1910.
Место рођења Власотинце
Србија Краљевина Србија
Датум смрти 21. мај 1944.(1944-05-21) (32 год.)
Место смрти Брод, код Црне Траве
Бугарска Краљевина Бугарска
Професија столарски радник
Члан КПЈ од 1941.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
У току НОБ-а начелник штаба
22. српске дивизије
Служба НОВ и ПО Југославије
Народни херој од 9. октобра 1953.

Милорад Диманић Милош (Власотинце, 21. јануар 1910Брод, код Црне Траве, 21. мај 1944), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Био је командант Бабичког партизанског одреда од августа 1942, а потом начелник штаба Пете српске бригаде. Заједно са Синишом Јанићем спада у највеће партизанске борце Власотинца.[1]

Биографија[уреди]

Рођен је 21. јануара 1910. године у Власотинцу, у сиромашној земљорадничкој породици. По занимању је био столарски радник. Од 1937. до 1940. био је председник одбора струковних синдиката у Власотинцу. Члан Комунистичке партије Југославије постао је 1941. године.

Милош Диманић је заједно са Синишом Јанићем организовао партизански устанак 1941. године у власотиначком срезу. У току лета исте године учестовао је у нападу на стајковачку фабрику металних производа. Том приликом разоружали су стражара, запленили радио апарат и извесну количину муниције. Тих дана је примљен у КПЈ. [1]

Са групом илегалаца, 26. јула 1941, извршио је диверзију на прузи Београд-Скопље; 1. августа учествовао је у другој, а 23. септембра 1941. и у трећој диверзији на прузи. У тим акцијама Милорад Диманић је показао присебност и стручност - за ову прилику конструисао је специјалну папучу за обарање возова, која је партизанима добро послужила.[1]

Учествовао је у ослобађању Власотинца 20. септембра 1941, када је разоружано 30-40 жандарма и спаљена општинска и среска архива. После овог напада са групом илегалаца напушта Власотинце. Под његовим руководством група изводи акције мањег обима на десној обали Власине, а затим, трећег октобра, улази у састав Бабичког партизанског одреда, у коме је постао десетар десетина.[1]

Средином децембра 1941, за време реорганизације Бабичког партизанског одреда, Милорад Диманић је постао командир Друге (Крушевичке или Власотиначке ) чете. Средином фебруара 1942. као командир Четврте (Власотиначке) чете прешао је са четом на подручје окупирано од Бугара (јужно од Власотинца). [1]

Командант Бабичког партизанског одреда постао је 28. августа 1942. године, 1943. командир чете и командант батаљона, а у 1944. години начелник Пете бригаде НОВ И ПОЈ. Погинуо је од Бугара на Корубама изнад села Брод код Црне Траве 21. маја 1944. године, у часу када је требало да буде унапређен и прими дужност начелника Штаба Двадесет друге дивизије.

Милорад Диманић

Због војничке способности и смисла за тактику, поред свог партизанског имена Милош, од својих ратних другова добио је и надимак "Курјак". [1]

За народног хероја проглашен је 9. октобра 1953. године. [1]

У другој половини 20. и почетком 21. века једна фабрика метала у Власотинцу је носила његово име.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 Павићевић Миодраг, Ракић Хранислав (1986). Лесковачки и врањски крај, историјско-географски преглед. Лесковац. 

Литература[уреди]

  • Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975. 
  • Павићевић Миодраг, Ракић Хранислав (1986). Лесковачки и враски крај, историјско-географски преглед. Лесковац.