Петар Станковић Љуба

Из Википедије, слободне енциклопедије
ПЕТАР СТАНКОВИЋ ЉУБА
Petar Stanković Ljuba.jpg
Петар Станковић Љуба
Датум рођења (1923-07-01)1. јул 1923.
Место рођења Орашје, код Власотинца
 Краљевина СХС
Датум смрти 1983.(1983-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (59/60 год.)
Место смрти Београд,  СР Србија
 СФР Југославија
Професија војно лице
Члан КПЈ од 1943.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
Служба НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411975.
Чин генерал-мајор
Народни херој од 9. октобра 1953.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден за храброст
Орден партизанске звезде
Орден партизанске звезде
Партизанска споменица 1941.
страна одликовања:
Орден отаџбинског рата другог степена

Петар Станковић Љуба (Орашје, код Власотинца, 1. јул 1923Београд, 1983), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-мајор ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 1. јула 1923. године у селу Орашју, код Власотинца. Имао је тешко детињство, па је 1936. године у својој тринаестој години морао отићи у Београд, да тражи посао. Код једног мајстора је учио занат и радио тешке физичке послове. Због лоших услова, али и малтретирања од стране мајстора, напустио је занат и отишао у село Дебељачу, код Панчева. Ту је извесно време радио као физички радник, а потом је отишао у Бачку, где је живео и радио у селу Торжу, код Врбаса. Након тога је у Нишу радио као грађевинац. Неколико месеци пред почетак Другог светског рата је био отеран с посла, јер се повредио на градилишту и био онеспособљен за рад. Након тога се вратио у родно место.[1]

Априлски рат и окупација Југославије, 1941. године, затекла га је у свом селу, где се повезао са члановима Комунистичке партије Југославије (КПЈ), који су радили на припремама оружаног устанка. Убрзо потом је био примљен у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) и постао је члан илегалне десетине, формиране у његовом селу. Крајем јула 1941. године, заједно са овом десетином је учествовао у неколико првих оружаних акција на прузи Лесковац-Грделица.[1]

Након неколико успешних акција, 15. августа 1941. године с борцима из своје десетине је ступио у Лесковачки партизански одред. Први свој подвиг у овом одреду, Петар је направио када је разоружао групу четника Косте Пећанца у селу Оруглица. Као награду за овај подвиг, добио је пушкомитраљез. Потом је учествовао у многим борбама — ослобођењу Власотинца, одбрани Лебана, затим у боби против специјалних јединица Српске државне страже, борбама против четника на територији Власотиначког среза, борбама у Црној Трави, нападу на Трговиште и Пчињу, уништењу Сврљишког четинчког корпуса у селу Косанчићу, код Бојника.[1]

Због својих заслуга у борби, био је постављен за команданта Црнотравског омладинског батаљона и 1943. године примљен у чланство Комунистичке партије Југославије. Посебно се истакао у борбама током 1943. и 1944. године. Почетком 1944. године једна одред немачке жандармерије се на Пасјачи сукобио са Другом јужноморавском бригадом. Петар је тада, иако је био командант батаљона, дошао до стрељачког строја и пришао групи Немаца и потом их засуо бомбама и на тај начин их уништио. После ове акције, био је јавно похваљен.[1]

По окончању рата завршио je четири разреда гимназије и малу матуру, а потом и Пешадијску официрску школу, Противавионску официрску школу, Вишу војну академију и Ратну школу ЈНА. У Југословенској народној армији налазио се на дужностима команданта пука, начелника Штаба зоне Противваздушне одбране (ПВО) и др. Пензионисан је 1975. године у чину генерал-мајора.[1]

Године 1979. написао је књигу Власотинце и околина у ратовима и револуцији 1903—1945.

Умро је 1983. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, Орден за храброст и два Ордена партизанске звезде са пушкама. Орденом народног хероја одликован је 9. октобра 1953. године. За своје заслуге у току Народноослободилачког рата одликован је и совјетским Орденом отаџбинског рата другог реда.[2]

Референце[уреди]

Литература[уреди]