Југословенска војска ван отаџбине

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
За војску у Југославији види Југословенска војска у отаџбини.
Југословенска војска ван отаџбине
Naval Ensign of the Kingdom of Yugoslavia.svg
Застава Југословенске војске ван отаџбине
Основана 18. април 1941.
Датум стања 21. јул 1941.
Распуштена 19441948. (расформирана ЈВвО)
Главни штаб Каиро
Вођство
Врховни командант Краљ Петар II Карађорђевић
Министри (1941-1945) Душан Симовић
Богољуб Илић
Борисав Ристић
Командант (1945-1948) Миодраг Дамјановић
Бројно стање
Обавезни војни рок нема
Активни састав око 980 - 1158 (1941-1944)
Сродни чланци
Историја Југословенска војска ван отаџбине је представљала регуларну оружану формацију у Краљевини Југославији за време њене окупације од стране нацистичке Немачке која се налазила у иностранству.

Југословенска војска ван отаџбине је назив за припаднике Југословенске војске који су успели да избегну заробљавање у Априлском рату. Овај део Југословенске војске бројао је око 980 - 1158 људи, углавном припадника морнарице и ваздухопловства, који су били стационирани у Египту и на Блиском истоку. Једино је ова војска била под директном командом Југословенске владе у егзилу.

Други светски рат[уреди]

Оснивање[уреди]

Војници ЈВвО на паради у Каиру

Група високих официра на челу са председником владе армијским генералом Душаном Симовићем, министром војске и морнарице Богољубом Илићем и командантом ваздухопловства бригадним генералом Боривојем Мирковићем, заједно са члановима владе и краљем су напустили Краљевину Југославију, 15. априла 1941. године из Никшића, преко Грчке, за Палестину и Египат. Разбијање и слом Југословенске војске априла 1941, дезорганизација и расуло приморали су ваздухопловце да се у тешким приликама сами сналазе. Неколико авиона је прелетело на територију Совјетског Савеза. Један број ваздухопловаца је копном оступио из Македоније за Грчку и даље бродовима за Средњи исток. Хидроавијатичари су са осам авиона 17. априла из Боке Которске прелетели за Грчку. Они су преко Крфа, Атине и Крита долетели у Александрију, 23. априла 1941. године. Самоиницијативно из Македоније су одступали појединци и мање групе копнене војске. Окупљање је је одржано на територијама Египта и Јордана. Од тог дана евакуисана војска која је избегла заробљавање приликом капитулације добила је назив Југословенска војска ван отаџбине.[1]

Дана 21. јула 1941. године, генерал Илић је у Каиру поднео је извештај председнику владе генералу Симовићу бројно стање припадника ЈВвО. Број евакуисаних припадника по родовима војска сачињавао је из армије: 38 официра, 16 подофицира, 26 каплара и редова а из морнарице: 15 официра, 1 машински официр, 1 инжињерско грађевински официр, 1 санитетски официр, 67 подофицира, 9 каплара и редова. Припадника авијације било је највише и то: 103 официра, 100 подофицира, 37 каплара и редова.[2]

Развој[уреди]

Југословенски регрути на Блиском истоку у септембру 1941.

У току 1941. године требало је да се од пребеглих авијатичара формира уз помоћ Енглеза југословенска ваздушна ескадрила, састава 3 ескадриле (ловачка, бомбардерска и хидроескадрила). Само су формиране хидро и ловачке а бомбардерска није. Ловачка ескадрила је на захтев Енглеза расформирана после 15-так дана. Доцније је формирана команда ваздухопловства. Од авијатичара, пребеглих априла 1941. из Боке Которске, формирана је у Абу Кабиру хидроескадрила. Она је ушла у састав британског ескадрона, који је бранио шири рејон Александрије, спасавао пале и залутале посаде и откривао непријатељске пловне објекте. Од наоружања је имала хидроавионе којима је прелетала из Југославије у Африку. До априла 1942. ескадрила је извршавала борбене задатке.[1]

Крајем априла 1942. хидроескадрила је престала са борбеним дејствима због дотрајалости хидроавиона са којима су долетели из Југославије, а нове им савезници нису доделили. Врховна команда краљевске војске имала је гардијски батаљон, састављен од заробљеника из Истре и Словеначког приморја, ваздухопловни и морнарички одред. Цела Југословенска војска ван отаџбине бројала је 980 људи.[1]

Проблеми и крај ЈВвО[уреди]

У новембру 1943. пилот капетан Александар Марковић јавно је иступио против краља и Владе Краљевине Југославије у егзилу. Он је у писму упућеном британском команданту за Средоземље, америчком војном аташеу у Каиру, совјетској амбасади у Каиру и југословенској влади, тражио да се објасни јавности ситуација у Краљевини Југославији. Краљевска влада је предузела све мере да се заустави процес распадања. Капетани Александар Марковић и Ратко Јовановић лишени су чина. Министарство војске, ваздухопловства и морнарице владе у егзилу, јасно је ставило до знања свима онима који се одрекну послушности старешинама да ће бити проглашени за војне бегунце и да ће им се судити за дезертерство.[3]

Масовно отказивање послушности старешинама и јављање за Прекоморске бригаде НОВЈ биле су свакодневне појаве после 1. јануара 1944. године. Непослушни су разоружавани. Тако се 15. априла 1944. године окупило око 1158 официра, подофицира и бораца, спремних да пређу на страну НОВ и ПОЈ. Приличан број краљевских ваздухопловаца није се одмах изјаснио за НОБ. Неки су чекали да се ситуација расчисти, па су се појединци и мање групе изјашњавали до краја 1944, а неки чак и у 1945. години. Један број официра и војника није хтео да пређе у НОВ и ПОЈ. Они су остали у иностранству, а неки од њих после рата су активно радили против Демократске Федеративне Југославије.[3]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]