Мира (звезда)
Положај на небу Епоха J2000.0 Равнодневница J2000.0 | |
---|---|
Сазвежђе | Кит |
Ректасцензија | 02h 19m 20.79210s[2] |
Деклинација | −02° 58′ 39.4956″[2] |
Привидна магнитуда (В) | 2.0 to 10.1[3] |
Карактеристике | |
Спектрални тип | M7 IIIe[4] (M5e-M9e[3]) |
U−B индекс боја | +0.08[5] |
B−V индекс боја | +1.53[5] |
Варијабилни тип | Mira[3] |
Астрометрија | |
Радијална брзина (Rv) | +63.8[6] km/s |
Сопствено кретање (μ) | РА: +9.33[2] мас/г Дек.: −237.36[2] мас/г |
Паралакса (π) | 10.91 ± 1.22[2] мас |
Растојање | approx. 300 ly (approx. 90 пс) |
Апсолутна магнитуда (MV) | +0.99[7] (variable) |
Орбита[8] | |
Период (P) | 497.88 г |
Велика полуоса (a) | 0.8″ |
Ексцентрицитет (e) | 0.16 |
Инклинација (i) | 112° |
Лонгитуда узлазног чвора (Ω) | 138.8° |
Апсидна епоха (T) | 2285.75 |
Аргумент перихела (ω) (секундарни) | 258.3° |
Детаљи | |
Маса | 1.18[9] M☉ |
Полупречник | 332–402[10] (-541[11]) R☉ |
Луминозност (болометријска) | 8,400–9,360[10] L☉ |
Температура | 2,918–3,192[10] K |
Старост | 6[9] Gyr |
Друге ознаке | |
Референтне базе података | |
SIMBAD | data |
Мира или омикрон Кита (лат. ο Ceti, ο Cet[а]) је променљива звезда у сазвежђу Кит, прва променљива звезда која је откривена, не рачунајући нове и супернове. Мира је двојна звезда, друга компонента система је такође променљива звезда, и носи ознаку VZ Ceti.
Номенклатура
[уреди | уреди извор]ο Ceti (латинизирано у Omicron Ceti) је Бајерова ознака звезде. Јоханес Хевелиус у својој Historiola Mirae Stellae (1662) назвао ову звезду Мира (латински за 'диван' или 'задивљујући'). У 2016. години, Међународна астрономска унија организовала је Радну групу за имена звезда (WGSN)[13] за каталогизацију и стандардизацију имена за звезде. Први билтен WGSN-а из јула 2016. укључивао је табелу са прве две групе имена која су одобрена, укључујући Мира за ову звезду.[14]
Откриће
[уреди | уреди извор]Немачки теолог и астроном-аматер Давид Фабриције је открио ову звезду у тренутку када је била треће магнитуде, 13. августа 1596. године. После пар месеци није више била видљива (голим оком, телескоп није још увек постојао), али ју је Фабриције поново видео 15. фебруара 1609, када је такође била треће магнитуде. Јохан Бајер ју је 1603. у својој Уранометрији означио словом омикрон (ο) и навео је као звезду четврте магнитуде. Јохан Холварда је 1638. године показао да сјај Мире варира — односно да постаје видљива — у правилним временским интервалима, због чега ју је Јохан Хевелије назвао Мира, односно „чудесна“ на латинском.[15][16]
Особине
[уреди | уреди извор]Мира је црвени џин код кога долази до промене сјаја услед пулсирања, односно осцилација у у пречнику. Средњи период између два максимума износи 331,96 дана (приближно 11 месеци), али је подложан променама.[16] Такође, и магнитуда у максимуму и минимуму варира: максимална магнитуда је између 1,7 и 4,9б док се минимална креће између 8,6 и 11,1. Крива сјаја је таква да је пораст сјаја по правилу бржи него његово опадање.[15]
Спектрална класа Мире варира између М5е и М9е, што указује на то да је у питању хладна звезда. У спектру се уочавају изражене линије титан-оксида, као и линије неутралних метала.[б] Осим тога, у спектру Мире се налазе и емисионе линије (због чега носи ознаку „е“ у спектралној класи), пре свега водоника.[15]
Одређивање температуре и радијуса звезда попут Мире је проблематично, јер ови параметри зависе како од тога у ком се делу циклуса звезда налази, тако и од таласне дужине на којој се врши одређивање. Захваљујући близини Мире, могуће је одредити угаону величину (па на основу удаљености и њен пречник) директним мерењем. Мерења свемирским телескопом „Хабл“ дала су угаони пречник од 60 милилучних секунди. Полупречник Мире у видљивом делу спектра износи око 500 Сунчевих радијуса (2 АЈ), док је у инфрацрвеној области двоструко већи. Из ових мерења је добијена луминозност приближно 8500 пута већа од луминозности Сунца, и температура од 3000 К.[17][18]
У језгру Мире је давно престала фузија водоника у хелијум, а хелијум је такође потрошен фузијом у угљеник и кисеоник. Величина и нестабилност Мире узрок су снажног соларног ветра — 10 милиона пута снажнијег од Сунчевог соларног ветра. У скорој будућности (у астрономским оквирима), Мира ће одбацити своје спољашње слојеве од којих ће настати планетарна маглина, док ће језгро остати у облику белог патуљка. Док се креће кроз свемир, Мира оставља за собом траг одбаченог материјала видљив у ултраљубичастом делу спектра, дуг 15 светлосних година.[17]
Осим што је прва откривена, Мира је вероватно и најпосматранија променљива звезда: сваки максимум од 1638. године је забележен[16]
Мириде
[уреди | уреди извор]Мира је најближа и најсјајнија (у максимуму) међу дугопериодичним пулсирајућим променљивим звездама, и представља прототип ове класе, по њој назване мириде. У питању су црвени џинови у чијем спектру су присутне емисионе линије. Период варира од 80 до преко 1000 дана, а варијације у сјају могу да буду и преко 10 магнитуда (магнитуда екстремног случаја хи Лабуда се креће између 3,3 и 14,2). И трајање периода и магнитуда минимума и максимума није константна, и нема два потпуно једнака циклуса.[18]
Пратећа компонента
[уреди | уреди извор]Постојање пратиоца слабог сјаја у близини Мире је први пут предвиђено 1920. године на основу периодичних варијација у спектру Мире. Роберт Ејткен је 1923. први видео ову звезду, која данас носи ознаку VZ Ceti. VZ Ceti је видљива само у време минималног сјаја Мире. У питању је такође променљива звезда (вероватно бели патуљак са акреционим диском) чија магнитуда варира између 12 и 9,5. VZ Ceti начини једну револуцију око Мире за око 1800 година.[15][16] Ове две звезде су међусобно удаљене приближно 65 АЈ.[17]
Напомене
[уреди | уреди извор]Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „IAU Catalog of Star Names”. Приступљено 28. 7. 2016.
- ^ а б в г д van Leeuwen, F. (новембар 2007). „Validation of the new Hipparcos reduction”. Astronomy and Astrophysics. 474 (2): 653—664. Bibcode:2007A&A...474..653V. S2CID 18759600. arXiv:0708.1752 . doi:10.1051/0004-6361:20078357.
- ^ а б в Kukarkin, B. V.; et al. (1971). „The third edition containing information on 20437 variable stars discovered and designated till 1968”. General Catalogue of Variable Stars (3rd изд.). Bibcode:1971GCVS3.C......0K.
- ^ Castelaz, Michael W.; Luttermoser, Donald G. (1997). „Spectroscopy of Mira Variables at Different Phases”. The Astronomical Journal. 114: 1584—1591. Bibcode:1997AJ....114.1584C. doi:10.1086/118589.
- ^ а б Celis S., L. (1982). „Red variable stars. I — UBVRI photometry and photometric properties”. Astronomical Journal. 87: 1791—1802. Bibcode:1982AJ.....87.1791C. doi:10.1086/113268.
- ^ Evans, D. S. (20—24. 6. 1966). Batten, Alan Henry; Heard, John Frederick, ур. „The Revision of the General Catalogue of Radial Velocities”. Determination of Radial Velocities and Their Applications. University of Toronto: International Astronomical Union. 30: 57. Bibcode:1967IAUS...30...57E. Determination of Radial Velocities and their Applications, Proceedings from IAU Symposium no. 30.
- ^ Anderson, E.; Francis, Ch. (2012), „XHIP: An extended hipparcos compilation”, Astronomy Letters, 38 (5): 331, Bibcode:2012AstL...38..331A, S2CID 119257644, arXiv:1108.4971 , doi:10.1134/S1063773712050015.
- ^ „Sixth Catalog of Orbits of Visual Binary Stars”. United States Naval Observatory. Архивирано из оригинала 01. 08. 2017. г. Приступљено 22. 1. 2017.
- ^ а б Wyatt, S. P.; Cahn, J. H. (1983). „Kinematics and ages of Mira variables in the greater solar neighborhood”. Astrophysical Journal, Part 1. 275: 225—239. Bibcode:1983ApJ...275..225W. doi:10.1086/161527.
- ^ а б в Woodruff, H. C.; Eberhardt, M.; Driebe, T.; Hofmann, K.-H.; et al. (2004). „Interferometric observations of the Mira star o Ceti with the VLTI/VINCI instrument in the near-infrared”. Astronomy & Astrophysics. 421 (2): 703—714. Bibcode:2004A&A...421..703W. S2CID 17009595. arXiv:astro-ph/0404248 . doi:10.1051/0004-6361:20035826.
- ^ De Beck, E.; Decin, L.; De Koter, A.; Justtanont, K.; Verhoelst, T.; Kemper, F.; Menten, K. M. (2010). „Probing the mass-loss history of AGB and red supergiant stars from CO rotational line profiles. II. CO line survey of evolved stars: Derivation of mass-loss rate formulae”. Astronomy and Astrophysics. 523: A18. Bibcode:2010A&A...523A..18D. S2CID 16131273. arXiv:1008.1083 . doi:10.1051/0004-6361/200913771.
- ^ Allen, Richard H. (1963). Star Names: Their Lore and Meaning. New York: Dover Publications. ISBN 0-486-21079-0.
- ^ „IAU Working Group on Star Names (WGSN)”. Приступљено 22. 5. 2016.
- ^ „Bulletin of the IAU Working Group on Star Names, No. 1” (PDF). Приступљено 28. 7. 2016.
- ^ а б в г Moore, Patrick, ур. (2002). Philip's Astronomy Encyclopedia (на језику: (језик: енглески)). Philip's. стр. 274. ISBN 0–540–07863–8.
- ^ а б в г Murdin, Paul, ур. (2001). Encyclopedia of Astronomy and Astrophysics (на језику: (језик: енглески)). Institure of Physics Publishing. стр. 2744. ISBN 978-0-7503-0440-5.
- ^ а б в Jim Kaler (13. 2. 2009). „Mira @ Jim Kaler's Stars”. Приступљено 11. 1. 2013.
- ^ а б Moore, Patrick (2000). The Data Book of Astronomy (на језику: (језик: енглески)). Бристол: IOP Publishing Ltd. стр. 285. ISBN 978-0-7503-0620-1.
Литература
[уреди | уреди извор]- Moore, Patrick, ур. (2002). Philip's Astronomy Encyclopedia (на језику: (језик: енглески)). Philip's. стр. 274. ISBN 0–540–07863–8.
- Murdin, Paul, ур. (2001). Encyclopedia of Astronomy and Astrophysics (на језику: (језик: енглески)). Institure of Physics Publishing. стр. 2744. ISBN 978-0-7503-0440-5.
- Moore, Patrick (2000). The Data Book of Astronomy (на језику: (језик: енглески)). Бристол: IOP Publishing Ltd. стр. 285. ISBN 978-0-7503-0620-1.
- Levy, David H. (2005). Deep Sky Objects. Prometheus Books. ISBN 1-59102-361-0.
- Makemson, Maud Worcester (1941). The Morning Star Rises: an account of Polynesian astronomy. Yale University Press. Bibcode:1941msra.book.....M.
- Ridpath, Ian; Tirion, Wil (2001), Stars and Planets Guide, Princeton University Press, ISBN 0-691-08913-2
- Ian Ridpath and Wil Tirion (2007). Stars and Planets Guide, Collins, London. ISBN 978-0-00-725120-9. Princeton University Press, Princeton. ISBN 978-0-691-13556-4
- Staal, Julius D.W. (1988). The New Patterns in the Sky. The McDonald and Woodward Publishing Company. ISBN 0-939923-04-1.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Omicron Ceti (Mira) на сајту Америчке асоцијације посматрача променљивих звезда (AAVSO) (језик: енглески)
- Mira - Omicron Ceti - Omi Cet на сајту Немачког друштва за променљиве звезде (BAV) (језик: немачки)