Несторије

Несторије
Лични подаци
Датум рођења	око 381
Место рођења	Германиција, Сирија (данас Кахраманмараш, Турска)
Датум смрти	око 451
Место смрти	Оаза Ал-Харга, Египат
Световни подаци
Поштује се у	Асиријској цркви истока
Спорно	За живота проглашен јеретиком

Несторије (или Нестор; грч. Νεστόριος [Nestórios]; око 381— око 451.) је био цариградски патријарх од 428. до 431. и зачетник несторијанства.

Несторије је рођен око 381. године у Германицији у Сирији (данас Марас у Туркој). Свештеничко образовање је стекао као ученик Теодора Мопсуестског у Антиохији а репутацију је стекао својим беседама, које су водиле његовом постављању за цариградског патријарха, након смрти Сисинија I 10. априла 428. године.

Несторије се сматра зачетником христолошког учења познатог као несторијанство. Оно је настало када се, као представник антиохијске школе, успротивио увођењу новог назива „Богородица“ (грч. Θεοτόκος [Theotókos] — Теотокос) за Марију, Исусову мајку. Несторије је уместо тога користио назив „Христородица“ (грч. Χριστοτόκος [Khristotókos] — Христотокос), сматрајући да он укључује и Христово човештво. Говорио је да Марију треба називати Христородицом, јер је родила Христа (Месију, помазаника). Црквени историчар Сократ Схоластик то овако описује: „Код Несторија је живео свештеник Анастасије, који је заједно са њиме дошао из Антиохије. Несторије га је веома ценио, често радећи онако како га је Анастасије саветовао. Једном, када је Анастасије говорио беседу у цркви, рекао је између осталог: „Драго ми је да нико за Марију не може да каже да је Богородица, јер Марија је човек, а човек не може родити Бога…“ Од ових речи се многи тргоше, и када наступи жамор у цркви, иступи Несторије у одбрану Анастасијевих речи јер му не беше по вољи да се ухвати у нечасној науци онај кога је ценио“. Несторијев главни противник је био Кирил Александријски, представник александријске школе, који је сматрао да Несторије тиме пориче реалност отеловљења (Incarnation), правећи од Христа две одвојене личности, једну људску и једну божанску, у истом телу (види несторијанство).

Поред христолошке дебате, остали фактори од утицаја на сукоб су били: ривалство између седишта у Александрији и Антиохији, царев утицај на седиште у Цариграду и патријаршијско првенство Папе. Борба између Несторија, којег је подржавао цар Теодосије II и Кирила, којег је подржавао папа Целестин I, била је истовремено и борба за престиж између епископских седишта у Антиохији и Александрији. У писму Несторију, Кирил доказује да Логос и тело у Христу нису здружени (сливени), него су сједињени уједну ипостас. Његова формулација: „Јединствена природа оваплоћеног Логоса“, којом објашњава природу Христа, је прихваћена од монофизита, и касније (на Халкидонском Сабору 451.) одбачена као неправоверна. Кирил 430. године шаље Несторију Дванаест анатематизама, несторијевих теолошких мишљења која побија, сматрајући изопштеним од Цркве сваког ко би одбацио било коју од тачака. Несторије одбацује Кирилове Анатемизме, и пише својих дванаест тачака, предајући анатеми, тј. искључењу од Цркве, свакога ко их не би признао.

Кирил се обратио цару Теодосију, и његовој побожној сестри Пулхерији, тражећи да се укључе у решавање црквених проблема. Цар Теодосије II је био приморан да ради решавања спорног питања 431. сазове општи црквени сабор. За место одржавања Трећег Васељенског Сабора, изабран је град Ефес, у коме је Марија некада боравила, и била посебно поштована, а назив „Теотокос“ јако популаран. Кирил је окупио египатске епископе и са њима на лађама кренуо пут Ефеса. Копном су се из Антиохије запутили источни епископи на челу са антиохијским архиепископом Јованом. Дана 22. јуна 431. године у цркви Дјеве Марије, испред које бејаху окупљени они који поштоваше Марију као Богородицу, сабрали су се епископи, предвођени александријским епископом Кирилом и ефеским епископом Мемноном. Кирил је одмах преузео сабор, отварајући дебату пре но што су стигли представници Антиохије, који су каснили. Истог дана, сабор је осудио Несторијево учење и озваничио израз Богородица, а Несторије је лишен свештеничког чина и проглашен јеретиком. Према његовим сопственим речима:

"Када Кирилове присталице видеше цареву силу ... они подигоше немир и неслогу међу људима викањем да је цар против Бога ... Они собом поведоше и оне што бејаху изопштени и уклоњени из манастира, због њихових живота и њихових туђих обичаја, и све који бејаху из јеретичких секти и обузети задртошћу и мржњом противу мене. И једна страст беше у свима њима, Јеврејима и паганима и свим тим сектама, и они се заузеше да треба прихватити без пропитивања, ствари које су без пропитивања мени учињене; и у исто време сви они, чак и они са којима делих трпезу и молитву и мисао, се сложише... против мене и заветоваше се један другом против мене... Ни у чему не беху подељени."

У наредним месецима, смењено је 17 епископа који су подржавали Несторија. Убрзо и његов принципијални подржавалац, Јован I Антиохијски, подлеже царском притиску и марта 433. напушта Несторија. 3. августа 435. Теодосије II, који је подржао Несторијево постављење, под утицајем сестре Пулхерије издаје царски едикт којим протерује Несторија у манастир у Великој Оази Хибиса у горњем Египту, под Кириловим надлештвом. Несторије у том манастиру остаје да живи наредних 16 година, све до своје смрти, 451. године.

На истоку и западу, Несторијеви списи су паљени, где год су пронађени, а оно мало преживелих је углавном сачувано у Сирији. После петнаест векова жигосања Несторија као јеретика, 1895. су ископане књиге које је написао пред крај живота, познате као Bazaar of Heracleides, у којима он експлицитно пориче јерес за коју је оптужен. Неки ипак тврде, да у сачуваним писмима, одговарајући на Кирилове оптужбе, заступа становиште да Христ има две особе. Стога, питање да ли је Несторије стварно био Несторијанац, и дан данас остаје предмет спорења.

Несторије је високо поштован у Асирској цркви истока, где се слави као Свети Несторије (Mar Nestorios).

Види још

• Несторијански раскол

Литература

• Anastos, Milton V. (1962). „Nestorius Was Orthodox”. Dumbarton Oaks Papers. 16: 117—140. JSTOR 1291160. doi:10.2307/1291160. 
• Bethune-Baker, James F. (1908). Nestorius and His Teaching: A Fresh Examination of the Evidence. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9781107432987. 
• Bevan, George A. (2009). „The Last Days of Nestorius in the Syriac Sources”. Journal of the Canadian Society for Syriac Studies. 7 (2007): 39—54. ISBN 9781463216153. doi:10.31826/9781463216153-004. 
• Bevan, George A. (2013). „Interpolations in the Syriac Translation of Nestorius' Liber Heraclidis”. Studia Patristica. 68: 31—39. 
• Braaten, Carl E. (1963). „Modern Interpretations of Nestorius”. Church History. 32 (3): 251—267. JSTOR 3162772. S2CID 162735558. doi:10.2307/3162772. 
• Brock, Sebastian P. (1996). „The 'Nestorian' Church: A Lamentable Misnomer” (PDF). Bulletin of the John Rylands Library. 78 (3): 23—35. doi:10.7227/BJRL.78.3.3. Архивирано из оригинала (PDF) 06. 03. 2023. г. Приступљено 04. 02. 2023. 
• Brock, Sebastian P. (1999). „The Christology of the Church of the East in the Synods of the Fifth to Early Seventh Centuries: Preliminary Considerations and Materials”. Doctrinal Diversity: Varieties of Early Christianity. New York and London: Garland Publishing. стр. 281—298. ISBN 9780815330714. 
• Brock, Sebastian P. (2006). Fire from Heaven: Studies in Syriac Theology and Liturgy. Aldershot: Ashgate. ISBN 9780754659082. 
• Burgess, Stanley M. (1989). The Holy Spirit: Eastern Christian Traditions. Peabody, Mass.: Hendrickson Publishers. ISBN 9780913573815. 
• Chapman, John (1911). „Nestorius and Nestorianism”. The Catholic Encyclopedia. 10. New York: Robert Appleton Company. 
• Chesnut, Roberta C. (1978). „The Two Prosopa in Nestorius' Bazaar of Heracleides”. The Journal of Theological Studies. 29 (2): 392—409. doi:10.1093/jts/XXIX.2.392. 
• Edwards, Mark (2009). Catholicity and Heresy in the Early Church. Farnham: Ashgate. ISBN 9780754662914. 
• González, Justo L. (2005). Essential Theological Terms. Louisville: Westminster John Knox Press. ISBN 9780664228101. 
• McGuckin, John A. (1994). St. Cyril of Alexandria: The Christological Controversy: Its History, Theology, and Texts. Leiden: Brill. ISBN 9789004312906. 
• Grillmeier, Aloys (1975) [1965]. Christ in Christian Tradition: From the Apostolic Age to Chalcedon (451) (2nd revised изд.). Louisville: Westminster John Knox Press. ISBN 9780664223014. 
• Hill, Henry, ур. (1988). Light from the East: A Symposium on the Oriental Orthodox and Assyrian Churches. Toronto: Anglican Book Centre. ISBN 9780919891906. 
• Hodgson, Leonard; Driver, Godfrey R., ур. (1925). Nestorius: The Bazaar of Heracleides. Oxford: Clarendon Press. ISBN 9781725202399. 
• Kuhn, Michael F. (2019). God is One: A Christian Defence of Divine Unity in the Muslim Golden Age. Carlisle: Langham Publishing. ISBN 9781783685776. 
• Loon, Hans van (2009). The Dyophysite Christology of Cyril of Alexandria. Leiden-Boston: Brill. ISBN 978-9004173224. 
• Loofs, Friedrich (1914). Nestorius and his Place in the History of Christian Doctrine. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9781107450769. 
• Louth, Andrew (2004). „John Chrysostom to Theodoret of Cyrrhus”. The Cambridge History of Early Christian Literature. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 342—352. ISBN 9780521460835. 
• McEnerney, John I. (1987). St. Cyril of Alexandria Letters 51–110. Washington: Catholic University of America Press. ISBN 9780813215143. 
• Meyendorff, John (1989). Imperial Unity and Christian Divisions: The Church 450–680 A.D. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press. ISBN 9780881410563. 
• Nau, François; Bedjan, Paul; Brière, Maurice, ур. (1910). Nestorius: Le livre d'Héraclide de Damas. Paris: Letouzey et Ané. 
• Norris, Richard A., ур. (1980). The Christological Controversy. Minneapolis: Fortess Press. ISBN 9780800614119. 
• Pásztori-Kupán, István (2006). Theodoret of Cyrus. London & New York: Routledge. ISBN 9781134391769. 
• Reinink, Gerrit J. (1995). „Edessa Grew Dim and Nisibis Shone Forth: The School of Nisibis at the Transition of the Sixth-Seventh Century”. Centres of Learning: Learning and Location in Pre-modern Europe and the Near East. Leiden: Brill. стр. 77—89. ISBN 9004101934. </ref>
• Reinink, Gerrit J. (2009). „Tradition and the Formation of the 'Nestorian' Identity in Sixth- to Seventh-Century Iraq”. Church History and Religious Culture. 89 (1–3): 217—250. JSTOR 23932289. doi:10.1163/187124109X407916. 
• Seleznyov, Nikolai N. (2010). „Nestorius of Constantinople: Condemnation, Suppression, Veneration: With special reference to the role of his name in East-Syriac Christianity”. Journal of Eastern Christian Studies. 62 (3–4): 165—190. 
• Wessel, Susan (2004). Cyril of Alexandria and the Nestorian Controversy: The Making of a Saint and of a Heretic. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-926846-7. 

Спољашње везе

• (језик: енглески)Несторијеви списи
• (језик: енглески)Несторијева књига Bazaar of Heracleides
• (језик: енглески)Лик и учење Несторија Константинопољског (са становишта Цркве Истока)
• (језик: енглески)Католичка Енциклопедија о Несторију (са католичког становишта)
• (језик: српски)Ефешки сабор и Несторијево учење (са становишта Православне цркве)
• (језик: енглески)Линчовање Несторија, Стефен М. Улрих (анализа политичке позадине Ефешког сабора)