Патријарх српски Арсеније II
| Патријарх српски Арсеније II | |
|---|---|
| Архиепископ пећки и патријарх српски | |
| Године | (1453—1463) |
| Претходник | Никодим II |
| Наследник | Макарије I |
Арсеније II је био архиепископ пећки и патријарх српски у времену од 1453. до око 1463. године.[1] Последњи је српски патријарх из времена постојања српских средњовековних држава. Надживео је деспота Ђурђа Бранковића Смедеревца, као и сина му Лазара, као и коначни пад српске средњовековне државе-деспотовине под вишеструко турско ропство 1459. године. У тим тешким временима, под силним и страшним збивањима запустела је Српска патријаршија.
Арсеније спада у оне епископе који су се бавили преписивањем књига. Он је преписао дванаест минеја. Као његов сарадник у овом великом послу помиње се Никодим II.
Претпоставља се да је Арсеније прво био митрополит смедеревски и да је са те позиције изабран за патријарха.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Вуковић 1996, стр. 25.
Литература
[уреди | уреди извор]- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
- Paizi-Apostolopoulou, Machi (2012). „Appealing to the Authority of a Learned Patriarch: New Evidence on Gennadios Scholarios' Responses to the Questions of George Branković”. The Historical Review. 9: 95—116.
- Поповић, Јелена Р. (2014). „Положај Српске православне цркве у последњим деценијама српске Деспотовине” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 73 (1): 151—160. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 03. 2019. г. Приступљено 26. 08. 2024.
- Пузовић, Предраг (2000). Кратка историја Српске православне цркве. Крагујевац: Каленић.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. 1. Минхен: Искра.
- Шулетић, Небојша (2011). „Српска црква после 1459. године: О интеграцији српског клера у турски фискални систем”. Пад Српске деспотовине 1459. године. Београд: Српска академија наука и уметности. стр. 331—349.
