Патријарх српски Данило III

С Википедије, слободне енциклопедије
Данило III, први игуман манастира Дренче, архиепископ пећки и патријарх српски
(Фреска на северном зиду припрате у Пећкој патријаршији)
Лични подаци
Датум смрти7. април 1396.
Архиепископ пећки и патријарх српски
Године(1390-1396)
ПретходникЈефрем
НаследникСава V

Данило III је био архиепископ пећки и патријарх српски у раздобљу од 1390. до 1396. године, и српски средњовековни писац.[1]

Живот[уреди | уреди извор]

Његов отац је био српски великаш који је као монах Доротеј подигао манастир Дренчу као своју задужбину.

Када се у јесен 1390. године, патријарх Јефрем по други пут својевољно повукао са места српског патријарха, на сабору у Жичи који је сазвао кнез Стефан Лазаревић, за српског патријарха изабран је Данило III.

Патријарх Данило се помиње у једној недатованој повељи кнеза Стефана, у даровници монахиње Евгеније и њених синова Стефана и Вука, која је издата у Новом Брду 1395. године, а односи се на разна добра поклоњена руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој гори, на којој се Данило назива патријархом српским и приморским. Патријарх Данило се помиње и у недатованом запису у рукописном прологу манастира Дечана који је овом манастиру поклонио еклисијарх Варлаам.

Из оснивачке повеље монаха Доротеја се види да је он  имао сина који је био монах и први игуман Дренче.

Данило, син монаха Доротеја и први игуман манастира Дренче, је у оснивачкој повељи апострофиран као један од ктитора.

Већина истраживача у њему виде потоњег патријарха српског Данила III о коме има веома мало података. Рођен је око 1350. године, а умро је 7. априла неутврђене године. Пурковић се определио за тај датум у 1396. или некој години касније. Пошто је његов наследник на патријаршиском трону постављен 7. октобра 1398. године, најреалнија је претпоставка да је Данило умро те или претходне године.                        Утврђено је да се замонашио у манастиру Бањска и да је отуда дошао за игумана Дренче. У неколико докумената се спомиње као „Данило бањски“. Када  се патријарх  Јефрем, у јесен 1390. године, по други пут својевољно повукао са места српског  патријарха,  деспот  Стефан Лазаревић (тада са титулом кнеза) сазвао је сабор у Жичи на којем је за петог српског патријарха изабран Данило III. У једном недатованом документу из 1395. године, који је издат у Новом Брду, спомиње се као патријарх српски и приморски.

На основу до сада објављених истраживања прошлости српске цркве нема сагласја о томе од када и до када је Данило био патријарх. Оно што је  сигурно,  то  је  да   се   као патријарх  спомиње  у документима од 1392. до 1396. године.

Највише истраживача сматра да је Данило постао патријарх 1390. године. После смрти патријарха Спиридона 1389. године, у години косовске трагедије, замољен је ранији патријарх Јефрем  да руководи српском црквом до избора новог патријарха. Није утврђено да ли је сабор у Жичи сазван у јесен 1390. или у пролеће 1391. године.  Неки истраживачи се опредељују за сигурнију варијанту па као годину постављења за патријарха сматрају 1392. годину када се у документима Данило први пут спомиње као патријарх.

Што се тиче последње године у којој је Данило био патријарх, и ту има различитих мишљења. И у вези са овим неки истраживачи се опредељују за 1396. годину, последњу у којој се он у документима спомиње као патријарх. Више је оних који се опредељују за 1398. годину јер је те године, по мишљењу већине истраживача, изабран Данилов наследник Сава V.                  

Сматра се да је био један од најобразованијих српских патријараха. Приписује му се и учешће у васпитавању и образовању Стефана Лазаревића док је још био игуман Дренче,  да је био у присној вези са породицом кнеза Лазара који је често долазио у посету манастиру Дренчи.

Имајући у виду да су средњовековни владари имали утицаја на избор српских патријараха и да је сабор у Жичи сазвао деспот Стефан Лазаревић, историчари су једногласни у убеђењу да је на том сабору за патријарха изабран управо Данило, игуман Дренче, иако није до сада пронађен ни један документ који то потврђује. Ову тезу историчара   снажно  подупире   налаз   монашког гроба поред ктиторске гробнице, десно од улаза у цркву манастира Дренче, приликом последње обнове Манастира 2003. године, као и сазнање да је Дренча имала статус ставропигије. Апсолутно  је реална претпоставка да је, после избора за патријарха, задржао задужбину под својом управом и пожелео да у њој буде сахрањен. Ово је у сагласности са тим да се до тада није знало где је сахрањен патријарх Данило III.  

Утврђено је да је патријарх Данило III дао сагласност да се мошти кнеза Лазара пренесу из цркве  Светог Спаса у Приштини у  Раваницу. Кнез Лазар је канонизован док је Данило био на патријаршијском трону и вероватно да је у томе имао пресудну улогу, мада се његово учешће у том чину не спомиње ни у једном документу. Канонизацију кнеза Лазара је подупрла и његова улога у измирењу српске и византијске цркве 1375. године.

Претпоставља се да је патријарх Данило дао пристанак да се мошти кнеза Лазара пренесу из храма Светог Спаса у Приштини у његову задужбину манастир Раваницу. Том приликом је кнез Лазар канонизован, али се патријархово лично учешће не помиње.

О преносу Лазаревих моштију сазнајемо управо из пера самог патријарха Данила где он такође не спомиње себе, иако је очигледно да догађај описује из угла непосредног учесника. Свакако се ради о уобичајеној средњовековној скромности црквених великодостојника..

Данило је оставио значајне податке о доласку монаха из источног дела Балканског полуострва и из Свете Горе после  пораза српске војске на Марици 1371. године. Познато ја да су се они најгушће населили на падинама Мојсињских планина код Сталаћа где је постојала скупина од двадесетак манастира који су данас већином у рушевинама.

У својим сведочењима није заобишао ни манастир Бањску у којем се замонашио и боравио све до доласка на место игумана у Дренчи.

Незаобилазна тема у његовим записима је и Бој на Косову. Као савременик тог догађаја умерено је износио податке о самом боју и последицама. У томе нема заноса који срећемо у каснијим записима. Никада не истиче малобројност српске војске јер је број ратника био приближан, што нам  потврђују и каснија истраживања. Наводи да су губици били велики на обе стране. За Мурата каже да је мачем рањен у срце, а за   Лазара да је „в ланиту мачем посечен“ (вилици, доњем делу лица).         

Из онога што је написао види се да је био добар познавалац Старог и Новог завета Светог писма, а у својим делима спомиње и Александриду (књижњвно дело о Александру Великом).

Патријарх Данило је умро 7. априла, 1396.

Књижевни рад[уреди | уреди извор]

Патријарх Данило III се успешно бавио и књижевним радом  и један је од твораца косовског култа,  и  култа кнеза  Лазара.  Први је записао Лазареве речи изречене уочи косовског боја:  „Умримо да вечно живи будемо“. Ово је вероватно први позив да се Срби определе за царство небеско и тај мит се, кроз време и предање, развијао и живи до данашњих дана.

Пронађено је неколико списа о којима су подељена мишљења па се  не може, са апсолутном сигурношћу, утврдити да их је писао Данило.    Потврђено је да је Данило аутор следећих дела:

-         Слово о Сави

-         Слово о Симеону

-         Слово о Милутину

-         Служба Милутину

-         Слово о кнезу Лазару

 На основу оног што је потврђено да је написао Данило III, види се да је био даровит писац. У почетку се, као писац, доста ослањао на Теодосија, али већ у Слову о кнезу Лазару се показује као самосталан стваралац са препознатљивим стилом. Касније су неки писци користили делове из његових списа.

Слово о кнезу Лазару је првобитно било Сремским Карловцима а сада је у Патријаршијиној библиотеци у Београду. Својим садржајем се представља као значајно и занимљиво дело. У њему се налазе значајни биографски подаци о кнезу Лазару и члановима његове породице. Стриктно наводи сва властелинска звања Кнеза почев од боравка на двору цара Душана па на даље. Наводи имена његових синова Стефана и Вука, док за кћери каже само да их је имао пет, не спомињући њихова имена.

Патријарх Данило се бавио и књижевношћу. Написао је Похвално слово о кнезу Лазару пре 1393. године. Писано са књижевним укусом, ово Похвално слово спада међу најлепше књижевне творевине средњовековне српске књижевности. Један је од твораца косовског култа. У делима насталим пре Косовске битке наставља књижевну традицију величања лозе Немањића: Служба краљу Милутину, са пролошким житијем (1380), пролошка житија св. Саве и св. Симеона. Кнезу Лазару посветио је највероватније 4 списа: осим Похвалног слова о кнезу Лазару, такође и Службу кнезу Лазару, Пролошко житије, одн. Синаксар, и Повесно слово кнезу Лазару (сви настали 1391. или 1392. године поводом преноса Лазаревих моштију из Приштине у Раваницу). Иако жанровски различити, сви ови текстови симболизују Лазарево великомучеништво и надмоћ “царства небеског” над “царством земаљским”, чиме је утемељен и црквени култ кнеза Лазара.

Превод на савремени српски језик[уреди | уреди извор]

  • Синаксар (превод на савремени језик Ђорђе Радојичић), у „Антологија старе српске књижевности (XI/XVIII века)“, Београд, 1960, 119-122.
  • Слово похвално кнезу Лазару (превео на савремени језик Димитрије Богдановић), Савременик 37 (1973), 265-274.
  • Сабрани списи, превела и приредила Радмила Маринковић (у рукопису, приређено за едицију Стара српска књижевност у 24 књиге, “Просвета” и СКЗ, књ. 8).

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Вуковић 1996, стр. 154-155.

Литература[уреди | уреди извор]

  • „Данило III”. Народна енциклопедија. Загреб: Библиографски завод. 1927. 
  • Димитрије Богдановић: Историја старе српске књижевности, Београд, СКЗ, 1980.
  • Ђорђе Трифуновић: Кратак преглед југословенских књижевности средњега века, Београд, Филолошки факултет Београдског универзитета, 1976.
  • Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Евро, Унирекс, Каленић. 
  • Дејан Михаиловић: Византијски круг (Мали речник ранохришћанске књижевности на грчком, византијске и старе српске књижевности), Београд, „Завод за уџбенике“, 2009, стр. 54.
  • Сава Попадић: Манастир Дренча.2016.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

патријарх српски
13901396.