Патријарх српски Герман

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Патријарх српски Герман
(Ђорић)
Patrijarh german.jpg
Основни подаци
Помјесна цркваСрпска православна црква
Архијерејски чинпатријарх
Титулаархиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски
СједиштеБеоград
Године службеод 13. септембра 1958. до 30. новембра 1990.
ПретходникПатријарх Викентије II
НасљедникПатријарх Павле
Претходна епархијаЕпархија жичка
Године службе19561958.
ПретходникНиколај Велимировић
НасљедникВасилије Костић
Претходна епархијаЕпархија будимска
Године службе19521956
ПретходникХризостом Војиновић
НасљедникАрсеније Брадваревић
Претходна епархијавикарни епископ моравички
Године службе19511952
ПретходникХризостом Војиновић
НасљедникСава Вуковић
Лични подаци
Световно имеХранислав Ђорић
Датум рођења19. август 1899.
Мјесто рођењаЈошаничка бања
 Краљевина Србија
Датум смрти27. август 1991.(1991-08-27) (92 год.)
Мјесто смртиБеоград
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија

Потпис

Патријарх српски Герман (световно име Хранислав Ђорић; Јошаничка Бања, 19. август 1899Београд, 27. август 1991) је био 43. врховни поглавар Српске православне цркве у периоду 19581990. Одлуком Сабора Српске православне цркве, једини је за живота пензионисани патријарх.

Његово пуно име и титула гласили су Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Герман.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 19. августа 1899. у Јошаничкој Бањи[1] од оца Михаила, учитеља (који је касније рукоположен у чин ђакона и презвитера) и мајке Цвете. Основну школу је учио у Великој Дренови и Крушевцу, а деветоразредну богословију, у Београду и Сремским Карловцима 1921. Извесно време је студирао права у Паризу, а потом је завршио Православни богословски факултет у Београду (1942. године).

У чин ђакона рукоположио га је епископ жички Јефрем и поставио га за писара Духовног суда у Чачку. Предавао је веронауку у чачанској гимназији. Из здравствених разлога напустио је црквено-административну службу и пошто је рукоположен у чин презвитера, 1927, постављен је за пароха у Миоковцима. На овој парохији је остао до 1931. године, а тада је премештен у Врњачку Бању. После избора патријарха Гаврила 1938, постављен је за референта Светог архијерејског синода. На тој дужности га је затекао избор за викарног епископа моравичког. Као удовог свештеника, замонашио га је у манастиру Студеници епископ шумадијски Валеријан давши му име Герман.

Чин архијерејске хиротоније извршио је, 15. јула 1951. године, патријарх српски Викентије уз учешће епископа шумадијског Валеријана, сремског Никанора и бањалучког Василија.

Новоизабрани епископ Герман је, у исто време, примио и дужност главног секретара Светог архијерејског синода, коју је вршио све до избора за епископа жичког 1956. У исто време, уређивао је „Гласник“, службени лист Српске православне цркве.

На заседању Светог архијерејског синода 1952. године изабран је за епископа будимског. После смрти епископа жичког Николаја, 1956, епископ Герман изабран је за епископа жичког.

На патријарашком трону наследио је патријарха Викентија, 13. септембра 1958.[1] Устоличен је у Пећкој патријаршији 29. маја 1960.[2]

Био је 32 године патријарх Српске православне цркве, од 1958. до 1990.

Док је био на челу СПЦ иако у тешким околностима успео је много тога да спасе и сачува. За време његово манастир Жича, кога су Немци били готово потпуно разорили за време рата, обновљен је у потпуности. Успео је да издејствује обнову (враћање у облик какав је имала у 12. веку, када је подигнута) Студенице, Лазарице (крушевачке цркве из средњег века) и многих других. Сви важнији храмови СПЦ у тадашњој Југославији стављени су под заштиту републичких и покрајинских Завода за заштиту споменика културе. У Београду је 80-их дозидана припрата на малој цркви Светог Саве на Врачару. Потпуно осликан Храм Светог арханђела Гаврила код „Партизановог стадиона“. Милић од Мачве је по његовом благослову осликао вождовачку Цркву Светог цара Константина и царице Јелене чије фреске представљају ремек-дело сликарства. У његово време је дошло до раскола Српске православне цркве у Америци[1], који је у међувремену изглађен, и до раскола у Македонији који још увек траје.

Једна од његових највећих заслуга је тај што је успео да се избори да се настави изградња Храма Светог Саве у Београду — после вишедеценијске борбе градња је одобрена 1984. Забележено је да је 88 пута патријарх Герман подносио молбу и водио разговоре са разним инстанцама власти, док се није изборио за наставак градње, после 26 година своје службе. Изградња Храма је поново почела 12. маја 1985. и том приликом је одслужена архијерејска литургија и постављена повеља.

Веома се трудио на отварању богословије и у издавању црквених листова за верско просвећивање свога народа. Обновио је рад православне богословије у манастиру Крки.

Када је 1989. године сломио кук био је то почетак болести која је трајала до краја његовог живота. За чувара трона српских патријарха именован је 30. јуна исте године, Митрополит Загребачко-љубљански Јован који је замењивао оболелог патријарха. Патријарх Герман пензионисан је одлуком Сабора Српске правлославне цркве 30. новембра 1990. године, због дуготрајне тешке болести која је потврђена стручним налазом Конзилијума лекара Војномедицинске академије, да би након тога архијереји донели одлуку да бирају новог патријарха.[3] Следећег дана 1. децембра, још за живота Патријарха Германа изабран је нови Патријарх доташњи епископ рашко-призренски Павле. Преминуо је 27. августа 1991. и сахрањен је унутар Цркве Светог Марка у Београду. Тим догађајем постаје један од дуговечнијих српски патријарха у историји Српске православне цркве, који је 32 године обављао дужност врховног поглавара Српске православне цркве.[4]

Због наводне блискости са комунистичким режимом, неки су га звали црвени патријарх.[5] Током владавине патријарха Германа промењена је процедура избора патријарха и уведен је такозвани апостолски принцип[5], по коме епископи на сабору бирају тројицу кандидата, а затим се жребом (извлачењем) одлучује који ће од њих бити нови патријарх.

О животу патријарха Германа је доста писано, а најдетаљније Милан Д. Јанковић у књизи Патријарх српски Герман у животу и борби за Спомен-храм и Вељко Ђурић Мишина у књизи Гер­ман Ђо­рић : Па­три­јарх у обез­бо­же­ном вре­ме­ну, 1-2.

Одликовања и почасти[уреди | уреди извор]

  • Orden jugoslovenske zastave1(traka).png  Орден југословенске заставе са лентом, (СФР Југославија).
  • GRE Order of George I - Grand Cross BAR.png  Орден Ђорђа I, Велики крст (Краљевина Грчка).
  • Legion Honneur GC ribbon.svg  Орден легије части, Велики крст (Француска).
  • Одликовање Црвеног крста, Југославија
  • Орден кедра, Либан
  • Орден православних крстоносаца Свесветог гроба Господњег, Јерусалимска патријаршија
  • Крст о ланцу са ликом Светог апостола Андреја Првозваног, Васељенска патријаршија
  • Споменица 15 векова од оснивања Јерусалимске патријаршије
  • Орден Светих апостола Петра и Павла, архиепископија Атине и читаве Јеладе
  • Орден Светог Дионисија Ареопагита, архиепископија Атине и читаве Јеладе
  • Орден Светог равноапостолног кнеза Владимира, први степен, Руска православна црква
  • Споменица ослобађања града Катерини
  • Орден Свете равноапостолске браће Кирила и Методија, Православна црква Чешке и Словачке
  • Споменица стогодишњице изградње Храма Светог Александра Невског у Софији
  • Кантеберијски крст Англиганске цркв

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 1,2 Православље: Патријарси Викентије, Герман и Павле Архивирано на сајту Wayback Machine (8. мај 2009) Архивирано на сајту Wayback Machine (8. мај 2009)
  2. ^ NY Times query 1960-05-30
  3. ^ Изабран нови Патријарх Архивирано на сајту Wayback Machine (4. мај 2014), Приступљено 4. 5. 2014.
  4. ^ Патријарх српски Пајсије I је управљао као патријарх 33 године, 1614-1647.
  5. 5,0 5,1 Време: Свети дух на тајном задатку, Приступљено 17. 4. 2013.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Претходник:
Хризостом Војиновић
викарни епископ моравички
19511952.

Наследник:
Сава Вуковић
Претходник:
Хризостом Војиновић
епископ будимски
19521956.
Наследник:
Арсеније Брадваревић
Претходник:
Николај Велимировић
епископ жички
19561958.
Наследник:
Василије Костић
Претходник:
Викентије
патријарх српски
19581990.
Наследник:
Павле