Патријарх српски Варнава

За другa значења, погледајте страницу Варнава.

Патријарх српски Варнава
Основни подаци
Помесна црква	Српска православна црква
Чин	патријарх
Титула	архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски
Седиште	Београд
Посљедња епархија	Архиепископија београдско-карловачка
Године службе	од 12. априла 1930. до 23. јула 1937.
Претходник	Патријарх српски Димитрије
Наследник	Патријарх српски Гаврило V
Претходна епархија	митрополит скопски
Године службе	1920—1930.
Претходник	Вићентије Крџић
Наследник	Јосиф Цвијовић
Претходна епархија	епископ велешко-дебарски
Године службе	1913—1920.
Претходник	Партеније Галас
Наследник	(епархија раздељена)
Лични подаци
Световно име	Петар Росић
Датум рођења	10. септембар 1880.
Место рођења	Пљевља, Османско царство
Датум смрти	23. јул 1937.(1937-07-23) (56 год.)
Место смрти	Београд, Краљевина Југославија
Застава патријарха српског

Патријарх српски Варнава (световно име Петар Росић; Пљевља, 10. септембар 1880 — Београд, 23. јул 1937) био је 40. патријарх Српске православне цркве, од 1930. до 1937. године.

Његово пуно име и титула гласили су Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Варнава.

Биографија

Варнава као студент Петроградске духовне академије (1904)

Рођен у Пљевљима (Стара Херцеговина, Османско царство) данашња Црна Гора, 29. августа/10. септембра 1880. године од оца Ђорђа и мајке Крсмане рођене Пејатовић. Крштен је у цркви Манастира Света Тројица. Основну школу завршио је у Пљевљима, а богословско-учитељску у Призрену 1899. године. Затим је 1905. године завршио Духовну академију у Петрограду, Русија. Од ректора академије, епископа Сергија, примио је монашки чин 30. априла 1905. године, чин јерођакона 6. маја и јеромонаха 6. јуна 1905. године.

Из Петрограда, у другој половини 1905. године јеромонах Варнава је отпутовао о руском трошку у Истанбул ради уписа на Богословију на Халки. Примио је дужност свештеника при српском посланству. У то време писао је у „Цариградском гласнику”, једином часопису на српском језику у Турском царству, управљао српском школом и сарађивао са Цариградском патријаршијом.

Епископ

За време управе Велешко-дебарског митрополита Партенија Галаса (1907—1913) који је често и на дуже време одсуствовао из епархије због синодских послова у Цариграду, словенско становништво поменуте епархије је уз помоћ Краљевине Србије успело да се избори да архимандрит Варнава Росић буде постављен на службу викарног епископа у овој епархији, са титулом: Епископ главинички. Епископ Варнава је хиротонисан 10. априла 1910. године у патријаршијском храму Светог великомученика Георгија у Цариграду.

За време турске управе у Старој Србији епископ Варнава је стекао нарочитих заслуга на буђењу и јачању српске националне свести у борби с бугарском и грчком пропагандом. По завршетку Балканских ратова и ослобођењу Вардарске Србије (1912—1913), велешко-дебарски митрополит Патреније је коначно премештен у Мелничку епархију (1913), након чега је епископ Варнава преузео привремену управу над Велешко-дебарском епархијом. Услед одласка грчких и егзархијских епископа (1913), епископ Варнава је истовремено управљао и српским деловима суседних епархија: Преспанско-охридске, Пелагонијске, Воденске, Пољанске и Струмичке. У Првом светском рату је морао да напусти јужну Србију (1915), а потом је заједно са српским народом и војском прешао преко Албаније на Крф.

После рата, по жељи српске владе, је отишао је у Русију, у дипломатску мисију. Када је 1920. обновљена јединствена Српска патријаршија, Варнава је 17. новембра 1920. изабран за Митрополита скопског. За патријарха Српске православне цркве изабран је 12. априла 1930. године, након смрти патријарха Димитрија.

Српски патријарх

Патријарх Варнава на освећењу Успенског храма у Панчеву, 27. јануара 1931. године

Избор

Варнава Росић постао је у тридесетој години живота епископ, у четрдесетој митрополит, а у педесетој патријарх. На челу СПЦ био је само седам година, од 1930. до 1937. године.

Током управљања патријарха Варнаве, Свети архијерејски сабор донео је Устав Српске православне цркве 16. новембра 1931. године. Овим Уставом црква је коначно централизована, подељена на 27 епархија и устројена на јединствен, модеран административни и законодавни начин.

Током те реорганизације формиране су две нове епархије, Загребачка и Мукачевска, са викарном Скадарском епархијом у Албанији.

Новим Уставом СПЦ је добила много већу самоуправу у вођењу својих унутрашњих, финансијских и судских послова него што је то био случај раније (нпр. у Краљевини Србији где је држава директно контролисала црквену касу и постављења.

Разлози за избор Варнаве за патријарха

Јасмина В.Милановић у књизи Делфа Иванић:Заборављене успомене, наводи да је Делфа Иванић, оснивачица Кола српских сестара питала свог кућног пријатеља Војислава Маринковића, тадашњег министра спољних послова, у влади Петра Живковића, зашто је за патријарха изабран Варнава, митрополит скопски, с којим нису били многи (који су радили у Скопљу и у Цариграду), одушевљени — његовим интелектуалним способностима. Питала је и зашто нису изабрани „много бољи кандидати, као што су владика господин Георгије Летић, Николај Велимировић или владика Јосиф”. Добила је одговор „да одговорни фактори, нису могли у овим приликама, имајући у виду нарочите потребе Српске православне цркве, да нађу погоднију личност. Летића, није могао, када он није подносио интриге и свештеничка оговарања своје братије, није могао ни владика Николај, који је са својим животом и радом више био на небу него на земљи, више беседник и црквени поета него реални црквени посленик и организатор. Није погодан био ни владика Јосиф, који се као четник са пушком у руци борио и у борби убијао своје противнике. У тим приликама он је био једини избор. Варнава је изабран због његове чврсте руке и организаторске способности, да заведе ред, поредак и дисциплину у нашој цркви у доба, када су старост, болест и сенилност Блаженопочившег патријарха Димитрија учинили, да није било довољно реда и дисциплине. Веровало се да ће митрополит Варнава бити у стању, више него ико други, да ту хитну потребу наше цркве, најбоље задовољи, јер је предстојала израда Устава Српске православне цркве”.

Деловање

У његово време отпочела је градња многих храмова, те је његовом иницијативом започета и изградња храма Светог Саве на Врачару у Београду. Такође је подигао на месту старе Београдске митрополије, нову зграду за потребе Патријаршије (данашњи Патријаршијски двор у непосредној близини Саборне цркве у Београду), као и манастир Ваведење на Сењаку.

Варнава је управљао црквом у бурно политичко време, доласка нациста на власт у Немачкој, убиства краља Александра и Шпанског грађанског рата. Показао се постојаним и чврстим, нарочито приликом покушаја потисивања конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије. Био је непопустљив, с обзиром да је Конкордат фаворизовао католичку вероисповест, на рачун православља у држави.

Смрт и успомена

Смрт и сахрана

Гробно место патријарха Варнаве у малом цркви Светог Саве (Београд)

Патријарх Варнава је преминуо 23. јула 1937 у Београду, изненадно и мистериозно у 57, баш у моменту изгласавања Конкордата у Скупштини Југославије. Иако изгласан у Скупштини, Уговор је довео до конкордатске кризе, те никада није ступио на снагу. Патријарх Варнава је сахрањен у малој цркви Светога Саве на Врачару, привремено до завршетка великог Светосавског храма, који је започет у његово време. Ни до данас није потврђено, али ни оповргнуто мишљење да је отрован управо због његовог непомирљивог става око Конкордата, који је влада Милана Стојадиновића обећала да ће потписати.

Изјаве и ставови

Божићна посланица

Један од фактора, који су утицали на разбуктавање конкордатске кризе је била и тврдња у његовој Божићној посланици 1936:

"Или ћемо бити Срби свјесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадједова или - отпадници нације, интернационалисти, тј. припадници некакве магле, грађани бјелосвјетски, рушиоци живота и свега, без националног поноса, без вјере, без морала".

Однос Цркве и Државе

Патријарх Варнава је био један од блиских сарадника краља Александра I Карађорђевића у спровођењу политике државног и општенародног јединства у Краљевини Југославији, и често је истицао потребу да се „наметне потпуно јединство браће исте крви“. Југословенство је проповедао као „национално уверење свих Срба, Хрвата и Словенаца” и често је истицао пословицу: „Брат је мио, које вере био”. Убиство краља Александра 1934. у Марсељу, променило је његов став о интегралном југословенству које је заговарао краљ Александар ујединитељ.

Рушење родне куће (2019)

Иако је патријарх Варнава био један од најзнаменитијих архијереја у савременој историји Српске православне цркве, надлежне црквене власти су пропустиле да његову родну кућу у Пљевљима, која се налазила у приватном власништву, благовремено откупе и претворе у спомен-дом, посвећен успомени на балженопочившег српског патријарха, који је уживао велики углед у родном граду. Пошто је кућа остала обичан објекат, препуштен зубу времена, и није се нашла под адекватном заштитом, у пролеће 2019. је срушена. Овај чин је изазвао незадовољство у српској јавности, као и бројна реаговања српских организација, које су оштрицу критике усмериле ка надлежним општинским и државним властима.

Одликовања

•   Орден Карађорђеве звезде, Велики крст (Краљевина Југославија)
•   Орден Белог орла, Велики крст (Краљевина Југославија)
•   Орден Светог Саве, Велики крст (Краљевина Југославија)
•   Орден заслуга, Први ред (Република Либан)
•   Орден Светог Александра, Велики крст (Краљевина Бугарска)

Види још

• Стара Херцеговина
• Конкордатска криза

Литература

• Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. књ. 2. Минхен: Искра. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1986). Историја Српске православне цркве. књ. 3. Келн: Искра. 
• Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до 20. века (Serbian Hierarchs from the 9th to the 20th Century). Београд: Евро. 
• Васовић Милорад : Историја Пљеваља — Патријарх српски Варнава
• Ацовић, Драгомир (2013). Слава и част - Одликовања међу Србима: Срби међу одликовањима. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-519-1750-2. 
• Јагодић, Милош (2012). „Православна црква у новим крајевима Србије (1912—1915)” (PDF). Српске студије (3): 101—135. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 11. 2015. г. Приступљено 31. 7. 2017. 
• Радић, Радмила; Исић, Момчило (2015). Српска црква у Великом рату 1914—1918. Београд-Гацко: Филип Вишњић, Просвјета. 
• Јаковљевић, Слободан (2014). „Српска православна црква у конкордатској борби 1937. године - покушај нове синтезе” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 73 (2): 272—295. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 08. 2019. г. Приступљено 06. 02. 2018. 
• Јаковљевић, Слободан (2015). „Српска православна црква у конкордатској борби 1937. године - покушај нове синтезе (II део)” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 74 (1): 269—293. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 08. 2019. г. Приступљено 06. 02. 2018. 
• Пузовић, Предраг (2013). „Последњи дани патријарха Варнаве” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 72 (2): 241—255. 
• Ђоко Слијепчевић: Конкордат и смрт патријарха Варнаве

Спољашње везе

• Патријарх Варнава — свенародни човек („Православље”, бр. 979—980, 1. јануар 2008)
• Умро је патријарх српски Варнава („Политика”, 24. јул 1937)
• Посланица против конкордата или Зашто је убијен патријарх Варнава? (7. октобар 2015)
• Предавање — Милован Балабан — „Патријарх Варнава — живот и мучеништво”