Патријарх српски Варнава

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Патријарх српски Варнава
BASA 1318K-1-5896 Serbian patriarch Varnava-Belgrade,14Dec1932.jpg
Основни подаци
Помјесна цркваСрпска православна црква
ЕпархијаАрхиепископија београдско-карловачка
Архијерејски чинпатријарх
Титулаархиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски
СједиштеБеоград
Године службеод 12. априла 1930. до 23. јула 1937.
ПретходникПатријарх српски Димитрије
НасљедникПатријарх српски Гаврило
Претходна епархијамитрополит скопски
Године службе19201930.
ПретходникВићентије Крџић
НасљедникЈосиф Цвијовић
Претходна епархијаепископ велешко-дебарски
Године службе19131920.
ПретходникПартеније Галас
Насљедник(епархија раздељена)
Претходна епархијаепископ главинички
Године службе19101913.
Претходник-
Насљедник-
Лични подаци
Световно имеПетар Росић
Датум рођења10. септембар 1880.
Мјесто рођењаПљевља
 Османско царство
Датум смрти23. јул 1937.(1937-07-23) (56 год.)
Мјесто смртиБеоград
 Краљевина Југославија

Патријарх српски Варнава (световно Петар Росић; Пљевља, 29. август/10. септембар 1880Београд, 23. јул 1937) је био 40. патријарх Српске православне цркве, од 1930. до 1937. године.[1]

Његово пуно име и титула гласили су Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Варнава.

Биографија[уреди]

Варнава у младости, као студент Петроградске духовне академије 1904.

Рођен у Пљевљима (Стара Херцеговина) данашња Црна Гора, 29. августа/10. септембра 1880. године од оца Ђорђа и мајке Крсмане рођене Пејатовић. Крштен је у цркви Манастира Света Тројица. Основну школу завршио је у Пљевљима, а богословско-учитељску у Призрену 1899. године. Затим је 1905. године завршио Духовну академију у Петрограду, Русија. Од ректора академије, епископа Сергија, примио је монашки чин 30. априла 1905. године, чин јерођакона 6. маја и јеромонаха 6. јуна 1905. године.

Из Петрограда, у другој половини 1905. године јеромонах Варнава је отпутовао о руском трошку у Истанбул ради уписа на Богословију на Халки. Примио је дужност свештеника при српском посланству. У то време писао је у „Цариградском гласнику“, једином часопису на српском језику у Турском царству, управљао српском школом и сарађивао са Цариградском патријаршијом. Године 1910,[2]

Епископ[уреди]

За време управе велешко-дебарског митрополита Партенија Галаса (1907—1913) који је често и на дуже време одсуствовао из епархије због синодских послова у Цариграду, словенско становништво поменуте епархије је уз помоћ Краљевине Србије успело да се избори да архимандрит Варнава Росић буде постављен на службу помоћног епископа у овој епархији, са насловом: епископ главинички. Епископ Варнава је хиротонисан 10. априла 1910. године у патријаршијском храму Светог великомученика Георгија у Цариграду.

За време турске управе у Старој Србији епископ Варнава је стекао нарочитих заслуга на буђењу и јачању српске националне свести у борби с бугарском и грчком пропагандом. По завршетку Балканских ратова и ослобођењу Јужне Србије, када је велешко-дебарски митрополит Патреније је коначно премештен у другу епархију, а епископ Варнава је преузео пуну управу над Велешко-дебарском епархијом. Услед одласка грчких и егзархијских епископа (1913.), Варнава је управљао и Битољском епархијом, као и деловима епархија Струмичке, Пољанско-вардарске и Преспанско-охридске, где је уредио целу Српску цркву у јужним крајевима проширене државе. У Првом светском рату је морао да напусти Јужну Србију, где је заједно са српским народом и војском прешао преко Албаније на Крф.

Патријарх Варнава у Панчеву 1931.

После рата, по жељи српске владе, је отишао је у Русију, у дипломатску мисију. Када је 1920. успостављена јединствена Српска патријаршија, Варнава је 17. новембра 1920. изабран за митрополита скопског. За патријарха Српске православне цркве изабран је 12. априла 1930. године.

Патријарх[уреди]

Патријарх Варнава
Патријарх Варнава Росић (1880 — 1937)

Варнава Росић постао је у тридесетој години живота епископ, у четрдесетој митрополит, а у педесетој патријарх. На челу СПЦ био је само седам година, од 1930. до 1937. године.

Краљ Александар I Карађорђевић као да није знао за његове речи: „Нисам довољно послушан да бих био заповедник“, па је веровао да је у Варнави добио послушног патријарха, који ће цркву учинити сервилним слугом државе. Уместо тога, Варнава је од расцепкане СПЦ у шест разних законодавних, административних, финансијских и јерархијских подручја, новим Уставом цркве и строгим правилима устројио СПЦ на модеран начин и успео да је одвоји од државе. Током те реорганизације формиране су две нове епархије, Загребачка и Мукачевска, тако да је у састав Српске цркве улазило укупно 27 епархија, са викарном Скадарском епархијом у Албанији.

У његово време активиран је црквени живот, тако да је почела градња многих храмова, па је његовом иницијативом започета и изградња храма Светог Саве на Врачару у Београду (највећег православног храма у употреби на свету). Такође је подигао на месту старе Београдске митрополије, нову зграду за потребе Архиепископије (зграду данашње Патријаршије у непосредној близини Саборног храма), као и манастир Ваведење на Сењаку.

Патријарх Варнава у Неготину 1934. године

Варнава је живео у тешка и несигурна времена доласка нациста на власт у Немачкој, убиства краља Александра и Шпанског грађанског рата. Показао се постојаним и чврстим, нарочито приликом покушаја стварања конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије. Био је непопустљив, не зато што је начелно био против конкордата, него зато што је сматрао да тај споразум фаворизује католичку и исламску вероисповест на рачун других верских заједница у Југославији.

Патријарх Варнава, освећење Успенског храма у Панчеву 27. јануара 1931. године

Преминуо је изненада и мистериозно у 57. години живота у Београду, 23. јула 1937. године, у моменту изгласавања поменутог конкордата у Скупштини Југославије, који, иако изгласан већином гласова, никада није ступио на снагу. Патријарх Варнава је привремено сахрањен у малом храму Светога Саве на Врачару. Ни до данас није потврђено, ни оповргнуто мишљење да је отрован[3][4] управо због свог непомирљивог става око конкордата.

Одликовања[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Претходник:
Партеније Галас
епископ велешко-дебарски
19131920.

Наследник:
(епархија раздељена)
Претходник:
Вићентије Крџић
митрополит скопски
19201930.
Наследник:
Јосиф Цвијовић
Претходник:
Димитрије
патријарх српски
19301937.
Наследник:
Гаврило