Петер Естерхази
| Петер Естерхази | |
|---|---|
 Петер Естерхази | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Петер Естерхази |
| Датум рођења | 14. април 1950. |
| Место рођења | Будимпешта, НР Мађарска |
| Датум смрти | 14. јул 2016. (66 год.) |
| Место смрти | Будимпешта, Мађарска |
| Потпис |  |
Петер Естерхази (мађ. Esterházy Péter; Будимпешта, 14. април 1950 – 14. јул 2016) је савремени мађарски писац, романсијер, есејиста, приповедач.
Биографија[уреди | уреди извор]
Петер Естерхази је рођен 1950. године у Будимпешти као потомак познате мађарске племићке породице која је вековима давала грофове, кардинале и бискупе и пресудно утицала на мађарску и дуго времена аустроугарску политику. Он је био први члан породице Естерхази који ниј ерођен као гроф. Скоро десет година је радио на обимном роману Хармониа цаелестис који говори о осам векова његове породице. Након открића да је његов отац, последњи гроф Естерхази, био доушник режима и мађарске комунистичке полиције написао је наставак овог романа Исправљено издање.[1]
У комунистичкој Мађарској Естерхазијевој породици је конфискована целокупна имовина, да би 1951. године била депортована у унутрашњост земље, где је Естерхазијев отац, доктор права, радио као земљорадник. Године 1956. породици Естерхази је дозвољен повратак у Будмпешту. Петер ту похађа престижну и последњу незатворену црквену гимназију.[1]
Завршио је средњу клавирску школу у Будимпешти, а дипломирао математику на ЕЛТЕ универзитету. Радио је као математичар до 1978. године, на математичком институту у Будмипешти, а затим је постао професионални писац. [2]Једно време је активно играо и фудбал.[1]
Креативност[уреди | уреди извор]
Естерхазијева дела су преведена на неколико европских језика: шпански, португалски, шведски, норвешки, дански, италијански, немачки, енглески, француски, бугарски, словеначки, српски, чешки, пољски, естонски, летонски, фински, турски, хебрејски и руски.
Заједно са мађарским нобеловцем Имреом Кертесом, написао је књигу Иста прича (1993) која садржи две приповетке: Кертесов Записник и Естерхазијев Живот и књижевност.[1]
Једна од последњих јавних порука читаоцима непосредно пошто је сазнао за своју тешку болест је: "Уметност није решење ни за шта. Роман још није спречио никакво зло, али добре књиге, дакле, оне о којима се овде, у овим круговима, обично говори, прожима пожудна жеља за разумевањем. То бисмо могли назвати и надом. Нада, добра реч за крај, а пет минута препустимо забораву. Која је сад последња реч?"[3]
Пре смрти 2016. године објавио је свој последњи роман Дневник о гуштерачи.[3]
Библиографија[уреди | уреди извор]
Његова важнија дела су: [2][1]
- Францико и Пинта 1976.
- Производни роман 1979.
- Висак (1981).
- Ко гарантује безбедност ове даме (1982).
- Таљигаши (1983).
- Мала мађарска порнографија (1984).
- Помоћни глаголи срца (1985).
- Увод у лепу књижевност (1986).
- Дванаест лабудова 1987.
- Књига о Храбалу [[1990].
- Из куле од слоноваче (1991).
- Чудесни живот рибице (1991).
- Поглед грофице Хан-Хан. Низводно Дунавом (1992).
- Записи једног душебрижника (1994).
- Опроштајна симфонија (1994).
- Једна жена 1995.
- Мочварни петлић (1996).
- Хармониа цаелестис (2000).
- Исправљено издање (2002).
- Слобода је тежак отров (2003).
- Немачка у шеснаестерцу (2006).
- Ништа од уметности (2008).
- Вече (2010).
- Дневник о гуштерачи роман (2016).
Признања[уреди | уреди извор]
Петер Естерхази је добитник неколико награда, као што су: [2]
- Кошутова награда
- Награда "Милан Фушт", 1983
- Награда "Тибор Дери", 1984
- Награда "Атила Јозеф ", 1986
- Награда за најбољу страну књигу "Виленица", 1989
- Књига године у Мађарској, 1999
- Аустријска државна награда за европско разумевање, 1999
- Награда Гринзане Кавур, 2004
- Међународна књижевна награда Пабло Неруда, 2006
- Награда "Анђелус", 2008
- Награда "Шандор Мараи"
- Хердерова награда
- Бјорнсонова награда
- Легија части у области књижевности уметности и књижевности
Естерхази је био члан Немачке академије за језик и књижевност, Академије уметности у Берлину, као и Европске академије наука, уметности и књижевности.[1]
